Category Archives: odrastanje

romani u kojima se prikazuje sazrevanje i osamostaljivanje maloletnih glavnih junaka

Sazvežđe violina

Mala Tijana provodi svoje predškolsko detinjstvo u malom gradiću uz Moravu, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Voli da jaše kobilu Apriliju kod deda Stevana na imanju i da se igra plastične konjice s Mihajlovim deda Aćimom. Mihajlo je drug Tijaninog starijeg brata i mala Tika se studiozno interesuje za njegov svet. Sa svoje strane, i Mihajlo gaji poseban zaštitnički odnos prema njoj.

Društvo Tikinog brata čine četiri mangupčića pred početkom puberteta, kojima je ona dala naziv dečaki. Budući da je dečaki očigledno nisu smatrali društvom za deljenje svojih muzičkih, intelektualnih i drugih interesovanja, Tika je morala da nađe svet za sebe u nečem drugom, i pokazalo se da je to violina. Njenu prvu violinu kupio joj je tata za bagatelu, od nekog finog osiromašenog gospodina u Berlinu, u vreme pada Berlinskog zida. Od tog momenta odmotava se Tijanina životna priča, koja je obeležena, s jedne strane, ljubavlju prema violini i drugim ljudima, a s druge strane, zloslutnim manifestacijama raspada jednog sistema i nesrećom koju donosi naslućivani haos.

Ta priča je vodi u rano osamostaljivanje, odlaskom u osnovnu muzičku školu u Ćupriji, zbog čega mora da tokom školske godine živi u đačkom domu. Cimerka joj je Ana, raskošni talenat njenih godina. Njih dve postaju najbliskije drugarice, zajedničko “sazvežđe violina”, i pred nadarenim devojčicama počinje da se otvara Evropa i putovanja s muzičkom školom. To se nekako poklapa sa zatvaranjem Evrope za njihovu zemlju i svakovrsnim uvlačenjem politike u živote dece i mladih tokom devedesetih.

Paralelno s tim, tokom Tikine srednje škole razvija se njen i Anin odnos s dečakima, koji odlaze na fakultete i učestvuju u protestima protiv vlasti devedesetih, dok Mihajlo odlazi kod oca u Nemačku. Priča između njega i Tijane konkretizuje se u vreme kad je njoj predstojala muzička akademija u Beogradu. Na akademiju Tika odlazi zajedno s nerazdvojnom Anom, ali ih krajem prve godine studija zauvek razdvaja NATO bombardovanje 1999.

Vesna Aleksić nas je u poslednje vreme navikla da svake godine izbaci po jedno novo remek-delo za decu i mlade, ali ovaj put kao da je prevazišla samu sebe i istresla u dahu svoj verovatno najbolji, najčvršći, najemotivniji i najmudriji roman do sada. Sazvežđe violina raznosi čitaoca na komadiće, i to radi svakog trenutka još tamo negde od prve trećine pa bez prestanka sve do epiloga. Ko ima običaj da snima telefonom citate koji to zavređuju, tokom čitanja ove knjige škljocaće sve vreme.

Ovo je knjiga za koju verujem da bi obožavao da je pročita dvanaestogodišnji ja. Najviše zbog toga što u ovom romanu, pored ostalog, ima i opasno dobre dečje romanse, kao i raznih krupnih pitanja o svetu kojih su i deca veoma svesna, a malo ko im o tome govori tako otvoreno kao Vesna Aleksić. Ova njena najnovija priča o klasičnoj muzici nije samo briljantan esej pun poetičnih misli i lucidnih opservacija, već u prvom redu jedna vrlo konkretna životna priča o životnim očekivanjima mladih bića, napisana tako nabijeno emocijama da drži pažnju poput najnapetije avanture.

Brojne su vrline ovog ostvarenja. Mana je možda samo jedna: što u nekim udarnim dijalozima deca izgovaraju neka autorkina filozofska i poetska razmatranja jezikom koji nije baš u skladu s njihovim godinama. Ali zato su vrline verovatno sve ostalo.

Da počnemo od te romanse. Ovaj roman dobrim delom vozi ta stalna napetost od malih nogu između Tike i Mihajla, Zvončice i Petra Pana, među kojima je generacijski razmak od nekih 5-6 godina. Ovakva situacija je raj za intimističke momente tipa “tiha patnja” i “zabranjeni svet”, koje autorka vrlo vešto ređa kroz svoj roman kao male dragulje s kojima može da se identifikuje bez zadrške svako ko je nekad bio zaljubljen, a nije smeo. To daje velik deo emotivnosti romanu, pri čemu je autorka u potpunosti izbegla banalnost, uspevši da ni metafora o Petru Panu ne deluje izlizano.

No nisu ljubav i prijateljstvo jedine teme ovde, to su isto tako i mržnja i smrt. I loš predosećaj sve vreme. Ta potmula mračna vibracija prati Tiku od vesti o padu Berlinskog zida koji najavljuje promenu u celom svetu, preko raznih simptoma raspada Jugoslavije i rata koji se odvija u njenom okruženju, pa do pretnje terorističkim napadom na voz kojim je putovala na koncert u srcu Evrope.

Tu opštu slutnju autorka ilustruje uznemirujućom predapokaliptičnom atmosferom pesme London Calling engleskih pankera The Clash: Tikin svet je kao London iz te pesme, nad kojim se nadvija kataklizma, ali šta se tu može, osim da se šamanskom svirkom otera teskoba. Roman počinje scenom u kojoj odrasla, trideset-i-nešto-godišnja Tijana zasvira violinu putnicima u vozu koji čeka da prođe antiteroristički pretres. Svira im bespoštedno usred jednog bolesnog i sluđenog sveta, kao što je i njena zemlja postala bolesna i sluđena dvadesetak godina ranije. Od te scene vraćamo se u prošlost i pratimo Tikin život, između ostalog i kroz ređanje tih aluzija o dolasku mračnih vremena, raspadu Jugoslavije i Evrope. I uvek je to nekako isprepleteno s Tikinim životom, ljubavlju i snovima – te stvari uvek idu paralelno i nijedna ne nadvladava. To je isto lepota ovog romana: mnogo je teških i tužnih stvari u životu, mnogo loših stvari van naše kontrole događa se svakodnevno ili su u skoroj najavi, ali Eros se tvrdoglavo ne da pokoriti.

Tijanina ljubav prema violini u dobroj meri odražava autorkin transpesimizam tipa “svet ide dođavola, ali još imamo muziku”. Muzika je prisutna na više načina, od epifanijskih scena poput svirke u skloništu od bombardovanja, pa do muzičkih citata, ponajviše The Clash. Muzika je Tikina autoterapija kad teskoba oko nje postane nepodnošljiva i fizički je tera na povraćanje. Muzika se u ovoj knjizi vrlo organski događa i prepliće s razvojem odnosa između besprekorno postavljenih glavnih likova.

Najnovije delo Vesne Aleksić spada u još uvek retke romane domaćih autora za decu i mlade koji se direktno bave Srbijom devedesetih godina prošlog veka – s tim što se ovde, kroz priču iz devedesetih, potpuno ima na umu vreme sadašnje, kada se mnoge stvari ponavljaju na nekim višim nivoima. Mlada muzičarka Tika u ovom romanu dobija u amanet mudrost starijih generacija da Strah i Bes rađaju Mržnju i Patnju. Ona to najdirektnije oseća čak i u toj zabačenoj Ćupriji u kojoj se školuje, i to je nešto što ona nauči znatno pre svojih evropskih saputnika u zaustavljenom vozu u Belgiji. Nju je život već suočio sa raspadom države, raspadom jednog poretka sveta, dolaskom neravnoteže haosa i smrću bliskih osoba usred svega toga. Sada nas to čeka opet, ali na kvadrat.

Odrasli, nemojte biti sebični da zadržite ovu knjigu samo za sebe. Dajte je deci čim vidite da su se ozbiljno zapitala nad životom. Ovo je roman koji će biti zanimljiv svim tim zapitanim mladim čitaocima koji bi voleli da znaju kojim putem treba da krenu u životu, kao i onima koji možda znaju kojim putem bi hteli da krenu, ali nisu sigurni imaju li snage za to u svetu u kome živimo. Podelite suze čitalačke s vašom decom – bilo kog da su dvocifrenog uzrasta, razumeće.

Razumeće i treba na vreme da počnu da se spremaju za ono što ih čeka posle nas. Čak i dete oseti kad vremena ne slute na dobro, i kad u okruženju počne da nestaje fizička i duhovna hrana, a strah se useljava u svakodnevicu. Sazvežđe violina je knjiga koja ozbiljno upozorava – ne popuje pritom i priča nam o vrlo lepim stvarima, ali ozbiljno upozorava: zbog olakog sejanja straha opet dolazi vreme u kome ćemo svi doživeti dosta loših stvari. Muzika će verovatno i dalje o(p)stati, lepi trenuci postojaće i dalje, ali neke rane boleće zauvek, kao kolateralna šteta u svetu koji bezglavo srlja u neizvesnost.

Predivna knjiga.

muški lik: Mihajlo je jedini među dečakima zaista primećivao Tiku, bio je s njom u kontaktu cele te burne decenije, da bi na kraju, kad je sve prošlo, podigao prvi kredit u životu da bi njoj kupio novu violinu.
ženski lik: Svakako Ana, ona blistavija od dve zvezde u sazvežđu violina, na koju Tika ne ume da bude ljubomorna ni kad je sanjala da je Ana uzjahala njenu Apriliju, niti da se ljuti na nju kad joj pojede dedin domaći eurokrem.
epizodni lik: Časni deda Drakče, penzionisani bezbednjak žustrog temperamenta ali zlatnog srca, koji ima veze tamo-gde-treba; scena njegovog infarkta iz vizure male Tike jedna je od najsnažnijih u romanu.
scena: Mihajlov boravak u pograničnom pritvoru, posle pokušaja da se sam vrati iz Nemačke u Srbiju.
odnos: Tika i deda Aćim, dete-konjić i njen neobični partner za igru, koji dobro razume detinju dušu i vidi sve što ona krije od drugih.
zanimljivosti:
Knjiga je puna muzičkih i filmofilskih citata, a kao jedan od znakova predstojeće propasti zemlje, pominje se i gašenje Stripoteke.
U ovom romanu Vesne Aleksić, pomalo neočekivano, nema lika savremene bake, ali zato tri deke sve nadoknađuju.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *
ona je ovo napisala – Vesna Aleksić (1958)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Vesna Aleksić
naslov: SAZVEŽĐE VIOLINA
ilustracije:  Maja Veselinović
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
broj strana: 173
ISBN: 978-86-529-0540-9

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Zeleni papagaj

Jedanaestogodišnjoj Jasni teško pada preseljenje iz rodnog gradića pravo u veliki Beograd, jer mora da se rastane sa starim školskim društvom, napusti ugodnu rutinu života u maloj sredini i pokuša da se prilagodi životu u metropoli. Jasnina reakcija na promenu adrese je zaranjanje u “krevetsku kraljevinu” – zatvaranje u simulaciju bolesti kako bi izbegla prve dane u novoj školi.

Do nje ipak polako dopiru novi školski drug Peca i par novih drugarica, koji joj olakšavaju navikavanje na život u toj novoj zgradi, koja podseća na džinovsku doboš tortu. Jasna je srećna što u njenoj zgradi bar nema lift, jer to je jedna od najužasnijih stvari koje je otkrila u velegradu. Dobra stvar Jasnine nove zgrade je i to što ima podrum, koji za nju i njene nove školske drugare postaje cela jedna neistražena planeta Starudija.

U stanu broj 8 Jasna i Peca otkrivaju deda Peru, trbuhozborca koji živi sa pticama u kući. On zna sve dečje misli i sve ih razume, a posle svoje smrti ostavlja im mladog zelenog papagaja, koga Peca pokloni svom malom polubratu i tako konačno s njim uspostavi bratski odnos. Ali se uskoro odseli iz Jasninog života.

Kreativni centar je ove godine objavio reizdanje knjige Zeleni papagaj, koju je Vesna Vidojević Gajović premijerno objavila još 1994. godine, a i tada ju je ilustrovao Bob Živković. Biće zanimljivo ispratiti novo čitanje ovog nostalgičarskog romana, kakvog odrasli ponekad mogu i bolje da razumeju nego deca, jer govori o stvarima i trenucima čijeg značaja često još nismo svesni u vreme kad nam se, kao malima, dešavaju.

Radnja Zelenog papagaja smeštena je u vreme kad su tramvaj, lift i fiksni telefon još uvek bili čuda tehnologije, i kad su u Beogradu još postojali bioskopi s grejanjem na drva, u kojima se prikazuju kaubojski filmovi. U to vreme u žargonu se koristila reč “dasa”, za nešto što je fantastično govorilo se “fanta”, a sala za fizičko zvala se “fiskulturna sala”. Zahvaljujući senzibilnosti autorke, ovaj sad već poprilično anahroni milje je, kroz mnoštvo dečjih zapažanja i fascinacija, prikazan zanimljivo za otkrivanje i novijim generacijama mladih čitalaca.

Svet koji Jasna upoznaje dolaskom u novu sredinu opisan je preko detalja koji su jednom detetu naročito važni. Ona u početku stalno upoređuje staru i novu sredinu. U njenoj novoj školi zvonce je električno, a deca piju vodu iz plastičnih šolja. To je priličan kulturološki šok za dete koje je pre toga išlo u školu gde se voda pumpala u dvorištu, a kraj časova je označavao domar mesinganim zvoncetom. Njenom drugu Peci važnije su neke druge sitnice – recimo, on nije baš najsrećniji što u zgradi u kojoj živi, toj istoj “doboš torti”, gelenderi nisu osobito zgodni za spuštanje.

Ne znam tačno koji je povod izdavača za ovo reizdanje, ali radovalo bi me kad bi Zeleni papagaj našao novu publiku i četvrt veka posle nastanka, jer se radi o mnogo toploj knjizi koja to sasvim zavređuje, prikazujući nam iz dečjeg ugla jedno vrlo zanimljivo razdoblje na početku razvoja Beograda kao metropole. Kao što junaci romana u podrumu Jasnine zgrade otkrivaju uzbudljivi planet Starudiju, tako i današnja deca-čitaoci mogu da u ovoj knjizi pronađu svoj planet Starudiju, sazdan od prepoznatljivih i bliskih utisaka neke slične dece iz nekog ranijeg vremena.

muški lik: Peca, sin razvedenih roditelja, buni se protiv postojanja mlađeg brata, izmišlja reči i otkida repove gušterima.
ženski lik: Jasnina mama, stisnutih zuba trpi iste lomove posle preseljenja kao i njena ćerka, i nikad neće prihvatiti urbano proleće kao punovredno.
epizodni lik: Trbuhozborac Pera, penzionisani profesor ruskog, dugo vremena držao je Jasnu u ubeđenju da njegove ptice zaista umeju da govore.
odnos: Svakako Jasna i Peca, koji zajedno kasne u školu, dele tajnu razbijenog prozora i, uprkos povremenom uzajamnom nerviranju, jedno drugom predstavljaju mnogo više nego što su spremni da priznaju.
scena: Jasnino nagovaranje Pece da prihvati mlađeg brata i pokloni mu papagaja.
citat: Možda ja umem da govorim iz trbuha, ali sve sam naučio od ptica. – deda Pera

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Vesna Vidojević Gajović (1953)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Vesna Vidojević Gajović
naslov: ZELENI PAPAGAJ
ilustracije: Dobrosav Bob Živković
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
broj strana: 165
ISBN: 978-86-529-0539-3

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ono što sam bio

Šesnaestogodišnji Hilari, dečak sa ženskim imenom, zbog lošeg uspeha treći put menja srednju školu, dospevši u strogi internat na istočnoj obali Engleske. Ni ova škola ne pobuđuje njegovo interesovanje, ali tokom časova fizičkog u prirodi on slučajno otkriva usamljenu ribarsku kolibu na obali, u kojoj živi Fin, lepuškasti dečak otprilike njegovih godina. Posle bakine smrti pre tri godine, nedruželjubivi Fin u kolibi živi potpuno sam, ne ide u školu i preživljava od ribolova i prodaje na pijaci. On ubrzo postaje Hilarijev idol i opsesija, pa ovaj koristi svaku priliku da beži iz internata i tajno provodi vreme sa ćutljivim i ćudljivim Finom. No u maloj sredini tajna ne može večno da ostane skrivena, pa Hilarijevi pohodi Finu izazovu podozrenje kod odraslih i podsmeh kod školskih vršnjaka. Komplikovana situacija se burno razrešava kad Hilari prenese Finu mononukleozu iz internata, što dovodi do klimaksa romana s tragičnim posledicama.

Višestruko nagrađivana američka autorka Meg Rozof smestila je radnju romana Ono što sam bio u depresivne primorske predele Istočne Anglije početkom šezdesetih godina prošlog veka, dodavši tako odnosu glavnih likova dramatiku zabranjenog voća. Ova kamerna priča o seksualnom i rodnom identitetu snažno je određena društvenom represijom, koja obeležava sumornu i kontrolišuću atmosferu internata Svetog Osvalda i otuđenu srednjeklasnu porodičnu sredinu iz koje potiče Hilari. Prilično jednostavnu radnju ovog ne osobito obimnog romana (184 strane) autorka vešto održava napetom kroz dozirano otkrivanje ključnih momenata, uz neočekivani obrt na kraju koji celoj priči daje još jedan nivo. Poseban kvalitet pripovedanja Meg Rozof su njena intimistička zapažanja iz ugla glavnog junaka (roman je pisan u prvom licu), kao i slikoviti opisi životnih ritmova pasivnih primorskih zabiti tradicionalne Engleske. Ovi opisi prirode izazivaju žive asocijacije na Aleksandra Sekulova, bugarskog majstora lirskih opisa mora, s tim što je Sekulov nenadmašni specijalista za magličasta treperenja leta na Mediteranu, dok nam Meg Rozof dojmljivo prenosi atmosferu natmurenih zimskih pejzaža na obalama Severnog mora.

Ostala autorska interesovanja u ovom romanu uključuju i teme o atraktivnosti nasilja i o varljivosti istorijske istine (“…u to vreme ja sam mislio da je istorija potpuna i istinita zbirka činjenica. Sada shvatam da je samo priča, jedna od mnogih, ili da je tek deo od mnogih delova nekoliko različitih priča…”), uz zapažanje autorke da je dečacima u školi zanimljiviji mračni srednji vek nego renesansa i prosvetiteljstvo, upravo radi toga što ih nasilje i destrukcija intrigiraju više nego racionalnost i kreacija.

obala Severnog mora

Ono što sam bio je delo s nekim pomalo čudnim autorskim odlukama, pa tako nije baš jasno zašto je Meg Rozof izabrala da njen narator bude Hilari kao stogodišnjak koji svodi životne račune u dalekoj budućnosti 2046. godine, a nije uvek jasno ni šta zapravo znače boldovana životna pravila koja su povremeno umetnuta u njegovu naraciju. Sâm Hilari nije lik koji izaziva automatsku identifikaciju čitaoca, ali njegova mlakost dodatno naglašava Finovu harizmu koja snažno vozi ovaj roman. Iako možda žanrovski neće interesovati širok krug čitalaca, uz ovako upečatljiv i mističan centralni lik, maestralni jezički i pripovedački stil i mudre opservacije o životu i čovečanstvu, Ono što sam bio svakako će pružiti bogat čitalački doživljaj onima koji vole mračne intimističke priče.

muški lik: Najlakše bi bilo ovde reći Fin, ali i Hilari je zanimljiv lik, koji u romanu prolazi kroz razvoj od bezvoljnog konformiste do samostalne i preduzimljive kopije Fina.
ženski lik: Najvažniji biološki ženski lik ne smem ovde da pomenem, kako ne bih morao da koristim spoiler alert. Ali da, na nju mislim…
epizodni lik: Ris, Hilarijev mazohistički cimer iz internata i njegova patetična golumovska senka, za koga se na kraju ispostavlja da je bio možda jedini Hilarijev prijatelj i saveznik, iako ga je ovaj kinjio u svakoj prilici.
odnos: Fin i Hilari, lider i sledbenik, original i imitacija.
scena: Boravak u pećini na litici, u koju je Fin odveo Hilarija nakon što je ovaj zamalo poginuo prilikom uspona.
zanimljivosti: Ravni priobalni predeli Istočne Anglije zaista tonu i nestaju pod talasima Severnog mora, kao što i u romanu more tokom vremena potpuno opkoli Finovu kolibu, a njegovo poluostrvo prvo pretvori u ostrvo, a zatim i u plitko morsko dno.

emocije: 8
zabava: 7
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Meg Rozof (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autoka: Meg Rozof
naslov: ONO ŠTO SAM BIO
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0498-3
format: 20 cm
broj strana: 184
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana:  Aleksandra Nina Knežević
prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović
originalno izdanje: Meg Rosoff, What I Was, 2007.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Početak nečeg velikog

Iva je pametna srednjoškolka koju drmaju razne stvari karakteristične za uzrast, uz povećanu količinu sanjarenja i smanjenu količinu samopouzdanja. U jednom trenutku roditelji je upute da potraži podršku psihologa, a kupe joj i hrta Spasu kao priliku da vežba odgovornost.

Početak nečeg velikog još je jedno prozno ostvarenje Ivane Lukić za mlade koje je teško definisati kao roman u klasičnom smislu. No za razliku od (Ne) pitaj me kako sam, koja je bila kolaž raznih kratkih formi karakterističnih za smartfonski ekosistem generacije čiji glas je predstavila, nova knjiga iste autorke ipak poseduje narativnu strukturu, u smislu da hronološki prati jedan bitan deo života jedne domaće tinejdžerke iz srednje klase. Međutim, ni po čemu drugom nije klasičan roman. Uopšte nema dijaloge, a svaka strana je podeljena na dva dela: gornji deo u kome je predstavljeno nešto iz unutrašnjeg sveta fantazije glavne junakinje Ive, i donji u kome se nalazi kratak dnevnički zapis i utisak iz sveta realnosti. Kad se preklope zajedno, gornji i donji deo svake strane, fantazijski i bihejvioralni, daju precizan 3D psihološki portret glavne junakinje.

Ivin svet vrti se oko nekih bitnih ljudi: u porodici su to brižni, mada ponekad nespretni roditelji, draga baba Mica, svakako i Rada, bliska polusestra preko tate; tu su i dve najbliže drugarice, ali i drug Petar sa kliznim statusom u Ivinom intimnom životu. Ivine glavne brige u tom okruženju vezane su za svima prepoznatljive stvari: postavljanje ciljeva, potraga za verom u sebe i životnom vizijom, ponovno otkrivanje komunikacije sa roditeljima na koje počinješ sve više da ličiš, prihvatanje sopstvenog tela i izgleda, isprobavanje ljubljenja i dešifrovanje seksa. Takođe, tu su i neke sasvim specifične frustracije, recimo zbog toga što tvoje kuče na slikama dobije više lajkova nego ti, i što nijedan tvoj selfie ne uspe da dobaci trocifren broj lajkova.

Budući da je u kovitlacu svega toga Iva u jednom trenutku malo izgubila kompas, roditelji je šalju kod Superženice, psihološke savetnice za probleme odrastanja, koja pomogne Ivi da malo prikupi konce i ohrabri je na dalje samostalno istraživanje života i odgovornosti. Ivin razvoj je centralna tema, a u okviru toga je komunikacija Ive i Superženice prikazana kao lep primer dobre prakse, tako da ovoj knjizi može da se priđe i kao malom psihološkom priručniku, s nekoliko zaista korisnih saveta i ideja. U lik Superženice autorka je prirodno unela dosta sopstvenog iskustva iz prakse školskog psihologa, što svemu daje neophodnu autentičnost i ubedljivost, uz dobrodošlu dozu nenametljive edukativnosti.

Najbitniji vaspitni element u Ivinom životu su svakako roditelji, koji su ponekad skloni nespretnim reakcijama, ali se zaista trude oko ćerke i stalo im je do nje. Imajući to na umu, a uz novostečeno samopouzdanje, Iva u jednom trenutku oseti je da je došlo vreme za dalji rast, pa zatraži od njih veći stepen poverenja. Pored te stalne komunikacije s roditeljima, njeni bitni vaspitni izvori su i baba Mica, koja je uči staloženosti i penzionerskom kuliranju, te starija polusestra Rada, koja joj je autoritet u stvarima poput seksualnog odrastanja. Upravo je Rada ta koja je uvek govorila da će Iva biti dobar kapetan broda, kad se jednom na svom jedrenjaku otisne u nešto veliko. Kad zaplovi u samostalnost.

Početak nečeg velikog je mali lirski dnevnik jedne nesigurne tinejdžerke koji može da posluži i kao topao motivacioni poster za sve mlade s teškoćama u odrastanju. Za iskričave ilustracije na svakoj strani zaslužna je Marica Kicušić.


video intervju Knjigoskopa s autorkom

muški lik: Petar je Ivi baš nedostajao dok je trajao prekid komunikacije; nema veze što se ne loži baš na školu i što se plaši nasilnika, ali bez njega je dosadno.
ženski lik: Superženica je ovde nadahnuće i katalizator razvoja, snabdevajući Ivu korisnim predlozima za bolje mentalno funkcionisanje, pa dobije i sladoled u znak zahvalnosti.
epizodni lik: Baba Mica uči unuku Ivu da igra karte i pritom se nimalo ne sekira da li dobija ili gubi, pokazujući tako Ivi alternativne sisteme vrednosti.
odnos: Iva i tata ne razgovaraju baš mnogo, jer se u tome prilično slabo snalaze, ali imaju stalnu potrebu za makar nekim vidom kontakta, kao potvrdom da je sve u redu.
scena: Kad Iva i Petar pokušaju drugarski seks ne bi li demistifikovali taj čin, pa stvari krenu pogrešno.

emocije: 8
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Ivana Lukić (1977)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Ivana Lukić
naslov: POČETAK NEČEG VELIKOG
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0491-4
format: 14×21 cm
broj strana: 98
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Marica Kicušić

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

 

Mrzim avanture!

nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za najbolji avanturistički roman za decu

Devetogodišnji Laza je odličan učenik i sve mu ide u školi osim fizičkog. Potpuno je izgubljen slučaj za sve vrste sportskih aktivnosti. Na njegov užas, otac ga preko letnjeg raspusta upisuje na kamp u prirodi, zloslutnog naziva Avanturijada. Deca su u tom kampu podeljena u takmičarske timove, a Laza je dospeo u tim Tigrova. Osim njega, u Tigrovima su i proždrljivi Smoki, umišljeni Viktor, nadobudna Kaća i fensi drugarice Tea i Tijana. Prva dva dana u kampu su potpuna muka i trauma – čega god se dohvati, trapavi Laza svom timu donosi čistu propast, obrukavši se u svemu od fudbala do spusta sa litice. Međutim, kao dobar i požrtvovan drug, postepeno stiče simpatije ostalih, pa čak i Kaće, kojoj spasava omiljenu lutku kad je upala u vodu. Na završnom takmičenju Laza svojom domišljatošću ipak uspe da donese pobedu Tigrovima na Avanturijadi i svi počnu da ga obožavaju.

Mrzim avanture! je za Džeklin Vilson prilično netipičan roman: glavni junak je dečak; nema problematičnih i disfunkcionalnih porodica; ali zato ima avanturističkih scena i situacija u prirodi. Sve ove vrste odmaka od svog poznatog terena autorka je ovde izvela sasvim uspešno i funkcionalno, pa je tako ovaj roman za mlađe osnovce jednako zabavan i uzbudljiv kao i bilo koji drugi iz njenog opusa namenjenog tom  uzrastu, samo su tematski akcenti donekle drugačiji. Ovde je u prvom planu izlazak iz komforne zone, lična hrabrost, odnos prema telesnom i motoričkom razvoju, uspostavljanje timskog duha, kao i druge teme koje se odnose na socijalizaciju šeprtljavka. Neke druge stvari su pak zajedničke i ovom i ostalim romanima Džeklin Vilson: vršnjačko zadirkivanje, drugarstvo, borba za prihvatanje svoje drugačijosti.

Koliko god se ljutio na roditelje, pogotovo na oca, što je doveden pred tako ogroman izazov kao što je kamp pod nazivom Avanturijada, Laza na kraju shvata da mu se tog leta ne bi desilo ništa zanimljivo da je bilo po njegovom i da je ostao kod kuće ispred televizora, kao i da roditelji mogu da za svoje dete urade korisnu stvar čak i kad postupe suprotno njegovim željama. Mrzim avanture! može da posluži kao dobar podsticaj i ohrabrenje svakom detetu koje se kao Laza plaši da izađe van četiri zida i prihvati izazovnih zadataka, pa bi roditelji trebalo da iskoriste tu mogućnost, pogotovo što se ovaj roman lako i brzo pročita.

muški lik: Bucmasti Smoki, sa svojim zalihama slanih i slatkih grickalica, opušteno je, spontano i dobrodušno dete bez kompleksa, svesno svojih mana, ali i vrlina.
ženski lik: Kaća voli da bude zvezda, ali ume i da pokaže zahvalnost i odanost.
epizodni lik: Iskusni instruktor Vlada se pokazuje kao dobar sportski pedagog i ono što se danas zove omladinski radnik.
odnos: Laza i Kaća počnu svoje učešće u kampu tako što mu se ona izruguje i namešta mu blamove, ali on postepeno zadobije njeno poštovanje, pa čak i detinje simpatije.
scena: Razgovor Laze i instruktora Vlade o ljudskim strahovima i fobijama, gde veliki Vlada priznaje da se plaši malih crva i glista.
zanimljivosti:
Za razliku od drugih knjiga Džeklin Vilson, koje su prvo napisane kao knjige, a tek onda kao TV serije, ovde je bilo obrnuto: prvo je dobila poziv da napiše scenario za seriju, a onda joj se Lazina priča učinila toliko interesantnom da ju je objavila i kao knjigu.
Ova knjiga je napisana 1995. godine, kada je glavno sredstvo odvlačenja dece od fizičkih aktivnosti bio televizor. Danas TV više ne igra tu ulogu i bilo bi zanimljivo videti šta bi se sa Lazom dešavalo u vreme smartfona i video igrica.

emocije: 8
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 6

 

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Džeklin Vilson (1945)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Džeklin Vilson
naslov: MRZIM AVANTURE!
izdanje na srpskom: Odiseja, 2017.
ISBN: 978-86-7720-145-6
format: 14×20 cm
broj strana: 112
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Tihomir Čelanović
prevod sa engleskog: Marija Vukosavljević
originalno izdanje: Jacqueline Wilson, Cliffhanger, 1995.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image