Category Archives: Srbija

jedan vrlo fanovski razgovor s Jasminkom Petrović o njenom romanu „Leto kada sam naučila da letim“

Književni događaj leta je svakako izlazak novog romana Jasminke Petrović, o trinaestogodišnjoj Sofiji iz Beograda koja sticajem okolnosti provodi letnji raspust na Hvaru sa dve babe, od kojih je jedna došla u Hrvatsku prvi put posle 26 godina. Autorka ovde za Knjigoskop odgovara na radoznale upite i pojašnjava neke detalje iz romana.

Jasminka Petrović (foto: Violeta Babić)

Roman je pun muških likova koji se zovu Luka. Zašto je zapravo Sofijina mama nazvala sina po svom ujaku?
Kao mala, Sofijina mama Zdenka provodila je leta na Hvaru kod ujaka i tetke. Onda su devedesetih godina počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije i porodične veze su pukle. Zdenka više nije odlazila kod rodbine u Hrvatsku. Ostale su samo uspomene na bezbrižna leta ispunjena radošću i igrom. Kada joj se rodio sin, ona ga je nazvala Luka, po svom ujaku. Na svetu može sve da se prekine, sve osim ljubavi.
U ovom romanu ratne rane na Balkanu polako zarastaju, ali ostaje jedan drugi, sve aktuelniji problem – tiha jeza s kojom su suočeni oni koji nemaju više od koga da pozajmljuju pare. Da li će Sofijin tata dogodine imati para za more?
Uh, koje teško pitanje! Sofijin tata je umetnik koji se nije snašao u posleratnim vremenima. On je senzibilan, širokih pogleda, miroljubiv, a danas su na ceni gromoglasni, sebični, agresivni. Sofijin tata ne uspeva da bude na visini zadatka, ni poslovno, a ni privatno, i to ga razjeda. Poznajem mnoge takve ljude, i sama se nalazim u neprestanom preispitivanju. Kako živeti od kreativnosti, a ne zagaziti ispod svojih moralnih, etičkih i estetskih vrednosti? S druge strane, kako živeti od svoje kreativnosti, a ne pasti na rub egzistencije? U početku sam mislila da ja ne valjam, da negde grešim, da nisam dovoljno vredna… a onda sam shvatila da se iz dana u dan menjaju pravila igre u životu i radu. Stari sistemi se urušavaju, a novi još uvek nisu uspostavljeni i taj međuprostor nas plaši i uzdrmava. Verujem da će nove generacije doneti i nova rešenja, a mi odrasli smo tu da im pomognemo i da ih podržimo. Mogu da mislim kako ova teza zvuči naivno, ali ja sam dečji pisac i verujem u čuda. Prema tome, Sofijin tata će imati para da odvede celu svoju porodicu na letovanje, a gde i kako, domaštajte sami.
Vera i stav prema prolaznosti su dosta bitan motiv u romanu. Sofija za svoju babu kaže da je “ateista i plus je glavna glumica, njoj je uvek najteže”. Međutim, takva žena ima ćerku vernicu. Šta će biti njena unuka?
U ratno i posleratno vreme Sofijinoj mami je bilo teško da živi u Srbiji kao ćerka jedne Hrvatice, i to nekadašnje komunistkinje. Pravoslavna vera joj je dala sigurnost i zaštitu. A šta će biti sa Sofijom kad poraste, najbolje je opisala jedna mudra čitateljka iz Starog Grada: „Sofija je dobra podloga za dobrog čovjeka. Ona je dosta introvertna, nema mnogo prilika da razvija dijaloge, ali je počela kapirat šta su to tolerancija i oprost. To su dvije ključne riječi u životu svakog čovjeka.“

promocija romana u Kulturnom centru Beograda

Ljubav se kao tema ovde provlači na prilično zanimljiv način: zaljubljeni starci koji tuguju za umrlim partnerima su važni nosioci romana, a Sofija čita knjigu “Žil i Džim”. Šta ona treba da nauči o ljubavi tog leta na Hvaru među babama i lavandom?
Hm, još jedno teško pitanje. Ne znam zašto, ali mačke, konji i zalazak sunca, ma koliko su predivni uživo, na fotografijama ispadaju kičasto. Slična stvar je i s ljubavlju. U životu je to najuzvišenije osećanje, a kad ga staviš na papir deluje sladunjavo i njanjavo. Zato nije lako ni govoriti ni pisati o ljubavi. Izdvajam nonine lekcije o ljubavi prema prirodi. Ona nije mnogo putovala u životu, ali ti lepo vidiš iz njenih postupaka da se radi o stanovniku planete. Za nju je svako biće važno – vinovu lozu štiti od puževa, ali puževe ne ubija, već ih vozi kolicima do obližnje livade i tamo ih pušta na slobodu. Mislim da je Sofija naučila da se do ljubavi dolazi ako poštuješ prirodan tok događaja – udah, izdah, dan, noć, mladost, starost, život, smrt…
Sofija često razmišlja u vrlo kratkim slikama i prostim rečenicama. Otkud to?
Mladi danas nemaju živaca za duge opise i velike govorancije, njihova koncentracija traje kratko. Ako želimo da privučemo njihovu pažnju, potrebno je da smo konkretni, jasni, iskreni, duhoviti i da im govorimo o stvarima koje se njih tiču. Mislim da po ovim osnovama valja pisati za decu i mlade. Oni vrlo brzo osete kada neko folira, teško se udube u stvari koje nemaju veze sa njihovim životom. Ovo se najbolje oseća u nastavi. Školski program je sve dalji od đaka i oni gube motiv za učenjem.
Najbitniji lik u odsustvu je Peđa, koji je u romanu prisutan samo kroz SMS poruke. Šta jednog homofoba iz razorenog braka čini toliko bliskim Sofiji i zbog čega bi trebalo da je i nama drag?
Peđa i Sofija se potpomažu. On je ekstrovertan, ona je introvertna. On živi u neskladnoj porodici, ona u skladnoj. On nema razumevanja za druge i drugačije, ona je empatična i tolerantna. Zajedničko im je da su nesnađeni i neprilagođeni. Oslanjajući se jedan na drugog, svako od njih traga za svojim putem.
Koliko mi je poznato, ovo je prvi domaći roman u kome devojčice prde. Da li je to bilo neko svesno pomeranje granica ili prosto spontani uticaj babe?
Stomačne gasove imaju svi ljudi. To je deo naše prirode. Čak postoji i grafit u Beogradu koji kaže: „I žene prde“. Zašto onda ne bi prdeli i likovi u mojoj knjizi?
Scena noćne borbe s nakvašenim tepihom mi je jedna od omiljenih. Da li se ta scena nekad zaista desila i otkud ona u romanu?
Svi događaji i svi likovi u romanu su izmišljeni, pa i scena s tepihom. Istiniti su tek pojedini elementi, ali su oni među sobom izmešani. To je kao kada u fotošopu praviš facu uzimajući oči od jednog čoveka, nos od drugog, usta od trećeg itd. Na kraju dobiješ sasvim novi lik. E, baš mi je drago da ti se sviđa ta scena s mokrim tepihom!

foto: Vodič za roditelje

Kako čitaoci tinejdžeri razumeju odnose i motive u ovom romanu? Šta ih najviše intrigira i privlači?
Za sada mi je najzanimljivije da većina mladih čitalaca ima doživljaj da je roman napisan upravo o njima. Jedni se čude kako sam znala šta je u njihovoj glavi. Drugi su vrlo zadovoljni, jer sam baš njih uzela kao uzor. Ima i onih koji su ljuti, jer veruju da sam vodila tajne razgovore s njihovim bližnjima, pa sam te pojedinosti nečasno stavila u roman – a nisam, majke mi!
Vrlo karakteristično Sofijino zapažanje u romanu je da trajekt sa visine podseća na mobilni telefon. Kako biste vas dve izdržale tri dana bez smartfona i fejsbuka? Ima li tu neke bitne razlike među vama?
Po meni je internet treći važan izum na svetu, posle točka i električne energije. A pravo da ti kažem, jedva čekam kad će već jednom i ta teleportacija!

razgovarao: Aleksandar Gubaš

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

O dobitnicima nagrade “Politikinog Zabavnika” za 2014.

36. nagradu “Politikinog Zabavnika” podelila su dva autora Kreativnog centra za svoje knjige objavljene 2014. godine: Simeon Marinković za Stilske igre i Dejan Aleksić za Cipelu na kraju sveta. Tako je većinom glasova odlučio žiri u sastavu: Ivana Vujić (predsednik), Jasna Vlajić Popović, Slobodan Giša Bogunović, Predrag J. Marković i Petar Milatović.

(nagrađeni Aleksić i Marinković)

U užem izboru bile su i knjige: Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga Slavoljuba Stankovića, Madam Tiso Dunav Tiso Pop D. Đurđeva, Martina velika zagonetna avantura Uroša Petrovića, Usamljena princeza, vilinske bajke Raše Popova, Zbrkana bajka Irene Tiodorović, Zgodne nezgode gmizavih Blagoja Rogača i Zrikni svet kroz rozle đozle Gorana Novakova. U obrazloženju odluke žirija navodi se da su nagrađene knjige “međusobno različite, a jednako inovativne i poučne”, te da je “jedna pravi priručnik stvaranja i žanrovskog istraživanja, dok druga pleni zanesenim nadahnućem i bogatstvom jezika”.

To zvuči kao prilično dobar opis. Stilske igre su zbirka od 67 varijacija na temu poznate basne o gavranu i lisici, posebno pogodnih za vežbe na časovima srpskog jezika i za samostalno eksperimentisanje učenika osnovnih škola, dok je Cipela na kraju sveta lepršav alegorijski roman za mlađe uzraste, koji poput Malog princa preispituje “ozbiljnost” sveta odraslih.

Marinković je parafrazirao Kenoove Stilske vežbe, tražeći formu koja bi usmerila mlade čitaoce na razmišljanje o bogatstvu jezika i raznovrsnosti jezičkih izražajnih sredstava, ali i na sagledavanje stvari iz različitih uglova. Tako je nastala ova razigrana kolekcija brojnih mogućih viđenja jednog te istog događaja – poznate situacije iz basne u kojoj lisica na prevaru dobija sir od gavrana. Ovaj događaj je variran i prikazan sa tačke gledišta različitih likova (samih protagonista, dakle gavrana i lisice, ali i drugih šumskih životinja, seljaka, šumara…); zatim u raznim književnim formama (sonet, haiku, deseterac, uspavanka itd.); kao i kroz različite kazivačke stilove i raspoloženja (nervozno, sumnjičavo, pristrasno, romantično, rodoljubivo). Svaka verzija ilustrovana je očigledno vrlo nadahnutim ilustracijama Dušana Pavlića. Na kraju knjige čitaocima je otvoren prostor da i oni nastave ovu igru smišljanja varijanti.

Za potrebe ostvarenja pedagoških ciljeva Marinković je uzeo slobodu da se na momente prilično udalji od “faktografije” zadate polazne basne, sa kojom su u nekim primerima kao jedini zajednički element ostali likovi gavrana i lisice. Nije se ustručavao ni od dodavanja novih epizodnih likova, od kojih su mi najzabavniji seljaci drvokradice i flegmatični podmićeni šumar, a Marinkoviću je izgleda posebno drag i jež, koji se često pojavljuje kao svedok.

U nekima od zadataka koje je ovde sam sebi postavio autor se osećao komotnije nego u nekim drugim, pa se u tim zadatim formama poletno razmahao, dok se u nekim drugim zadržao na okvirnoj skici moguće forme i načina razmišljanja, dovoljno jasnoj za razumevanje poente. Stiče se utisak da su mu sve odabrane poetske forme pričinjavale posebno zadovoljstvo, pa je kolateralna zanimljivost ovog ostvarenja to što se njime Marinković još jednom predstavio i kao vrstan dečji pesnik.

Kada gavran drži plen u kljunu,
ako se umeša lisičja volja,
plen u trenutku promeni pravac
– umesto unutra, odlazi spolja.
(epigram gavranu)

Dodatna vaspitna vrednost Stilskih igara, na kojoj sam autor posebno insistira, jeste naglasak na razvoju empatije kod mladih čitalaca – prikazivanjem, suprotstavljanjem i usklađivanjem različitih viđenja iste situacije od strane različitih protagonista. Kako kaže Marinković u intervjuu “Politici”: “Sposobnost da saosećamo s drugima veoma je važna u životu, posebno sada, kada čitav svet postaje u najvećoj meri povezan, gotovo kao jedno naselje. Eksplodiraćemo ako ne budemo saosećali s drugima, izgubićemo se.”

Marinkovićev mlađi kolega iz iste izdavačke kuće, Dejan Aleksić, 2004. godine je već dobio Zabavnikovu nagradu za poeziju, za svoje remek-delo Pustolovine jednog zrna kafe, a sad je nagrađen i za dečji roman. Aleksićev bazični poetski poriv za igranjem rečima izbija iz svih pora i ovog nagrađenog ostvarenja; i kad piše prozu, njemu poezija iz ušiju viri.

Njegovu Cipelu na kraju sveta nalazi glavni lik, Skitnica. U cipeli je bilo “malo mraka koji uvek uđe kad iz cipele izađe stopalo”. Taj mrak je krio ceduljicu s porukom da će onaj ko odnese cipelu vlasniku postati bogat, i tu počinje da biva zanimljivo. Oduševljen otkrićem, Skitnica od radosti zavitla cipelu uvis, ali ona se zakači za krošnju džinovskog hrasta, oko kojeg se ubrzo okuplja mnoštvo naroda jer je baš tada 300. rođendan tog hrasta. Skitnica se tako nađe u situaciji da pred okupljenim pukom radi ono što najbolje ume – da priča priče.

Skitničino pričanje priča se zapravo pretvara u dramsku radionicu u koju su uključeni svi okupljeni građani, koje Skitnica animira, zabavlja, postavlja im zadatke i posmatra ih dok oni učestvuju s njim u razradi priče – koja, naravno, kreće od cipele i razvija se oko nje. Ovakva postavka romana daje Aleksiću priliku da se igra rečima i jezikom do mile volje, da se radosno brčka u anarhičnom apsurdu, te da iznese mnoštvo lucidnih antropoloških zapažanja o odraslima i deci.

Među omiljenim momentima svakako bih izdvojio komunikaciju Penjača na hrast s narodom okupljenim u podnožju drveta. Kako bi njegove reči što pre stigle do okupljenih – drugim rečima, kako bi ih gravitacija što pre spustila do njih – Penjač svaku rečenicu završava nekom teškom rečju, kao što su čekić, cigla, cokula, vreća krompira, kengur ili Gradonačelnik (koji je takođe jedan od glavnih likova, uz Skitnicu i Seljaka koji mu je doneo merdevine). Briljantna je i scena kada do okupljenog naroda dotrči gradski stražar sa strašnom vešću da se u gradu nije desio ni požar, ni poplava, već ono od čega su svi najviše strepeli – nešto treće. Pokazalo se da je to nešto treće odluka vlade da svi gradski satovi treba da uvedu kazaljku za sekunde, čime će vreme mnogo brže proticati. O užasa!

Naravno, i ovde se oglasio Aleksić pesnik:
Teško nama, teško nama,
Ostasmo bez sreće,
Desilo se, desilo se
nešto vrlo treće.
To na dobro, to na dobro
Da izađe neće,
Nekom prvo, nekom drugo,
A baš nama treće!

(dobitnici nagrade i Zabavnikova torta)

U prošlogodišnjoj domaćoj književnoj produkciji za decu bilo je i drugih ostvarenja koja su s punim pravom mogla da dobiju nagradu koja je ovaj put otišla u ruke Simeonu Marinkoviću i Dejanu Aleksiću. No žiri nagrade “Politikinog Zabavnika” rešio je da je ovaj put dodeli ovom duhovitom dvojcu posvećenih apologeta igre, od kojih jedan igru slavi već i u samom naslovu.

To zvuči kao sasvim prikladan izbor.

Aleksandar Gubaš

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.