Category Archives: Kreativni centar

naslovi izdavačke kuće Kreativni centar

Srce od vafla

Trile ima 9 godina i komšinicu istih godina Lenu. Lena je majstor za nevolje i dobijanje potresa mozga, a kad je dečaci razljute, nije joj nikakav problem da ih bez milosti nokautira. Lena i Trile žive na selu u norveškom zalivu Lom Matilda, koji Trile doživljava kao svoje malo kraljevstvo čija kraljica je Lena. Njegova najveća želja je da ga Lena prizna za najboljeg druga, ali mrgodna Lena se uporno ne izjašnjava o tome i uzima ga zdravo za gotovo.

naslovna

Trile živi sa mamom, tatom i brojnom porodicom koja uključuje i usvojenu polusestru Indijanku iz Kolumbije, kao i dedu iz podruma. Deda je često Triletov najbolji saveznik u porodici i podrška u teškim trenucima. Pored svih njih, Trile ima i baba tetku, dedinu rođenu sestru, koja ih često posećuje i pravi ubedljivo najbolje vafle na planeti.

Sa druge strane, Lena je jedinica i ima samo mamu, a tata je pobegao pre nego što se rodila. Lenina mama nosi pirsing i radi sve po kući, uključujući i opravku motora. Lena se pita čemu uopšte tate služe, a Trile ne ume da joj ponudi neki jasan odgovor, osim da pojedu kuvani kupus koji deca ne vole. Leni bi to baš značilo, jer ona ne podnosi kupus. Ali nije lako naći novog tatu u Lom Matildi sa tri kuće.

muskarac

Trile je Leni pouzdan oslonac u svemu i pratilac u svim uvrnutim akcijama, koliko god da mu unutrašnji osećaj u stomaku kaže da će zažaliti zbog toga. Ceo roman je zapravo serija avantura i katastrofalnih poduhvata dvoje dece, koji obično završavaju ili nekom štetom, ili Leninim povredama. Zbog tih povreda Lenu često mora da obilazi Isak, mladi nespretni lekar koji je dobio u nadležnost oblast Lom Matilde.

Pokazalo se da Isak ne voli kupus, ali obožava kuvanu šargarepu, koja je Leni jednako gadna. I tako je Isak zadovoljio kriterijume za novog tatu kod Lene, ali i kod njene mame. Međutim, to podrazumeva da se Lena i njena mama odsele iz Lom Matilde…

Norveška autorka Marija Par objavila je Srce od vafla sa samo 24 godine i odmah je dobila značajne književne nagrade. S puno razloga: Srce od vafla je divan dirljiv roman i za smeh i za suze, sa živahnim i vrckavim likovima, napisan krajnje jednostavnim rečnikom, sa mnoštvom lepih i tačnih zapažanja o ljudskim emocijama. Kroz roman uspostavljamo potpunu empatiju sa Trileom, iz čijeg ugla je roman ispričan u prvom licu, ali i sa dedom, kome je posvećena posebna pažnja. I drugi likovi su portretirani očiglednom ljubavlju autorke, naročito harizmatična baba tetka.

nedostajanje

Centralni lik i motor svih dešavanja je svakako Lena, vrlo jaka kandidatkinja za novu nordijsku dečju heroinu – preduzimljiva, drčna, nemirna i neustrašiva; kod nas bi se nekad za takve reklo da imaju pundravce, ili crve u dupetu. Iako često svadljiva, Lena nije nezahvalna i doslovno će utrčati u vatru da spasi najboljeg druga – Trilea, naime – bez obzira na to što iz nje treba kleštima čupati bilo kakvo verbalno ispoljavanje emocija, prijateljstva ili zahvalnosti.

Zbog toga je šteta što ovaj roman o Leni nije postao književni serijal, ali je umesto toga snimljena norveška TV serija (ovde je trejler), a po motivima iz romana nastao je i pozorišni mjuzikl. Ko pročita ovo delo, svakako će osetiti tu inspirišuću snagu Marije Par. Nema ništa lepše od romana koji vas sve vreme vozi i zabavlja kao najbolji sitcom, da bi vas u pravim trenucima tresnuo po glavi najdubljim emocijama. A vafle koje Trile na kraju ispeče dedi obilno ćete natopiti sopstvenim suzama.

9788252179774

Srce od vafla zrači i vezanošću za more i prirodu. Trileov zaliv (“kraljevstvo”) je ogledalo njegovih unutrašnjih stanja. Trileov deda jede isključivo ribu, koju sam lovi u zalivu. Trileova porodica gaji ovce u planinama, a njegov tata uopšte nije u stanju da bude ljut kad ode u planinu da ih obiđe. Ovo je roman slan od mora i suza i sladak od baba tetkinih vafla u obliku srca.

FAVORITI

ženski lik: Baba tetka, vedra žena koja pravi božanske vafle i štrika grozne džempere, širi toplinu i ne boji se ničega jer je čuva Isus na slici iznad kreveta.

muški lik: Deda švercer dece u korpi mopeda, kradljivac konja iz klanice, najstariji dečak u Lom Matildi i Trileov najbolji muški drug.

deda

epizodni lik: Trileov tata, koji postoji toliko nenametljivo da Triletu nije jasno čemu tačno služi, sve dok mu tata ne dođe u sobu sa gitarom u trenucima najveće tuge u Trileovom životu i otpeva mu pesmu “Tužan sin, tužan otac”, koju je sam komponovao za tu priliku.

odnos: Svakako, centralni odnos u romanu je onaj između Lene i Trilea, a jaka je i veza Trilea i dede; no pored toga, zanimljiva je i naznaka bliskog odnosa koji se razvije između Lene i Isaka, pogotovo posle one kuvane šargarepe.

scena: E tu ima jako puno kandidata, ali recimo da pomenem scenu kad Lena i Trile odluče da naprave Nojevu arku, pa u tajnosti naguraju gomilu životinja na brodić Trileovog strica, što još nekako i funkcioniše sve dok ne stignu do plašljive junice, a onda nastaje opšta havarija.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 10
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-880-7
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2011.
originalno izdanje: Maria Parr, Vaffelhjarte, 2005.
broj strana: 162
naslovna strana: Marina Milanović

* * *

MARIJA PAR (1981)

Maria_Parr

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Kako je Dora pobedila stidljivost

Jedanaestogodišnja Dora ima ozbiljan problem sa drugim ljudima: potpuno se oduzme kada pred nekim nepoznatim treba bilo šta da kaže. Međutim, sa životinjama nema nikakav problem u komunikaciji, pa često u mašti beži na zamišljeno ostrvo na kome nema ljudi i na kome se zove Leandra i vodi brigu o svim tamošnjim životinjama.

kako_je_dora_pobedila_stidljivost_vv

Dora živi sa starijim bratom i samohranom majkom, koja se iscrpljuje radeći noćnu smenu u sendvičarnici na štajgi, kako bi prehranila dvoje dece. Budući da su stalno bez para, žive u malom iznajmljenom stanu, a za razliku od svih ostalih njenih drugarica, Dora nema mobilni telefon, što joj takođe ograničava društveni život.

Jednog dana Dora pronađe izgubljenu bebu ježa i odluči da ga odnese u prihvatilište za životinje, jedno privatno imanje van grada. Donevši ježa, naiđe u trenutku kad su vlasnici prihvatilišta doveli jedno napušteno i potpuno isprepadano kuče, koje s užasom gleda u sve ljude. Između Dore i kučeta od samog početka se uspostavi neka tajna veza, i ona postane jedina osoba kojoj kuče veruje.

Ona kučetu daje ime Kočiz i počinje redovno da ga obilazi i vodi u šetnju, sve više se vezujući za njega. Vlasnici prihvatilišta shvataju da će Kočiza sad jako teško dati na usvajanje bilo kome drugom osim Dori, ali ona nema najosnovnijih uslova za to, jer njenoj porodici sad i iz tog malog stana preti iseljenje. Osim toga, majka joj je na rubu živaca jer joj svakodnevno strah u kosti uteruju neki mangupi koji se noću skupljaju na štajgi blizu njenog kioska.

nemacki

Neočekivano, rešenje cele te situacije doneće stidljiva Dora, u momentu kad se u njoj razbukta dotad nepoznata emocija – bes zbog nepravde. U tome će joj se kao najbolji saveznici pokazati Kočiz i ljudi iz prihvatilišta, a zanimljivu ulogu odigraće i ti blejači sa štajge.

Kako je Dora pobedila stidljivost nemačke autorke Betine Obreht je topao mali roman koji se bavi ozbiljnim razvojnim problemom kod mnoge dece. U ovoj priči autorka govori o prevazilaženju stidljivosti kroz brigu o nemoćnijem od sebe – napuštenom psu. Sasvim nenametljivo i bez zrnca patetike, jednostavnim proživljenim rečenicama u prvom licu iz dečjeg ugla, Betina Obreht nam verno oslikava Dorinu blokadu pred drugim ljudima. Nekad su to situacije koje je ispunjavaju čistim užasom, a nekad i oni malo smešniji momenti, ali uvek su u pitanju zaista nelagodne situacije koje čine život neprijatnim, a odrastanje posebno bolnim.

odbijanje

Osim u emotivni, autorka nas lepo uvlači i u svet mašte male Dore, koja od vilinskih konjica tripuje da su kolibriji na tom zamišljenom Leandrinom ostrvu, i koja svojim ribicama smišlja imena Ćeremonijo i Vitelo. Uopšte, životinje su suštinski deo ovog romana, ali ne na sladunjavo izveštačen način, već potpuno realistički, pri čemu dolazi do izražaja autorkino solidno poznavanje psihologije životinja. Svaka Kočizova reakcija opisana je toliko ubedljivo da se nekad stiče utisak da gledamo kućni video sa stvarnim živim kukavnim kučetom. I nije samo Kočiz tako dokumentaristički prikazan – jednako tako lepo možemo da razumemo i ostale životinje i njihove psihološke probleme, kao npr. papagaja koji ima paniku od velikog prostora nakon što je izvađen iz minijaturnog kaveza u kom je proveo život.

Betina Obreht očigledno voli i razume i decu i životinje. Ona nije autorka raskošnog stila i složene dramaturgije; kod nje je sve jednostavno i nepretenciozno, ali vrlo istinito. Zato je Dora junakinja koju morate upoznati.

napustanje

FAVORITI

ženski lik: Dora, bistra i tiha “šaptačica psima” koja se među ljudima kreće podvijenog repa kao i Kočiz.

muški lik: Dorin novi drug Paul, sestrić vlasnika prihvatilišta, koji brine o ćelavom istraumiranom papagaju i majstorski laže pred potencijalnim usvojiteljima kako bi sprečio odvođenje Kočiza.

epizodni lik: Jarac Gotfrid, prgavi rogati stvor koji je terorisao sve što se kreće po prihvatilištu, sve dok se nije vezao za kenguricu.

odnos: Naravno, Dora i Kočiz, dve srodne duše: kao i Kočiz, i Dora je totalno isprepadana od ljudi; kao što su i Kočiza drugi ljudi odbacili, tako je i Doru njen tata ostavio kao malu i nije više dolazio da je vidi.

scena: Kad se Dora prvi put odvaži da izađe na sladoled sa devojčicama iz odeljenja, pa bude žestoko ispaljena.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0021-3
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2013.
originalno izdanje: Bettina Obrecht, ICH WÄR SO GERN … Wie Sophie ihre Schüchternheit vergaβ, 2011.
broj strana: 161
ilustracije: Vukašin Bagić

* * *

BETINA OBREHT (1964)

Bettina Obrecht2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Sjaj zvezda na plafonu

_sp-sjaj-zvezda-na-plafonu

Jena ima 13 godina i mama Liv joj umire od raka dojke. Pored svih uobičajenih nesigurnosti koje donosi pubertet, Jena sad mora da se nosi i sa suprotstavljenim osećanjima u vezi s majčinom bolešću – od tuge zbog svega što se dešava, do stida što joj je majka slabo pokretna i ćelava. Brigu o kući preuzela je Jena, ona plaća račune, kuva majci, ide u nabavku s kreditnom karticom – radi mnoge stvari koje deca od 13 godina ne moraju da rade.

Osim mame, Jena ima samo baku i dedu, jer ju je tata ostavio kad je imala samo dve godine i odselio se u Stokholm. Kad Liv počne da biva sve lošije, baka i deda počinju da provode sve više vremena uz nju, što se Jeni ne dopada. Ne želi da prihvati druge ljude u intimnom prostoru koji je 13 godina delila samo s mamom; ne želi da prihvati baku i dedu kao svoju buduću novu porodicu, umesto odlazeće mame Liv.

protivtoganemozenista

Protiv mnogo toga što joj se dešava u životu izazvano majčinom bolešću Jena ne može ništa. Dok joj se tako porodična situacija protiv njene volje nezaustavljivo menja, Jeni se dešavaju promene i u društvenom životu. Postepeno se udaljava od svoje dugogodišnje najbolje prijateljice Susane, s kojom je delila status neupadljive devojke koja ne ide po žurkama, i počinje da se zbližava sa Ulis, glavnom ribom iz odeljenja i dušom svih žurki. Ulis se ispostavlja kao mnogo sličnija Jeni nego što je to iko mogao da pretpostavi: obe dele očaj zbog svojih majki, samo na drugačije načine. Obe vezuje osećanje da život nije fer. I zajedničko jedenje palačinki.

Švedska autorka Juhana (ili Johana) Tidel napisala je svoj prvi roman Sjaj zvezda na plafonu kad je imala samo 19 godina. Roman je, doduše, objavljen nekih tri godine kasnije, što znači da je bilo prilike da se u međuvremenu dorađuje i dozreva, ali i pored toga potpuno je neverovatno da neko tako mlad napiše tako zaokružen i ubedljiv roman. To svakako ima veze s tim što je ovo zapravo autobiografsko delo, jer je i autorka sa 13 godina ostala bez majke na isti način kao i Jena.

prosiriose

Pripovedni stil je obeležen prilično neobičnom mešavinom prvog i trećeg lica. Formalno, autorka u romanu koristi treće lice – međutim, toliko je dobro upućena u tok misli glavne junakinje da to zapravo zvuči kao ispovest u prvom licu koja je maskirana u treće lice, jer Jena odbija da prihvati da se to sve dešava njoj: to mora da nije istina, to mora da nije njen život, to ne treba da ispadne tako, to se sigurno dešava nekom trećem, a ne njoj. U suštini, ceo roman je prepričan unutrašnji monolog, i poneki unutrašnji dijalog sa bitnim osobama iz Jeninog okruženja.

Sjaj zvezda na plafonu je istinski potresna hronika suočavanja vrlo mlade ćerke s umiranjem majke, upravo zato što zvuči tako proživljeno i što deluje kao autentični transkript toka misli, otkrivajući nam svu dramu unutrašnjeg sveta deteta kome se dešava nešto toliko neprihvatljivo. Autorka nas duboko uvlači u taj užas Jeninog doživljavanja sopstvene životne situacije kao nečeg potpuno nadrealnog, od čega kroz ceo roman neuspešno pokušava da pobegne.

Pored prenošenja Jeninih emocija vezanih za majku, autorka je vrlo živopisna i upečatljiva u opisivanju njenih proživljavanja vezanih za sopstveni pubertet i status u društvu. Posebno je zanimljiv i inspirativan razvoj događaja u trouglu između Jene, Susane i Ulis. Taj mini esej o evoluciji prijateljstva je takođe jedan od jakih razloga zbog kojih se ova knjiga naprosto mora pročitati, bez obzira na godine čitaoca. A ovo je najkraće i najbolnije poglavlje romana:

dalisiidaljecerka

 

FAVORITI

ženski lik: Ulis, direktna, otvorena, saosećajna, ona koja te ne teši samo reda radi, već koja zaista želi da ostane uz tebe jer je to tako prirodno da se uradi kad nekom trebaš, bila to Jena ili Liv.

muški lik: Deka koji Jeni tepa Jena Pena i koji se potpuno slomi gledajući umiranje ćerke.

epizodni lik: Erika, Jenina rođaka koja je oraspoloži i nasmeje na majčinoj sahrani prisećanjem na njihove zajedničke anegdote sa dečacima.

odnos: Prijateljstvo između Jene i Susane/Zuzane, koje prirodnim tokom stvari izbledi jer ih više ne interesuju iste stvari i ne razmišljaju više na isti način; Susana živi zaštićena u kompletnoj porodici i loži se i dalje na konje, dok je Jena ostala bez majke i ljubila se sa dečakom.

scena: Svađa i pomirenje Jene i bake prilikom pakovanja stvari za selidbu.


trejler za roman koji su uradili članovi čitalačkog kluba Mreža B.O.O.K.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 7
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

 

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-700-8
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2009.
originalno izdanje: Johanna Thydell, I taket lyser stjärnorna, 2003.
broj strana: 210

* * *

JUHANA TIDEL (1980)

johanna_thydell

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda)

naslovna

Beverli je nabusita starmala dablinska trinaestogodišnjakinja koja letuje u irskom primorskom mestašcu Tranaroneu, gde upoznaje druželjubivu sanjalicu Elizabet i njenog jedanaestogodišnjeg astmatičnog rođaka Džerarda. Opsednuta naukom i naučnim objašnjavanjem i premeravanjem stvari, Beverli odlučuje da jednog jutra povede detaljno organizovanu ekspediciju na obližnje Gospino ostrvo, na koje je za vreme oseke moguće doći pešice. U ekspediciju pozove Elizabet i Džerarda, a protiv njene volje priključuje im se i nešto stariji Kevin, sin vlasnice lokalne prodavnice.

Beverlina ideja je bila da članovi njene ekspedicije istraže ostrvo, mapiraju ga, zapišu zanimljivosti i vrate se kući pre nego što im plima to onemogući. Ali što je u teoriji bilo dobro i precizno zamišljeno, potpuno je propalo u praksi: Elizabet ugane nogu, stvari u kojima su im bile zalihe hrane nestanu, a nad njih se nadvije oluja u najavi. Jedino što im preostaje je da se sklone u neku kuću koju su uspeli da nađu, na tom ostrvu koje bi trebalo da je pusto.

Kuću zatiču praznu, ali daleko od toga da odaje utisak napuštenosti. Upoznat sa lokalnim pričama, Kevin ima ideju ko bi mogao tu da živi, i to ga ne čini nimalo spokojnim, a svoj strah prenosi i na druge. I zaista, stanarka se uskoro pojavljuje – to je Dimfna, samotna čudakinja koja zavija kroz prozor kao vuk, plesom priziva kišu, kravu zove svojim imenom i pušta je da spava u sobi za goste, a obema mačkama je dala isto ime. Sa takvom jezivom ženom četvoro preplašene dece treba da provedu oluju zarobljeni na zabačenom ostrvu, pri čemu niko od njihovih roditelja nema pojma gde su.

ilustracija

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda) je prilično čudan i zanimljiv naslov, ali može da stvori pomalo pogrešan utisak o ovom romanu jer zvuči detinjastije nego što jeste. Ovo nije bajka ni slikovnica za predškolce, ovo je sasvim ozbiljan psihološki roman u kome su svi likovi briljantno portretirani. Autorka Šivon Parkinson je napravila sjajan balans između, sa jedne strane, skoro brutalnog fizičkog realizma smrdljivog znoja, prljavih nožnih prstiju i astmatičnog gušenja glavnih junaka, i, sa druge strane, pomalo nadrealne atmosfere na Gospinom ostrvu. Ovo atlantsko ostrvo bez šume, zaraslo u glog i žbunje, sa debelim fokama i tajanstvenim prisustvom Dimfne čak i kad se ne vidi, i sa bunarom čija voda možda jeste, a možda i nije lekovita, predstavlja inspirativan ambijent u kome se deca otvaraju – jedni prema drugima, ali i prema sopstvenom nesvesnom.

Svako od dece ima neki svoj strah: Beverli se plaši visine i užas je hvata i od silaženja niz dvometarsku stenu; “veliki” Kevin se skupi u drhtavo klupko kad grmi. U početku ekspedicije svi se slažu kao rogovi u vreći i Beverli nikog ne podnosi, ali kako se dešavanja sve više komplikuju, oni počinju da sarađuju i da se bolje upoznaju. U tome važnu ulogu imaju priče koje deca pričaju jedni drugima – bajke koje smišljaju i improvizuju na licu mesta kako bi prekratili vreme i odagnali strah i teskobu. Upravo te priče su posebno lep deo ovog romana. Svaka od njih simbolički predstavlja onog ko ih priča, iznoseći emocije, strahove i skrivene želje pričaoca – uključujući i Dimfnu, koja je čula sve dečje priče i na kraju ispričala svoju, ne manje zanimljivu.

Situacija u kojoj su se zatekli na ostrvu utiče na sve prisutne da nađu snagu u kriznim trenucima i da otkriju neke svoje manje poznate strane, iznenadivši i sebe i druge. Kevin je progutao strah od grmljavine da bi izbavio Džerardovog mačora od oluje. Racionalna Beverli, koja uvek razmišlja jasno i zaokruženo, ispriča neobičnu priču s potpuno otvorenim krajem. Čak i Džonson losion iz Dimfnine kuće možda nije samo običan losion. A Dimfna zaista jeste neka vrsta veštice (možda). Kod Šivon Parkinson je divno što nam ostavlja odškrinuta vrata za zrnce magije; na kraju i Beverli u svom preciznom pogledu na svet prihvata i ono možda, makar u zagradi.

470861

FAVORITI

ženski lik: Svakako Dimfna, žena koja se krije od ljudi, živi s kravama koje ne muze i ceo dan pije čaj s pet kašičica šećera.

muški lik: Mali ali pronicljivi Džerard, na koga se devojčice u početku otresaju i koriste ga kao robovsku radnu snagu, ali na kraju uspe da zaradi njihovu nežnost.

epizodni lik: Feministička princeza iz Beverline priče, koja se izbori za slobodu da sama odluči da li će se i kada smuvati sa spasiocem kome je obećana njena ruka.

odnos: Razumevanje između Džerarda i Dimfne na osnovu zajedničke ljubavi prema mačkama, koje nadilazi i generacijske razlike i čudnovatost situacije u kojoj su se našli.

scena: Neočekivano zbližavanje Beverli i Kevina na plaži sa fokama.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 8
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 86-7781-392-6
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2005.
originalno izdanje: Siobhán Parkinson, Four Kids, Three Cats, Two Cows, One Witch (Maybe), 1997.
broj strana: 225
ilustracije: Dušan Lakićević

* * *

ŠIVON PARKINSON (1954)

siobhan-parkinson-Laureate-na-nOg1

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image