Devojčica iz svetlucave doline

Crvenokosa Tonje provodi srećno detinjstvo u pitoresknoj norveškoj zabiti. Sreću joj kvari jedino odsustvo druge dece u dolini u kojoj živi. Zato je njen najbolji i najverniji drug stari Gunval, koji joj je bio kum na krštenju. Njih dvoje se druže po ceo dan i pričaju o svemu, a Gunval pritom rado zasvira violinu. Posebno ih vezuje zajednička strast prema sankama: Gunvalova da ih pravi, a Tonjina da ih vozi i isprobava.

Tonjina svakodnevna rutina poremeti se kad u obližnji rekreacioni kamp, inače rezervisan samo za odrasle, prvi put stigne troje dece, s kojima se Tonje brzo sprijatelji, iako je sve zapravo počelo jednom čudnom tučom. Drugu krupnu promenu u Tonjinu dolinu unosi vest o smrti Gunvalove bivše devojke, koju on iz nekog razloga nikad nije pominjao Tonji.

Prilikom jedne nezgode Gunval slomi kuk i mora na operaciju, a njegovo imanje zaposeda ogromna mrzovoljna žena Hajdi, koju svi u kraju poznaju, a Tonje je u čudu kako to da joj Gunval ni o njoj nikad nije pričao. Nevolja nastaje kada Gunval, misleći u bolnici da će umreti, prepiše toj zagonetnoj Hajdi svoje imanje, a ona čvrsto reši da ga proda omraženom vlasniku kampa za odrasle. Ali Tonje ne odustaje tek tako od borbe za Gunvalovo imanje.

Devojčica iz svetlucave doline je drugo remek-delo norveške autorke Marije Par kojim nas je obradovao Kreativni centar, pored mog omiljenog Srca od vafla. Oba njena romana su s neverovatnom lakoćom osvojila kod mene maksimalnih 10 poena za emocionalnost, jer se sastoje od nezaustavljivog niza scena koje bubre snažnim osećanjima likova svih uzrasta, dovodeći u završnici do erupcije koja teško može da prođe bez čitalačkih suza. Svoje pripovedačko tkanje autorka nam podastire stilski vrlo nenametljivo, ali i neumoljivo nas sve vreme hvatajući za knedlu u grlu, usput ređajući fine životne mudrosti o odnosima među ljudima. Devojčicu iz svetlucave doline sam pročitao u jednoj noćnoj vožnji autobusom, pri čemu je celo veče jedino upaljeno svetlo u busu bilo iznad mog sedišta; kad sam završio čitanje, brže-bolje sam ugasio svetlo da ostali putnici ne bi videli na šta ličim posle čitanja.

              

I ovde je glavni lik jedna svojeglava nordijska devojčica, samo što, za razliku od Lene iz Srca od vafla, Tonje nije namrgođena i ćutljiva, već vesela, bučna, druželjubiva i gostoljubiva – ali obe dečje heroine Marije Par podjednako su preduzimljive i sklone avanturi. Tonje se u ovom romanu zatekla usred zamršenih odnosa dvoje odraslih: svog najboljeg odraslog druga Gunvala – bivšeg trola, kako Tonje voli da ga definiše – i čudnovate i dominantne Hajdi, koja se pojavljuje kao pretnja po Tonjin ušuškan idiličan svet. Sukob ovo dvoje odraslih kida Tonji srce, jer zahteva od nje da zauzima strane, a ona ima empatije za oboje. Vodeći se svojim ličnim poštenjem i iskrenošću, naučenim tokom odrastanja u maloj prisnoj zajednici iz svetlucave doline, Tonje na kraju pomogne Gunvalu i Hajdi da reše svoj višedecenijski razorni konflikt i da opet zasviraju violine zajedno.

Ovaj roman može da se čita i kao moderna verzija Hajdi, književnog klasika za decu Johane Špiri: i ovde imamo junakinju s istim imenom, odn. nadimkom; i ovde postoji motiv ostavljanja Hajdi na starateljstvo u idiličnim planinama, pa zatim oduzimanja od staratelja; i ovde je sudbina Hajdi vezana za Frankfurt. Samo što je ovde Hajdi odrasli, epizodni lik, a glavni lik je devojčica koja joj spasava dušu.

Neki motivi pojavljuju se i u ovom romanu kao zaštitni znak Marije Par, posebno bliska povezanost ljudi s prirodom u zabačenoj polururalnoj sredini, gde ljudi organski dele životne cikluse s prirodom i vični su farmerskom životu. Tako mala Tonje obožava kad neka ovca ojagnji trojke, jer zna da će to treće jagnje uvek zapasti njoj da ga hrani i podiže. Drugi karakterističan autorkin motiv je slavljenje duha male zajednice, koja se sastoji od vrlo različitih ljudi s različitim sudbinama, ali koji su uvek tu jedni za druge. Kao jedan zanimljiv nov, i za ovaj roman specifičan motiv pojavljuju se sanke, koje se provlače kroz ceo roman: one su za Gunvala graditeljski izazov i postignuće, a za Tonju jednako tako velik vozački izazov; njih dvoje su i po tome vrlo komplementarni likovi.

Devojčica iz svetlucave doline je roman o kome je vrlo lako napisati zaključak – ni pod kojim izgovorom ne sme da ostane nepročitan.

muški lik: Gunval se ovde podrazumeva, ali treba skrenuti pažnju i na lik Tonjinog oca, koji strpljivo čeka svoju voljenu ženu koja putuje okeanom kao istraživač, a u međuvremenu nenametljivo prati i podstiče rast svoje ćerke, kao planina koja je uvek tu za nju.
ženski lik: I Tonje se ovde podrazumeva, ali vrlo je impresivna i Hajdi, golema otresita žena razdirana bolom zbog gubitka oca i zavičaja.
epizodni lik: Svetlucava dolina ima mnogo zanimljivih epizodista, među kojima možemo da izdvojimo pijanog Nilsa koji se kreće pomoću hodalice i u trenucima najvećeg pijanstva ume da tresne ljudima oslobađajuće istine.
odnos: Gunval i Tonje, dvoje transgeneracijskih drugara koji svako toliko jedno drugom, s puno razloga, ponavljaju “šta bih ja bez tebe”.
scena: Strateški rat živaca između Hajdi i Tonje, u kome se u jednom trenutku pojavi i Tonjin tata da donese ćerki hranu i ćebe, potpuno shvatajući da Tonje mora da dobije taj rat, pa makar ostala cele noći pred Hajdinim zatvorenim vratima.
citat: “To nikad nije dečja krivica.” (pijani Nils Tonji o glupostima koje čine odrasli)

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Marija Par (1981)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Marija Par
naslov: DEVOJČICA IZ SVETLUCAVE DOLINE
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0585-0
format: 18×22,5 cm
broj strana: 191
povez: tvrdi
pismo: ćirilica
ilustracije: Oshil Irgens
prevod sa norveškog: Marta Dašić, Tamara Filipović, Dragana Jokić, Marija Marković, Andrijana Pešić, Jelena Rovčanin, Jelena Stanković, Sandra Štrbanović, Dušan Zdravković
originalno izdanje: Maria Parr, Tonje Glimmerdal, 2009.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Pipi Duga Čarapa na brodu

Negde u jednom malom, maleckom gradu devetogodišnja Pipi Duga Čarapa živi sama u Vili Vilobrdi, s konjem i majmunom. Izdržava se od sanduka zlatnika koji joj je ostavio tata, gusarski kapetan Jevrem Duga Čarapa. Njeno stalno društvo su komšijska deca Tomi i Anika, koji s njom provode svaki slobodni trenutak. Pipi s njima ide na izlete, na vašar, u pozorište, u avanturu na pusto ostrvo, pa čak jedno kratko vreme pokuša da ide i u školu. Za Tomija i Aniku nema lepšeg provoda nego kad su s Pipi. Međutim, jednog dana kapetan Jevrem se vraća po ćerku da je povede sa sobom na daleka južna mora, gde Pipi treba da postane domorodačka princeza. Idili sa Pipi bliži se kraj i Tomi i Anika su na rubu očaja.

Moram da priznam da prilično slabo pamtim detalje čak i iz knjiga koje sam pročitao relativno nedavno, pre svega koju godinu. Međutim, kad sam pročitao novo izdanje Pipi Duge Čarape na brodu, s iznenađenjem sam otkrio da, i posle više od četrdeset godina od poslednjeg čitanja, jako dobro pamtim mnoge scene iz tog romana: Pipi kako interveniše u pozorišnu predstavu, piše pismo sama sebi, mlati se sa svojim ocem, kupuje deci osamnaest kila bombona… Odmah sam se prisetio i likova koji su mi se neizbrisivo usekli u pamćenje još pre toliko decenija, a posebno zlikovca Cvetka koji muči konja i siledžije Labana koji maltretira nesrećnog prodavca kobasica – o kako sam ih mrzeo kao dete, i kako sam bio srećan kad ih Pipi sredi i nauči pameti! Ponovno čitanje ovog klasičnog ostvarenja za decu bilo mi je kao vrlo živi flešbek na čitav onaj čitalački doživljaj koji je Astrid Lindgren izazvala u meni kao osnovcu – što je najbolji dokaz da je to efikasno uradila i da efekti ostaju za ceo život.

Kao malom čitaocu, nije mi bilo lako da prihvatim toliku različitost Pipi u odnosu na drugu decu: živi bez roditelja i uspešno se brine sama o sebi kao da odrasli uopšte nisu potrebni na ovom svetu; nerealno je snažna i ne može joj niko ništa; mašta joj radi 300 na sat i nimalo se ne ustručava da izgovori najneverovatnije izmišljotine. Užasno sam joj zavideo što je tako samodovoljna i nezavisna, ali nisam uspevao da se iznerviram zbog toga, zato što Pipi pršti dobrotom i altruizmom, kao i neodoljivom duhovitošću. Pipi, koja se ne plaši ni Labana, ni živog tigra, ni bilo čega drugog velikog i opasnog, rasplakaće se kad vidi uginulu ptičicu ili kad gleda tužnu predstavu o nečijoj nesrećnoj sudbini. Osim što drugoj deci predstavlja dobar razvojni primer empatičnosti, ona je i kolovođa pozitivnog dečjeg anarhizma i zaraznog oslobađanja od stega bezrazložne građanske uštogljenosti. Pored nje i odrasli požele da se igraju ravnopravno s decom i da izvode ludorije koje se inače u svojoj “odraslosti” verovatno nikad ne bi usudili samoinicijativno. Pipi uspešno legalizuje i bezazleno dečje laganje, dajući pravo građanstva svim onim dečjim izmišljotinama i maštarijama koje nisu nastale iz zle namere ili straha, već iz uživanja, zabave i vežbanja kreativnosti.

Ovo je roman u kome na mnogo mesta dolazi do izražaja autorkin raspojasani verbalni humor apsurda, skoro tri decenije pre Monti Pajtona. U kombinaciji sa zabavnim pripovedanjem i oslobađajućom afirmacijom igre i spontanosti, Pipi Duga Čarapa na brodu već više od sedam decenija predstavlja nenadmašni bukvar dečje radosti i samoosnaživanja. Izdanje kojim nas je sada obradovala Odiseja donosi nam dobrodošlo usklađivanje s duhom vremena, uz pomoć osavremenjenog prevoda Slavice Milosavljević i veselih ilustracija Tihomira Čelanovića.

muški lik: Jevrem Duga Čarapa, dobroćudni krupalija u suknjici od trske i liberalan otac koji daje potpunu podršku samostalnosti svoje ćerke.
ženski lik: Pa zar ovde ima ikakve dileme?
epizodni lik: Učiteljica Tomija i Anike blagonaklono prihvata Pipi u svoj njenoj posebnosti i ukazuje joj poverenje da povede njene đake u igru, ali ne propušta priliku da skrene pažnju Pipi na rupe u bontonu koje mogu da povrede druge.
odnos: Pipi i Tomi i Anika – Pipi uživa u svojoj ulozi njihovog lidera, zaštitnika i iščašene drugarice iz pomerene stvarnosti, dok su njih dvoje obična, “normalna” deca koja od nje uzimaju ono najpozitivnije i integrišu u svoje realno okruženje.
scena: Igra brodoloma na pustom ostrvu.
citat (i pedagoški lajtmotiv): “Sto posto je najbolje za malu decu da imaju malo reda. A najbolje je ako sami mogu da zavedu red!” (reče Pipi ocu na rastanku)

emocije: 8
zabava: 10
stil: 10
edukativnost: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Astrid Lindgren (1907-2002)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Astrid Lindgren
naslov: PIPI DUGA ČARAPA NA BRODU
izdanje na srpskom: Odiseja, 2018.
ISBN: 978-86-7720-149-4
format: 20 cm
broj strana: 144
povez: tvrdi
pismo: ćirilica
ilustracije:  Tihomir Čelanović
prevod sa švedskog: Slavica Milosavljević
originalno izdanje: Astrid Lindgren, Pippi Långstrump går ombord, 1946.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Sazvežđe violina

Mala Tijana provodi svoje predškolsko detinjstvo u malom gradiću uz Moravu, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Voli da jaše kobilu Apriliju kod deda Stevana na imanju i da se igra plastične konjice s Mihajlovim deda Aćimom. Mihajlo je drug Tijaninog starijeg brata i mala Tika se studiozno interesuje za njegov svet. Sa svoje strane, i Mihajlo gaji poseban zaštitnički odnos prema njoj.

Društvo Tikinog brata čine četiri mangupčića pred početkom puberteta, kojima je ona dala naziv dečaki. Budući da je dečaki očigledno nisu smatrali društvom za deljenje svojih muzičkih, intelektualnih i drugih interesovanja, Tika je morala da nađe svet za sebe u nečem drugom, i pokazalo se da je to violina. Njenu prvu violinu kupio joj je tata za bagatelu, od nekog finog osiromašenog gospodina u Berlinu, u vreme pada Berlinskog zida. Od tog momenta odmotava se Tijanina životna priča, koja je obeležena, s jedne strane, ljubavlju prema violini i drugim ljudima, a s druge strane, zloslutnim manifestacijama raspada jednog sistema i nesrećom koju donosi naslućivani haos.

Ta priča je vodi u rano osamostaljivanje, odlaskom u osnovnu muzičku školu u Ćupriji, zbog čega mora da tokom školske godine živi u đačkom domu. Cimerka joj je Ana, raskošni talenat njenih godina. Njih dve postaju najbliskije drugarice, zajedničko “sazvežđe violina”, i pred nadarenim devojčicama počinje da se otvara Evropa i putovanja s muzičkom školom. To se nekako poklapa sa zatvaranjem Evrope za njihovu zemlju i svakovrsnim uvlačenjem politike u živote dece i mladih tokom devedesetih.

Paralelno s tim, tokom Tikine srednje škole razvija se njen i Anin odnos s dečakima, koji odlaze na fakultete i učestvuju u protestima protiv vlasti devedesetih, dok Mihajlo odlazi kod oca u Nemačku. Priča između njega i Tijane konkretizuje se u vreme kad je njoj predstojala muzička akademija u Beogradu. Na akademiju Tika odlazi zajedno s nerazdvojnom Anom, ali ih krajem prve godine studija zauvek razdvaja NATO bombardovanje 1999.

Vesna Aleksić nas je u poslednje vreme navikla da svake godine izbaci po jedno novo remek-delo za decu i mlade, ali ovaj put kao da je prevazišla samu sebe i istresla u dahu svoj verovatno najbolji, najčvršći, najemotivniji i najmudriji roman do sada. Sazvežđe violina raznosi čitaoca na komadiće, i to radi svakog trenutka još tamo negde od prve trećine pa bez prestanka sve do epiloga. Ko ima običaj da snima telefonom citate koji to zavređuju, tokom čitanja ove knjige škljocaće sve vreme.

Ovo je knjiga za koju verujem da bi obožavao da je pročita dvanaestogodišnji ja. Najviše zbog toga što u ovom romanu, pored ostalog, ima i opasno dobre dečje romanse, kao i raznih krupnih pitanja o svetu kojih su i deca veoma svesna, a malo ko im o tome govori tako otvoreno kao Vesna Aleksić. Ova njena najnovija priča o klasičnoj muzici nije samo briljantan esej pun poetičnih misli i lucidnih opservacija, već u prvom redu jedna vrlo konkretna životna priča o životnim očekivanjima mladih bića, napisana tako nabijeno emocijama da drži pažnju poput najnapetije avanture.

Brojne su vrline ovog ostvarenja. Mana je možda samo jedna: što u nekim udarnim dijalozima deca izgovaraju neka autorkina filozofska i poetska razmatranja jezikom koji nije baš u skladu s njihovim godinama. Ali zato su vrline verovatno sve ostalo.

Da počnemo od te romanse. Ovaj roman dobrim delom vozi ta stalna napetost od malih nogu između Tike i Mihajla, Zvončice i Petra Pana, među kojima je generacijski razmak od nekih 5-6 godina. Ovakva situacija je raj za intimističke momente tipa “tiha patnja” i “zabranjeni svet”, koje autorka vrlo vešto ređa kroz svoj roman kao male dragulje s kojima može da se identifikuje bez zadrške svako ko je nekad bio zaljubljen, a nije smeo. To daje velik deo emotivnosti romanu, pri čemu je autorka u potpunosti izbegla banalnost, uspevši da ni metafora o Petru Panu ne deluje izlizano.

No nisu ljubav i prijateljstvo jedine teme ovde, to su isto tako i mržnja i smrt. I loš predosećaj sve vreme. Ta potmula mračna vibracija prati Tiku od vesti o padu Berlinskog zida koji najavljuje promenu u celom svetu, preko raznih simptoma raspada Jugoslavije i rata koji se odvija u njenom okruženju, pa do pretnje terorističkim napadom na voz kojim je putovala na koncert u srcu Evrope.

Tu opštu slutnju autorka ilustruje uznemirujućom predapokaliptičnom atmosferom pesme London Calling engleskih pankera The Clash: Tikin svet je kao London iz te pesme, nad kojim se nadvija kataklizma, ali šta se tu može, osim da se šamanskom svirkom otera teskoba. Roman počinje scenom u kojoj odrasla, trideset-i-nešto-godišnja Tijana zasvira violinu putnicima u vozu koji čeka da prođe antiteroristički pretres. Svira im bespoštedno usred jednog bolesnog i sluđenog sveta, kao što je i njena zemlja postala bolesna i sluđena dvadesetak godina ranije. Od te scene vraćamo se u prošlost i pratimo Tikin život, između ostalog i kroz ređanje tih aluzija o dolasku mračnih vremena, raspadu Jugoslavije i Evrope. I uvek je to nekako isprepleteno s Tikinim životom, ljubavlju i snovima – te stvari uvek idu paralelno i nijedna ne nadvladava. To je isto lepota ovog romana: mnogo je teških i tužnih stvari u životu, mnogo loših stvari van naše kontrole događa se svakodnevno ili su u skoroj najavi, ali Eros se tvrdoglavo ne da pokoriti.

Tijanina ljubav prema violini u dobroj meri odražava autorkin transpesimizam tipa “svet ide dođavola, ali još imamo muziku”. Muzika je prisutna na više načina, od epifanijskih scena poput svirke u skloništu od bombardovanja, pa do muzičkih citata, ponajviše The Clash. Muzika je Tikina autoterapija kad teskoba oko nje postane nepodnošljiva i fizički je tera na povraćanje. Muzika se u ovoj knjizi vrlo organski događa i prepliće s razvojem odnosa između besprekorno postavljenih glavnih likova.

Najnovije delo Vesne Aleksić spada u još uvek retke romane domaćih autora za decu i mlade koji se direktno bave Srbijom devedesetih godina prošlog veka – s tim što se ovde, kroz priču iz devedesetih, potpuno ima na umu vreme sadašnje, kada se mnoge stvari ponavljaju na nekim višim nivoima. Mlada muzičarka Tika u ovom romanu dobija u amanet mudrost starijih generacija da Strah i Bes rađaju Mržnju i Patnju. Ona to najdirektnije oseća čak i u toj zabačenoj Ćupriji u kojoj se školuje, i to je nešto što ona nauči znatno pre svojih evropskih saputnika u zaustavljenom vozu u Belgiji. Nju je život već suočio sa raspadom države, raspadom jednog poretka sveta, dolaskom neravnoteže haosa i smrću bliskih osoba usred svega toga. Sada nas to čeka opet, ali na kvadrat.

Odrasli, nemojte biti sebični da zadržite ovu knjigu samo za sebe. Dajte je deci čim vidite da su se ozbiljno zapitala nad životom. Ovo je roman koji će biti zanimljiv svim tim zapitanim mladim čitaocima koji bi voleli da znaju kojim putem treba da krenu u životu, kao i onima koji možda znaju kojim putem bi hteli da krenu, ali nisu sigurni imaju li snage za to u svetu u kome živimo. Podelite suze čitalačke s vašom decom – bilo kog da su dvocifrenog uzrasta, razumeće.

Razumeće i treba na vreme da počnu da se spremaju za ono što ih čeka posle nas. Čak i dete oseti kad vremena ne slute na dobro, i kad u okruženju počne da nestaje fizička i duhovna hrana, a strah se useljava u svakodnevicu. Sazvežđe violina je knjiga koja ozbiljno upozorava – ne popuje pritom i priča nam o vrlo lepim stvarima, ali ozbiljno upozorava: zbog olakog sejanja straha opet dolazi vreme u kome ćemo svi doživeti dosta loših stvari. Muzika će verovatno i dalje o(p)stati, lepi trenuci postojaće i dalje, ali neke rane boleće zauvek, kao kolateralna šteta u svetu koji bezglavo srlja u neizvesnost.

Predivna knjiga.

muški lik: Mihajlo je jedini među dečakima zaista primećivao Tiku, bio je s njom u kontaktu cele te burne decenije, da bi na kraju, kad je sve prošlo, podigao prvi kredit u životu da bi njoj kupio novu violinu.
ženski lik: Svakako Ana, ona blistavija od dve zvezde u sazvežđu violina, na koju Tika ne ume da bude ljubomorna ni kad je sanjala da je Ana uzjahala njenu Apriliju, niti da se ljuti na nju kad joj pojede dedin domaći eurokrem.
epizodni lik: Časni deda Drakče, penzionisani bezbednjak žustrog temperamenta ali zlatnog srca, koji ima veze tamo-gde-treba; scena njegovog infarkta iz vizure male Tike jedna je od najsnažnijih u romanu.
scena: Mihajlov boravak u pograničnom pritvoru, posle pokušaja da se sam vrati iz Nemačke u Srbiju.
odnos: Tika i deda Aćim, dete-konjić i njen neobični partner za igru, koji dobro razume detinju dušu i vidi sve što ona krije od drugih.
zanimljivosti:
Knjiga je puna muzičkih i filmofilskih citata, a kao jedan od znakova predstojeće propasti zemlje, pominje se i gašenje Stripoteke.
U ovom romanu Vesne Aleksić, pomalo neočekivano, nema lika savremene bake, ali zato tri deke sve nadoknađuju.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *
ona je ovo napisala – Vesna Aleksić (1958)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autorka: Vesna Aleksić
naslov: SAZVEŽĐE VIOLINA
ilustracije:  Maja Veselinović
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
broj strana: 173
ISBN: 978-86-529-0540-9

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Zeleni papagaj

Jedanaestogodišnjoj Jasni teško pada preseljenje iz rodnog gradića pravo u veliki Beograd, jer mora da se rastane sa starim školskim društvom, napusti ugodnu rutinu života u maloj sredini i pokuša da se prilagodi životu u metropoli. Jasnina reakcija na promenu adrese je zaranjanje u “krevetsku kraljevinu” – zatvaranje u simulaciju bolesti kako bi izbegla prve dane u novoj školi.

Do nje ipak polako dopiru novi školski drug Peca i par novih drugarica, koji joj olakšavaju navikavanje na život u toj novoj zgradi, koja podseća na džinovsku doboš tortu. Jasna je srećna što u njenoj zgradi bar nema lift, jer to je jedna od najužasnijih stvari koje je otkrila u velegradu. Dobra stvar Jasnine nove zgrade je i to što ima podrum, koji za nju i njene nove školske drugare postaje cela jedna neistražena planeta Starudija.

U stanu broj 8 Jasna i Peca otkrivaju deda Peru, trbuhozborca koji živi sa pticama u kući. On zna sve dečje misli i sve ih razume, a posle svoje smrti ostavlja im mladog zelenog papagaja, koga Peca pokloni svom malom polubratu i tako konačno s njim uspostavi bratski odnos. Ali se uskoro odseli iz Jasninog života.

Kreativni centar je ove godine objavio reizdanje knjige Zeleni papagaj, koju je Vesna Vidojević Gajović premijerno objavila još 1994. godine, a i tada ju je ilustrovao Bob Živković. Biće zanimljivo ispratiti novo čitanje ovog nostalgičarskog romana, kakvog odrasli ponekad mogu i bolje da razumeju nego deca, jer govori o stvarima i trenucima čijeg značaja često još nismo svesni u vreme kad nam se, kao malima, dešavaju.

Radnja Zelenog papagaja smeštena je u vreme kad su tramvaj, lift i fiksni telefon još uvek bili čuda tehnologije, i kad su u Beogradu još postojali bioskopi s grejanjem na drva, u kojima se prikazuju kaubojski filmovi. U to vreme u žargonu se koristila reč “dasa”, za nešto što je fantastično govorilo se “fanta”, a sala za fizičko zvala se “fiskulturna sala”. Zahvaljujući senzibilnosti autorke, ovaj sad već poprilično anahroni milje je, kroz mnoštvo dečjih zapažanja i fascinacija, prikazan zanimljivo za otkrivanje i novijim generacijama mladih čitalaca.

Svet koji Jasna upoznaje dolaskom u novu sredinu opisan je preko detalja koji su jednom detetu naročito važni. Ona u početku stalno upoređuje staru i novu sredinu. U njenoj novoj školi zvonce je električno, a deca piju vodu iz plastičnih šolja. To je priličan kulturološki šok za dete koje je pre toga išlo u školu gde se voda pumpala u dvorištu, a kraj časova je označavao domar mesinganim zvoncetom. Njenom drugu Peci važnije su neke druge sitnice – recimo, on nije baš najsrećniji što u zgradi u kojoj živi, toj istoj “doboš torti”, gelenderi nisu osobito zgodni za spuštanje.

Ne znam tačno koji je povod izdavača za ovo reizdanje, ali radovalo bi me kad bi Zeleni papagaj našao novu publiku i četvrt veka posle nastanka, jer se radi o mnogo toploj knjizi koja to sasvim zavređuje, prikazujući nam iz dečjeg ugla jedno vrlo zanimljivo razdoblje na početku razvoja Beograda kao metropole. Kao što junaci romana u podrumu Jasnine zgrade otkrivaju uzbudljivi planet Starudiju, tako i današnja deca-čitaoci mogu da u ovoj knjizi pronađu svoj planet Starudiju, sazdan od prepoznatljivih i bliskih utisaka neke slične dece iz nekog ranijeg vremena.

muški lik: Peca, sin razvedenih roditelja, buni se protiv postojanja mlađeg brata, izmišlja reči i otkida repove gušterima.
ženski lik: Jasnina mama, stisnutih zuba trpi iste lomove posle preseljenja kao i njena ćerka, i nikad neće prihvatiti urbano proleće kao punovredno.
epizodni lik: Trbuhozborac Pera, penzionisani profesor ruskog, dugo vremena držao je Jasnu u ubeđenju da njegove ptice zaista umeju da govore.
odnos: Svakako Jasna i Peca, koji zajedno kasne u školu, dele tajnu razbijenog prozora i, uprkos povremenom uzajamnom nerviranju, jedno drugom predstavljaju mnogo više nego što su spremni da priznaju.
scena: Jasnino nagovaranje Pece da prihvati mlađeg brata i pokloni mu papagaja.
citat: Možda ja umem da govorim iz trbuha, ali sve sam naučio od ptica. – deda Pera

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Vesna Vidojević Gajović (1953)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autorka: Vesna Vidojević Gajović
naslov: ZELENI PAPAGAJ
ilustracije: Dobrosav Bob Živković
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
broj strana: 165
ISBN: 978-86-529-0539-3

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ono što sam bio

Šesnaestogodišnji Hilari, dečak sa ženskim imenom, zbog lošeg uspeha treći put menja srednju školu, dospevši u strogi internat na istočnoj obali Engleske. Ni ova škola ne pobuđuje njegovo interesovanje, ali tokom časova fizičkog u prirodi on slučajno otkriva usamljenu ribarsku kolibu na obali, u kojoj živi Fin, lepuškasti dečak otprilike njegovih godina. Posle bakine smrti pre tri godine, nedruželjubivi Fin u kolibi živi potpuno sam, ne ide u školu i preživljava od ribolova i prodaje na pijaci. On ubrzo postaje Hilarijev idol i opsesija, pa ovaj koristi svaku priliku da beži iz internata i tajno provodi vreme sa ćutljivim i ćudljivim Finom. No u maloj sredini tajna ne može večno da ostane skrivena, pa Hilarijevi pohodi Finu izazovu podozrenje kod odraslih i podsmeh kod školskih vršnjaka. Komplikovana situacija se burno razrešava kad Hilari prenese Finu mononukleozu iz internata, što dovodi do klimaksa romana s tragičnim posledicama.

Višestruko nagrađivana američka autorka Meg Rozof smestila je radnju romana Ono što sam bio u depresivne primorske predele Istočne Anglije početkom šezdesetih godina prošlog veka, dodavši tako odnosu glavnih likova dramatiku zabranjenog voća. Ova kamerna priča o seksualnom i rodnom identitetu snažno je određena društvenom represijom, koja obeležava sumornu i kontrolišuću atmosferu internata Svetog Osvalda i otuđenu srednjeklasnu porodičnu sredinu iz koje potiče Hilari. Prilično jednostavnu radnju ovog ne osobito obimnog romana (184 strane) autorka vešto održava napetom kroz dozirano otkrivanje ključnih momenata, uz neočekivani obrt na kraju koji celoj priči daje još jedan nivo. Poseban kvalitet pripovedanja Meg Rozof su njena intimistička zapažanja iz ugla glavnog junaka (roman je pisan u prvom licu), kao i slikoviti opisi životnih ritmova pasivnih primorskih zabiti tradicionalne Engleske. Ovi opisi prirode izazivaju žive asocijacije na Aleksandra Sekulova, bugarskog majstora lirskih opisa mora, s tim što je Sekulov nenadmašni specijalista za magličasta treperenja leta na Mediteranu, dok nam Meg Rozof dojmljivo prenosi atmosferu natmurenih zimskih pejzaža na obalama Severnog mora.

Ostala autorska interesovanja u ovom romanu uključuju i teme o atraktivnosti nasilja i o varljivosti istorijske istine (“…u to vreme ja sam mislio da je istorija potpuna i istinita zbirka činjenica. Sada shvatam da je samo priča, jedna od mnogih, ili da je tek deo od mnogih delova nekoliko različitih priča…”), uz zapažanje autorke da je dečacima u školi zanimljiviji mračni srednji vek nego renesansa i prosvetiteljstvo, upravo radi toga što ih nasilje i destrukcija intrigiraju više nego racionalnost i kreacija.

obala Severnog mora

Ono što sam bio je delo s nekim pomalo čudnim autorskim odlukama, pa tako nije baš jasno zašto je Meg Rozof izabrala da njen narator bude Hilari kao stogodišnjak koji svodi životne račune u dalekoj budućnosti 2046. godine, a nije uvek jasno ni šta zapravo znače boldovana životna pravila koja su povremeno umetnuta u njegovu naraciju. Sâm Hilari nije lik koji izaziva automatsku identifikaciju čitaoca, ali njegova mlakost dodatno naglašava Finovu harizmu koja snažno vozi ovaj roman. Iako možda žanrovski neće interesovati širok krug čitalaca, uz ovako upečatljiv i mističan centralni lik, maestralni jezički i pripovedački stil i mudre opservacije o životu i čovečanstvu, Ono što sam bio svakako će pružiti bogat čitalački doživljaj onima koji vole mračne intimističke priče.

muški lik: Najlakše bi bilo ovde reći Fin, ali i Hilari je zanimljiv lik, koji u romanu prolazi kroz razvoj od bezvoljnog konformiste do samostalne i preduzimljive kopije Fina.
ženski lik: Najvažniji biološki ženski lik ne smem ovde da pomenem, kako ne bih morao da koristim spoiler alert. Ali da, na nju mislim…
epizodni lik: Ris, Hilarijev mazohistički cimer iz internata i njegova patetična golumovska senka, za koga se na kraju ispostavlja da je bio možda jedini Hilarijev prijatelj i saveznik, iako ga je ovaj kinjio u svakoj prilici.
odnos: Fin i Hilari, lider i sledbenik, original i imitacija.
scena: Boravak u pećini na litici, u koju je Fin odveo Hilarija nakon što je ovaj zamalo poginuo prilikom uspona.
zanimljivosti: Ravni priobalni predeli Istočne Anglije zaista tonu i nestaju pod talasima Severnog mora, kao što i u romanu more tokom vremena potpuno opkoli Finovu kolibu, a njegovo poluostrvo prvo pretvori u ostrvo, a zatim i u plitko morsko dno.

emocije: 8
zabava: 7
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Meg Rozof (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Meg Rozof
naslov: ONO ŠTO SAM BIO
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0498-3
format: 20 cm
broj strana: 184
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana:  Aleksandra Nina Knežević
prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović
originalno izdanje: Meg Rosoff, What I Was, 2007.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image