Category Archives: SAD

knjige koji su izvorno objavljene u SAD

Ja, Kozmo

Kozmo je jedan već prilično vremešni retriver koji je dospeo kod Mame i Tate kao štene, nekoliko meseci pre njihovog sina Maksa. Tako su Kozmo i Maks rasli zajedno i, naravno, postali najbolji drugari i neka vrsta duhovnih blizanaca. Kasnije je tu došla i Maksova sestrica Emalina, godine su nastavile da prolaze i evo Maks i Kozmo su zajedno već 13 godina. Ali stvari više nisu dobre u njihovoj porodici: Mama i Tata sve češće se svađaju, čak je u nekom trenutku Tata proteran na trosed u dnevnom boravku. Deca to sve primećuju, a i Kozmo, i nespokoj se uvlači u ovu nekoć idiličnu porodicu: ako se Mama i Tata razvedu, verovatno će deca po inerciji pripasti majci, a kuče će biti tretirano kao uteha ocu, pa će tako Kozmo biti razdvojen od Maksa i Emaline. To se nikako ne sme dozvoliti, pa se Maks i Kozmo spremaju za plesno takmičenje pasa i vlasnika, jer imaju plan: pobediće na takmičenju, iskoristiće nagradu u vidu filmske uloge kako bi raznežili Mamu i Tatu i tako će sprečiti razvod. U pripremama za takmičenje pomaže im ujka Redži, dreser vojnih pasa, a glavni Kozmovi neprijatelji biće jedan bobtejl i ubrzano starenje. Hoće li Kozmo i Maks uspeti da budu najbolji plesni par, i šta s tim?

Ja, Kozmo, roman za starije osnovce američke autorke Karli Sorosijak, napisan je u prvom licu iz Kozmovog ugla, Kozmo nam pripoveda celu priču i ona je samim tim potpuno obojena njegovom psećom subjektivnošću. Zato su među najzastupljenijim utiscima u ovom Kozmovom dnevniku ćureći bataci, mirisi drugih pasa i emotivna stanja ljudi u njegovom okruženju. Autorka je detaljan poznavalac pseće psihologije i to se u ovom romanu raskošno ispoljava, s posebnim naglaskom na onoj vrsti empatije među vrstama kakva često zna da se uspostavi između ljudi i pasa.

Glavni junak Kozmo potpuno je zaljubljen u Maksa i srčano je odan zaštiti dečaka i njegove porodice, koja je i Kozmova. Ova apsolutna spremnost na bezuslovno samožrtvovanje za voljeno biće podseća na Silverstejnovo Dobro drvo, s tim što Kozmo ima sreću da je njegova ljubav sve vreme uzvraćena u potpunosti. Pas i njegov dečak u ovoj priči razumeju se bez ostatka… dobro, ne baš sasvim bez ostatka, bude tu i ponekih specifičnosti koje samo pripadnik iste vrste može da razume, ali u svemu najbitnijem njih dvojica funkcionišu u potpunoj harmoniji.

Tema koju Karli Sorosijak sve vreme provlači je razvoj porodične istorije. Porodica iz ovog romana prikazana je kao zajednica koja se kroz godine dinamično razvijala, počevši kao zajednica srećnog mladog para i šteneta, a završivši kao zbunjena grupa koju čine jedan ostareli pas, jedan novopečeni tinejdžer, jedna predškolska devojčica i dvoje ne više mladih roditelja koji se više ne razumeju. Priče nalik ovoj se dešavaju i to nije nikakva posebna retkost, danas su ljudi mnogo samostalniji, nezavisniji i spremniji na izazove ličnog razvoja, pa su i porodične zajednice nestabilnije. Autorka nam normalizuje tu situaciju, i nama i glavnim junacima, predstavljajući je kao „shit happens” vrstu događaja, kao nešto što je mnogo teško i komplikovano za rešavanje kad se desi – ali dešava se mnogima kao deo razvoja, i onda se treba s tim nositi kao i sa svakim drugim velikim izazovom u životu. Poruka koju ovde dobijamo pred velikim iskušenjem slična je onoj koju je svojim vršnjacima uputila kraljica Elizabeta, tada još princeza tinejdžerka, na početku nacističkog bombardovanja Velike Britanije: „biće to sve OK na kraju”. Nekako, već. Samo ne treba klonuti duhom.

Druga bitna tema je starenje, koje pratimo iz Kozmove perspektive. Nije to više samo bol u kukovima i kruti zglobovi, već i mnogo ozbiljnije stvari: Kozmo se nelagodno suočava sa smrtnošću kad shvati da mu je vid toliko oslabio da je zamenio rakuna za mačku i doveo ga kući. To jeste komična scena, ali izaziva njegovu krizu kompetencije kao zaštitnika kuće, kao nekoga za čiji posao se podrazumeva da zapravo rasteruje rakune od kuće. Postoje i mnoge druge manifestacije starenja koje prilično zabrinjavaju Kozma, ali on ne gubi entuzijazam niti osećanje misije: njegovo je da do poslednjeg daha čuva prijateljstvo s Maksom i duše svih članova porodice, i za te stvari spreman je da se suoči sa svim strahovima. Bitan lajtmotiv u romanu je ples, kao pokret i fizičko kretanje, ali i kao radovanje životu i komunikacija sa srodnom dušom. Ples je i ono čime se Kozmo bori protiv starosti.

Ako ćemo da teramo mak na konac, moglo bi da se raspravlja o likovima Babe i Dede, Tatinih roditelja. Oni su ovde iz Kozmovog ugla prikazani kao izrazito antipatični i negativni, ali budući da Kozmova percepcija dokazano nije uvek nepogrešiva, ostaje prilično nejasna njihova stvarna uloga u raspadu braka Mame i Tate – kao što generalno uzroci tog raspada nisu baš posebno pojašnjeni. Otprilike razumemo da su njih dvoje krenuli različitim putevima, ali zašto i kako, i koliki je tu eventualni doprinos drugih ljudi, to nije najjasnije definisano. Da li su Baba i Deda zaista neke gnjide; ako jesu, kako su podigli tako dobrog sina i koliki je sada njihov stvaran uticaj na njega? Ova nerazjašnjena pitanja ipak ne remete ozbiljnije ukupan utisak o ovom ostvarenju.

Postoje mnogi dečji romani s kučićima u glavnoj ulozi; svakako se posebno izdvaja Odisejin Džukac Kucov, koji se bavi suštinom i prirodom prijateljstva generalno, pa tako i između vrsta – dok je ovde naglasak na poziciji psa u porodici, uz mnogo bavljenja porodičnom dinamikom i temom starenja i smrtnosti. Neobičnost ovog romana za decu je i u tome što glavni junak s kojim se čitalac identifikuje nije štene ni mlad pas, već veteran na izmaku svog životnog veka, tako da, pored empatije među različitim vrstama, imamo i transgeneracijsku empatiju. Ovde svakako treba pohvaliti vižljastu duhovitost pisanja, kao i lepršav prevod Ivane Nešić. Ja, Kozmo je pametan, emotivan i neodoljiv roman za sve koji vole pse ili želimo da ih zavole, bez obzira na godine. Takođe, to je i neočekivano dobra priča o prolaznosti i ljubavi kao konstanti.

muški lik: Ujka Redži pojavljuje se kao dragoceni saveznik i podrška kada stvari krenu nizbrdo; on lepo razume i decu i pse, ali i odrasle koji su se malo pogubili.
ženski lik: Mama, po prirodi stvari; sa decom i Kozmom ima vrlo blizak odnos, možda joj nije baš dugačak fitilj u vezi s muškarcem, ali rakuna koji uđe u kuću isteruje bez nasilja.

epizodni lik: Bobtejl je kroz ceo roman prisutan kao pritajena demonska pretnja Kozmu, da bi se na kraju ispostavilo da je on zapravo mnogo složeniji lik.
odnos: Mama i Tata; mi ne znamo šta je tačno među njima pošlo naopako i to je svakako samo njihova stvar, ali oni se u svemu tome ustrajno trude da se uzdrže od destrukcije i očuvaju pristojne odnose.
scena: Maksov pokušaj bekstva od kuće, uz Kozmovo nevoljko učešće, završava se kao bliski susret sa smrću i suočenje s mogućom krivicom za nečiju smrt.

emocije: 9
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Karli Sorosijak

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Karli Sorosijak
naslov: JA, KOZMO
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2022.
ISBN: 978-86-529-1026-7
format: 13×20 cm
broj strana: 270
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Ben Mentl
prevod s engleskog: Ivana Nešić
originalno izdanje: Carlie Sorosiak, I, Cosmo, 2019.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača, knjižara Kreativnog centra

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ono što sam bio

Šesnaestogodišnji Hilari, dečak sa ženskim imenom, zbog lošeg uspeha treći put menja srednju školu, dospevši u strogi internat na istočnoj obali Engleske. Ni ova škola ne pobuđuje njegovo interesovanje, ali tokom časova fizičkog u prirodi on slučajno otkriva usamljenu ribarsku kolibu na obali, u kojoj živi Fin, lepuškasti dečak otprilike njegovih godina. Posle bakine smrti pre tri godine, nedruželjubivi Fin u kolibi živi potpuno sam, ne ide u školu i preživljava od ribolova i prodaje na pijaci. On ubrzo postaje Hilarijev idol i opsesija, pa ovaj koristi svaku priliku da beži iz internata i tajno provodi vreme sa ćutljivim i ćudljivim Finom. No u maloj sredini tajna ne može večno da ostane skrivena, pa Hilarijevi pohodi Finu izazovu podozrenje kod odraslih i podsmeh kod školskih vršnjaka. Komplikovana situacija se burno razrešava kad Hilari prenese Finu mononukleozu iz internata, što dovodi do klimaksa romana s tragičnim posledicama.

Višestruko nagrađivana američka autorka Meg Rozof smestila je radnju romana Ono što sam bio u depresivne primorske predele Istočne Anglije početkom šezdesetih godina prošlog veka, dodavši tako odnosu glavnih likova dramatiku zabranjenog voća. Ova kamerna priča o seksualnom i rodnom identitetu snažno je određena društvenom represijom, koja obeležava sumornu i kontrolišuću atmosferu internata Svetog Osvalda i otuđenu srednjeklasnu porodičnu sredinu iz koje potiče Hilari. Prilično jednostavnu radnju ovog ne osobito obimnog romana (184 strane) autorka vešto održava napetom kroz dozirano otkrivanje ključnih momenata, uz neočekivani obrt na kraju koji celoj priči daje još jedan nivo. Poseban kvalitet pripovedanja Meg Rozof su njena intimistička zapažanja iz ugla glavnog junaka (roman je pisan u prvom licu), kao i slikoviti opisi životnih ritmova pasivnih primorskih zabiti tradicionalne Engleske. Ovi opisi prirode izazivaju žive asocijacije na Aleksandra Sekulova, bugarskog majstora lirskih opisa mora, s tim što je Sekulov nenadmašni specijalista za magličasta treperenja leta na Mediteranu, dok nam Meg Rozof dojmljivo prenosi atmosferu natmurenih zimskih pejzaža na obalama Severnog mora.

Ostala autorska interesovanja u ovom romanu uključuju i teme o atraktivnosti nasilja i o varljivosti istorijske istine (“…u to vreme ja sam mislio da je istorija potpuna i istinita zbirka činjenica. Sada shvatam da je samo priča, jedna od mnogih, ili da je tek deo od mnogih delova nekoliko različitih priča…”), uz zapažanje autorke da je dečacima u školi zanimljiviji mračni srednji vek nego renesansa i prosvetiteljstvo, upravo radi toga što ih nasilje i destrukcija intrigiraju više nego racionalnost i kreacija.

obala Severnog mora

Ono što sam bio je delo s nekim pomalo čudnim autorskim odlukama, pa tako nije baš jasno zašto je Meg Rozof izabrala da njen narator bude Hilari kao stogodišnjak koji svodi životne račune u dalekoj budućnosti 2046. godine, a nije uvek jasno ni šta zapravo znače boldovana životna pravila koja su povremeno umetnuta u njegovu naraciju. Sâm Hilari nije lik koji izaziva automatsku identifikaciju čitaoca, ali njegova mlakost dodatno naglašava Finovu harizmu koja snažno vozi ovaj roman. Iako možda žanrovski neće interesovati širok krug čitalaca, uz ovako upečatljiv i mističan centralni lik, maestralni jezički i pripovedački stil i mudre opservacije o životu i čovečanstvu, Ono što sam bio svakako će pružiti bogat čitalački doživljaj onima koji vole mračne intimističke priče.

muški lik: Najlakše bi bilo ovde reći Fin, ali i Hilari je zanimljiv lik, koji u romanu prolazi kroz razvoj od bezvoljnog konformiste do samostalne i preduzimljive kopije Fina.
ženski lik: Najvažniji biološki ženski lik ne smem ovde da pomenem, kako ne bih morao da koristim spoiler alert. Ali da, na nju mislim…
epizodni lik: Ris, Hilarijev mazohistički cimer iz internata i njegova patetična golumovska senka, za koga se na kraju ispostavlja da je bio možda jedini Hilarijev prijatelj i saveznik, iako ga je ovaj kinjio u svakoj prilici.
odnos: Fin i Hilari, lider i sledbenik, original i imitacija.
scena: Boravak u pećini na litici, u koju je Fin odveo Hilarija nakon što je ovaj zamalo poginuo prilikom uspona.
zanimljivosti: Ravni priobalni predeli Istočne Anglije zaista tonu i nestaju pod talasima Severnog mora, kao što i u romanu more tokom vremena potpuno opkoli Finovu kolibu, a njegovo poluostrvo prvo pretvori u ostrvo, a zatim i u plitko morsko dno.

emocije: 8
zabava: 7
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Meg Rozof (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Meg Rozof
naslov: ONO ŠTO SAM BIO
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0498-3
format: 20 cm
broj strana: 184
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana:  Aleksandra Nina Knežević
prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović
originalno izdanje: Meg Rosoff, What I Was, 2007.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ta mržnja koju seješ

dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji roman za mlade
– najbolji maloletni ženski lik

nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji punoletni muški lik
– najbolji punoletni ženski lik
– najboljeg negativca
– najbolju originalnu naslovnu stranu

Crna tinejdžerka Star jedini je svedok ubistva svog najboljeg druga Kalila, koga je bez povoda ustrelio beli policajac sa značkom br. 115. To stavlja Star u centar usijanih rasnih napetosti u getu gde živi, a njene izjave pred sudom i u medijima direktno se odražavaju na bezbednost njene porodice i celog geta. Star je pod velikim emocionalnim stresom zbog tragične smrti najboljeg druga koji je iskrvario na njenim rukama, kao i zbog ogromne odgovornosti koju mora da preuzme svojim svedočenjem o tom događaju. U svemu tome ima podršku svoje velike porodice – ali i dečka belca, s kojim se smuvala u mirnoj belačkoj školi u koju su je roditelji upisali nakon što je sa deset godina videla kako joj najbolja drugarica gine na ulici od gangsterskih metaka.

Ta mržnja koju seješ, debitantski roman mlade crnačke autorke Endži Tomas, tematski je jedan autentični roman o životu u zapostavljenim crnačkim kvartovima u SAD, o rasnim predrasudama i napetostima, kao i o bolu koji donosi ulično nasilje – dakle, jedan pravi geto roman. Njegov veliki kvalitet je to što je potpuno operisan od reperske socijalne patetike; ovo je jedan odličan liberalno hrišćanski roman o porodici. Sve ozbiljne stvari koje se u njemu dešavaju prelamaju se kroz (poveću) porodicu glavne junakinje i pokreću duboke emocije između njenih članova, koji su svi jedni drugima podrška.

Kroz odnose u Starinoj porodici upoznajemo lice i naličje Garden Hajtsa, jedne tipične lokalne zajednice (srpski: kraj, komšiluk) sa većinski crnačkim stanovništvom iz niže klase. Naličje ovakvih kvartova/geta je ono što čini dominantnu javnu sliku o njima: ubistva, droga, policijska brutalnost, porodično nasilje, siromaštvo i beznađe. Međutim, Endži Tomas nam ovde pokazuje i nepoznato lice Garden Hajtsa, mnogo vedrije ali nedovoljno vidljivo, zasnovano na vrednostima kao što su: osećaj zajedništva, porodična lojalnost, ljubav, miroljubivost, dobrota, vera u budućnost. Čak je i pitbul Starine porodice jedan hipi dobrica. Ta mržnja koju seješ je priča o jednoj crnačkoj porodici koja se iz geta uzdigla do srednje klase i mogućnosti za bolji život negde drugde, ali njeni osnivači su sada, u svojim zrelim tridesetim godinama, rastrzani između planova za bolju budućnost i lojalnosti starom kraju.

Nisam uspeo da saznam da li taj Garden Hajts stvarno postoji i u kom je gradu, ali to nije ni najmanje bitno, jer je on ovde očito univerzalni simbol. Autorka je uspela da stvori veoma plastičnu sliku ovog napaćenog kvarta, koji je dobio karakterizaciju skoro kao književni lik: nekad mnogo nežan, nekad brutalan, problematičan i sklon samouništenju, ali i s potencijalom za samoisceljenje. Ono što čini taj potencijal za samoisceljenje jeste upravo ljubav, koja je glavna tema ovog romana sa mržnjom u naslovu.

Ljubav pokreće Starinu porodicu i, za razliku od nekih drugih porodica, ona je ljubavlju blagoslovena. U njenoj porodici se greške uviđaju, priznaju i praštaju, a svojim bližnjima se uvek daje podrška. Tako je i Starina majka oprostila njenom ocu vanbračnog sina Sevena, kog je prihvatila kao svog. Star ima jednog mlađeg brata sa istim roditeljima i jednog starijeg sa istim ocem; njen polubrat Seven ima i druge dve polusestre, sa istom majkom. U romanu vlada opšta rodbinska izmešanost, tu je i gomila tetaka, baba, gospođa i ujaka, pa u prvom delu nije uvek lako pohvatati ko je kome šta. Pritom su porodične uloge često zamenjene, pa neretko baba funkcionalno igra ulogu mame, a ujak tate. Ono što izrazito obeležava tu veliku zajednicu jeste čvrsto osećanje lojalnosti i solidarnosti – stvari u koje autorka romana najdublje veruje.  Mogu da ti se dese razne teške stvari u životu, od gubitka deteta ili unuka do toga da ti spale radnju od koje živiš, ali u takvoj mreži ljubavi uvek ćeš moći da računaš na pomoć bližnjih.

Politička dešavanja su važan deo romana, jer to tako mora da bude kad je reč o rasnim nejednakostima i nemirima. Međutim, veština autorke izdiže Tu mržnju koju seješ daleko iznad nivoa političkog pamfleta. Kao sjajna baštinica dobre američke škole kreativnog pisanja, Endži Tomas je precizan posmatrač, ume da bude empatična sa likovima, da pribeleži upečatljiva razmišljanja, osećanja i situacije, i da napiše dobre dijaloge. Njeno pripovedanje u prvom licu, iz ugla šokirane crne šesnaestogodišnje štreberke, potpuno je uverljivo. Nije ni čudo što se sprema ekranizacija ovog romana; ima scena koje potpuno možete da zamislite kao filmske i dijaloga koji mogu u celosti da se prenesu u filmski scenario.


Amandla Stenberg je viđena za ulogu Star u ekranizaciji THUG

Roman uspeva duboko da nas uveri u ozbiljnost rasnih napetosti i obostranih predrasuda, ali izbegava generalizacije; u njemu se sjajne i odvratne osobe mogu naći i među crncima i među belcima, baš kao i među policajcima i među mladim dilerima. Autorka nikome ne sudi i može da razume i vrlo destruktivne emocije, jer sve je to ljudski. Njen roman je toliko hrišćanski da se i u pogovoru na kraju ona na prvom mestu zahvaljuje Bogu. Bio vernik ili ne, čitalac potpuno poveruje njenoj etici, i to je neosporna veličina i majstorstvo ovog debitantskog ostvarenja.

Naravno, i ovde bi čitalac našao stvari na koje može da se požali, pa tako ovde glavni odrasli likovi, Starini roditelji, deluju suviše ostvareni, mudri, puni razumevanja, otvoreni, pravični i nepogrešivo socijalno i emocionalno inteligentni. Takvi se generalno baš retko sreću. Na sličan način je i Starin beli dečko Kris možda malo too nice. Likova je ovde jako mnogo, vrlo su živi i prilično lepo vođeni, ali su neki od njih, poput Kalilove bake, možda malo nepravedno napušteni u nekom trenutku romana. Takođe, čini mi se da nije baš najjasnije rešena motivacija Hejli, Starine bivše najbolje bele drugarice. Stiče se utisak da je ispala stereotipni prikriveni rasista, no zanima me kako ju je Endži Tomas zaista videla, a nisam siguran da sam ukapirao.

No mimo tih detalja, THUG je snažan roman koji se na autentičan način bavi rasnim nasiljem u SAD, koristeći ga kao pozadinu za portret jedne porodice koja se iskreno trudi i jedne devojke koja je shvatila šta je hrabrost. U njemu se na svakih pedesetak strana nalazi neka scena ljudske dobrote koja ozbiljno potera na šmrcanje, a na kraju čitanje završite s radosnim osećanjem da i na zgarištu može cvet da nikne i da su ljudi vredni ljubavi. Kud ćete lepšu stvar za čitanje!


mladi fanovi predstavljaju ovu knjigu u Američkom kutku

ženski lik: OK, stoji sve to da je Starina mama Lisa možda malo suviše savršena, ali ko ne bi želeo baš takvu majku, živu lavicu?
muški lik: Starin najbolji drug i prva simpatija Kalil, jedan vrlo fin momčić u jednom vrlo nesrećnom okruženju, čija tragična senka je bolno prisutna tokom celog romana.
epizodni lik: Kenija, polusestra Starinog polubrata Sevena, nadrkana geto divljakuša koja je dugo odbijala da prihvati Star kao deo proširene porodice, ali je dala vrlo bitnu podršku odluci Star da progovori i kaže sve što zna, čak i kad je to išlo na štetu Kenijinog rođenog oca, lokalnog narko bosa. / počasno pominjanje: Aješa, Kenijina majka, dezorijentisana narkomanka koja zanemaruje svoju decu, ali ih na kraju pusti na slobodu i još se podmetne da zbog toga popije zverske batine od njihovog oca.
odnos: Big Mav i Karlos, Starin otac i ujak, među kojima kroz ceo roman sevaju ljubomorne varnice zato što je ujak potpuno nadomestio oca tokom one tri godine Starinog najranijeg detinjstva koje je njen pravi otac odrobijao; Big Mav je posle nadoknadio te tri godine i časno poneo svoju očinsku ulogu, ali ujka Karlos je zauvek ostao kao drugi ćale, iako je policajac.
scena: Poseta Starine porodice Kalilovoj baki posle pogibije njenog unuka – momenat kada ovaj roman, već na 58. strani, počinje da vam steže grlo i rosi oči.
zanimljivosti:
Roman je pun referenci na hip-hop kulturu, a osnovna inspiracija autorke je muzičko i aktivističko nasleđe Tupaka Šakura. Inače, Endži Tomas i sama ima aktivno repersko iskustvo.
Pored Tupaka, drugi veliki izvor kulturoloških referenci u ovom romanu je Hari Poter, koji takođe govori o rasizmu. Star koristi posteljinu sa znakom Sliterina, hogsvortske kuće koja joj je omiljena zato što su sliterinci puni para.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 10
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

 

* * *

ona je ovo napisala: Endži Tomas (1988)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Endži Tomas
naslov: TA MRŽNJA KOJU SEJEŠ
izdanje na srpskom: Urban Reads, 2017.
ISBN: 978-86-89565-48-5
format: 13×20
broj strana: 348
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Dragan Lončar
prevod sa engleskog: Miloš Petrik
originalno izdanje:
Angie Thomas, The Hate U Give, 2017.

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Priča za biće vremena

radnja

Posle gubitka očevog prestižnog posla u Silicijumskoj dolini, šesnaestogodišnja Nao mora da se iz SAD vrati s porodicom u Japan. U tokijskoj gimnaziji se nikako ne snalazi, žrtva je užasnog vršnjačkog maltretiranja i, poput svog slomljenog oca, planira samoubistvo. Pre tog čina počinje da piše dnevnik posvećen svojoj fascinantnoj prabaki Điko, budističkoj monahinji.

Desetak godina kasnije, posle razornog cunamija, okean donese dnevnik mlade Nao iz Japana do jednog kanadskog ostrva na Pacifiku, gde ga pronalazi sredovečna književnica Rut. Od tog momenta prepliću se dve glavne paralelne radnje romana: jednu radnju čine dešavanja koja u svom dnevniku opisuje Nao, u prvom licu; u drugoj radnji pratimo Rut i njenog muža Olivera, koji čitaju pronađeni dnevnik i preko njega postaju uvučeni u životnu dramu tinejdžerke Nao, s posledicama i po sopstveni brak.

komentar

Kao što i sam naslov daje naslutiti, Priča za biće vremena (A Tale for the Time Being) kanadsko-japanske autorke Rut Ozeki vrlo je ozbiljan i prilično zahtevan filozofski roman. U njemu se uspostavlja spiritualna transkulturalna veza između zrele kanadske književnice u stvaralačkoj krizi i zlostavljane japanske tinejdžerke na korak od samoubistva. Obe vezuje kulturološka podeljenost između Japana i Amerike i problem uklapanja u aktuelnu sredinu, kao i niz drugih razmišljanja i dilema. Ozeki prepliće njihove dve priče u vrlo složenu celinu kroz koju pretresa nekoliko krupnih filozofskih i etičkih pitanja, no srećom to roman ne čini teško probavljivim, jer sve vibrira, pluta na snažnim emocijama i garnirano je zrncima životnog humora.

Vreme je ključna tema ovog romana – potraga za smislom sadašnjeg trenutka, potraga za svojim sada. Nao nije slučajno dobila to ime – tako Japanci izgovaraju now na engleskom, dakle sada. Ljudi i sve što postoji na svetu definisani su u ovom romanu kao bića vremena, koja imaju svoj vremenski opseg postojanja. Vreme je u ovom romanu na najrazličitije načine izuvijano i izukrštano, kroz dodirivanje i prožimanje dešavanja iz različitih godina i na raznim mestima. Jedan od ključnih momenata u romanu je kad Nao, čiji dnevnik počinje opisom događaja iz prošlosti, tokom pisanja stigne do svog sadašnjeg trenutka – kad i bukvalno pronađe svoje sada, u momentu dok se nalazi pred definitivnim odustajanjem od života.

 

U romanu se ne štedi na fantastici. Kad Nao pukne pod pritiskom bullying-a, ona se popne na školsku klupu i zavrišti tako da njenim zlostavljačima šikne krv iz bubnih opni (malo manga preterivanja nije na odmet). Nao najnormalnije komunicira sa duhom svog deda-ujaka, mladog mirovnjaka i nadarenog intelektualca koji je poginuo kad je prisilno regrutovan u kamikaze. Tekst na poslednjim stranama Naoinog dnevnika u jednom trenutku naočigled Rut nestaje iz sveske, da bi se kasnije opet pojavio, ali sa drugačijim završetkom. Tu je i misteriozna japanska vrana, koja se na Rutinom kanadskom ostrvu pojavila istovremeno sa prispećem Naoinog dnevnika, i za koju se ispostavlja da zapravo motri i čuva Rutin brak.

Ovaj roman je neočekivano zanimljiv i čitljiv esej o vremenu, paralelnom univerzumu i slobodi izbora, ali to nije njegov glavni kvalitet. Ono što ga vozi kao materijal za čitanje jeste njegovo efektno bavljenje temama ljubavi i okrutnosti. U romanu postoji srodstvo u zlostavljanju između Nao i njenog deda-ujaka: nju su školski vršnjaci boli makazama, palili cigaretama i pokušali da je siluju; njemu su vojni treneri mesecima zverski lomili zube i kosti u logoru za obuku kamikaza. Stvari kroz koje su njih dvoje prošli kao žrtve nasilne strane ljudske prirode duboko su ih obeležile. Kontrast između tih događaja i miroljubivog porodičnog zaleđa iz kojeg oboje dolaze čini ovaj roman posebno potresnim.

Roman možemo posmatrati i kao kompetentan uvod u japansku kulturu, iz kojeg saznamo i mnogo fascinantnih stvari o životu u Japanu za vreme fašističkog režima. Po tom bavljenju običnim ljudima pod fašizmom Priča za biće vremena donekle podseća na svojevrsnu japansku verziju Kradljivice knjiga Marka Zusaka. U svom kanadskom toku, roman je i esej o spisateljskom kreativnom procesu (Rut i njen muž iz romana zapravo su autorka i njen muž u “stvarnom životu”), dok u svojoj završnici roman intrigantno pretresa i vrlo zanimljivu temu digitalne anonimnosti na netu. Potpuno jedno šareno, višeslojno, obuhvatno i bogato ostvarenje.

Rečenice Rut Ozeki su smirene i bez egzaltacije, ali upravo ta suzdržanost snažno potcrtava emociju koja se opisuje. Sasvim je očigledno da je ovde autorka jedna zen monahinja (Rut Ozeki se zamonašila tri godine pre objavljivanja ovog romana) – ne samo po temama i tonu, već i po načinu pripovedanja. Priznajem da sam imao problema sa koncentracijom na prvih dvesto strana, dok se situacija prilično polako montirala, jer autorki se nigde nije žurilo, i pritom sam morao da krčim put kroz šumu podataka, reči i imena iz japanskog jezika i kulture (ceo roman ima ukupno 167 fusnota, mahom tumačenja reči na japanskom, ali i pojmova iz kvantne fizike). No čitalački trud dobija nagradu tamo negde posle dvestote strane, kada kreće ređanje sve snažnijih i snažnijih scena i otkrivanje fascinantnih detalja iz porodičnih biografija, i tu onda priča počinje da melje čitaoca, nežno ali nezaustavljivo. Tome doprinosi i činjenica da je Ozeki velemajstor za izgradnju napetosti i plasiranje zlokobnih najava koje vuku na dalje čitanje – a ovaj roman je pun istinski teških situacija. Srećom, svaka od njih ima svoje opravdano mesto, Ozeki ih servira vrlo pristojno i uglavnom ih ne koristi kao povod za patetiku.

Tekst na momente ima težnju da skrene u dominantno pedagoške vode, iz silne želje autorke da kaže što više o Japanu, zen-budizmu, kvantnoj fizici, vegetaciji pleistocena i drugim akademskim temama o kojima razmišljaju njeni pametni likovi. Ume to mestimično da pridavi čitaoca, ali u konačnici nimalo ne kvari buran čitalački doživljaj, jer Rut Ozeki poseduje suptilno umeće da nam na finjaka uvali razornu krvožednu dramu. Možda sam očekivao neki snažniji klimaks na kraju romana, umesto smirenog oticanja drame u razne rukavce paralelnih svetova, pa sam čitanje završio neočekivano suvih očiju – ali možda je to i bio autorkin cilj, da stvari mirno prihvatimo.

ženski lik: Bez ikakve dileme to je Naoina prababa Điko, budistička monahinja od 104 godine koja ima supermoć da kod ljudi probudi dobro i unutrašnji mir, i koja je svojim trajanjem i sama metafora za vreme.
muški lik: Kamikaza Haruki, briljantni i perspektivni mladi intelektualac i pacifista, regrutovan protiv volje, koji se sa 19 godina dobrovoljno prijavljuje na samoubilački let kako bi obezbedio ratnu penziju za majku i mlađe sestre.
epizodni lik: Prodefiluje ih mnoštvo i stvarno je teško nekog posebno izdvojiti, pa neka moj izbor padne na antropomorfnu japansku vranu koja spasava dušu posustaloj književnici Rut.
odnos: Nao i Rut, koje si telepatski uzajamno šteluju narušeni balans u životu, sa vremenskim razmakom od dvanaest godina.
scena: Scena seksualnog i elektronskog nasilja nad Nao u školskom WC-u svakako je jedan od najsnažnijih momenata romana.

zanimljivosti:
Ljubiteljima mačaka ovaj roman će biti posebno interesantan zbog istaknute uloge koje u njemu imaju dve mačke.
Pred kraj Drugog svetskog rata, japanska ratna vlada je porodicama poginulih kamikaza slala kutije u kojima se nalazila samo cedulja na kojoj piše “ostaci”, kao zamena za fizičke ostatke koji nisu mogli da budu nađeni.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Ruth Ozeki (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Rut Ozeki
naslov: PRIČA ZA BIĆE VREMENA
izdanje na srpskom: Booka, 2015.
broj strana: 479
povez: broširani
format: 20 cm
pismo: latinica
originalno izdanje: Ruth Ozeki, A Tale for the Time Being, 2013.
prevod sa engleskog: Aleksandar Milajić
naslovna strana:
Ivan Benussi
ISBN: 978-86-88335-52-2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Daću ti sunce

dacu_ti_sunce_vv

radnja
Džud i Noa su sestra i brat blizanci. U četrnaestoj godini ona je popularna zvezda među lokalnom surferskom ekipom nešto starijih šmekera, dok je on introvertni umetnik koji pršti od crtačkog talenta i sumnje u vlastitu seksualnu orijentaciju. Između brata i sestre su jake emocije, kako pozitivne, tako i destruktivne, pa tako njihovo rivalstvo oko majke Dajane dovede do dramatičnog raskola, a da stvar bude još gora, majka im gine u udesu. Posle tih događaja njihov život se potpuno promeni: dve godine kasnije, Džud je postala zatvorena i nepristupačna umetnica, dok je Noa postao zvezda ekipe, i njih dvoje više ne razgovaraju međusobno. Situacija počne da se menja kad Džud za svog mentora u umetničkoj školi uzme vajara Giljerma, ne znajući za njegovu povezanost sa smrću Dajane.

komentar
Žestoka porodična drama u čijem središtu su blizanci tinejdžeri, rastrzani borbom za pažnju majke i pritisnuti emotivnom krizom roditeljskog braka zbog majčinog preljuba. Autorka Džendi Nelson je stvorila dosta tešku i zamršenu situaciju, svojevrsno emotivno minsko polje, ali u svemu tome se jako kompetentno snalazi i sigurno vodi situacije, likove i ceo spektar njihovih osećanja: od Noine sramote kad je dobio erekciju prilikom rvanja sa surferima, do Džudinog osećanja krivice što je izgubila nevinost i majku u istom danu.


Džendi Nelson odgovara na pitanja o knjizi Daću ti sunce

muški lik: Razbarušeni umetnik Giljermo, divlji čovek koga su ukrotile samo dve žene: Dajana i njena ćerka.
ženski lik: Majka Dajana, anđeoski lik proklet svojom dobrotom.
epizodni lik: Džudin i Noin otac, dobar čovek koji je dobio lošije karte u partiji za Dajanino srce.
odnos: Džud i Noa, najinteresantniji bratsko-sestrinski literarni par kog mogu da se setim; pored stalne ljubomore zbog majke, zanimljiv momenat je i ljubomora brata na sestru zbog istog momka.
scena: Kad majka zatekne Nou kako se vata sa svojim dečkom.

zanimljivosti
Džud je opsesivno sujeverna i nigde ne ide bez praziluka u džepu protiv uroka. Kroz skulpturu na kojoj Džud radi, u romanu je lepo opisan tok umetničkog procesa u vajarstvu. Komšijski papagaj Prorok je duhovit zvučni lajtmotiv romana, sa svojim povremenim kreštanjem “gde je bre Ralf?” u ključnim momentima radnje. Na kraju romana junaci ipak otkriju ko je bre Ralf.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Džendi Nelson
naslov: DAĆU TI SUNCE
naslovna strana: Studio Ivan Aran
prevod: Jasmina Marković Karović
izdanje na srpskom: Urban Reads, 2015.
cena na sajtu izdavača: 899 din (25.01.2015.)
broj strana: 332
ISBN: 978-86-89565-18-8
originalno izdanje: Jandy Nelson, I’ll Give You The Sun, 2014.

sun_375w

ključne reči
drama, suzavac, young adult, alkohol i opijati, duhovne vrednosti, LGBT, odrastanje, prva ljubav, seks, smrt u porodici, vršnjačko nasilje, Urban Reads, SAD

* * *

ona je ovo napisala – Džendi Nelson (1965)

Jandy_Nelson_author_photo.jpeg

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image