Category Archives: mentalna bolest

romani u kojima se pojavljuju likovi s mentalnom bolešću ili poremećajem

Amok: Luksemburška ljubavna priča

On… Majku oslovljava uglavnom imenom. I stidi je se. Bes izražava bezobzirnim udarcima bejzbol palicom. I ne kaje se. Seksualnost spoznaje kroz porno-klipove, a ljubav kroz telesnu bol.
Ona… Majku pamti kao kurvu i narkomanku. I ponosna je. Bes iskazuje vulgarnim psovkama i nasilnim bezosećajnim pesničenjima. I smeje se. Seksualnost ispoljava drsko i agresivno, slično kao i ljubav.
On ima samo petnaest godina. Ona – trinaest. Oni su glavni junaci izuzetno uznemiravajućeg romana Amok: Luksemburška ljubavna priča autora Tulija Forđarinija, u kome nam on na šokantan način skreće pažnju na obilje problema marginalizovanih tinejdžera. Već na prvim stranicama romana zatičemo glavnog junaka ispred kancelarije školskog saveta koji je sazvan radi odlučivanja o korektivnim merama zbog nasilja koje je počinio po ko zna koji put. Tu se upoznajemo i sa Sandrom, njegovom majkom – kako on kaže, „fufom i jebenom alkoholičarkom”, čija sama pojava u njemu izaziva sram s kojim on izlazi na kraj tako što ga zatrpava besom. Saznajemo da ga ona doživljava kao omašku i dobijamo naznaku o tome kakav odnos ima s njom, ali i kako se odnosi prema samom sebi i sopstvenom životu.

Kakvo je detinjstvo dečaka koji je omaška? Samo omaška! Dečaka čiji su uznemireni plač roditelji izuzetno grubo umirivali ne posvećenom brigom i nežnom rečju, već grubim bacanjem pod hladan tuš? Dečaka čija nepca do petnaeste godine nisu spoznala nežan ukus čaja, ali jesu oštrinu alkohola i gorčinu duvana i marihuane? Dečaka čije su oči, umesto toplih i umirujućih ilustracija iz slikovnica i dečjih knjiga, posmatrale hladno i nemirno treperenje ekrana gejmboja, plejstejšna i ajfona? Dečaka koji priželjkuje smrt sopstvene majke?
Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u takav svet – u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života. To su deca kojoj roditelji nisu čitali bajke pre spavanja, deca čija ideja igre i zabave predstavlja potpunu (samo)destrukciju, deca sasvim prepuštena sama sebi, izvitoperenim virtuelnim svetovima i izopačenim fantazmima.
Upravo tako preživljava i protagonista ovog romana – u fantazmagoričnom svetu, kreiranjem sigurnog utočišta unutar sebe, stvaranjem alter ega koji ima zaštitnu funkciju u situacijama koje ga ugrožavaju, zbunjuju i imaju visok emocionalni naboj. Dečak tada nije sam, tu je njegov „najbolji prijatelj”, njegov „jedini prijatelj” – Džoni Čikago. On je tu da mu pojasni sva uznemiravajuća stanja i zbunjujuće pojave, on je taj koji mu ukazuje kako da misli i da dela.

Džoni je taj koji insistira da majku zovu imenom, on je taj koji ima nepoverljiv i podozriv stav prema nastavnicima i vaspitačima o kojima prezrivo govori kao o „izuzetnim stručnjacima”. On je taj koji sumnja u dobronamernost onih koji žele da mu pomognu i te pokušaje pomoći doživljava kao nešto neprirodno. Džoni je zapravo izvor jedne destruktivne podrške i nestabilne sigurnosti – neiscrpan izvor konflikata koji eskaliraju u verbalno i fizičko nasilje.
A tu je i Širli, skoro uvek u miniću ili u utegnutim plastičnim pantalonama, „vulgarna” – kako kažu nastavnici, „vrh riba” – kako kaže glavni junak. Širli… devojčica koja je sa svojih trinaest godina bila u „ludnici za mlade”, popravnom domu za decu s poremećajima u ponašanju, gde te „ako pobesniš, vezuju kaiševima za krevet i krkaju ti injekcije, baš kao u filmovima”. Ona ima zabrinjavajuće seksualno iskustvo imajući u vidu njen uzrast, a temperament ispoljava tako što drugarici čupa pirsing iz nosa i zabada joj šestar u nogu. Glavni junak razvija bliskost sa njom i zaljubljuje se.
Iako ga zbunjuje način na koji ona izražava naklonost prema njemu, nanoseći mu bol gašenjem cigarete na njegovom ramenu, okreće joj se kao jedinom izvoru svetlosti u svom životu. A kada mu se Džoni Čikago izruguje, govoreći mu da je „zaljubljenost samo za pedere” i nazivajući Širli samo „zgodnom fuficom”, on ne samo da ne odustaje od svojih nastojanja da joj se što više približi i osvoji je, već predano „gaji” ranu koju mu je nanela na ramenu, ne dozvoljavajući joj da zaraste, kako bi ostao najveći mogući ožiljak. Kada u bioskopu gledaju film po njenom izboru, fantaziju Where the Wild Things Are, rađenu prema istoimenoj dečjoj knjizi, uviđamo da je ona samo devojčica – kako on kaže, „klinka” koja želi da gleda „idiotski film za decu” dok pritom „stalno izigrava prvoklasnu ribu”. On primećuje da je „pomalo tužna, pomalo uznemirujuća” dok mu govori o tome kako je uživala u ilustracijama iz te knjige dok je bila mala. Nakon projekcije, kada Širli istrčava iz bioskopa i trči, a zatim na ulici surovo i grozničavo odvaljuje pesnicom posred lica nepoznatog mladića koji se tu zatekao, on je ponovo zbunjen njenom reakcijom – „Širli stalno menja raspoloženje. Nikad se ne zna zbog čega.”

trejler za film Baby(a)lone, snimljen prema ovom romanu

Reč malezijskog porekla – amok ili jurišni amok – koja se nalazi u naslovu Forđarinijevog romana, najprostije rečeno predstavlja ludilo praćeno nekontrolisanim besom. U maležanskoj i indonežanskoj kulturi postojalo je uverenje da dušu čoveka može opsedati zao duh koji izaziva neizdrživi nagon za eksplozivnim nasiljem. Danas je amok u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje klasifikovan kao psihijatrijski sindrom karakterizovan depresijom nakon koje sledi potreba za nasiljem, neretko i ubistvom, i često se povezuje s psihozom, poremećajima ličnosti i bipolarnim poremećajem. Je li Širli poremećena? Psihotična? Ili samo prkosno i neobuzdano, zapravo onako kako jedino zna, izražava ne samo akumulirani bes, gnev i prezir, već i strah i tugu? Možda samo pokušava da napokon stvari dovede u red.

Taj „zli duh” koji je opseda ne samo da ne pronalazi zadovoljenje, nego nastavlja još žešće i silovitije da divlja u njoj, što dalje u romanu dovodi do furiozne eskalacije. Ipak, specifična nežnost, naklonost i ljubav koja se razvija između nje i glavnog junaka suprotstavlja se toj nemilosrdnoj destruktivnoj sili, pa se pred čitaocem odvija jedan razjareni obračun Erosa i Tanatosa. Upravo potekla iz tog vitalnog, zdravog jezgra, kod Širli se rađa snažna želja da poseti zabavni park Fantazijalend, u čemu ima nesebičnu podršku glavnog junaka. I radujemo se ostvarivanju te zamisli, navijamo za njih – za dečju radost u šarolikom okruženju zabavnog parka, za njihov odnos, za ljubav. Radujemo se, ali i strepimo. Hoće li uspeti i na koji način?

Forđarini je uspeo ne samo da nas zaintrigira za svet ove dece, već je to učinio na jedan izvanredno dinamičan način. Smenjivanjem prvog i drugog lica i uverljivim prikazima unutrašnjih dijaloga glavnog junaka i njegovog alter ega postigao je neverovatnu pokretljivost, usled koje se roman ne ispušta lako iz ruku. Sirovo izražavanje i jezik koji obiluje slengom, vulgarnim psovkama i provokativnim uvredama mogu nam u nekim momentima delovati nerealno i preterano. Međutim, kako sam autor navodi – „Kada čujete ovakvo izražavanje u prolazu, možda ga nećete registrovati, ali kada ga vidite na papiru, crno na belo, tada stvari postaju uznemirujuće.”
Zahvaljujući svom nastavničkom iskustvu u radu sa problematičnim adolescentima, Forđarini je ovim romanom pokazao da je izvrstan poznavalac dece koja su socijalno izolovana i bez ikakve perspektive. Možda najveća vrednost ovog romana je u tome što je autor uspeo da izbegne izlaganje sa moralizatorske pozicije uz davanje vaspitno korektivnih smernica, već je umesto toga prikazao ono što jeste u najsirovijem mogućem obliku, ono što ne želimo da vidimo jer nas isuviše uznemirava. A šta ćemo učiniti s tim? Hoćemo li ponovo zažmuriti? Verujem da nećemo moći.

muški lik: Džoni Čikago, alter ego glavnog junaka, od njega „malčice stariji”, „malčice viši”, u svemu malo više nego on sam, njegov zaštitnik, ali i dželat.
ženski lik: Širli, buntovna devojčica koja grozničavo traga za ljubavlju i izgubljenim detinjstvom.
epizodni lik: Sandra, majka glavnog junaka, ono što se nadamo da Širli neće postati kada odraste.
odnos: Bez sumnje najupečatljiviji – odnos glavnog junaka i njegovog alter ega, koji u velikoj meri odlikuju naizgled nesavladivi konflikti i žestoke tenzije.
scena: Momenat u biskopu kada Širli ljubi glavnog junaka, „zabadajući mu jezik do grla”, gde on skoro da ništa ne oseća, osim metalnog ukusa njenog pirsinga u ustima i praznine u telu, momenat gde je nežno držanje za ruku u tami bioskopske sale ono što je prirodnije.
zanimljivosti: Po Amoku je 2015. godine snimljen film Baby(a)lone, koji je država Luksemburg izabrala za svog kandidata u trci za Oskara za najbolji strani film. Iako film nije ušao u uži izbor, dobio je brojne druge nagrade.
citat: „U početku beše Strah.”

emocije: 10
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 7

Jaca Danilović

* * *

on je ovo napisao – Tulio Forđarini (1966):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Tulio Forđarini
naslov: AMOK: LUKSEMBURŠKA LJUBAVNA PRIČA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-772-0165-4
format: 15×21 cm
broj strana: 127
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Ljiljana Grbić
prevod s autorizovanog prevoda na italijanski: Aleksandar Levi
originalno izdanje: Tullio Forgiarini, Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ptica na vetar

gostujući prikaz Izdavačke kuće Pčelica

Vesna Aleksić je trenutno jedan od najpopularnijih i najnagrađivanijih autora srpske književnosti za decu. Dugogodišnjim predanim radom, profesionalnim pedagoškim usmerenjem i neverovatnim talentom da uoči detalje svakodnevnog života i da ih u poetičnom obliku prenese u svoja dela – Vesna Aleksić je stvorila stabilnu i prepoznatljivu poetiku.

U novom romanu Vesne Aleksić Ptica na vetar, koji je objavila Pčelica, svi motivi i tematsko-motivski spojevi imaju potencijal za veliku priču, priču koja će da „uzburka javnostˮ, pokrene polemike, probudi duhove… Međutim, Vesna Aleksić nije pisac skandaloznih vesti visokih tiraža, ona je pisac prefinjene liričnosti, ona je poznavalac dečje duše.

U romanu Ptica na vetar postoji nekoliko narativnih tokova grupisanih oko nekoliko junaka, koji se međusobno poznaju, druže, pa se njihove priče prepliću i dopunjavaju. Međutim, pokretač radnje je sasvim benigni događaj – slučajna gramatičko-pravopisna omaška, lapsus lingue, jedne od junakinja – „Jer sam lepa?ˮ – umesto „Je l᾽ sam lepa?ˮ Dečje, vršnjačko zadirkivanje i ismevanje, koje se otrgne kontroli, prerasta u surovost, deluje poput grudve snega bačene niz planinu. Vesna Aleksić je genijalno prikazala kolektivno nesvesno kod dece, koja su zavedena nepisanim pravilima grupe i u skladu s tim se ponašaju. S druge strane, imamo mladog pojedinca, još uvek neformiranu ličnost (ali „drvo se savija dok je mladoˮ) koja je svesna svoje greške, koja je svesna svog narušenog ugleda, sve bi sada uradila drugačije, ne bi dopustila sebi takvu glupost, trudi se da dostojanstveno izdrži poniženje, ali ponos popušta i ona se strovaljuje i topi u bujici besa, a zatim i suza. Svi su svesni da je šala otišla predaleko, ali niko prvi ne popušta…

Paralelno s ovom pričom, Vesna Aleksić razvija motiv iracionalnog straha i manije gonjenja kod usvojenog dečaka kome udobnost, toplina i ljubav novog doma ne mogu da nadoknade traume iz ranog detinjstva. Njagovo sećanje na prošlost, umrlu majku i bolesnog oca koji ne može da vodi računa o njemu, iako maglovito i nejasno, još uvek je živo i moćno. To je njegova ptica u grudima koja mu ne da mira i tera ga da beži i beži… Jedno takvo bekstvo odvešće ga pod točkove automobila i pravo u bolnički krevet, odeljenja intenzivne nege. Trebalo je snage da se ptica na vetar pobedi i unese mir u svakodnevni život.

Čitavom knjigom vlada neka melanholična atmosfera istrošene zime na odlasku koja proleću ne dopušta da dođe. Smenjuju se kiša i sneg, svi su pospani i dremljivi, mladi, a umorni od života i naizgled bezazlenih problema. Na kraju proleće pobeđuje, konačno dolaze dani nekog vedrijeg i življeg života. Za razliku od istinite priče koja je Vesni Aleksić bila motivacija, ovaj roman šalje poruke optimizma. S prolećem kao da su svi postali zdraviji, življi, pametniji – zavađeni su se pomirili, bolesni ozdravili, a glupost i strahovi su pobeđeni!

* * *

autorka knjige Vesna Aleksić (1958)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Vesna Aleksić
naslov: PTICA NA VETAR
izdanje na srpskom: Pčelica, 2019.
ISBN: 978-86-6089-907-3
format: A5
broj strana: 158
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustrator: Kosta Milovanović

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Jedna je Iva

Ivina školska drugarica Ela ima baku Điđi, koja je posle ozbiljne povrede sa 89 godina života dospela u starački dom, u koji je nova glavna sestra Fič uvela rigorozna pravila: svi u sobama u osam uveče, nema kuvanja čaja po sobama, dovođenje kućnih ljubimaca najstrože zabranjeno. Điđi posebno teško pada ovo poslednje, pa se Iva i Ela jedno veče kradom uvuku u dom i omoguće joj da preko mobilnog kontaktira sa svojim psićem Pedrom. Ilegalne posete Ive i Ele sa prošvercovanim kučićima uskoro postanu domski ritual petkom uveče, kad se kod Điđi u sobi okupljaju stanari nezadovoljni pravilima sestre Fič. Naravno, stvari se u nekom trenutku otmu kontroli.

Pored problema Eline bake, Iva i Ela ovde su upletene u još jedan veliki problem. U školi su dobile novu drugaricu Aretu, devojčicu iz Nigerije koja živi u centru za imigrante, zajedno s ocem političkim izbeglicom. Aretin otac zapada u ozbiljnu depresiju zbog razdvojenosti od ostatka porodice i odsustva prilike da nešto korisno radi, makar i volonterski. Kako bi potonulom ocu pravila društvo, Areta provodi s njim svaki svoj vanškolski trenutak, pa Iva i Ela zaključe da njoj i njenom tati treba pomoć Ivinih starih prijatelja iz prethodnih nastavaka serijala.

Serijal irske autorke Džudi Kertin o Ivi Gordon dobrano je zasenio veliki uspeh njenog prethodnog serijala o Alis i Megan, a priče o Ivi doživljavaju i kod nas po četiri izdanja. Najnoviji prilog Kreativnog centra u tom nizu hitova objavljen je ove godine pod naslovom Jedna je Iva. Ovde se Iva opet, u svom sad već prepoznatljivom stilu i s posebnim talentom za okupljanje ljudi, volonterski upliće u rešavanje ozbiljnih problema koji se dešavaju njoj bliskim ljudima raznih generacija, i to u dve vrlo teške situacije kojima mora da upravlja paralelno. Serijal o njenim poduhvatima u velikoj meri je serijal o empatiji i solidarnosti. Sve akcije i avanture koje se dešavaju glavnim junakinjama pokrenute su Ivinim saosećanjem s nečijom teškom situacijom i iskrenom željom da pomogne. Iva je jedno stvarno dobro dete koje se pomalo stidi svoje prohujale bogataške prošlosti, ali je imala sreću da joj porodica ostane sačuvana posle ekonomskog sloma na početku serijala. Tu važnost porodične kohezije autorka stalno naglašava.

Još jedna od tema koje se dosledno provlače kroz ceo ovaj serijal je međugeneracijska saradnja. U ovom romanu ta je tema dobila sva svetla reflektora, tako da su ključna mesta romana zapravo ilegalne noćne žurke penzionera sa dve trinaestogodišnjakinje, kao i iznenađujuća otkrića da ta socijalna interakcija sasvim lepo može da funkcioniše i da dve vrlo različite generacije mogu lepo da se razumeju i sarađuju. I da zajedno promene neke stvari u svom okruženju. Generaciji devedesetogodišnjaka Džudi Kertin dala je ovde sva građanska prava na zabavu, komunikaciju i ljubav, i to je najprirodnije uplela u uzbudljiv avanturistički roman za tween publiku, sa puno toplog humora kako to samo ona ume.

Dok sve vreme veoma odgovorno govori o veoma ozbiljnim temama, Jedna je Iva istovremeno je i vrlo napet i uzbudljiv roman, koji uspešno funkcioniše i kao klasična melodrama, ali i kao sjajni sitcom, sa dobrim komičnim situacijama i tečnim duhovitim dijalozima. Ovo je verovatno najopušteniji nastavak serijala o Ivi, dok pritom sasvim ozbiljno govori o stvarima kao što su kraj života ili migrantska kriza u Evropi. Po ozbiljnosti, ovaj roman može ravnopravno da se nosi i s Ivinim letovanjem, koje je imalo vrlo tešku temu ostavljenog deteta, no pritom Jedna je Iva ipak ima više elemenata uspešne komedije. Optimizam i pozitivni duh Džudi Kertin ovde su toliko zarazni da se opšti hepiend proguta bez otpora.

Zapravo, ako bi trebalo da je rangiram u okviru serijala, Jedna je Iva verovatno bi podelila prvo mesto s Ivinim letovanjem.

Intervju Knjigoskopa s autorkom možete pročitati ovde.

muški lik: Kao ni u drugim romanima iste autorke, ni ovde ih nema baš mnogo, a najznačajniji je svakako Aretin otac, talentovani pejzažni arhitekta koji se godinama povlači besposlen po izbegličkim centrima.
ženski lik: Điđi je bez dileme ukrala šou, kao živahna i socijalno vrlo aktivna žena koja se zatekla zaključana u kavezu, bez prilike da opet oseti sitne radosti poput toplog čaja i psećeg krzna pod prstima.
epizodni lik: Glavna sestra Fič, u domu opštepoznata kao Vič, zapravo je tragičarka ovog romana, sa svojim vojničkim mentalitetom, nesposobnošću da shvati sredinu u kojoj se zatekla i infantilnom vezanošću za majku.
odnos: Razumevanje dece i penzionera na nekom posebnom nivou, po sklonosti oduševljavanju i uživanju u sitnim životnim radostima.
scena: Komična scena kad Iva i Ela švercuju kuče umotano u jaknu dok prolaze pored sestre Fič.

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Džudi Kertin

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Džudi Kertin
naslov: JEDNA JE IVA
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0581-2
format: 11×18 cm
broj strana: 272
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Mladen Anđelković
prevod s engleskog:
Mirjana Popov-Slijepčević
originalno izdanje: Judi Curtin, Only Eva, 2015

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Sve je u redu

dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji maloletni muški lik
– najbolju originalnu naslovnu stranu

nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji roman za mlade
– najboljeg negativca

radnja

U ovom kolažno-mozaičkom romanu bez klasičnog linearnog toka upoznajemo se s povezanim i isprepletenim sudbinama nekoliko sadašnjih tinejdžera i njima bliskih odraslih, pa čak i s jednim kučetom koje takođe povezuje sve te likove i sudbine.

komentar

Najnoviji roman Jasminke Petrović Sve je u redu možemo opisati kao zbirku međusobno povezanih kratkih priča, čije čitanje nas održava u stanju permanentne uzbuđenosti zbog stalnih iznenađenja i mnoštva dirljivih otkrića o likovima. Čak i u zemljama sa znatno jačom tradicijom omladinskog romana nisu baš česti ovakvi eksperimenti sa strukturom, u koje se autorka ovde upustila vrlo hrabro, sasvim prirodno, sve vreme intrigantno i u konačnici umetnički trijumfalno.

Ispovesti njenih junaka nekad su date u formi pisama, nekad kao SMS poruke, pesme, unutrašnji monolozi i druge vrste iskaza, i kroz njih se susrećemo s ličnim dramama visokog intenziteta. Ovde kao čitaoci bivamo ubačeni u vrtlog nesređenih porodičnih odnosa, lične tragedije za koje likovi sami sebe okrivljuju, seksualno zlostavljanje maloletnika, teške bolesti, nesnalaženje u drugoj zemlji, okrutno vršnjačko zlostavljanje, nacionalnu i versku netrpeljivost, maloletničku trudnoću, izbeglištvo i razne druge vrste nedaća koje mogu da zadese mlade u formativnim godinama.

Svi delovi u kojima pratimo misli i unutrašnji svet tinejdžera zvuče vrlo autentično i potresno, oslikavajući višedimenzionalne likove koji imaju i svoje duboke ponore i zvezdane uzlete. Iskreno humanističko interesovanje i fascinacija Jasminke Petrović adolescentima toliko su snažni da je ona likove tinejdžera ovde prikazala na momente čak plastičnije i ubedljivije od nekih odraslih likova, koji su ponekad poslužili više kao spoljni naratori koji povezuju niti priče. Ali naravno, u celoj ovoj dramskoj tapiseriji nije lako ni odraslima, koji se neretko ne snalaze baš najbolje kao roditelji, a ni kao bračni partneri; imamo ovde boksera koji plače, sveštenika koji ne reaguje uvek tolerantno, majku koja ujutro prvo gleda kakvo je vreme kod sina u Vašingtonu, pa tek onda kroz sopstveni prozor…

Svi likovi u ovom romanu ključaju od neke svoje unutrašnje muke, baš kao u ilustraciji Boba Živkovića na naslovnoj strani, ali veličina Jasminke Petrović kao autorke je u tome što sve te muke, pa i rđave postupke svojih junaka svih generacija, ona slavi kao sastavni deo života i individualne potrage za ljubavlju i slobodom, gde su greške obavezni deo procesa. Na početku romana nalazi se autorkina posveta “vama koji tragate za slobodom”, a ta potraga ima mnogo raznih oblika i neočekivanih otkrovenja, i može da deluje inspirišuće i oslobađajuće i na druge ljude iz okruženja, takođe okovane svojim sopstvenim neslobodama. I pritom, kao što kaže mama Đorđa iz romana, ne moramo svi ni da umemo da letimo, evo pingvin ne leti ali je pretvorio krila u peraja pa pliva bolje i od riba.

Toliko autorske topline, čovekoljublja, razumevanja i ljubavi prema svojim likovima zaista se retko sreće. Sve je u redu predstavlja uzbudljivu i sasvim nepatetičnu himnu traganja za ličnom slobodom i razvojem, kao i odu svakodnevnom herojstvu i stoicizmu u nošenju sa životnim nedaćama.

video intervju Knjigoskopa s autorkom o knjizi Sve je u redu

muški lik: Mladi bogoslov i maloletni roditelj Vukan, autor naslovnog slogana romana.
ženski lik: Petnaestogodišnja Sanja koja se bori protiv raka i planira osnivanje benda.
epizodni lik: Brat Sirijca Otmana, koji je prebegao iz Damaska do Norveške na biciklu preko Rusije i polarnog kruga.
odnos: Neočekivano razumevanje između budiste Đorđa i pravoslavca Vukana, pronađeno na gomili đubreta iza kontejnera.
scena: Doček Nove godine u staračkom domu, s navijačkim transparentom DRGI PENZIONERI SREĆNU NOVU GODINU ŽELE VAM GROBARI, sa sve slovnom greškom u prvoj reči.
citat:
Mama, tata, sve je u redu,
neko ima medu,
nekog plaši mrak,
ja dobila rak.
Možda mi je pamet popila svraka,
ali znam da sam mnogo jaka i opaka.
(Sanjina bolnička pesma)

emocije: 9
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala: Jasminka Petrović (1960)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Jasminka Petrović
naslov: SVE JE U REDU
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0448-8
format: 21 cm
broj strana: 112
povez: meki
pismo: latinica (sa delovima na ćirilici)
naslovna strana: Dobrosav Bob Živković

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Priča za biće vremena

radnja

Posle gubitka očevog prestižnog posla u Silicijumskoj dolini, šesnaestogodišnja Nao mora da se iz SAD vrati s porodicom u Japan. U tokijskoj gimnaziji se nikako ne snalazi, žrtva je užasnog vršnjačkog maltretiranja i, poput svog slomljenog oca, planira samoubistvo. Pre tog čina počinje da piše dnevnik posvećen svojoj fascinantnoj prabaki Điko, budističkoj monahinji.

Desetak godina kasnije, posle razornog cunamija, okean donese dnevnik mlade Nao iz Japana do jednog kanadskog ostrva na Pacifiku, gde ga pronalazi sredovečna književnica Rut. Od tog momenta prepliću se dve glavne paralelne radnje romana: jednu radnju čine dešavanja koja u svom dnevniku opisuje Nao, u prvom licu; u drugoj radnji pratimo Rut i njenog muža Olivera, koji čitaju pronađeni dnevnik i preko njega postaju uvučeni u životnu dramu tinejdžerke Nao, s posledicama i po sopstveni brak.

komentar

Kao što i sam naslov daje naslutiti, Priča za biće vremena (A Tale for the Time Being) kanadsko-japanske autorke Rut Ozeki vrlo je ozbiljan i prilično zahtevan filozofski roman. U njemu se uspostavlja spiritualna transkulturalna veza između zrele kanadske književnice u stvaralačkoj krizi i zlostavljane japanske tinejdžerke na korak od samoubistva. Obe vezuje kulturološka podeljenost između Japana i Amerike i problem uklapanja u aktuelnu sredinu, kao i niz drugih razmišljanja i dilema. Ozeki prepliće njihove dve priče u vrlo složenu celinu kroz koju pretresa nekoliko krupnih filozofskih i etičkih pitanja, no srećom to roman ne čini teško probavljivim, jer sve vibrira, pluta na snažnim emocijama i garnirano je zrncima životnog humora.

Vreme je ključna tema ovog romana – potraga za smislom sadašnjeg trenutka, potraga za svojim sada. Nao nije slučajno dobila to ime – tako Japanci izgovaraju now na engleskom, dakle sada. Ljudi i sve što postoji na svetu definisani su u ovom romanu kao bića vremena, koja imaju svoj vremenski opseg postojanja. Vreme je u ovom romanu na najrazličitije načine izuvijano i izukrštano, kroz dodirivanje i prožimanje dešavanja iz različitih godina i na raznim mestima. Jedan od ključnih momenata u romanu je kad Nao, čiji dnevnik počinje opisom događaja iz prošlosti, tokom pisanja stigne do svog sadašnjeg trenutka – kad i bukvalno pronađe svoje sada, u momentu dok se nalazi pred definitivnim odustajanjem od života.

 

U romanu se ne štedi na fantastici. Kad Nao pukne pod pritiskom bullying-a, ona se popne na školsku klupu i zavrišti tako da njenim zlostavljačima šikne krv iz bubnih opni (malo manga preterivanja nije na odmet). Nao najnormalnije komunicira sa duhom svog deda-ujaka, mladog mirovnjaka i nadarenog intelektualca koji je poginuo kad je prisilno regrutovan u kamikaze. Tekst na poslednjim stranama Naoinog dnevnika u jednom trenutku naočigled Rut nestaje iz sveske, da bi se kasnije opet pojavio, ali sa drugačijim završetkom. Tu je i misteriozna japanska vrana, koja se na Rutinom kanadskom ostrvu pojavila istovremeno sa prispećem Naoinog dnevnika, i za koju se ispostavlja da zapravo motri i čuva Rutin brak.

Ovaj roman je neočekivano zanimljiv i čitljiv esej o vremenu, paralelnom univerzumu i slobodi izbora, ali to nije njegov glavni kvalitet. Ono što ga vozi kao materijal za čitanje jeste njegovo efektno bavljenje temama ljubavi i okrutnosti. U romanu postoji srodstvo u zlostavljanju između Nao i njenog deda-ujaka: nju su školski vršnjaci boli makazama, palili cigaretama i pokušali da je siluju; njemu su vojni treneri mesecima zverski lomili zube i kosti u logoru za obuku kamikaza. Stvari kroz koje su njih dvoje prošli kao žrtve nasilne strane ljudske prirode duboko su ih obeležile. Kontrast između tih događaja i miroljubivog porodičnog zaleđa iz kojeg oboje dolaze čini ovaj roman posebno potresnim.

Roman možemo posmatrati i kao kompetentan uvod u japansku kulturu, iz kojeg saznamo i mnogo fascinantnih stvari o životu u Japanu za vreme fašističkog režima. Po tom bavljenju običnim ljudima pod fašizmom Priča za biće vremena donekle podseća na svojevrsnu japansku verziju Kradljivice knjiga Marka Zusaka. U svom kanadskom toku, roman je i esej o spisateljskom kreativnom procesu (Rut i njen muž iz romana zapravo su autorka i njen muž u “stvarnom životu”), dok u svojoj završnici roman intrigantno pretresa i vrlo zanimljivu temu digitalne anonimnosti na netu. Potpuno jedno šareno, višeslojno, obuhvatno i bogato ostvarenje.

Rečenice Rut Ozeki su smirene i bez egzaltacije, ali upravo ta suzdržanost snažno potcrtava emociju koja se opisuje. Sasvim je očigledno da je ovde autorka jedna zen monahinja (Rut Ozeki se zamonašila tri godine pre objavljivanja ovog romana) – ne samo po temama i tonu, već i po načinu pripovedanja. Priznajem da sam imao problema sa koncentracijom na prvih dvesto strana, dok se situacija prilično polako montirala, jer autorki se nigde nije žurilo, i pritom sam morao da krčim put kroz šumu podataka, reči i imena iz japanskog jezika i kulture (ceo roman ima ukupno 167 fusnota, mahom tumačenja reči na japanskom, ali i pojmova iz kvantne fizike). No čitalački trud dobija nagradu tamo negde posle dvestote strane, kada kreće ređanje sve snažnijih i snažnijih scena i otkrivanje fascinantnih detalja iz porodičnih biografija, i tu onda priča počinje da melje čitaoca, nežno ali nezaustavljivo. Tome doprinosi i činjenica da je Ozeki velemajstor za izgradnju napetosti i plasiranje zlokobnih najava koje vuku na dalje čitanje – a ovaj roman je pun istinski teških situacija. Srećom, svaka od njih ima svoje opravdano mesto, Ozeki ih servira vrlo pristojno i uglavnom ih ne koristi kao povod za patetiku.

Tekst na momente ima težnju da skrene u dominantno pedagoške vode, iz silne želje autorke da kaže što više o Japanu, zen-budizmu, kvantnoj fizici, vegetaciji pleistocena i drugim akademskim temama o kojima razmišljaju njeni pametni likovi. Ume to mestimično da pridavi čitaoca, ali u konačnici nimalo ne kvari buran čitalački doživljaj, jer Rut Ozeki poseduje suptilno umeće da nam na finjaka uvali razornu krvožednu dramu. Možda sam očekivao neki snažniji klimaks na kraju romana, umesto smirenog oticanja drame u razne rukavce paralelnih svetova, pa sam čitanje završio neočekivano suvih očiju – ali možda je to i bio autorkin cilj, da stvari mirno prihvatimo.

ženski lik: Bez ikakve dileme to je Naoina prababa Điko, budistička monahinja od 104 godine koja ima supermoć da kod ljudi probudi dobro i unutrašnji mir, i koja je svojim trajanjem i sama metafora za vreme.
muški lik: Kamikaza Haruki, briljantni i perspektivni mladi intelektualac i pacifista, regrutovan protiv volje, koji se sa 19 godina dobrovoljno prijavljuje na samoubilački let kako bi obezbedio ratnu penziju za majku i mlađe sestre.
epizodni lik: Prodefiluje ih mnoštvo i stvarno je teško nekog posebno izdvojiti, pa neka moj izbor padne na antropomorfnu japansku vranu koja spasava dušu posustaloj književnici Rut.
odnos: Nao i Rut, koje si telepatski uzajamno šteluju narušeni balans u životu, sa vremenskim razmakom od dvanaest godina.
scena: Scena seksualnog i elektronskog nasilja nad Nao u školskom WC-u svakako je jedan od najsnažnijih momenata romana.

zanimljivosti:
Ljubiteljima mačaka ovaj roman će biti posebno interesantan zbog istaknute uloge koje u njemu imaju dve mačke.
Pred kraj Drugog svetskog rata, japanska ratna vlada je porodicama poginulih kamikaza slala kutije u kojima se nalazila samo cedulja na kojoj piše “ostaci”, kao zamena za fizičke ostatke koji nisu mogli da budu nađeni.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Ruth Ozeki (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Rut Ozeki
naslov: PRIČA ZA BIĆE VREMENA
izdanje na srpskom: Booka, 2015.
broj strana: 479
povez: broširani
format: 20 cm
pismo: latinica
originalno izdanje: Ruth Ozeki, A Tale for the Time Being, 2013.
prevod sa engleskog: Aleksandar Milajić
naslovna strana:
Ivan Benussi
ISBN: 978-86-88335-52-2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image