Category Archives: dečji roman

romani za mlađe od 13

Kuća bez ogledala

Dvanaestogodišnja Tumasina živi s ocem u ogromnoj kućerini svoje babatetke Henrijete, koja leži na samrti. U kući su se nedavno okupili svi njihovi rođaci, čekajući Henrijetin kraj da vide šta će s njenim imetkom. Atmosfera među rođacima je prilično sumorna, jer su u pitanju tri porodice koje su zapravo vrlo disfunkcionalne, svaka na svoj način. Porodični problem glavne junakinje je to što ne uspeva da povrati komunikaciju s ocem koji je potpuno odlutao posle tragične smrti mlađeg sina i razlaza s Tumasininom majkom koji je usledio. Pored čemernog oca i razdražljivih odraslih rođaka, Tumasina mora da provodi dane i sa decom koja joj ne prijaju: Erlandom, bratom od strica koji ima problem s mentalnim zdravljem i agresivnošću, te petogodišnjom Signe, koja je suviše mala da bi joj bila društvo, a pritom je i potpuno ćutljiva i povučena. Jedino prihvatljivo društvo Tumasini je njena nešto starija sestra od tetke Vilma, ali ona je veoma opterećena nezadovoljstvom svojim izgledom.

Ovu krajnje neveselu situaciju prodrma otkriće do kog slučajno dolazi mala Signe, pronašavši tajnu sobu s ogledalima, jedinu u toj kući koja je cela bez ijednog ogledala. Signe pokazuje sobu Tumasini i pred njima se otvara jedna sasvim drugačija perspektiva sveta i njihovih života. U sobi s ogledalima susreću Heti, neobičnu devojčicu koja kod svih izaziva krucijalne unutrašnje promene i suočava ih sa stvarima koje moraju da urade u svom životu i porodičnom okruženju.

Kuća bez ogledala proslavljenog švedskog autora Mortena Sandena po više elemenata podseća na predivan i meni izuzetno drag engleski klasik dečje literature Tom’s Midnight Garden (kod nas preveden kao Kad sat otkuca trinaest, takođe u izdanju Odiseje). I ovde je u pitanju dete među dosadnim odraslima u misterioznoj kući; i ovde se magija dešava iza tajnih vrata kroz koja deca prolaze posle ponoći; i ovde je katalizator odrastanja dete-duh koje se pojavljuje kao saveznik i prijatelj s one strane stvarnosti. No u nekim stvarima Kuća bez ogledala uspeva da prodrma i potrese čitaoca i dublje i intenzivnije, nadrastavši taj osnovni nivo dirljive priče o transgeneracijskom prijateljstvu obasjanom misterioznom mesečinom.

To je jedna kompleksna drama o nesrećnim porodicama, ogorčenim odraslima i očajnoj deci. Osim toga, to je i priča o ljudskim snovima, nadanjima i stvarima koje tokom životnog puta krenu naopako. Takođe, to je i priča o fundamentalnoj potrebi za istinskom komunikacijom i suočavanjem s pravim pitanjima, najpre u odnosu sa samim sobom, a onda i s najbližim osobama. A iznad svega, ovaj roman je stamena himna životu, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama, dobicima i gubicima, radostima i tugama. Neverovatno koliko mnogo toga je stalo u romančić koji efektivno ima jedva nešto više od sto strana za čitanje, a o rezilijentnosti i tvrdoglavoj poeziji života kaže koliko i epski spektakl Prohujalo s vihorom, ako ne i više!

autor ovog prikaza posle čitanja Kuće bez ogledala

Ogledala u romanu imaju važnu ulogu i Sanden nam skreće pažnju da kroz život nikako nije dobro prolaziti bez njih. Ona nam pomažu da sagledamo sebe i pružaju nam drugačiju perspektivu stvari, s neke druge strane od one na koju smo navikli. Najbolja ogledala su nam ljudi koji nas vole i dobro nas poznaju; tu ulogu može da odigra i umetnost, kao svet s one strane ogledala koji nam pomaže da bolje integrišemo ovaj svet, kao što se desilo Vilmi kroz čitanje.

Maestralnosti ovog romana svakako doprinosi i to što je autor diplomirani psiholog, pa su situacije koje opisuje pune suptilnih detalja, misli i osećanja likova koji kroz njih prolaze, a pritom je Sanden i veliki majstor reči, pa ume da sve to efektno izrazi i prikaže. A na kraju svega, tresne vas završnim mislima o veličanstvenosti i punoći života kao takvog. U vrlo jakoj konkurenciji veoma kvalitetnih Odisejinih izdanja za decu, Kuća bez ogledala je postala moj novi favorit.

muški lik: Erland, dete-žrtva razvoda svojih roditelja, čiji bol ga je zamalo pretvorio u čudovište.
ženski lik: Vilma, nesigurna tinejdžerka koja trpi vršnjačko psihološko maltretiranje i nerazumevanje roditelja, ali pronalazi snagu da se izbori za svoje mesto u svetu.
epizodni lik: Danijel, ostavljeni muškarac i nesnađeni otac, koji je pobegao u hladnoću i cinizam.
odnos: Heti, devojčica iza ogledala, jako dobro poznaje sve likove u romanu i prema njima ima nežan i saveznički odnos. Ona slaže album s fotografijama svih ljudi iz ove porodice, generacijama unazad, zna sva njihova imena, priče, svetle i mračne trenutke, sve ih voli i brine za njih. Heti je zapravo sâma ljubav utkana u život.
scena: Završni razgovor Tumasine s ocem, u kom ga ona – poput ogledala – suočava s prelomnom tačkom njegovog života koji se zaglavio u mestu.
citat: „Život ti je lakši ako izgledaš dobro.” (reče Vilma, ponavljajući poruku svoje majke koja je internalizovala pritisak patrijarhata)
zanimljivosti: Roman je ilustrovao Ištvan Lakatoš, autor Kockograda i serijala o Emi i Tesli.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Morten Sanden (1962)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Morten Sanden
naslov: KUĆA BEZ OGLEDALA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-178-4
format: 14×20 cm
broj strana: 134
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Ištvan Lakatoš
prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
originalno izdanje: Mårten Sandén, Ett hus utan speglar, 2012.


najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Skači, Barte!

Desetogodišnji Bart ima prilično čudno detinjstvo. Ne samo što su mu roditelji dali u najmanju ruku neobično ime – Bartolomeo Leonardo Atari Komodor – već su mu potpuno isprogramirali sve aktivnosti i stavili ga pod digitalni nadzor 24 časa dnevno, kako bi još od kolevke bili sigurni da će mali izrasti u genija. No i pored svih njihovih napora, Bart je ipak samo obično dete koje obožava svog plišanog medu. Kad mu majka jednog dana baci tog olinjalog medu, Bart prvi put kreće u akciju na svoju ruku, u nadi da će ga pronaći. Ispostavlja se da medu neće naći, ali će zato naleteti na jedno vrlo bizarno biće – očerupanu kokošku Zoju koja govori. Pričljiva, temperamentna i srdačna Zoja saviće gnezdo na Bartovom jastuku i potpuno će preokrenuti njegov algoritamski organizovan život, a njih dvoje zajedno, uz mentorski uticaj mudrog kineskog starca Tjen Lua, krenuće da spasavaju Pustinjačko Kraljevstvo od jednog ogorčenog zmaja.

Dok sam čitao roman Skači, Barte! iskusne i cenjene italijanske autorke Suzane Tamaro, često sam imao asocijacije na neke od najboljih romana za decu koje sam čitao poslednjih godina. Određeni filozofski, pa i religijski elementi podsećaju na sjajan roman Kockograd Ištvana Lakatoša, posebno tamo gde glavni likovi razmatraju ustrojstvo sveta i pitanja slobode izbora. Frenetična dinamika i urnebesna uvrnutost dešavanja u romanu voze čitaoca kao moja omiljena Doktor Proktorova vremeplovna kada Jua Nesbea, takođe u izdanju Odiseje. Momenat bacanja ofucanog mede u đubre, kao i upadanje glavnog junaka u vrtlog događaja koji slede, zajednički je s odličnim romanom Kuki se vraća Jana Svjeraka, u izdanju Kreativnog centra. Ima tu i momenata koji podsećaju na Luisa Kerola (odlazak u svet „s one strane ogledala”, propadanje u zečju rupu, susreti s džinovskim insektima), dok scena sa šarmiranjem zmaja u njegovom brlogu može da podseti i na Tolkinovog Hobita.

Suzana Tamaro je vešto ukombinovala razne uticaje, elemente i sastojke dobre priče i upakovala ih na svoj način, s puno humora i akcije, ali i dovoljno ozbiljnosti da ovaj roman ne bude shvaćen samo kao komični akcioni rolerkoster. Autorka nas ovde podstiče i na razmišljanja o roditeljskoj ambicioznosti, ugrožavanju privatnosti deteta, zamkama i stranputicama digitalnog vaspitanja, sukobu spontanog i programiranog, kao i o drugim vrlo savremenim i aktuelnim temama. Skači, Barte! je izuzetno duhovito, dinamično, uzbudljivo i pametno književno delo za mlade čitaoce, koje će lepo zabaviti i starije. Takođe, to je i roman s mnoštvom genijalnih replika koje ćete poželeti da uslikate za svoju kolekciju najzabavnijih književnih citata.

muški lik: Bart je na početku romana zbunjeno dete koje ne zna za drugi svet osim onog savršeno uređenog koji su mu organizovali roditelji, a za koji naslućuje da prikriva ogromnu emotivnu šupljinu – da bi tokom romana prešao put do glavnog junaka sopstvene priče i otkrio značaj emotivne i fizičke topline.
ženski lik: Svakako Zoja – sve i da ne znate da je autorka Italijanka, ekstrovertna Zoja je potpuno italijanski lik, sa svojom spontanošću, prisnošću i druželjubivošću do granice nametljivosti; ona je toliko opuštena i samosvesna da je gotovo seksi.
epizodni lik: Učitelj Tjen Lu, zabavna karikatura orijentalnih mudraca kakvim ih obično prikazuju u pop kulturi, s mudrostima tipa „Internet ne vidi ono što se ne vidi”.
odnos: Konekcija Barta i zmaja Mistrala, koje povezuje zbunjenost emotivnom hladnoćom kojom su obeležena njihova detinjstva, kao i vrišteća tuga zbog stradanja njihovih ptičjih ljubimica.
scena: Kad Barta u školi plivanja teraju da skače u vodu s tri metra visine, sa sve zvončićima na kupaćim gaćama koje je greškom uzeo od majke.
citat: „Ako si u areni, moraš da se boriš i kad nisi pevac.” (kaže Zojina baba, a Zoja rado ističe)

emocije: 8
zabava: 10
stil: 9
edukativnost: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Suzana Tamaro (1957)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autorka: Suzana Tamaro
naslov: SKAČI, BARTE!
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-170-8
format: 14×20 cm
broj strana: 208
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Ljiljana Grbić
prevod s italijanskog: Dejan Ilić
originalno izdanje: Susanna Tamaro, Salta, Bart!, 2014.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Crna ptica

This image has an empty alt attribute; its file name is crna-ptica.jpg

Dvanaestogodišnja Želja izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći. Njena majka pokušava da prikupi konce života posle te tragedije i da nastavi dalje sa detetom o kome sad mora sama da brine. Želja oseća da je veoma nepravedno to što ne može bar još jednom da zagrli obožavanog oca, pa uporno pokušava da nađe neki način za to. Provodi dane na groblju, gde upoznaje usamljenog Vuka, jednog od dečjih duhova, koji se i dalje vrzma tu na granici svetova živih i mrtvih. Vuk obećava Želji da će joj omogućiti susret s ocem u limbu između živih i mrtvih, samo ako ona pristane da bude njegovo društvo dokle god mu to treba. Želja šta će, pristane – i uskoro primećuje da je u Vukovom svetu uvek toplo leto, za razliku od ledene, kišovite i tmurne zime koja trenutno vlada njenim svetom. Njegov svet je opasno privlačan, a majčin saveznik u spasavanju Želje od očijukanja sa svetom mrtvih je i grobljanski pas Žile.

Crna ptica je debitanski roman mlade vranjanske pesnikinje Aleksandre Jovanović, studentkinje dramaturgije u Beogradu, štampan u izdanju Kreativnog centra, s naslovnom stranom koju je uradio Bob Živković. Već sâm taj podatak govori nešto o kvalitetu, jer Kreativni centar ima vrlo visoke kriterijume za podršku domaćem debitantskom romanu za decu. Aleksandra je dobila tu podršku i nije je izneverila. Motiv tuge ćerke za poginulim ocem koji je bio umetnička duša podseća na situaciju iz predivnog romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke, ali mu je ova autorka prišla iz drugačijeg ugla.

Milje koji je odabrala za izgradnju ove veoma intenzivne dečje drame povlači neizbežne asocijacije na Gejmenovu Knjigu o groblju, ali postoji jasna razlika u odnosu protagonista romana sa svetom duhova: Gejmenovi duhovi su najčešće benevolentni melanholici pokroviteljski nastrojeni prema glavnom liku, kome pružaju podršku da uspe u spoljašnjem svetu, dok je Vuk dečji duh opsesivno opterećen time da uvuče Želju u svoj zagrobni svet. Razlika je svakako i u žanrovskoj atmosferi: Knjiga o groblju je više iščašeni i izmešteni krimi triler, u kome duhovi čuvaju glavnog junaka od ubica, dok je Crna ptica emotivna drama s dosta horor momenata koji prate izazove odrastanja glavne junakinje.


sa predstavljanja romana u Vranju

Ima tu raznih efikasnih žanrovskih pomagala u vidu zloslutnih signala koji najavljuju neprijatne stvari: mrtvačke hrizanteme, zavijanje psa, škripa zarđale vrteške-ubice… Autorka je ovde Željinoj razornoj tuzi suprotstavila entuzijazam Vuka da je fascinira i kontroliše, što otvara prostor za mnogo napetih i naelektrisanih situacija na toj izazovnoj horor pozadini. Vukova ljubomora dolazi u sukob sa Željinim psom Žiletom, a dok traje obećani pokušaj susreta s njenim ocem, Vuk vrši pritisak na nju da se otuđi i od svog najboljeg ovozemaljskog druga Luke.

U kući se majka i Želja mimoilaze i gube komunikaciju, a dramu pojačava i prisustvo Željine tetke, majčine sestre, koja je došla kod njih posle nesreće da se nađe pri ruci, ali nikako da ode. Taj spoljašnji svet zaista kao da ne pokazuje nikakvo interesovanje da podeli Željinu čežnju za još jednim susretom s ocem, a ta čežnja je duboka i vrlo proaktivna. Aleksandra Jovanović nam je u ovom romanu secirala dečju tugu uzduž i popreko, po raznim nivoima, sve do onog najmračnijeg – odustajanja od života. Crna ptica je emotivna priča koju će voleti svi ljubitelji finog pametnog horora i nežnog psihotrilera.

muški lik: Vukov tragični lik funkcioniše u ovom romanu kao negativac koga svi razumemo.
ženski lik: Želja se tu očigledno nameće po prirodi stvari, ali ništa manje zanimljiva nije ni njena majka, koja možda nije najveštiji roditelj, ali se bori kako zna i ume, držeći stvari na okupu dok joj ćerka pluta u limbu.
epizodni lik: Grobar Mića sve vidi i zna.
odnos: Arhetipska igra između Želje i Vuka.
scena: Satiričan prikaz odlaska glavne junakinje kod jedinog lokalnog dečjeg psihologa dostupnog vikendom.

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Aleksandra Jovanović (1996)


foto: svetionik.com

* * *

 OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Aleksandra Jovanović
naslov: CRNA PTICA
originalno izdanje: Kreativni centar, 2020.
ISBN: 978-86-529-0815-8
format: 14,5×20,5 cm
broj strana: 144
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Dobrosav Bob Živković

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Sve što (ni)sam želela

Nina je nepopularna šestakinja, Strelac u horoskopu, otkida na Bili Ajliš, romantične filmove i horor igrice i želi da postane lekarka kad odraste. Maks je sedmak za kojim pola škole seče vene, horoskopski znak – Rak, loži se na Tupaka, fantastiku i akcione igrice, a kada odraste želi da bude glumac. Kada bi bila životinja, Nina bi bila srna, a Maks – divlji konj koga niko nikada ne bi pripitomio. Oni su dva sveta. Sasvim različita. Šta se dešava kada se usled iznenadne pandemije zbunjujućeg i zastrašujućeg virusa ovi, ne baš kompatibilni tinejdžeri nađu zatočeni u poluraspadnutoj kući Ninine bake, osuđeni samo jedno na drugo sve dok karantin ne prođe?

Nina i Maks su glavni junaci romana Sve što (ni)sam želela autorke Dragane Mladenović, u kome ona duhovito i emotivno, iz perspektive zbunjene tinejdžerke, obrađuje prilično aktuelnu temu (ne)snalaženja u vanrednim okolnostima izazvanim neočekivanim izbijanjem pandemije. Za manje od 48 časova po objavljivanju vesti da se neobjašnjivi virus pojavio među stanovništvom, vlast stavlja pod karantin delove grada u kome dvoje glavnih junaka žive. Osim vozila hitne pomoći i vojnih kamiona, drugi saobraćaj više ne postoji. Naoružani vojnici svakodnevno patroliraju ispred apoteka i supermarketa, u kojima skoro da ničega ni nema na policama, jer su u prvim danima ljudi poput pomahnitalih zombija grabili sve što bi im dopalo šaka. Mnoge porodice su razdvojene, a ona deca koja nisu smeštena u kolektivni smeštaj – tačnije, u kasarnu „Jug Bogdan”, posebno adaptiranu za ovu namenu – ostaju u potpunosti prepuštena sama sebi.

Usred celog tog apokaliptičnog meteža, Nina i Maks pronalaze utočište u staroj kući Ninine pokojne bake, „velelepnom muzeju nereda, strave i užasa”, pretvarajući je u privremeni smeštaj. Prinuđeni su da se zbliže jer su u tim, nimalo romantičnim okolnostima upućeni samo jedno na drugo. Očekuje ih niz izazova, prvenstveno onih koji se tiču preživljavanja u jednoj potpuno nepoznatoj i nejasnoj situaciji: kako i gde nabaviti hranu, čime se tuširati i prati zube, kako pomusti kozu ili umesiti hleb uz nemogućnost konsultovanja Gugla. Tu su i problemi vezani za pokušaje stupanja u kontakt sa članovima porodice i prijateljima.

Budući da dolaze iz različitih porodičnih miljea – Nina je iz funkcionalne, potpune porodice s roditeljima i sestrom Iskrom, dok su Maksovi roditelji razvedeni i ostvareni u drugim brakovima – različito se i nose s razdvojenošću od najbližih. Iz svih tih situacija koje testiraju njihovu snalažljivost i zrelost nastaje široka lepeza intenzivnih, često ambivalentnih i konfuznih emocija: od straha i panike, preko anksioznosti, tuge i ljutnje, pa sve do nadanja, ali i bliskosti koja se rađa između Nine i Maksa.

Kritika sistema socijalne zaštite ogleda se u grotesknom prikazu kolektivnog smeštaja za decu razdvojenu karantinom od roditelja. Kasarna „Jug Bogdan” nalik je na koncentracioni logor iz kojeg mladi beže, vršnjačko nasilje među štićenicima nekažnjeno eskalira, a socijalni radnici i svi zaduženi za zbrinjavanje dece funkcionišu kao Gestapo, jer jedino tako umeju da drže situaciju pod kontrolom. Budući da je roman pisan u formi dnevnika, kazivanje je vrlo neposredno i dinamično, a mračnu dramatiku nekih događaja autorka je vešto ublažila humorom i šarmantnim prikazom zbližavanja glavnih junaka. Ilustracije Dušana Pavlića, ponekad vesele, ponekad tužne, na tren zastrašujuće, u potpunosti odgovaraju tonu romana.

Epidemiološke teme kao pozadina dešavanja ne isključuju, već naglašavaju i one teme koje su mladima značajne i bliske – prva zaljubljivanja, odnos s porodicom, prijateljstvo i vršnjačko nasilje. Dragocenost ovog karantinskog trilera Dragane Mladenović je svakako u tome što na jedan vedar i komičan način, iz ugla mladih, obrađuje aktuelne pandemijske traume, te tako može poslužiti kao pogodna pripomoć u obrađivanju teških emocija koje pritiskaju mnoge. Zato je Sve što (ni)sam želela roman koji se pojavljuje upravo u trenutku kada je najpotrebniji.

muški lik: Maks, na prvi pogled površan i hladan – „gaser”, kako Nina kaže, a zapravo vrlo slojevit i upečatljiv lik.
ženski lik: Nina, senzitivna i pažljiva, znatno snalažljivija i hrabrija nego što sama veruje.
epizodni lik: Vera, Ninina najbliža drugarica (BFF), u romanu skupo plaća svoju različitost, pravednost i hrabrost.
odnos: Odnos Nine i Maksa – jedan nežan sudar dva različita sveta, bliskost koja se tiho razvija na pozadini potpunog društvenog sloma.
scena: Kad Nina pita Maksa ko mu od članova porodice najviše nedostaje, pa primeti suze u njegovim očima kad on navodi psa.
citat: „Samo jaki dečaci plaču. Slabići se prave da su hrabri.”

emocije: 9
zabava: 10
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Dragana Mladenović (1977)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Dragana Mladenović
naslov: SVE ŠTO (NI)SAM ŽELELA
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2020.
ISBN: 978-86-529-0823-3
format: 14×20 cm
broj strana: 145
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Dušan Pavlić
najpovoljnija kupovina: knjižare Kreativnog centra i sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Zipolijevo pleme

Desetogodišnji dečak Giljem Kaldara, kao i većina dečaka njegovog uzrasta, ne voli da čita. Uopšte. To i ne bi bilo zabrinjavajuće niti zastrašujuće da u četvoročlanoj porodici Kaldara svi ne otkidaju na knjige u tolikoj meri da im čitanje zapravo predstavlja prateću aktivnost mnogih svakodnevnih radnji. Eto, na primer, Giljemov tata, Antonio Kaldara, upražnjava čitanje uz prvu jutarnju kafu, dok njegova supruga, Margarida Kaldara, pere zube pogleda prikovanog za stranice neke njoj privlačne knjige. A Nikolau, Giljemov brat, stariji od njega samo godinu i po dana? Imajući u vidu njegov uzrast, od njega bi se očekivalo da se odupre ovom bibliofilnom porodičnom ludilu. Ali – ne! Čak i on čita neprestano.

Za razliku od svih njih, Giljem je među poslednjima u razredu naučio da čita. Na časovima je zbog sricanja i zamuckivanja često meta podsmeha školskih drugova i drugarica, dok se kod kuće svakodnevno suočava s podrugljivim komentarima starijeg brata. Obavezna poseta školskoj biblioteci jednom nedeljno za Giljema predstavlja jedan od najgorih trenutaka u nedelji. I da cela stvar bude još gora, stroga bibliotekarka mu tu situaciju ni najmanje ne olakšava. Naprotiv.
Jednog dana, prilikom obavezne posete biblioteci, dok po običaju nije imao nikakvu ideju šta da odabere, Giljemu je pažnju privukla jedna knjiga koja je pala između polica i zaglavila se – kao da ga zove da je spase i tako odabere baš nju. Za tu knjigu su otpočetka vezane razne čudne stvari, počevši od toga što bibliotekarka otkriva da nje zapravo nema u katalogu. Knjiga Giljema mistično privlači, ali on odugovlači da počne sa čitanjem, kao da se plaši da će biti ista kao sve druge dosadne knjige s kojima se do tada susretao. Njegova anksioznost pred tom knjigom prenosi se i na nas, tako da smo, onog momenta kada dečak uzima tu staru knjigu u šake, uzbuđeni koliko i on. Ipak, znamo li šta možemo da očekujemo?

Malo je reći da je dečak bio zapanjen time što mu se knjiga obraća tako direktno, oslovljavajući ga po imenu. A tek kada je na stranicama ugledao dobro poznata imena – ime učiteljice Katerine i gospođe Milstajn, bibliotekarke – bio je skroz zaprepašćen! Giljem donosi čvrstu odluku da istraži neobičnu tajnu ove jedinstvene, magične knjige. Ipak, već na samom početku te predane istrage susreće se s naizgled nepremostivim preprekama: njegov znatiželjni brat Niko mu uporno ne dozvoljava da sâm prolazi kroz ovu neverovatnu avanturu, a tu je i rok gospođe Milstajn koji mu ostavlja svega par dana za vraćanje knjige u biblioteku. Ubrzo saznaje i nešto sasvim ludo – ova očaravajuća knjiga kao da se prilagođavala svakom čitaocu, te su svi oni kojima je dospela u ruke na njenim stranicama zaticali drugačiji tekst!
Iako Giljem ima prisan odnos s majkom, tek u Zipolijevom plemenu pronalazi suštinsko razumevanje za vlastiti unutrašnji svet, što ga neminovno dovodi do potpunijeg poimanja sopstvenih osećanja i postupaka. Takođe, podstaknut interakcijom s meštanima ostrva Zipoli, ne samo da uspešno razrešava konflikt sa bratom Nikom, već se s njim združuje u pokušaju da razreši misteriju ove čudnovate knjige. Zipolijevi kao da imaju terapeutsko dejstvo, ne samo na njega, već na sve one s kojima dolaze u dodir – iskreno se povezuju oni koji bi se inače mimoišli, zbližavaju se oni koji su bili udaljeni, a oni koji su od sebe zazirali prilaze sebi inspirisani i ohrabreni.

Već na prvim stranicama Zipolijevog plemena katalonskog pisca Davida Nela sasvim nam je jasno da je roman prvenstveno namenjen deci kod koje postoji otpor prema čitanju. Takođe, namenjen je i njihovim roditeljima koji će možda upravo uz pomoć ove knjige uspeti da im približe magični svet pisane reči, ali i svima onima koji u čitanju već uživaju, jer će ih podsetiti zašto je to tako. Celokupnom užitku svakako doprinose i dopadljive ilustracije Biljane Mihajlović, nežnih, blago zaobljenih linija, koje čak i one likove koji su u romanu strogi prikazuju kao dobre, iskrene i nasmejane.

Ne iznenađuje što je Nelu jedan od omiljenih pisaca Mihael Ende, imajući u vidu da protagonista Zipolijevog plemena stupa u vrlo živ odnos s meštanima knjige – plemenom ostrva Zipoli, slično glavnom junaku Bastijanu iz Endeove Beskrajne priče. Tako nas pisac na inovativan način neposredno uvodi u tanani svet jednog senzitivnog desetogodišnjaka. Dok iz poglavlja u poglavlje pasionirano pratimo Giljemove domišljate napore da rasvetli zagonetku tajanstvenog Zipolijevog plemena, ne možemo a da ne primetimo da stil kojim nas pisac intrigira ima i elemente detektivskog romana. I tako dolazimo do najveće vrednosti ovog dela, do nečega što retkima polazi za rukom, što je Nelo nesumnjivo uspeo, a to je da nas istovremeno i poduči i zabavi – i to na jedan nežan, a ujedno i dinamičan način. Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.

muški lik: Giljem, osećajan i povučen, ali i znatiželjan dečak, koji se smelo upušta u nimalo lagodnu avanturu samospoznaje.
ženski lik: Stara gospođa Milstajn, suverena vladarka biblioteke, stroga prema deci, blaga prema knjigama.
epizodni lik: Niko, Giljemov brat, koji podrugljivošću i crnim humorom uspešno skriva sopstvenu ranjivost.
odnos: Odnos Giljema i Zipolijevog plemena, inspirativan i preobražavajući, odnos koji dečaka uči boljem razumevanju sebe i drugih.   
scena: Kad bibliotekarka, nakon čitanja prvih stranica Zipolijevog plemena, biva dirnuta i nežno pomiluje korice knjige kao da mazi mače.  

emocije: 9
zabava: 10
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

on je napisao ovu knjigu – David Nelo (1959)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: David Nelo
naslov: ZIPOLIJEVO PLEME
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-166-1
format: 14×20 cm
broj strana: 126
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Biljana Mihajlović
prevod sa katalonskog: Jelena Petanović
originalno izdanje: David Nel·Lo, La tribu dels Zippoli, 2017.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.