Krokodil peva

radnja

Sedmogodišnja Danica okružena je  ljubavlju porodice, koja sa radošću očekuje njen polazak u školu, kao i rođenje Daničinog mlađeg brata. Međutim, dolazi do komplikacija pri porođaju i neizvesno je da li će mali Viktor preživeti i kakve će imati neurološke posledice. Cela porodica zbog Viktora ulazi u vanredno stanje i ozbiljnu krizu koja obeležava Daničin prvi razred i ne završava bez gubitaka.

komentar

Najnoviji roman Vesne Aleksić još jedan je u nizu koji ubedljivo demonstrira da je ova autorka u naponu stvaralačke snage. Retko koji domaći autor može da se meri s Vesnom Aleksić u kompetenciji za pričanje savremene urbane drame o detetu. Ona vrlo suvereno vlada pričom, organizuje našu pažnju, angažuje naše emocije i povremeno nas zapljuskuje talasima ljubavi i lepote. Tako je i Krokodil peva roman sa mnogo psihološki snažnih scena koje će vas zakucati za zid i mnogo poetski efektnih verbalnih poenti koje će vas uzbuditi.

U ovom romanu kroz oči male Danice pratimo njen socijalni mikrokosmos u trenutku polaska u školu, ozbiljno uzdrman neizvesnošću oko sudbine bebe. Danica je bistro, dobronamerno i odgovorno dete i svačija mezimica, čija će idila ranog detinjstva biti iznenada prekinuta porodičnom krizom. Iako se kriza vrti oko prinove koja je preotela svu porodičnu pažnju i posvađala joj roditelje, ona nema negativna osećanja prema bebi i svim srcem učestvuje u njenoj terapiji i rehabilitaciji. Danica malom bratu daje nadimak “krokodil” po maskoti izvezenoj na ćebencetu, i pomaže krokodilčiću da bije bitku za život.

Autorka uspeva da verno uđe u lik glavne junakinje, u njen način razmišljanja i zapažanja o svetu i u njene emotivne interakcije sa ljudima u okruženju. Posebno su dirljiva Daničina detinja obraćanja malom bratu koji se bori za život. Pored glavne junakinje, autorka nam ovde s puno ljubavi predstavlja i plejadu ostalih likova, od živopisnog ujaka, preko dementnog komšije, do smotane najbolje drugarice. Bolji poznavaoci stvaralaštva Vesne Aleksić prepoznaće i u ovoj knjizi varijacije na temu nekih likova karakterističnih za više njenih romana. Kao prvo, tu je autorki omiljen lik visprene i dinamične ženske osobe nešto starijeg uzrasta, obično kakve moderne i nekonvencionalne bake (u Daničinoj porodici imamo i generaciju prabake). Tu je i lik oca-umetničke duše koji je jako blizak sa ćerkom, kao u Lovcu na maslačke.

Sve svoje likove i njihove odnose autorka je utkala u harizmatičnu priču o porodici, onako kako to samo ona ume da ispriča. Krokodil peva još je jedan ovogodišnji biser u katalogu Kreativnog centra, utoliko dragoceniji imajući na umu da su i dalje prilično retka domaća ostvarenja koja se na ovakav način bave detetom iz savremene srednje klase. Istovremeno, to je još jedno od dela koja uspešno podrivaju otpor odraslih prema literaturi za decu.

Šteta samo što nema više ilustracija (korice i vizuelni lajtmotiv krokodilskog repa uradila je Maja Veselinović).

ženski lik: Sveznajuća baka Gugl, dobri duh i kohezivna snaga porodice.

muški lik: Šou svakako ukrade Daničin brbljivi ujak, astrofizičar iz Amerike, džin koji se zaljubi u Daničinu nastavnicu engleskog i onesvesti od mirisa bolnice.

epizodni lik: Dvoglavo čudovište Đurđa i Ana, Scila i Haribda, bliznakinje koje su zaratile s Danicom u školi otkako im je preuzela malu Sofiju kao drugaricu.

odnos: Danica i njen tata Sajmon, zajednički vlasnici šifre na laptopu, koji su iskovali ratno savezništvo gde je on zapovednik, a ona požrtvovni hrabri redov.

scena: Najjača scena je svakako naslovna, kad krokodil zapeva, ali meni je lepa scena i kad su se Danica i Sofija izgubile na prvom snegu dok su tražile nestalo kuče.

emocije: 9
zabava: 7
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala: Vesna Aleksić (1958)

vesna aleksic

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Vesna Aleksić
naslov: KROKODIL PEVA
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0430-3
format: 21 cm
broj strana: 141
povez: meki
pismo: ćirilica
naslovna strana: Maja Veselinović

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Dođi na jedno čudno mesto

imageedit_84_9382706556

Nađa je trinaestogodišnjakinja iz Obrenovca koja razmenjuje stripove o Dilan Dogu sa svojim nerazdvojnim drugom Tetozom i planira da usvoji jednog od štenaca koje kriju u podrumu. Njena mama se sprema za operaciju polipa u nosu, tata se nervira jer ga je radar snimio u prebrzoj vožnji, a baba mesi pitu. Sve se odvija redovno, osim što kiša pljušti već šest dana.

A onda se tog petka kiša pretvori u epsku poplavu koja odnosi sav taj njihov prethodni redovan život i većinu stvari iz njega. Nađu voda zarobi kod babe i dede, njen tata i Tetoza pomažu u evakuaciji, helikopteri ih nadleću po ceo dan, volonteri u čamcima doturaju hranu, a Nađa provodi vreme odsečena od sveta, bez struje i dometa za mobilni, gledajući kako iz beskrajne vode vire samo vrhovi bandera.

470534poplave-reutersmarko-djuricaobrenovac-7origh

Njena porodica se privremeno sklanja iz Obrenovca kod ujaka na Vračar. Kad se voda konačno povukla, ljudi se vraćaju nazad u svoje kuće i stanove i počinje mukotrpan period čišćenja i dezinfekcije onoga što je još upotrebljivo i bacanja svega što nije. Negde usred čitave te blatnjave pometnje Tetoza odlazi iz Nađine svakodnevice, preselivši se s majkom kod njenog dečka na Novi Beograd. Život je resetovan i polako kreće ispočetka, a Nađa konačno počinje da nosi suknju.

A69EFBB9-9717-456F-8732-454AA97F7FE7_mw1024_s_n

Dođi na jedno čudno mesto Vesne Aleksić je originalan tinejdžerski roman, poezija u prozi koja prikazuje autentično iskustvo poplave iz ugla glavne junakinje Nađe. Kroz neprestan tok fascinantnih, povremeno i bizarnih utisaka koji se tih dana ubrzano ređaju jedan za drugim, bivamo uvučeni u Nađin intimni svet koji se lomi između detinjstva i devojaštva, redovnog i vanrednog stanja, prethodnog i budućeg života, prijateljstva i zaljubljenosti. Ovaj hipnotički kovitlac emocija i poetičnih slika, dijaloga i razmišljanja, bogato je ornamentiran detaljima koje Vesna Aleksić neumorno i precizno registruje, nekad sa setom, nekad s toplim humorom. Ovaj roman je i lucidna studija ljudskih naravi, posebno u delu koji se odnosi na postkataklizmičnu obnovu varoši, sa biserima poput frizerke koja otvara prodavnicu sanitarija i naziva je Akva usred potopljenog Obrenovca.

obrenovac-vojska-ciscenje-n

FAVORITI

ženski lik: Nađina dinamična baba koja sluša rok iz 70-ih i čija energija dominira svakom scenom u kojoj učestvuje.

muški lik: Tetoza, dečak zaljubljen u prirodu, potpuno ushićen retkim pticama.

epizodni lik: Bane, dečko Tetozine mame, rastao kao dete bez roditelja – dugo vodi borbu da ga Tetoza prihvati, i na kraju jedno zajedničko pecanje sve postavi na svoje mesto.

odnos: Nađa i baba, dve transgeneracijske drugarice biciklistkinje, istog horoskopskog znaka; baba je objasnila Nađi da je Bog ljubav između njih dve.

scena: Tužne piramide uništenih stvari koje su rasle ispred svake potopljene kuće kad se voda povukla i ljudi se vratili da vide šta je ostalo.

kuca

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0243-9
originalno izdanje: Kreativni centar, 2015.
broj strana: 120
dizajn: Dragana Nikolić

* * *

VESNA ALEKSIĆ (1958)

 vesna aleksic

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Udah, izdah, dan, noć…

jedan vrlo fanovski razgovor s Jasminkom Petrović o njenom romanu „Leto kada sam naučila da letim“

Književni događaj leta je svakako izlazak novog romana Jasminke Petrović, o trinaestogodišnjoj Sofiji iz Beograda koja sticajem okolnosti provodi letnji raspust na Hvaru sa dve babe, od kojih je jedna došla u Hrvatsku prvi put posle 26 godina. Autorka ovde za Knjigoskop odgovara na radoznale upite i pojašnjava neke detalje iz romana.

11857701_10153178868491799_995590985_n

Jasminka Petrović (foto: Violeta Babić)

Roman je pun muških likova koji se zovu Luka. Zašto je zapravo Sofijina mama nazvala sina po svom ujaku?
Kao mala, Sofijina mama Zdenka provodila je leta na Hvaru kod ujaka i tetke. Onda su devedesetih godina počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije i porodične veze su pukle. Zdenka više nije odlazila kod rodbine u Hrvatsku. Ostale su samo uspomene na bezbrižna leta ispunjena radošću i igrom. Kada joj se rodio sin, ona ga je nazvala Luka, po svom ujaku. Na svetu može sve da se prekine, sve osim ljubavi.
U ovom romanu ratne rane na Balkanu polako zarastaju, ali ostaje jedan drugi, sve aktuelniji problem – tiha jeza s kojom su suočeni oni koji nemaju više od koga da pozajmljuju pare. Da li će Sofijin tata dogodine imati para za more?
Uh, koje teško pitanje! Sofijin tata je umetnik koji se nije snašao u posleratnim vremenima. On je senzibilan, širokih pogleda, miroljubiv, a danas su na ceni gromoglasni, sebični, agresivni. Sofijin tata ne uspeva da bude na visini zadatka, ni poslovno, a ni privatno i to ga razjeda. Poznajem mnoge takve ljude, i sama se nalazim u neprestanom preispitivanju. Kako živeti od kreativnosti, a ne zagaziti ispod svojih moralnih, etičkih i estetskih vrednosti? S druge strane, kako živeti od svoje kreativnosti, a ne pasti na rub egzistencije? U početku sam mislila da ja ne valjam, da negde grešim, da nisam dovoljno vredna… a onda sam shvatila da se iz dana u dan menjaju pravila igre u životu i radu. Stari sistemi se urušavaju, a novi još uvek nisu uspostavljeni i taj međuprostor nas plaši i uzdrmava. Verujem da će nove generacije doneti i nova rešenja, a mi odrasli smo tu da im pomognemo i da ih podržimo. Mogu da mislim kako ova teza zvuči naivno, ali ja sam dečji pisac i verujem u čuda. Prema tome, Sofijin tata će imati para da odvede celu svoju porodicu na letovanje, a gde i kako, domaštajte sami.
Vera i stav prema prolaznosti su dosta bitan motiv u romanu. Sofija za svoju babu kaže da je “ateista i plus je glavna glumica, njoj je uvek najteže”. Međutim, takva žena ima ćerku vernicu. Šta će biti njena unuka?
U ratno i posleratno vreme Sofijinoj mami je bilo teško da živi u Srbiji kao ćerka jedne Hrvatice, i to nekadašnje komunistkinje. Pravoslavna vera joj je dala sigurnost i zaštitu. A šta će biti sa Sofijom kad poraste, najbolje je opisala jedna mudra čitateljka iz Starog Grada: „Sofija je dobra podloga za dobrog čovjeka. Ona je dosta introvertna, nema mnogo prilika da razvija dijaloge, ali je počela kapirat šta su to tolerancija i oprost. To su dvije ključne riječi u životu svakog čovjeka.“

promocija romana u Kulturnom centru Beograda

Ljubav se kao tema ovde provlači na prilično zanimljiv način: zaljubljeni starci koji tuguju za umrlim partnerima su važni nosioci romana, a Sofija čita knjigu “Žil i Džim”. Šta ona treba da nauči o ljubavi tog leta na Hvaru među babama i lavandom?
Hm, još jedno teško pitanje. Ne znam zašto, ali mačke, konji i zalazak sunca, ma koliko su predivni uživo, na fotografijama ispadaju kičasto. Slična stvar je i s ljubavlju. U životu je to najuzvišenije osećanje, a kad ga staviš na papir deluje sladunjavo i njanjavo. Zato nije lako ni govoriti ni pisati o ljubavi. Izdvajam nonine lekcije o ljubavi prema prirodi. Ona nije mnogo putovala u životu, ali ti lepo vidiš iz njenih postupaka da se radi o stanovniku planete. Za nju je svako biće važno – vinovu lozu štiti od puževa, ali puževe ne ubija, već ih vozi kolicima do obližnje livade i tamo ih pušta na slobodu. Mislim da je Sofija naučila da se do ljubavi dolazi ako poštuješ prirodan tok događaja – udah, izdah, dan, noć, mladost, starost, život, smrt…
Sofija često razmišlja u vrlo kratkim slikama i prostim rečenicama. Otkud to?
Mladi danas nemaju živaca za duge opise i velike govorancije, njihova koncentracija traje kratko. Ako želimo da privučemo njihovu pažnju, potrebno je da smo konkretni, jasni, iskreni, duhoviti i da im govorimo o stvarima koje se njih tiču. Mislim da po ovim osnovama valja pisati za decu i mlade. Oni vrlo brzo osete kada neko folira, teško se udube u stvari koje nemaju veze sa njihovim životom. Ovo se najbolje oseća u nastavi. Školski program je sve dalji od đaka i oni gube motiv za učenjem.
Najbitniji lik u odsustvu je Peđa, koji je u romanu prisutan samo kroz SMS poruke. Šta jednog homofoba iz razorenog braka čini toliko bliskim Sofiji i zbog čega bi trebalo da je i nama drag?
Peđa i Sofija se potpomažu. On je ekstrovertan, ona je introvertna. On živi u neskladnoj porodici, ona u skladnoj. On nema razumevanja za druge i drugačije, ona je empatična i tolerantna. Zajedničko im je da su nesnađeni i neprilagođeni. Oslanjajući se jedan na drugog, svako od njih traga za svojim putem.
Koliko mi je poznato, ovo je prvi domaći roman u kome devojčice prde. Da li je to bilo neko svesno pomeranje granica ili prosto spontani uticaj babe?
Stomačne gasove imaju svi ljudi. To je deo naše prirode. Čak postoji i grafit u Beogradu koji kaže: „I žene prde“. Zašto onda ne bi prdeli i likovi u mojoj knjizi?
Scena noćne borbe s nakvašenim tepihom mi je jedna od omiljenih. Da li se ta scena nekad zaista desila i otkud ona u romanu?
Svi događaji i svi likovi u romanu su izmišljeni, pa i scena s tepihom. Istiniti su tek pojedini elementi, ali su oni međusobom izmešani. To je kao kada u fotošopu praviš facu uzimajući oči od jednog čoveka, nos od drugog, usta od trećeg itd. Na kraju dobiješ sasvim novi lik. E, baš mi je drago da ti se sviđa ta scena sa mokrim tepihom!

maxresdefault

foto: Vodič za roditelje

Kako čitaoci tinejdžeri razumeju odnose i motive u ovom romanu? Šta ih najviše intrigira i privlači?
Za sada mi je najzanimljivije da većina mladih čitalaca ima doživljaj da je roman napisan upravo o njima. Jedni se čude kako sam znala šta je u njihovoj glavi. Drugi su vrlo zadovoljni, jer sam baš njih uzela kao uzor. Ima i onih koji su ljuti, jer veruju da sam vodila tajne razgovore s njihovim bližnjima, pa sam te pojedinosti nečasno stavila u roman, a nisam, majke mi.
Vrlo karakteristično Sofijino zapažanje u romanu je da trajekt sa visine podseća na mobilni telefon. Kako biste vas dve izdržale tri dana bez smartfona i fejsbuka? Ima li tu neke bitne razlike među vama?
Po meni je internet treći važan izum na svetu, posle točka i električne energije. A pravo da ti kažem, jedva čekam kad će već jednom i ta teleportacija!

razgovarao: Aleksandar Gubaš

Lovac na maslačke

Prikaz dobitnika Knjigoskopovog priznanja za najbolji domaći dečji roman u 2014.

 

Glavna junakinja romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke je sedmogodišnja Maša, čiji tata je za nju rekao da je kao ambasada. Ambasade su kuće u kojima rade predstavnici drugih država i niko nema pravo da bez dozvole uđe u neku ambasadu, jer bi to izazvalo međunarodni incident. Maša je isto tako jedna nezavisna, ponosna i nepovrediva teritorija, i jako drži do toga.

naslovna

Mašin tata je bio lovac na maslačke – učio ju je da su maslačci najotpornije cveće, koje će izrasti bez obzira na godišnje doba, samo ako se ukaže makar malo sunca. Njih dvoje su se zabavljali loveći maslačke u svako doba godine. Ali tate više nema da ih love zajedno, jer je poginuo u saobraćajnoj nesreći, pa Maša sad živi sama s mamom i najviše ju je strah da će zaboraviti tatu. Zato sad sama uporno lovi svaki maslačak na koji naiđe, da ne izneveri tatu.

Ove jeseni je Maša pošla u prvi razred osnovne škole, ali nisu joj se baš nešto dopale drečave roze devojčice kojih je puno njeno odeljenje. Zato se već od prvog dana sprijateljila s Jankom, koji nije kao ostala deca. On uopšte ne govori i povremeno se prilično čudno ponaša: istrči iz klupe i optrči par krugova po učionici pa se smiri. Toliko je čudan da se neka deca i njihovi roditelji bune protiv toga da on bude u njihovom odeljenju. Ali Maša je na njegovoj strani, kao i njihova učiteljica, koja je stvarno kul.

Maša saznaje da Janko ne živi s pravim roditeljima: otac mu je u zatvoru, a majka ga je rodila kao maloletna, pa joj socijalne službe ne daju da uzme Janka kod sebe dok ne završi školu i ne nađe posao. Zato je Janko dodeljen na brigu jednoj hraniteljskoj porodici. Maša mu pomaže da bude srećan i da se opet nađe s pravom mamom, pa čak i da progovori. I dok je tako zaokupljena Jankom, Maši se sve češće dešava da zaboravi na maslačke.

1

Lovac na maslačke je inspirisan poznanstvom Vesne Aleksić s jednim dečakom koji živi u hraniteljskoj porodici. U ovom romanu nam autorka u prvom licu iz Mašinog ugla priča o dva deteta iz nekompletnih porodica i o njihovoj čežnji za nedostajućim roditeljima. Pored toga što predstavljaju Mašinu vezu s ocem, maslačci su ovde i metafora uporne lepote koja se probija kroz najveći čemer – mini replike sunca u travi, ali i u drugim ljudima.

Jednostavnim jezikom opisujući odnos dece i odraslih, autorka nam diskretno sugeriše i mnoštvo drugih ozbiljnih tema za razmišljanje. Na primeru Mašine mame koja posvećuje veliku pažnju tome da joj ćerka ne postane rob tehnologije, Vesna Aleksić slavi vreme i iskren odnos koje roditelj direktno posvećuje detetu. Lik Janka je dobar povod da autorka implicitno progovori ponešto i o inkluziji u školi i otporima koje izaziva. Njenom kritikom rodne diktature roze boje, kao i afirmacijom prava žene na slobodan izbor privatnog života, bile bi veoma zadovoljne i feministkinje.

Lovac na maslačke dojmljivo demonstrira autorkinu mudrost, emotivnost, promišljenost, stilsku zrelost i savremenost, u kombinaciji koji nije baš česta u našoj književnoj produkciji, i prilično nepravedno je zaobiđen prilikom dodele nagrada za domaća izdanja iz prošle godine. Ovaj prikaz Knjigoskopa predstavlja skromni pokušaj da se to ispravi.

2

FAVORITI

ženski lik: Kul učiteljica koja sve vidi i razume, i ne da deci da se rugaju Janku, i ne ljuti se na njega kad joj u jednom od svojih nastupa nemira polupa laptop.

muški lik: Mašin tata violončelista, umetnik u radovanju životu i u druženju sa ćerkom.

epizodni lik: Ema, razmažena histerična roze devojčica koja je okrivila Mašu da joj je prenela vaške, ali koja crta najlepše zmajeve u odeljenju.

odnos: Maša i Janko, detinje razumevanje dvoje drugačijih.

scena: Kad se Mašin tata vrati kolima u rikverc da bi Maša što bolje zapamtila prizor sporog padanja zlatnog jesenjeg lišća.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0122-7
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2014.
broj strana: 120
ilustracije: Aleksandar Zolotić

* * *

VESNA ALEKSIĆ (1958)

vesna aleksic

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

 

 

Jezičke igre

O dobitnicima nagrade “Politikinog Zabavnika” za 2014.

 

36. nagradu “Politikinog Zabavnika” podelila su dva autora Kreativnog centra za svoje knjige objavljene 2014. godine: Simeon Marinković za Stilske igre i Dejan Aleksić za Cipelu na kraju sveta. Tako je većinom glasova odlučio žiri u sastavu: Ivana Vujić (predsednik), Jasna Vlajić Popović, Slobodan Giša Bogunović, Predrag J. Marković i Petar Milatović.

CAM06265
(nagrađeni Aleksić i Marinković)

U užem izboru bile su i knjige: Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga Slavoljuba Stankovića, Madam Tiso Dunav Tiso Pop D. Đurđeva, Martina velika zagonetna avantura Uroša Petrovića, Usamljena princeza, vilinske bajke Raše Popova, Zbrkana bajka Irene Tiodorović, Zgodne nezgode gmizavih Blagoja Rogača i Zrikni svet kroz rozle đozle Gorana Novakova. U obrazloženju odluke žirija navodi se da su nagrađene knjige “međusobno različite, a jednako inovativne i poučne”, te da je “jedna pravi priručnik stvaranja i žanrovskog istraživanja, dok druga pleni zanesenim nadahnućem i bogatstvom jezika”.

To zvuči kao prilično dobar opis. Stilske igre su zbirka od 67 varijacija na temu poznate basne o gavranu i lisici, posebno pogodnih za vežbe na časovima srpskog jezika i za samostalno eksperimentisanje učenika osnovnih škola, dok je Cipela na kraju sveta lepršav alegorijski roman za mlađe uzraste, koji poput Malog princa preispituje “ozbiljnost” sveta odraslih.

kreativni-centar-simeon-marinkovic-stilske-igre

Marinković je parafrazirao Kenoove Stilske vežbe, tražeći formu koja bi usmerila mlade čitaoce na razmišljanje o bogatstvu jezika i raznovrsnosti jezičkih izražajnih sredstava, ali i na sagledavanje stvari iz različitih uglova. Tako je nastala ova razigrana kolekcija brojnih mogućih viđenja jednog te istog događaja – poznate situacije iz basne u kojoj lisica na prevaru dobija sir od gavrana. Ovaj događaj je variran i prikazan sa tačke gledišta različitih likova (samih protagonista, dakle gavrana i lisice, ali i drugih šumskih životinja, seljaka, šumara…); zatim u raznim književnim formama (sonet, haiku, deseterac, uspavanka itd.); kao i kroz različite kazivačke stilove i raspoloženja (nervozno, sumnjičavo, pristrasno, romantično, rodoljubivo). Svaka verzija ilustrovana je očigledno vrlo nadahnutim ilustracijama Dušana Pavlića. Na kraju knjige čitaocima je otvoren prostor da i oni nastave ovu igru smišljanja varijanti.

Za potrebe ostvarenja pedagoških ciljeva Marinković je uzeo slobodu da se na momente prilično udalji od “faktografije” zadate polazne basne, sa kojom su u nekim primerima kao jedini zajednički element ostali likovi gavrana i lisice. Nije se ustručavao ni od dodavanja novih epizodnih likova, od kojih su mi najzabavniji seljaci drvokradice i flegmatični podmićeni šumar, a Marinkoviću je izgleda posebno drag i jež, koji se često pojavljuje kao svedok.

U nekima od zadataka koje je ovde sam sebi postavio autor se osećao komotnije nego u nekim drugim, pa se u tim zadatim formama poletno razmahao, dok se u nekim drugim zadržao na okvirnoj skici moguće forme i načina razmišljanja, dovoljno jasnoj za razumevanje poente. Stiče se utisak da su mu sve odabrane poetske forme pričinjavale posebno zadovoljstvo, pa je kolateralna zanimljivost ovog ostvarenja to što se njime Marinković još jednom predstavio i kao vrstan dečji pesnik.

Kada gavran drži plen u kljunu,
ako se umeša lisičja volja,
plen u trenutku promeni pravac
– umesto unutra, odlazi spolja.
(epigram gavranu)

Dodatna vaspitna vrednost Stilskih igara, na kojoj sam autor posebno insistira, jeste naglasak na razvoju empatije kod mladih čitalaca – prikazivanjem, suprotstavljanjem i usklađivanjem različitih viđenja iste situacije od strane različitih protagonista. Kako kaže Marinković u intervjuu “Politici”: “Sposobnost da saosećamo s drugima veoma je važna u životu, posebno sada, kada čitav svet postaje u najvećoj meri povezan, gotovo kao jedno naselje. Eksplodiraćemo ako ne budemo saosećali s drugima, izgubićemo se.”

cipela_na_kraju_sveta_vv

Marinkovićev mlađi kolega iz iste izdavačke kuće, Dejan Aleksić, 2004. godine je već dobio Zabavnikovu nagradu za poeziju, za svoje remek-delo Pustolovine jednog zrna kafe, a sad je nagrađen i za dečji roman. Aleksićev bazični poetski poriv za igranjem rečima izbija iz svih pora i ovog nagrađenog ostvarenja; i kad piše prozu, njemu poezija iz ušiju viri.

Njegovu Cipelu na kraju sveta nalazi glavni lik, Skitnica. U cipeli je bilo “malo mraka koji uvek uđe kad iz cipele izađe stopalo”. Taj mrak je krio ceduljicu s porukom da će onaj ko odnese cipelu vlasniku postati bogat, i tu počinje da biva zanimljivo. Oduševljen otkrićem, Skitnica od radosti zavitla cipelu uvis, ali ona se zakači za krošnju džinovskog hrasta, oko kojeg se ubrzo okuplja mnoštvo naroda jer je baš tada 300. rođendan tog hrasta. Skitnica se tako nađe u situaciji da pred okupljenim pukom radi ono što najbolje ume – da priča priče.

Skitničino pričanje priča se zapravo pretvara u dramsku radionicu u koju su uključeni svi okupljeni građani, koje Skitnica animira, zabavlja, postavlja im zadatke i posmatra ih dok oni učestvuju s njim u razradi priče – koja, naravno, kreće od cipele i razvija se oko nje. Ovakva postavka romana daje Aleksiću priliku da se igra rečima i jezikom do mile volje, da se radosno brčka u anarhičnom apsurdu, te da iznese mnoštvo lucidnih antropoloških zapažanja o odraslima i deci.

Među omiljenim momentima svakako bih izdvojio komunikaciju Penjača na hrast s narodom okupljenim u podnožju drveta. Kako bi njegove reči što pre stigle do okupljenih – drugim rečima, kako bi ih gravitacija što pre spustila do njih – Penjač svaku rečenicu završava nekom teškom rečju, kao što su čekić, cigla, cokula, vreća krompira, kengur ili Gradonačelnik (koji je takođe jedan od glavnih likova, uz Skitnicu i Seljaka koji mu je doneo merdevine). Briljantna je i scena kada do okupljenog naroda dotrči gradski stražar sa strašnom vešću da se u gradu nije desio ni požar, ni poplava, već ono od čega su svi najviše strepeli – nešto treće. Pokazalo se da je to nešto treće odluka vlade da svi gradski satovi treba da uvedu kazaljku za sekunde, čime će vreme mnogo brže proticati. O užasa!

Naravno, i ovde se oglasio Aleksić pesnik:
Teško nama, teško nama,
Ostasmo bez sreće,
Desilo se, desilo se
nešto vrlo treće.
To na dobro, to na dobro
Da izađe neće,
Nekom prvo, nekom drugo,
A baš nama treće!

CAM06279
(dobitnici nagrade i Zabavnikova torta)

U prošlogodišnjoj domaćoj književnoj produkciji za decu bilo je i drugih ostvarenja koja su s punim pravom mogla da dobiju nagradu koja je ovaj put otišla u ruke Simeonu Marinkoviću i Dejanu Aleksiću. No žiri nagrade “Politikinog Zabavnika” rešio je da je ovaj put dodeli ovom duhovitom dvojcu posvećenih apologeta igre, od kojih jedan igru slavi već i u samom naslovu.

To zvuči kao sasvim prikladan izbor.

Aleksandar Gubaš

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image