Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda)

naslovna

Beverli je nabusita starmala dablinska trinaestogodišnjakinja koja letuje u irskom primorskom mestašcu Tranaroneu, gde upoznaje druželjubivu sanjalicu Elizabet i njenog jedanaestogodišnjeg astmatičnog rođaka Džerarda. Opsednuta naukom i naučnim objašnjavanjem i premeravanjem stvari, Beverli odlučuje da jednog jutra povede detaljno organizovanu ekspediciju na obližnje Gospino ostrvo, na koje je za vreme oseke moguće doći pešice. U ekspediciju pozove Elizabet i Džerarda, a protiv njene volje priključuje im se i nešto stariji Kevin, sin vlasnice lokalne prodavnice.

Beverlina ideja je bila da članovi njene ekspedicije istraže ostrvo, mapiraju ga, zapišu zanimljivosti i vrate se kući pre nego što im plima to onemogući. Ali što je u teoriji bilo dobro i precizno zamišljeno, potpuno je propalo u praksi: Elizabet ugane nogu, stvari u kojima su im bile zalihe hrane nestanu, a nad njih se nadvije oluja u najavi. Jedino što im preostaje je da se sklone u neku kuću koju su uspeli da nađu, na tom ostrvu koje bi trebalo da je pusto.

Kuću zatiču praznu, ali daleko od toga da odaje utisak napuštenosti. Upoznat sa lokalnim pričama, Kevin ima ideju ko bi mogao tu da živi, i to ga ne čini nimalo spokojnim, a svoj strah prenosi i na druge. I zaista, stanarka se uskoro pojavljuje – to je Dimfna, samotna čudakinja koja zavija kroz prozor kao vuk, plesom priziva kišu, kravu zove svojim imenom i pušta je da spava u sobi za goste, a obema mačkama je dala isto ime. Sa takvom jezivom ženom četvoro preplašene dece treba da provedu oluju zarobljeni na zabačenom ostrvu, pri čemu niko od njihovih roditelja nema pojma gde su.

ilustracija

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda) je prilično čudan i zanimljiv naslov, ali može da stvori pomalo pogrešan utisak o ovom romanu jer zvuči detinjastije nego što jeste. Ovo nije bajka ni slikovnica za predškolce, ovo je sasvim ozbiljan psihološki roman u kome su svi likovi briljantno portretirani. Autorka Šivon Parkinson je napravila sjajan balans između, sa jedne strane, skoro brutalnog fizičkog realizma smrdljivog znoja, prljavih nožnih prstiju i astmatičnog gušenja glavnih junaka, i, sa druge strane, pomalo nadrealne atmosfere na Gospinom ostrvu. Ovo atlantsko ostrvo bez šume, zaraslo u glog i žbunje, sa debelim fokama i tajanstvenim prisustvom Dimfne čak i kad se ne vidi, i sa bunarom čija voda možda jeste, a možda i nije lekovita, predstavlja inspirativan ambijent u kome se deca otvaraju – jedni prema drugima, ali i prema sopstvenom nesvesnom.

Svako od dece ima neki svoj strah: Beverli se plaši visine i užas je hvata i od silaženja niz dvometarsku stenu; “veliki” Kevin se skupi u drhtavo klupko kad grmi. U početku ekspedicije svi se slažu kao rogovi u vreći i Beverli nikog ne podnosi, ali kako se dešavanja sve više komplikuju, oni počinju da sarađuju i da se bolje upoznaju. U tome važnu ulogu imaju priče koje deca pričaju jedni drugima – bajke koje smišljaju i improvizuju na licu mesta kako bi prekratili vreme i odagnali strah i teskobu. Upravo te priče su posebno lep deo ovog romana. Svaka od njih simbolički predstavlja onog ko ih priča, iznoseći emocije, strahove i skrivene želje pričaoca – uključujući i Dimfnu, koja je čula sve dečje priče i na kraju ispričala svoju, ne manje zanimljivu.

Situacija u kojoj su se zatekli na ostrvu utiče na sve prisutne da nađu snagu u kriznim trenucima i da otkriju neke svoje manje poznate strane, iznenadivši i sebe i druge. Kevin je progutao strah od grmljavine da bi izbavio Džerardovog mačora od oluje. Racionalna Beverli, koja uvek razmišlja jasno i zaokruženo, ispriča neobičnu priču s potpuno otvorenim krajem. Čak i Džonson losion iz Dimfnine kuće možda nije samo običan losion. A Dimfna zaista jeste neka vrsta veštice (možda). Kod Šivon Parkinson je divno što nam ostavlja odškrinuta vrata za zrnce magije; na kraju i Beverli u svom preciznom pogledu na svet prihvata i ono možda, makar u zagradi.

470861

FAVORITI

ženski lik: Svakako Dimfna, žena koja se krije od ljudi, živi s kravama koje ne muze i ceo dan pije čaj s pet kašičica šećera.

muški lik: Mali ali pronicljivi Džerard, na koga se devojčice u početku otresaju i koriste ga kao robovsku radnu snagu, ali na kraju uspe da zaradi njihovu nežnost.

epizodni lik: Feministička princeza iz Beverline priče, koja se izbori za slobodu da sama odluči da li će se i kada smuvati sa spasiocem kome je obećana njena ruka.

odnos: Razumevanje između Džerarda i Dimfne na osnovu zajedničke ljubavi prema mačkama, koje nadilazi i generacijske razlike i čudnovatost situacije u kojoj su se našli.

scena: Neočekivano zbližavanje Beverli i Kevina na plaži sa fokama.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 8
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 86-7781-392-6
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2005.
originalno izdanje: Siobhán Parkinson, Four Kids, Three Cats, Two Cows, One Witch (Maybe), 1997.
broj strana: 225
ilustracije: Dušan Lakićević

* * *

ŠIVON PARKINSON (1954)

siobhan-parkinson-Laureate-na-nOg1

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

 

 

Mreža B.O.O.K.

grupna

Mreža B.O.O.K. je eksperimentalni čitalački klub za tinejdžere osnovan u Beogradu, a B.O.O.K. je skraćenica za “Biblioteka odabranih omladinskih knjiga”. Ideja je nastala kao spontani nusprodukt projekta Perception and Promotion of Female Characters in Children’s Literature in Serbia and Sweden, koji je u drugoj polovini 2014. godine realizovala Organizacija za promociju aktivizma OPA, a finansijsku podršku je dao Swedish Institute. OPA se već godinama bavi kulturom mladih i za mlade, dosad najviše muzikom, filmom, grafitima i drugim vizuelnim i audio formama, a ovo je prvi projekat OPA usmeren na književnu produkciju za mlade.

Inicijalnu podršku pokretanju čitalačkog kluba Mreža B.O.O.K. dale su izdavačke kuće Kreativni centar i Odiseja, koje su obezbedile knjige za čitanje; Kancelarija za ravnopravnost polova Vračar obezbedila je prostor za sastanke grupe jednom nedeljno; Maxi supermarketi donirali su osveženje i grickalice za sastanke grupe.

Na temelju konkursa objavljenog u septembru 2014. godine odabrano je petnaestak dece i mladih, uzrasta od 12 do 18 godina, koji su tokom naredna tri meseca prošli kroz poseban program radionica, namenjen tome da kod mladih čitalaca razvije analitički pristup književnim delima za njihov uzrast i da ih pripremi za ulogu vršnjačkih promotera čitanja i odabranih dela. U okviru tog programa, članovi i članice Mreže B.O.O.K. grupno su analizirali dva romana u izdanju Kreativnog centra – Spasavanje Frančeske australijske autorke Meline Markete (edicija Tranzit) i Afrika kanadske novinarke i književnice Kolin Krejg (edicija Svet je jedan).

total

Kao rezultat bavljenja ovim odabranim romanima, nastale su dečje recenzije koje su postavljene na blog Mreže B.O.O.K. i publikovane kao posebni fotokopirani bilteni-fanzini. Budući da je ovaj čitalački klub pokrenut sa idejom da deluje i kao grupa mladih promotera čitanja, Mreža B.O.O.K. je u tom svojstvu imala svoje javno vatreno krštenje 25. februara 2015. godine, kada je održana promocija grupe u Galeriji Božidarac u Beogradu. Na ovoj promociji je, pred oko tridesetak zainteresovanih srednjoškolaca, predstavljen celokupan rad grupe, kao i romani Afrika i Spasavanje Frančeske. Posetiocima su podeljeni bilteni sa radovima grupe, umnoženi uz pomoć opštine Vračar, kao i vaučeri na izdanja iz pomenute dve edicije Kreativnog centra.

Mreža B.O.O.K. od marta nastavlja rad u novim prostorijama, ustupljenim uz podršku kulturnog centra e-word. Fokus rada grupe će i ubuduće biti na kvalitetnim romanima koji mladima pružaju priliku za otkrivanje i upoznavanje novih stvari u svetu oko sebe, kao i bolje razumevanje sopstvenih unutrašnjih svetova. Pored toga, članovi i članice grupe biće detaljnije upoznati s procesom nastanka i izdavanja knjiga, kao i osmišljavanja programske politike i promotivne strategije izdavačkih kuća.

Prikaze romana Spasavanje Frančeske koje su napisali mladi iz Mreže B.O.O.K. možete pročitati ovde, a romana Afrika ovde.

bilteni2

Aleksandar Gubaš

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

 

 

Lovac na maslačke

Prikaz dobitnika Knjigoskopovog priznanja za najbolji domaći dečji roman u 2014.

 

Glavna junakinja romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke je sedmogodišnja Maša, čiji tata je za nju rekao da je kao ambasada. Ambasade su kuće u kojima rade predstavnici drugih država i niko nema pravo da bez dozvole uđe u neku ambasadu, jer bi to izazvalo međunarodni incident. Maša je isto tako jedna nezavisna, ponosna i nepovrediva teritorija, i jako drži do toga.

naslovna

Mašin tata je bio lovac na maslačke – učio ju je da su maslačci najotpornije cveće, koje će izrasti bez obzira na godišnje doba, samo ako se ukaže makar malo sunca. Njih dvoje su se zabavljali loveći maslačke u svako doba godine. Ali tate više nema da ih love zajedno, jer je poginuo u saobraćajnoj nesreći, pa Maša sad živi sama s mamom i najviše ju je strah da će zaboraviti tatu. Zato sad sama uporno lovi svaki maslačak na koji naiđe, da ne izneveri tatu.

Ove jeseni je Maša pošla u prvi razred osnovne škole, ali nisu joj se baš nešto dopale drečave roze devojčice kojih je puno njeno odeljenje. Zato se već od prvog dana sprijateljila s Jankom, koji nije kao ostala deca. On uopšte ne govori i povremeno se prilično čudno ponaša: istrči iz klupe i optrči par krugova po učionici pa se smiri. Toliko je čudan da se neka deca i njihovi roditelji bune protiv toga da on bude u njihovom odeljenju. Ali Maša je na njegovoj strani, kao i njihova učiteljica, koja je stvarno kul.

Maša saznaje da Janko ne živi s pravim roditeljima: otac mu je u zatvoru, a majka ga je rodila kao maloletna, pa joj socijalne službe ne daju da uzme Janka kod sebe dok ne završi školu i ne nađe posao. Zato je Janko dodeljen na brigu jednoj hraniteljskoj porodici. Maša mu pomaže da bude srećan i da se opet nađe s pravom mamom, pa čak i da progovori. I dok je tako zaokupljena Jankom, Maši se sve češće dešava da zaboravi na maslačke.

1

Lovac na maslačke je inspirisan poznanstvom Vesne Aleksić s jednim dečakom koji živi u hraniteljskoj porodici. U ovom romanu nam autorka u prvom licu iz Mašinog ugla priča o dva deteta iz nekompletnih porodica i o njihovoj čežnji za nedostajućim roditeljima. Pored toga što predstavljaju Mašinu vezu s ocem, maslačci su ovde i metafora uporne lepote koja se probija kroz najveći čemer – mini replike sunca u travi, ali i u drugim ljudima.

Jednostavnim jezikom opisujući odnos dece i odraslih, autorka nam diskretno sugeriše i mnoštvo drugih ozbiljnih tema za razmišljanje. Na primeru Mašine mame koja posvećuje veliku pažnju tome da joj ćerka ne postane rob tehnologije, Vesna Aleksić slavi vreme i iskren odnos koje roditelj direktno posvećuje detetu. Lik Janka je dobar povod da autorka implicitno progovori ponešto i o inkluziji u školi i otporima koje izaziva. Njenom kritikom rodne diktature roze boje, kao i afirmacijom prava žene na slobodan izbor privatnog života, bile bi veoma zadovoljne i feministkinje.

Lovac na maslačke dojmljivo demonstrira autorkinu mudrost, emotivnost, promišljenost, stilsku zrelost i savremenost, u kombinaciji koji nije baš česta u našoj književnoj produkciji, i prilično nepravedno je zaobiđen prilikom dodele nagrada za domaća izdanja iz prošle godine. Ovaj prikaz Knjigoskopa predstavlja skromni pokušaj da se to ispravi.

2

FAVORITI

ženski lik: Kul učiteljica koja sve vidi i razume, i ne da deci da se rugaju Janku, i ne ljuti se na njega kad joj u jednom od svojih nastupa nemira polupa laptop.

muški lik: Mašin tata violončelista, umetnik u radovanju životu i u druženju sa ćerkom.

epizodni lik: Ema, razmažena histerična roze devojčica koja je okrivila Mašu da joj je prenela vaške, ali koja crta najlepše zmajeve u odeljenju.

odnos: Maša i Janko, detinje razumevanje dvoje drugačijih.

scena: Kad se Mašin tata vrati kolima u rikverc da bi Maša što bolje zapamtila prizor sporog padanja zlatnog jesenjeg lišća.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0122-7
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2014.
broj strana: 120
ilustracije: Aleksandar Zolotić

* * *

VESNA ALEKSIĆ (1958)

vesna aleksic

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

 

 

Jezičke igre

O dobitnicima nagrade “Politikinog Zabavnika” za 2014.

 

36. nagradu “Politikinog Zabavnika” podelila su dva autora Kreativnog centra za svoje knjige objavljene 2014. godine: Simeon Marinković za Stilske igre i Dejan Aleksić za Cipelu na kraju sveta. Tako je većinom glasova odlučio žiri u sastavu: Ivana Vujić (predsednik), Jasna Vlajić Popović, Slobodan Giša Bogunović, Predrag J. Marković i Petar Milatović.

CAM06265
(nagrađeni Aleksić i Marinković)

U užem izboru bile su i knjige: Čarobnjak Dandruf i izgubljena knjiga Slavoljuba Stankovića, Madam Tiso Dunav Tiso Pop D. Đurđeva, Martina velika zagonetna avantura Uroša Petrovića, Usamljena princeza, vilinske bajke Raše Popova, Zbrkana bajka Irene Tiodorović, Zgodne nezgode gmizavih Blagoja Rogača i Zrikni svet kroz rozle đozle Gorana Novakova. U obrazloženju odluke žirija navodi se da su nagrađene knjige “međusobno različite, a jednako inovativne i poučne”, te da je “jedna pravi priručnik stvaranja i žanrovskog istraživanja, dok druga pleni zanesenim nadahnućem i bogatstvom jezika”.

To zvuči kao prilično dobar opis. Stilske igre su zbirka od 67 varijacija na temu poznate basne o gavranu i lisici, posebno pogodnih za vežbe na časovima srpskog jezika i za samostalno eksperimentisanje učenika osnovnih škola, dok je Cipela na kraju sveta lepršav alegorijski roman za mlađe uzraste, koji poput Malog princa preispituje “ozbiljnost” sveta odraslih.

kreativni-centar-simeon-marinkovic-stilske-igre

Marinković je parafrazirao Kenoove Stilske vežbe, tražeći formu koja bi usmerila mlade čitaoce na razmišljanje o bogatstvu jezika i raznovrsnosti jezičkih izražajnih sredstava, ali i na sagledavanje stvari iz različitih uglova. Tako je nastala ova razigrana kolekcija brojnih mogućih viđenja jednog te istog događaja – poznate situacije iz basne u kojoj lisica na prevaru dobija sir od gavrana. Ovaj događaj je variran i prikazan sa tačke gledišta različitih likova (samih protagonista, dakle gavrana i lisice, ali i drugih šumskih životinja, seljaka, šumara…); zatim u raznim književnim formama (sonet, haiku, deseterac, uspavanka itd.); kao i kroz različite kazivačke stilove i raspoloženja (nervozno, sumnjičavo, pristrasno, romantično, rodoljubivo). Svaka verzija ilustrovana je očigledno vrlo nadahnutim ilustracijama Dušana Pavlića. Na kraju knjige čitaocima je otvoren prostor da i oni nastave ovu igru smišljanja varijanti.

Za potrebe ostvarenja pedagoških ciljeva Marinković je uzeo slobodu da se na momente prilično udalji od “faktografije” zadate polazne basne, sa kojom su u nekim primerima kao jedini zajednički element ostali likovi gavrana i lisice. Nije se ustručavao ni od dodavanja novih epizodnih likova, od kojih su mi najzabavniji seljaci drvokradice i flegmatični podmićeni šumar, a Marinkoviću je izgleda posebno drag i jež, koji se često pojavljuje kao svedok.

U nekima od zadataka koje je ovde sam sebi postavio autor se osećao komotnije nego u nekim drugim, pa se u tim zadatim formama poletno razmahao, dok se u nekim drugim zadržao na okvirnoj skici moguće forme i načina razmišljanja, dovoljno jasnoj za razumevanje poente. Stiče se utisak da su mu sve odabrane poetske forme pričinjavale posebno zadovoljstvo, pa je kolateralna zanimljivost ovog ostvarenja to što se njime Marinković još jednom predstavio i kao vrstan dečji pesnik.

Kada gavran drži plen u kljunu,
ako se umeša lisičja volja,
plen u trenutku promeni pravac
– umesto unutra, odlazi spolja.
(epigram gavranu)

Dodatna vaspitna vrednost Stilskih igara, na kojoj sam autor posebno insistira, jeste naglasak na razvoju empatije kod mladih čitalaca – prikazivanjem, suprotstavljanjem i usklađivanjem različitih viđenja iste situacije od strane različitih protagonista. Kako kaže Marinković u intervjuu “Politici”: “Sposobnost da saosećamo s drugima veoma je važna u životu, posebno sada, kada čitav svet postaje u najvećoj meri povezan, gotovo kao jedno naselje. Eksplodiraćemo ako ne budemo saosećali s drugima, izgubićemo se.”

cipela_na_kraju_sveta_vv

Marinkovićev mlađi kolega iz iste izdavačke kuće, Dejan Aleksić, 2004. godine je već dobio Zabavnikovu nagradu za poeziju, za svoje remek-delo Pustolovine jednog zrna kafe, a sad je nagrađen i za dečji roman. Aleksićev bazični poetski poriv za igranjem rečima izbija iz svih pora i ovog nagrađenog ostvarenja; i kad piše prozu, njemu poezija iz ušiju viri.

Njegovu Cipelu na kraju sveta nalazi glavni lik, Skitnica. U cipeli je bilo “malo mraka koji uvek uđe kad iz cipele izađe stopalo”. Taj mrak je krio ceduljicu s porukom da će onaj ko odnese cipelu vlasniku postati bogat, i tu počinje da biva zanimljivo. Oduševljen otkrićem, Skitnica od radosti zavitla cipelu uvis, ali ona se zakači za krošnju džinovskog hrasta, oko kojeg se ubrzo okuplja mnoštvo naroda jer je baš tada 300. rođendan tog hrasta. Skitnica se tako nađe u situaciji da pred okupljenim pukom radi ono što najbolje ume – da priča priče.

Skitničino pričanje priča se zapravo pretvara u dramsku radionicu u koju su uključeni svi okupljeni građani, koje Skitnica animira, zabavlja, postavlja im zadatke i posmatra ih dok oni učestvuju s njim u razradi priče – koja, naravno, kreće od cipele i razvija se oko nje. Ovakva postavka romana daje Aleksiću priliku da se igra rečima i jezikom do mile volje, da se radosno brčka u anarhičnom apsurdu, te da iznese mnoštvo lucidnih antropoloških zapažanja o odraslima i deci.

Među omiljenim momentima svakako bih izdvojio komunikaciju Penjača na hrast s narodom okupljenim u podnožju drveta. Kako bi njegove reči što pre stigle do okupljenih – drugim rečima, kako bi ih gravitacija što pre spustila do njih – Penjač svaku rečenicu završava nekom teškom rečju, kao što su čekić, cigla, cokula, vreća krompira, kengur ili Gradonačelnik (koji je takođe jedan od glavnih likova, uz Skitnicu i Seljaka koji mu je doneo merdevine). Briljantna je i scena kada do okupljenog naroda dotrči gradski stražar sa strašnom vešću da se u gradu nije desio ni požar, ni poplava, već ono od čega su svi najviše strepeli – nešto treće. Pokazalo se da je to nešto treće odluka vlade da svi gradski satovi treba da uvedu kazaljku za sekunde, čime će vreme mnogo brže proticati. O užasa!

Naravno, i ovde se oglasio Aleksić pesnik:
Teško nama, teško nama,
Ostasmo bez sreće,
Desilo se, desilo se
nešto vrlo treće.
To na dobro, to na dobro
Da izađe neće,
Nekom prvo, nekom drugo,
A baš nama treće!

CAM06279
(dobitnici nagrade i Zabavnikova torta)

U prošlogodišnjoj domaćoj književnoj produkciji za decu bilo je i drugih ostvarenja koja su s punim pravom mogla da dobiju nagradu koja je ovaj put otišla u ruke Simeonu Marinkoviću i Dejanu Aleksiću. No žiri nagrade “Politikinog Zabavnika” rešio je da je ovaj put dodeli ovom duhovitom dvojcu posvećenih apologeta igre, od kojih jedan igru slavi već i u samom naslovu.

To zvuči kao sasvim prikladan izbor.

Aleksandar Gubaš

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

 

 

Ako ostanem

Ceo roman Ako ostanem američke autorke Gejl Forman dešava se za vreme kome u koju je upala glavna junakinja posle saobraćajne nesreće. Sedamnaestogodišnja Mija krenula je jednog zimskog jutra kolima sa celom porodicom u posetu porodičnim prijateljima, kako bi iskoristili neplaniran slobodan dan. Ovo putovanje je šokantno prekinuo kamionet koji se zakucao u njihova kola.

ako_ostanem_vv

Mama i tata su joj poginuli na licu mesta, sedmogodišnjeg brata joj odvoze u lokalnu bolnicu, dok Miju helikopter vozi u bolnicu u Portlend. Tamo joj kače gomilu cevčica, njene unutrašnje povrede su vrlo dramatične, mozak joj je nagnječen i ona je u dubokoj komi. Međutim, kao što se dešava u mnogim opisanim slučajevima kliničke smrti, njen duh izlazi iz tela i ona spolja posmatra sve šta se dešava s njom. I dok tako prati opštu pometnju koja je nastala oko nje, priseća se celog svog dotadašnjeg života, porodice, prijatelja i dečka.

Njeno detinjstvo i mladost su obeleženi ljubavlju prema muzici, posebno prema violončelu, za koji je spremala prijemni na prestižnom njujorškom konzervatorijumu Džulijard. Muzikom se bavio i njen tata, koji je svirao u lokalnom bendu dok nije dobio drugo dete, a onda je rešio da nađe stalan posao. Zahvaljujući muzici smuvala se sa godinu dana starijim Adamom, koji svira gitaru u lokalnom bendu Shooting Star, koji se nalazi na početku proboja. Baš tog dana kad je Mija stigla u portlendsku bolnicu, Adamov bend je trebalo da održi koncert u tom gradu.

Dok prolaze neizvesni sati u šok-sobi, okuplja se sva preostala Mijina porodica, njena najbolja drugarica Kim i ceo Adamov bend, a lutajući Mijin duh pokušava da donese odluku: da li da se vrati u telo i prihvati bol nastavka života bez najbližih članova porodice, ili da se priključi roditeljima? Kad bi samo znala šta joj se desilo sa bratom, možda bi joj to olakšalo odluku… a možda i ne bi, ako ispadne da se nije izvukao?

Picture7

Ako ostanem počinje kao pomalo zaslađen prikaz jedne srećne skromne porodice u kojoj se svi vole i podržavaju. Ali već na 14. strani biva vrlo naglo i brutalno presečen udesom i opisom iskasapljenih tela, posle čega se pretvara u postepeno popunjavanje slagalice Mijinog dotadašnjeg života, kroz njene tužne flešbekove. Njena mlada i prilično nekonvencionalna porodica možda jeste atipičan primer nekonfliktnosti kakva se retko sreće u stvarnom životu, ali njena veza s Adamom je prilično džombasta, protkana napetostima i nespretna kao i sve tinejdžerske veze. Budućnost njihove veze je pod velikim znakom pitanja zbog Mijine ambicije da upiše Džulijard i Adamove da nastavi sa svojim bendom. Zbog toga je svet u koji bi Mija trebalo da se vrati – ako reši da se vrati – pored razdirućeg gubitka porodice, obeležen i sumornom perspektivom te veze. Tu su i neizbežne trajne fizičke posledice udesa po njeno telo: slezina je morala da joj bude hirurški odstranjena, posledice moždanih povreda su neizvesne, noga joj je gadno unakažena…

I zašto onda uopšte da se vraća? Šta je to za šta vredi živeti kada ti se desi tragedija kao Miji? Gejl Forman nas u ovom romanu vrlo emotivno i upečatljivo vodi kroz njene dileme bez lepog kraja. Niti je lako donositi odluke o sopstvenom životu, niti o sopstvenoj smrti; svaka odluka podrazumeva neki veliki gubitak. Zato ovaj roman može da se posmatra i kao potresan esej o granicama ljudske snage i bezgraničnosti bola.


(autorka kaže da je više od 200 puta preslušala ovu pesmu dok je pisala Ako ostanem)

FAVORITI

ženski lik: Brižna i odlučna Vilou, najbolja drugarica Mijine mame, koja preuzima bespogovornu komandu nad osobljem bolnice i omogući Adamu da poseti Miju u šok-sobi.

muški lik: Mijin tih i pristojan deda koji inače ne plače, ali joj u bolnici natopi kosu suzama i olakša joj odluku o odlasku.

epizodni lik: Dvojica – Piter i Sajmon, Mijini kolege iz međunarodnog dečjeg muzičkog kampa; Sajmon je gej klinac iz Engleske koji je obožavao da se s Mijom takmiči u violončelu, dok je Piter bio mladi kanadski trombonista koji je umro od raka limfnih žlezda.

odnos: Mija i violončelo.

scena: Prva fizička intimnost na početku veze, seks u najavi između Mije i Adama, kad se igraju da je telo onog drugog muzički instrument koji sviraju.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 6
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-505-1862-5
izdanje na srpskom: Evro-Giunti, 2011.
originalno izdanje: Gayle Forman, If I Stay, 2009.
broj strana: 153

* * *

GEJL FORMAN (1970)

Gayle_Forman

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image