Category Archives: vršnjačko nasilje

romani u kojima se prikazuje nasilje među vršnjacima

Ptica na vetar

gostujući prikaz Izdavačke kuće Pčelica

Vesna Aleksić je trenutno jedan od najpopularnijih i najnagrađivanijih autora srpske književnosti za decu. Dugogodišnjim predanim radom, profesionalnim pedagoškim usmerenjem i neverovatnim talentom da uoči detalje svakodnevnog života i da ih u poetičnom obliku prenese u svoja dela – Vesna Aleksić je stvorila stabilnu i prepoznatljivu poetiku.

U novom romanu Vesne Aleksić Ptica na vetar, koji je objavila Pčelica, svi motivi i tematsko-motivski spojevi imaju potencijal za veliku priču, priču koja će da „uzburka javnostˮ, pokrene polemike, probudi duhove… Međutim, Vesna Aleksić nije pisac skandaloznih vesti visokih tiraža, ona je pisac prefinjene liričnosti, ona je poznavalac dečje duše.

U romanu Ptica na vetar postoji nekoliko narativnih tokova grupisanih oko nekoliko junaka, koji se međusobno poznaju, druže, pa se njihove priče prepliću i dopunjavaju. Međutim, pokretač radnje je sasvim benigni događaj – slučajna gramatičko-pravopisna omaška, lapsus lingue, jedne od junakinja – „Jer sam lepa?ˮ – umesto „Je l᾽ sam lepa?ˮ Dečje, vršnjačko zadirkivanje i ismevanje, koje se otrgne kontroli, prerasta u surovost, deluje poput grudve snega bačene niz planinu. Vesna Aleksić je genijalno prikazala kolektivno nesvesno kod dece, koja su zavedena nepisanim pravilima grupe i u skladu s tim se ponašaju. S druge strane, imamo mladog pojedinca, još uvek neformiranu ličnost (ali „drvo se savija dok je mladoˮ) koja je svesna svoje greške, koja je svesna svog narušenog ugleda, sve bi sada uradila drugačije, ne bi dopustila sebi takvu glupost, trudi se da dostojanstveno izdrži poniženje, ali ponos popušta i ona se strovaljuje i topi u bujici besa, a zatim i suza. Svi su svesni da je šala otišla predaleko, ali niko prvi ne popušta…

Paralelno s ovom pričom, Vesna Aleksić razvija motiv iracionalnog straha i manije gonjenja kod usvojenog dečaka kome udobnost, toplina i ljubav novog doma ne mogu da nadoknade traume iz ranog detinjstva. Njagovo sećanje na prošlost, umrlu majku i bolesnog oca koji ne može da vodi računa o njemu, iako maglovito i nejasno, još uvek je živo i moćno. To je njegova ptica u grudima koja mu ne da mira i tera ga da beži i beži… Jedno takvo bekstvo odvešće ga pod točkove automobila i pravo u bolnički krevet, odeljenja intenzivne nege. Trebalo je snage da se ptica na vetar pobedi i unese mir u svakodnevni život.

Čitavom knjigom vlada neka melanholična atmosfera istrošene zime na odlasku koja proleću ne dopušta da dođe. Smenjuju se kiša i sneg, svi su pospani i dremljivi, mladi, a umorni od života i naizgled bezazlenih problema. Na kraju proleće pobeđuje, konačno dolaze dani nekog vedrijeg i življeg života. Za razliku od istinite priče koja je Vesni Aleksić bila motivacija, ovaj roman šalje poruke optimizma. S prolećem kao da su svi postali zdraviji, življi, pametniji – zavađeni su se pomirili, bolesni ozdravili, a glupost i strahovi su pobeđeni!

* * *

autorka knjige Vesna Aleksić (1958)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Vesna Aleksić
naslov: PTICA NA VETAR
izdanje na srpskom: Pčelica, 2019.
ISBN: 978-86-6089-907-3
format: A5
broj strana: 158
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustrator: Kosta Milovanović

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

O dugmetu i sreći

Mali Jovan ima cerebralnu paralizu i oseća se vrlo usamljeno kao drugačije dete u školi, pa počinje da se druži s jednim nasmejanim dugmetom. Kad u nastupu neraspoloženja baci dugme kroz prozor, otkriva novu drugaricu, Milicu, koja mu je poklonila dugmad sa svoje odeće da ga uteši. Milica prolazi kroz teške trenutke jer je njen tata našao drugu ženu, pa joj druženje s Jovanom pomaže da se nosi s tugom. Ona uskoro postaje centar Jovanovog sveta i izvor njegove sreće i inspiracije, sve dok ne počne da mu se poverava o svojim simpatijama. Već na pragu puberteta, Jovan se tako suočava s prvim ljubavnim lomovima.

Kratki roman Jasminke Petrović O dugmetu i sreći u poslednje vreme srećno je povezan s međunarodnim uspehom filma Zlogonje Raška Miljkovića, za koji je kao predložak poslužila embrionalna verzija ove knjige (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005). Upravo je uspeh Zlogonja ponukao autorku da napiše novu, proširenu verziju, sa dosta dodatih dešavanja i dijaloga, čime još uspešnije uvodi čitaoce u intimni svet malog Jovana i u razvoj njegovog odnosa s Milicom.

U ovoj verziji dobijamo mnogo bolji uvid u socijalnu dinamiku Jovanovog okruženja. Upoznajemo refleksiju Jovanovog stanja na porodičnu situaciju, uticaj na karijere njegovih roditelja i njihove privatne odnose. Jovan ima sreće da živi u podržavajućem okruženju, ima normalnu komunikaciju sa roditeljima, a i školsko okruženje je prilično benevolentno, mada ne preterano zainteresovano da zaviri s druge strane Jovanove posebnosti. Njega uredno zovu na dečje žurke i rođendane, ali Jovanu to ne pričinjava posebnu radost jer na takvim događajima obično završi u ulozi živog čiviluka i pridržavaoca tuđih stvari. Predškolska deca porodičnih prijatelja obožavaju Jovana kao poligon za parkour, što njemu iz razumljivih razloga takođe ne prija.


trejler za Zlogonje

Jovan se hrabro nosi sa svojim telom, ali neka ograničenja prosto ne može zaobići. Suočenje s time ponekad izaziva krize, pa tako ovde prisustvujemo njegovim nastupima besa prilikom sudara probuđene seksualnosti i svesti o svom fizičkom ograničenju. Interne konflikte i opsesije Jovan izražava kroz svoje originalne kreacije, kratke pričice i šašave pesmice. Poput glavnog junaka Skroz istinitog dnevnika jednog povremenog Indijanca, i Jovan se protiv oporog ukusa stvarnosti bori humorom i stvaralaštvom. Humor je zaista dobar amortizer, a Jovan je otkrio još jedan – ljubav. Svestan da svako od nas ima mnogo toga što si ne može priuštiti, Jovan shvata da razmena pozitivnih osećanja sa ljudima do kojih ti je stalo zapravo predstavlja suštinsko bogatstvo.

U ovoj proširenoj verziji uspešnog romana O dugmetu i sreći, Jasminka Petrović je još jednom pokazala svoje ubedljivo umeće i hrabrost da “uđe u glavu” deteta i prikaže slojevitost sveta iz njegove perspektive, koja je u ovom slučaju vrlo specifična. Zadržavši sve kvalitete iz prvobitne verzije, ovde je uspešno nadogradila i one kvalitete koji su u toj verziji bili samo u naznakama.

muški lik: Jovan je svakako centralni lik, svestan svog trajnog fizičkog hendikepa, ali uporan u želji da uživa u svemu ostalom.
ženski lik: Jovanova majka je ostavila po strani umetničku karijeru kako bi se posvetila ulozi personalnog asistenta svog sina.
epizodni lik: Kobra, školski siledžija s tetoviranim zmijama, pokazuje svoju duševnu stranu kad upozna Jovanov humor (čime podseća na preobraćenje Crnog u romanu Sve je u redu iste autorke).
odnos: Prilično je zanimljiv odnos Jovanovog oca prema sinu: zdušno ohrabruje sinovljevo stvaralaštvo i iskreno je zainteresovan za njegove kreacije, ali nekad ni njemu nije lako da shvati koliko mnogo stvari je Jovan lišen.
scena: Izlet brodom s Milicom i njenim prvim dečkom, na kome Jovan fascinirano posmatra mešanje reka na ušću.
citat: “Neki ljudi baš imaju sreće! Evo, na primer, ja.” (zaključuje Jovan svoju priču)

emocije: 9
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Jasminka Petrović (1960):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Jasminka Petrović
naslov: O DUGMETU I SREĆI
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0599-7
format: 15,5×21 cm
broj strana: 75
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Dobrosav Bob Živković

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Super faca

Salvatore je jedanaestogodišnjak koji obožava nauku, naročito biologiju i astronomiju, ali njegov ambiciozni otac ga preko veze upisuje u podmladak lokalnog fudbalskog kluba. Salvatore ne ume da se suprotstavi, i tako počinje njegova višemesečna agonija redovnog odlaženja na naporne treninge sporta koji ga uopšte ne interesuje, među vršnjacima koji uopšte ne dele njegova interesovanja. Pored toga, ima problema i u školi, gde postaje žrtva izrugivanja nakon što je, u želji da impresionira simpatiju, pokušao da ukrade čokoladice iz radnje, što je završilo prilično neslavno. Ipak, na treninzima uspe da nađe dobrog prijatelja u simpatičnom Salaminu. Salvatore upoznaje Salaminovu opuštenu porodicu, koja je sušta suprotnost njegovoj, a posebno je zanimljiva Salaminova sestra Orjeta…

Super faca je zabavan dečji roman koji može da bude podjednako zanimljiv i onima koji vole fudbal i onima koji su prema njemu ravnodušni kao Salvatore. Dodatan pedagoški kvalitet ovog romana je u tome što nalazi pravu meru između sporta i nauke, intelektualnog i fizičkog: dok autor s jedne strane podržava ljubav i sklonost koju njegov glavni junak oseća prema nauci i znanju, s druge strane ne propušta da primeti razvoj koji je doživeo baveći se redovno sportom, makar i protiv svoje volje. Ni sam Salvatore nije odmah primetio kako mu je poraslo samopouzdanje, spretnost, kondicija i telesni status, što se sve pozitivno odrazilo i na njegov društveni život, i u konačnici dovelo do toga da se prvi put suprotstavi roditeljima koji bez pitanja kroje njegov život.


trejler za knjigu (na italijanskom)

Porodični odnosi su takođe značajna tema ovog romana. Salvatoreovi roditelji su i dalje međusobno zaljubljeni kao tinejdžeri i oslovljavaju se s “tigriću” i “jagodice”, ali propuštaju da primete da je njihov sin autonomna ličnost koja ima svoja interesovanja različita od njihovih projekcija – zapravo, vrlo često u svojoj zanesenosti i neodgovornom hedonizmu propuštaju da primete i da on uopšte postoji. Za razliku od njih, Salaminovi roditelji su vegetarijanci koji vežbaju jogu, ali nikoga od svoje dece ne prisiljavaju ni na šta, prihvataju ih takvima kakvi jesu i sasvim im je u redu što njihov sin jede meso i nije nešto posebno zainteresovan za duhovni razvoj. U Salaminovoj porodici vlada bliskost i povezanost, a njegovim roditeljima je stalo samo do toga da im deca budu srećna u onome čime se bave.

Roman dotiče i problem vršnjačkog maltretiranja, uključujući i elektronsko. Fiori prikazuje razne vrste vršnjačkih odnosa i prijateljstava, upoređujući Salvatoreov odnos sa Salaminom i bliskim drugarima iz škole i neiskren tračerski odnos njegove simpatije Mercedes sa devojčicama iz njene orbite. Super faca je italijanski duhovita i opuštena priča puna zabavnih situacija, koja slavi i duh i telo podjednako i promoviše individualnost i prihvatanje različitosti.

muški lik: Salamino je veseo i jednostavan momak koji nije nimalo zainteresovan za školu i životni snovi su mu potpuno vezani za fudbalski teren, a ima sreću da u tome ima podršku najbližih.
ženski lik: Za razliku od Salamina, njegova sestra Orjeta je veoma zainteresovana za sticanje znanja i po tome je bliska Salvatoreu, a u neprijatnim situacijama nije joj problem da stisne petlju i bude drčna.
epizodni lik: Trener Eđildo izgleda kao neandertalac, a vidljivi dijapazon izražavanja emocija mu je na sličnom nivou, ali je zapravo odličan pedagog.
odnos: Žan-Pjer, prijatelj Salvatoreovog oca, odlično se slaže sa Salvatoreom i jedini je od kućnih gostiju koji ga razume i primećuje stvari koje ga tište i raduju.
scena: Poseta nepismenim tetoviranim navijačima, kad Salvatore, Salamino i Orjeta odu da ih upozore na izdaju koju sprema uprava kluba.
citat: “Ako pak nikada više ne budete čuli za mene… pa … ne brinite. To će značiti da nisam postao slavan, ali da sam ipak srećan.” (poentira Salvatore na kraju romana)

emocije: 8
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao: Đanfranko Liori (1964)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Đanfranko Liori
naslov: SUPER FACA
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0480-8
format: 11×18 cm
broj strana: 232
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Margerita Alegri
prevod s italijanskog: Mirjana Popov-Slijepčević
originalno izdanje: Gianfranco Liori, Troppo mitico!, 2011.
najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

 

Akvamarin

Godina je 2151. Šesnaestogodišnja Saha živi u Modroj Luci, primorskom gradu u delu Australije u kome su najstrože zabranjeni genetski eksperimenti, pogotovo sa ljudima. Posle smrti njene majke, brigu o Sahi vodi gluvonema tetka Mildred, koja ih obe izdržava radeći kao spremačica. Saha se teško uklapa u sredinu i doživljava maltretiranja u školi zbog toga što je siromašna i ne ume da pliva, što je vrlo neshvatljivo u jednom primorskom gradu gde postoji kult mora i plivanja. Pored toga, Saha sve vreme mora da nosi zavoje preko misterioznih posekotina na svojim bokovima, koje su joj objašnjene kao povrede koje joj je naneo baštenski robot dok je bila beba.

Nakon što je na neobjašnjiv način uspela da preživi vršnjačko nasilje na školskom bazenu, Saha se malo više zainteresuje za nedostajuće informacije o svom poreklu, nepoznatom ocu i tim zasecima na svojim bokovima. U tome joj pomaže prijateljstvo s Pigritom, školskim drugom čiji otac naučnik ima bogatu biblioteku s pravim, štampanim knjigama iz prethodna dva veka. Kada konačno razreši misterije koje je muče, Saha shvati da je u velikom problemu, jer ako se te stvari o njoj otkriju, sledi joj proterivanje iz Modre Luke. No u takvoj sredini takve tajne prosto prizivaju da budu razotkrivene, a zbog svog genetskog nasleđa Saha postaje opasnost po sistem.

Akvamarin je neočekivano zanimljivo ostvarenje klimatske fantastike (cli-fi) za mlade. Svet sredinom 22. veka Ešbah, inače cenjeni nemački SF autor, prikazao je kao obeležen ideološkim podelama posle klimatskih promena i zastrašujućeg napretka nauke. Kao jednu moguću reakciju na sve te civilizacijske tektonske promene, Ešbah je ponudio neotradicionalizam – učenje koje stavlja u središte ljudska prava, puritanski zabranjuje genetski inženjering i opire se transhumanističkom mešanju ljudskih bića s mašinama. Stanovnici takvih neotradicionalističkih enklava, poput distrikta u kome se nalazi Modra Luka, svojevrsni su Amiši 22. veka koji odbijaju da koriste etički kontroverzne tehnološke inovacije, oslanjajući se i dalje na ljudski rad i ekspertizu umesto na korišćenje robota u svim aspektima života.

Posebno značajna tema koju Ešbah obrađuje u ovom romanu jeste etička odgovornost ljudi za veštački stvorene genetske alternacije svoje sopstvene vrste. Glavna junakinja njegovog romana, kao i celo društvo u kome ona živi, suočava se s pitanjem suživota sa genetski modifikovanim ljudskim bićima i potrebom da se ona zaštite od agresivnog Homo sapiens mejnstrima.

Pored ovih hardcore naučnofantastičnih tema, Ešbah nam nudi i klasičnu young adult priču o neuklopljenim tinejdžerima čija različitost će u nekom trenutku postati sredstvo izbavljenja i ozdravljenja sredine u kojoj žive. Akvamarin i u tom pogledu funkcioniše efikasno i ubedljivo. Utisak bi verovatno bio još bolji da je kao način rešavanja misterije Sahinog porekla bilo iskorišćeno nešto manje banalno od starih pisama i dnevnika njene majke, ali i pored toga ovo je roman koji se lako i s interesovanjem prati, nudeći uzbudljive trenutke unutrašnje i spoljašnje akcije. Akvamarin je pitak i prijatan tinejdžerski roman koji pruža solidnu zabavu, ali i pokreće na razmišljanje o ozbiljnim temama koje kao vrsta nećemo moći da izbegnemo.

muški lik: Sahin najbolji (i prvi) drug Pigrit je knjiški moljac nepokolebljivo odan idealu istine, čak i kad je to na njegovu štetu ili ga dovodi u neravnopravan sukob s najmoćnijom porodicom u gradu – a i sa devojkom u koju je zaljubljen.
ženski lik: Saha tokom romana prelazi razvojni put od pokunjene maltretirane tinejdžerke do samosvesne i snalažljive mlade žene s misijom, smelo prihvativši svoju različitost i odgovornost koju joj to donosi.
epizodni lik: Gospođa Blankenšip, instruktorka plesa, prihvata Sahu kao antitalenat u svojoj plesnoj grupi, ali prepoznaje u njoj neke druge vrline i talente koje joj pomaže da razvije i istakne.
odnos: Saha ima prilično kontradiktoran odnos sa Brenšoom, dečkom svoje mučiteljke, kome u kritičnom trenutku zapravo poljupcem spasava život.
scena: Uvodna scena nasilja nad Sahom na školskom bazenu, posle čega krene odmatanje klupka tajni oko glavne junakinje.

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao: Andreas Ešbah (1959)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Andreas Ešbah
naslov: AKVAMARIN
izdanje na srpskom: Propolis Books, 2018.
ISBN: 978-86-80802-21-3
format: 13,5×20 cm
broj strana: 367
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Marija Jevtić
prevod sa nemačkog: Darinka Kovačević
originalno izdanje: Andreas Eschbach, Aquamarin, 2015.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ono što sam bio

Šesnaestogodišnji Hilari, dečak sa ženskim imenom, zbog lošeg uspeha treći put menja srednju školu, dospevši u strogi internat na istočnoj obali Engleske. Ni ova škola ne pobuđuje njegovo interesovanje, ali tokom časova fizičkog u prirodi on slučajno otkriva usamljenu ribarsku kolibu na obali, u kojoj živi Fin, lepuškasti dečak otprilike njegovih godina. Posle bakine smrti pre tri godine, nedruželjubivi Fin u kolibi živi potpuno sam, ne ide u školu i preživljava od ribolova i prodaje na pijaci. On ubrzo postaje Hilarijev idol i opsesija, pa ovaj koristi svaku priliku da beži iz internata i tajno provodi vreme sa ćutljivim i ćudljivim Finom. No u maloj sredini tajna ne može večno da ostane skrivena, pa Hilarijevi pohodi Finu izazovu podozrenje kod odraslih i podsmeh kod školskih vršnjaka. Komplikovana situacija se burno razrešava kad Hilari prenese Finu mononukleozu iz internata, što dovodi do klimaksa romana s tragičnim posledicama.

Višestruko nagrađivana američka autorka Meg Rozof smestila je radnju romana Ono što sam bio u depresivne primorske predele Istočne Anglije početkom šezdesetih godina prošlog veka, dodavši tako odnosu glavnih likova dramatiku zabranjenog voća. Ova kamerna priča o seksualnom i rodnom identitetu snažno je određena društvenom represijom, koja obeležava sumornu i kontrolišuću atmosferu internata Svetog Osvalda i otuđenu srednjeklasnu porodičnu sredinu iz koje potiče Hilari. Prilično jednostavnu radnju ovog ne osobito obimnog romana (184 strane) autorka vešto održava napetom kroz dozirano otkrivanje ključnih momenata, uz neočekivani obrt na kraju koji celoj priči daje još jedan nivo. Poseban kvalitet pripovedanja Meg Rozof su njena intimistička zapažanja iz ugla glavnog junaka (roman je pisan u prvom licu), kao i slikoviti opisi životnih ritmova pasivnih primorskih zabiti tradicionalne Engleske. Ovi opisi prirode izazivaju žive asocijacije na Aleksandra Sekulova, bugarskog majstora lirskih opisa mora, s tim što je Sekulov nenadmašni specijalista za magličasta treperenja leta na Mediteranu, dok nam Meg Rozof dojmljivo prenosi atmosferu natmurenih zimskih pejzaža na obalama Severnog mora.

Ostala autorska interesovanja u ovom romanu uključuju i teme o atraktivnosti nasilja i o varljivosti istorijske istine (“…u to vreme ja sam mislio da je istorija potpuna i istinita zbirka činjenica. Sada shvatam da je samo priča, jedna od mnogih, ili da je tek deo od mnogih delova nekoliko različitih priča…”), uz zapažanje autorke da je dečacima u školi zanimljiviji mračni srednji vek nego renesansa i prosvetiteljstvo, upravo radi toga što ih nasilje i destrukcija intrigiraju više nego racionalnost i kreacija.

obala Severnog mora

Ono što sam bio je delo s nekim pomalo čudnim autorskim odlukama, pa tako nije baš jasno zašto je Meg Rozof izabrala da njen narator bude Hilari kao stogodišnjak koji svodi životne račune u dalekoj budućnosti 2046. godine, a nije uvek jasno ni šta zapravo znače boldovana životna pravila koja su povremeno umetnuta u njegovu naraciju. Sâm Hilari nije lik koji izaziva automatsku identifikaciju čitaoca, ali njegova mlakost dodatno naglašava Finovu harizmu koja snažno vozi ovaj roman. Iako možda žanrovski neće interesovati širok krug čitalaca, uz ovako upečatljiv i mističan centralni lik, maestralni jezički i pripovedački stil i mudre opservacije o životu i čovečanstvu, Ono što sam bio svakako će pružiti bogat čitalački doživljaj onima koji vole mračne intimističke priče.

muški lik: Najlakše bi bilo ovde reći Fin, ali i Hilari je zanimljiv lik, koji u romanu prolazi kroz razvoj od bezvoljnog konformiste do samostalne i preduzimljive kopije Fina.
ženski lik: Najvažniji biološki ženski lik ne smem ovde da pomenem, kako ne bih morao da koristim spoiler alert. Ali da, na nju mislim…
epizodni lik: Ris, Hilarijev mazohistički cimer iz internata i njegova patetična golumovska senka, za koga se na kraju ispostavlja da je bio možda jedini Hilarijev prijatelj i saveznik, iako ga je ovaj kinjio u svakoj prilici.
odnos: Fin i Hilari, lider i sledbenik, original i imitacija.
scena: Boravak u pećini na litici, u koju je Fin odveo Hilarija nakon što je ovaj zamalo poginuo prilikom uspona.
zanimljivosti: Ravni priobalni predeli Istočne Anglije zaista tonu i nestaju pod talasima Severnog mora, kao što i u romanu more tokom vremena potpuno opkoli Finovu kolibu, a njegovo poluostrvo prvo pretvori u ostrvo, a zatim i u plitko morsko dno.

emocije: 8
zabava: 7
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Meg Rozof (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Meg Rozof
naslov: ONO ŠTO SAM BIO
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0498-3
format: 20 cm
broj strana: 184
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana:  Aleksandra Nina Knežević
prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović
originalno izdanje: Meg Rosoff, What I Was, 2007.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image