Monthly Archives: February 2015

O dobitnicima nagrade “Politikinog Zabavnika” za 2014.

36. nagradu “Politikinog Zabavnika” podelila su dva autora Kreativnog centra za svoje knjige objavljene 2014. godine: Simeon Marinković za Stilske igre i Dejan Aleksić za Cipelu na kraju sveta. Tako je većinom glasova odlučio žiri u sastavu: Ivana Vujić (predsednik), Jasna Vlajić Popović, Slobodan Giša Bogunović, Predrag J. Marković i Petar Milatović.

(nagrađeni Aleksić i Marinković)

U užem izboru bile su i knjige: Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga Slavoljuba Stankovića, Madam Tiso Dunav Tiso Pop D. Đurđeva, Martina velika zagonetna avantura Uroša Petrovića, Usamljena princeza, vilinske bajke Raše Popova, Zbrkana bajka Irene Tiodorović, Zgodne nezgode gmizavih Blagoja Rogača i Zrikni svet kroz rozle đozle Gorana Novakova. U obrazloženju odluke žirija navodi se da su nagrađene knjige “međusobno različite, a jednako inovativne i poučne”, te da je “jedna pravi priručnik stvaranja i žanrovskog istraživanja, dok druga pleni zanesenim nadahnućem i bogatstvom jezika”.

To zvuči kao prilično dobar opis. Stilske igre su zbirka od 67 varijacija na temu poznate basne o gavranu i lisici, posebno pogodnih za vežbe na časovima srpskog jezika i za samostalno eksperimentisanje učenika osnovnih škola, dok je Cipela na kraju sveta lepršav alegorijski roman za mlađe uzraste, koji poput Malog princa preispituje “ozbiljnost” sveta odraslih.

Marinković je parafrazirao Kenoove Stilske vežbe, tražeći formu koja bi usmerila mlade čitaoce na razmišljanje o bogatstvu jezika i raznovrsnosti jezičkih izražajnih sredstava, ali i na sagledavanje stvari iz različitih uglova. Tako je nastala ova razigrana kolekcija brojnih mogućih viđenja jednog te istog događaja – poznate situacije iz basne u kojoj lisica na prevaru dobija sir od gavrana. Ovaj događaj je variran i prikazan sa tačke gledišta različitih likova (samih protagonista, dakle gavrana i lisice, ali i drugih šumskih životinja, seljaka, šumara…); zatim u raznim književnim formama (sonet, haiku, deseterac, uspavanka itd.); kao i kroz različite kazivačke stilove i raspoloženja (nervozno, sumnjičavo, pristrasno, romantično, rodoljubivo). Svaka verzija ilustrovana je očigledno vrlo nadahnutim ilustracijama Dušana Pavlića. Na kraju knjige čitaocima je otvoren prostor da i oni nastave ovu igru smišljanja varijanti.

Za potrebe ostvarenja pedagoških ciljeva Marinković je uzeo slobodu da se na momente prilično udalji od “faktografije” zadate polazne basne, sa kojom su u nekim primerima kao jedini zajednički element ostali likovi gavrana i lisice. Nije se ustručavao ni od dodavanja novih epizodnih likova, od kojih su mi najzabavniji seljaci drvokradice i flegmatični podmićeni šumar, a Marinkoviću je izgleda posebno drag i jež, koji se često pojavljuje kao svedok.

U nekima od zadataka koje je ovde sam sebi postavio autor se osećao komotnije nego u nekim drugim, pa se u tim zadatim formama poletno razmahao, dok se u nekim drugim zadržao na okvirnoj skici moguće forme i načina razmišljanja, dovoljno jasnoj za razumevanje poente. Stiče se utisak da su mu sve odabrane poetske forme pričinjavale posebno zadovoljstvo, pa je kolateralna zanimljivost ovog ostvarenja to što se njime Marinković još jednom predstavio i kao vrstan dečji pesnik.

Kada gavran drži plen u kljunu,
ako se umeša lisičja volja,
plen u trenutku promeni pravac
– umesto unutra, odlazi spolja.
(epigram gavranu)

Dodatna vaspitna vrednost Stilskih igara, na kojoj sam autor posebno insistira, jeste naglasak na razvoju empatije kod mladih čitalaca – prikazivanjem, suprotstavljanjem i usklađivanjem različitih viđenja iste situacije od strane različitih protagonista. Kako kaže Marinković u intervjuu “Politici”: “Sposobnost da saosećamo s drugima veoma je važna u životu, posebno sada, kada čitav svet postaje u najvećoj meri povezan, gotovo kao jedno naselje. Eksplodiraćemo ako ne budemo saosećali s drugima, izgubićemo se.”

Marinkovićev mlađi kolega iz iste izdavačke kuće, Dejan Aleksić, 2004. godine je već dobio Zabavnikovu nagradu za poeziju, za svoje remek-delo Pustolovine jednog zrna kafe, a sad je nagrađen i za dečji roman. Aleksićev bazični poetski poriv za igranjem rečima izbija iz svih pora i ovog nagrađenog ostvarenja; i kad piše prozu, njemu poezija iz ušiju viri.

Njegovu Cipelu na kraju sveta nalazi glavni lik, Skitnica. U cipeli je bilo “malo mraka koji uvek uđe kad iz cipele izađe stopalo”. Taj mrak je krio ceduljicu s porukom da će onaj ko odnese cipelu vlasniku postati bogat, i tu počinje da biva zanimljivo. Oduševljen otkrićem, Skitnica od radosti zavitla cipelu uvis, ali ona se zakači za krošnju džinovskog hrasta, oko kojeg se ubrzo okuplja mnoštvo naroda jer je baš tada 300. rođendan tog hrasta. Skitnica se tako nađe u situaciji da pred okupljenim pukom radi ono što najbolje ume – da priča priče.

Skitničino pričanje priča se zapravo pretvara u dramsku radionicu u koju su uključeni svi okupljeni građani, koje Skitnica animira, zabavlja, postavlja im zadatke i posmatra ih dok oni učestvuju s njim u razradi priče – koja, naravno, kreće od cipele i razvija se oko nje. Ovakva postavka romana daje Aleksiću priliku da se igra rečima i jezikom do mile volje, da se radosno brčka u anarhičnom apsurdu, te da iznese mnoštvo lucidnih antropoloških zapažanja o odraslima i deci.

Među omiljenim momentima svakako bih izdvojio komunikaciju Penjača na hrast s narodom okupljenim u podnožju drveta. Kako bi njegove reči što pre stigle do okupljenih – drugim rečima, kako bi ih gravitacija što pre spustila do njih – Penjač svaku rečenicu završava nekom teškom rečju, kao što su čekić, cigla, cokula, vreća krompira, kengur ili Gradonačelnik (koji je takođe jedan od glavnih likova, uz Skitnicu i Seljaka koji mu je doneo merdevine). Briljantna je i scena kada do okupljenog naroda dotrči gradski stražar sa strašnom vešću da se u gradu nije desio ni požar, ni poplava, već ono od čega su svi najviše strepeli – nešto treće. Pokazalo se da je to nešto treće odluka vlade da svi gradski satovi treba da uvedu kazaljku za sekunde, čime će vreme mnogo brže proticati. O užasa!

Naravno, i ovde se oglasio Aleksić pesnik:
Teško nama, teško nama,
Ostasmo bez sreće,
Desilo se, desilo se
nešto vrlo treće.
To na dobro, to na dobro
Da izađe neće,
Nekom prvo, nekom drugo,
A baš nama treće!

(dobitnici nagrade i Zabavnikova torta)

U prošlogodišnjoj domaćoj književnoj produkciji za decu bilo je i drugih ostvarenja koja su s punim pravom mogla da dobiju nagradu koja je ovaj put otišla u ruke Simeonu Marinkoviću i Dejanu Aleksiću. No žiri nagrade “Politikinog Zabavnika” rešio je da je ovaj put dodeli ovom duhovitom dvojcu posvećenih apologeta igre, od kojih jedan igru slavi već i u samom naslovu.

To zvuči kao sasvim prikladan izbor.

Aleksandar Gubaš

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.