Category Archives: alkohol i opijati

romani u kojima postoje scene opijanja, pušenja kanabisa i/ili konzumacije droga

Kuća bez ogledala

Dvanaestogodišnja Tumasina živi s ocem u ogromnoj kućerini svoje babatetke Henrijete, koja leži na samrti. U kući su se nedavno okupili svi njihovi rođaci, čekajući Henrijetin kraj da vide šta će s njenim imetkom. Atmosfera među rođacima je prilično sumorna, jer su u pitanju tri porodice koje su zapravo vrlo disfunkcionalne, svaka na svoj način. Porodični problem glavne junakinje je to što ne uspeva da povrati komunikaciju s ocem koji je potpuno odlutao posle tragične smrti mlađeg sina i razlaza s Tumasininom majkom koji je usledio. Pored čemernog oca i razdražljivih odraslih rođaka, Tumasina mora da provodi dane i sa decom koja joj ne prijaju: Erlandom, bratom od strica koji ima problem s mentalnim zdravljem i agresivnošću, te petogodišnjom Signe, koja je suviše mala da bi joj bila društvo, a pritom je i potpuno ćutljiva i povučena. Jedino prihvatljivo društvo Tumasini je njena nešto starija sestra od tetke Vilma, ali ona je veoma opterećena nezadovoljstvom svojim izgledom.

Ovu krajnje neveselu situaciju prodrma otkriće do kog slučajno dolazi mala Signe, pronašavši tajnu sobu s ogledalima, jedinu u toj kući koja je cela bez ijednog ogledala. Signe pokazuje sobu Tumasini i pred njima se otvara jedna sasvim drugačija perspektiva sveta i njihovih života. U sobi s ogledalima susreću Heti, neobičnu devojčicu koja kod svih izaziva krucijalne unutrašnje promene i suočava ih sa stvarima koje moraju da urade u svom životu i porodičnom okruženju.

Kuća bez ogledala proslavljenog švedskog autora Mortena Sandena po više elemenata podseća na predivan i meni izuzetno drag engleski klasik dečje literature Tom’s Midnight Garden (kod nas preveden kao Kad sat otkuca trinaest, takođe u izdanju Odiseje). I ovde je u pitanju dete među dosadnim odraslima u misterioznoj kući; i ovde se magija dešava iza tajnih vrata kroz koja deca prolaze posle ponoći; i ovde je katalizator odrastanja dete-duh koje se pojavljuje kao saveznik i prijatelj s one strane stvarnosti. No u nekim stvarima Kuća bez ogledala uspeva da prodrma i potrese čitaoca i dublje i intenzivnije, nadrastavši taj osnovni nivo dirljive priče o transgeneracijskom prijateljstvu obasjanom misterioznom mesečinom.

To je jedna kompleksna drama o nesrećnim porodicama, ogorčenim odraslima i očajnoj deci. Osim toga, to je i priča o ljudskim snovima, nadanjima i stvarima koje tokom životnog puta krenu naopako. Takođe, to je i priča o fundamentalnoj potrebi za istinskom komunikacijom i suočavanjem s pravim pitanjima, najpre u odnosu sa samim sobom, a onda i s najbližim osobama. A iznad svega, ovaj roman je stamena himna životu, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama, dobicima i gubicima, radostima i tugama. Neverovatno koliko mnogo toga je stalo u romančić koji efektivno ima jedva nešto više od sto strana za čitanje, a o rezilijentnosti i tvrdoglavoj poeziji života kaže koliko i epski spektakl Prohujalo s vihorom, ako ne i više!

autor ovog prikaza posle čitanja Kuće bez ogledala

Ogledala u romanu imaju važnu ulogu i Sanden nam skreće pažnju da kroz život nikako nije dobro prolaziti bez njih. Ona nam pomažu da sagledamo sebe i pružaju nam drugačiju perspektivu stvari, s neke druge strane od one na koju smo navikli. Najbolja ogledala su nam ljudi koji nas vole i dobro nas poznaju; tu ulogu može da odigra i umetnost, kao svet s one strane ogledala koji nam pomaže da bolje integrišemo ovaj svet, kao što se desilo Vilmi kroz čitanje.

Maestralnosti ovog romana svakako doprinosi i to što je autor diplomirani psiholog, pa su situacije koje opisuje pune suptilnih detalja, misli i osećanja likova koji kroz njih prolaze, a pritom je Sanden i veliki majstor reči, pa ume da sve to efektno izrazi i prikaže. A na kraju svega, tresne vas završnim mislima o veličanstvenosti i punoći života kao takvog. U vrlo jakoj konkurenciji veoma kvalitetnih Odisejinih izdanja za decu, Kuća bez ogledala je postala moj novi favorit.

muški lik: Erland, dete-žrtva razvoda svojih roditelja, čiji bol ga je zamalo pretvorio u čudovište.
ženski lik: Vilma, nesigurna tinejdžerka koja trpi vršnjačko psihološko maltretiranje i nerazumevanje roditelja, ali pronalazi snagu da se izbori za svoje mesto u svetu.
epizodni lik: Danijel, ostavljeni muškarac i nesnađeni otac, koji je pobegao u hladnoću i cinizam.
odnos: Heti, devojčica iza ogledala, jako dobro poznaje sve likove u romanu i prema njima ima nežan i saveznički odnos. Ona slaže album s fotografijama svih ljudi iz ove porodice, generacijama unazad, zna sva njihova imena, priče, svetle i mračne trenutke, sve ih voli i brine za njih. Heti je zapravo sâma ljubav utkana u život.
scena: Završni razgovor Tumasine s ocem, u kom ga ona – poput ogledala – suočava s prelomnom tačkom njegovog života koji se zaglavio u mestu.
citat: „Život ti je lakši ako izgledaš dobro.” (reče Vilma, ponavljajući poruku svoje majke koja je internalizovala pritisak patrijarhata)
zanimljivosti: Roman je ilustrovao Ištvan Lakatoš, autor Kockograda i serijala o Emi i Tesli.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Morten Sanden (1962)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Morten Sanden
naslov: KUĆA BEZ OGLEDALA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-178-4
format: 14×20 cm
broj strana: 134
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Ištvan Lakatoš
prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
originalno izdanje: Mårten Sandén, Ett hus utan speglar, 2012.


najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Konstantina i njeni paukovi

Trinaestogodišnja Konstantina je ćerka jedinica roditelja intelektualaca koji su se iz Grčke odselili u Nemačku i obezbedili si lepu egzistenciju. Tinejdžerka koja je odskakala od svoje matične sredine lepo se kulturološki presadila i socijalno umrežila u novoj sredini i novoj školi. Uljuljkana u novonastalu idilu, nije primetila niti razumela šta se dešava među njenim roditeljima, pa njihov razvod doživljava kao grom iz vedrog neba, koji joj korenito menja život.

Kako bi joj omogućili pauzu da se presabere, a i sebi da si organizuju sada odvojene privatne živote, roditelji šalju Konstantinu na godinu dana nazad u Atinu, da živi kod bake s kojom se fundamentalno ne razume. Baka živi u žalosti za tragično stradalom starijom unukom ljubimicom, a introvertnu Konstantinu doživljava kao stranca pod sopstvenim krovom. Bakine stalne priče o antifašističkoj borbi za vreme nacističke okupacije, i zatim vojne hunte u Grčkoj, Konstantini nisu nimalo bliske niti zanimljive, što baku dodatno vređa i otuđuje od unuke.

Potresena raspadom porodice, potištena zbog fizičke i socijalne distance od roditelja, doživljavana kao čudak u grčkoj školi i zaglavljena u konfliktan odnos s bakom, Konstantina u školi otkriva Lučinjolu, momka s kojim deli sličnu autsajdersku sudbinu i iskustvo života u Nemačkoj. Lučinjola je jedini koji je razume, ali on ima ozbiljan problem sa psihoaktivnim supstancama, koji uskoro postaje i njen problem. Baka će biti prinuđena da shvati kako je spasavanje unuke iz čeljusti droge mnogo teže nego spasavanje uhapšenog supružnika iz nacističkog zatvora.

Konstantina i njeni paukovi jedno je od poslednjih ostvarenja popularne grčke autorke za decu i mlade Alki Zei. Ona u ovaj young adult roman upliće i brojne autobiografske elemente, posebno kroz lik bake Farmur i njenih najboljih drugarica, koje su još kao tinejdžerke bez straha pucale po nacistima, a kasnije trpele represiju u godinama vojne hunte. Ta edukativna komponenta romana, koja se bavi novijom grčkom istorijom, prilično je zanimljiva čitaocu, ali Konstantina dugo vremena ostaje netaknuta bakinim pričama. Odnos između bake i unuke čini centralnu dramsku okosnicu, a njegov razvoj predstavlja jedan vrlo trnovit put, s puno uzajamnog ignorisanja, otpora i nanošenja bola, pre nego što mukotrpno stignu do međusobnog poštovanja zbog hrabrosti, borbenosti i odlučnosti – osobina koje otkriju kao zajedničke.

Sukob između bakine prošlosti i unukine sadašnjosti nije jedini sukob dva sveta koji se provlači kroz roman – tu je i sukob između temperamentnog, konzervativnog i siromašnog Juga, s jedne strane, i introspektivnog, liberalnog i dobrostojećeg Severa sa druge. I inače prilično različitoj od vršnjaka u rodnoj Atini, ponovni susret s tim okruženjem Konstantini pada još teže nakon što je bila izložena jednoj drugačijoj viziji uređenja i funkcionisanja sveta. No s druge strane, opušten odnos prema instituciji braka, porodice i intimnih veza u Nemačkoj biće i katalizator raspada njene primarne porodice, koja očigledno nije bila uvezana nekim baš istinski čvrstim spojnicama.

Okupirani svojim ličnim nezadovoljstvima i suštinskim razmimoilaženjima, nju roditelji zapravo i ne primećuju – kao da je sav taj brižan odnos prema ćerki prvenstveno manifestnog karaktera i „po difoltu”, ali zapravo ispada da je Konstantina njima samo prtljag koji premeštaju tamo gde im je zgodnije; s njom niko ne razgovara o tome šta ona misli i oseća i šta bi volela, samo joj saopštavaju svoje odluke. Autopercepcija glavne junakinje oblikovana je porukama koje još od rođenja dobija od bake o nesposobnosti i lošem fizičkom izgledu; s druge strane, njeni roditelji se, istina, ne priključuju tim bakinim kritizerskim tiradama, ali isto tako ne čine baš bogzna šta da pomognu ćerki da otkrije svoje lične potencijale.

Autorka nam ovde donosi portrete mnoštva zanimljivih likova, sa zbunjenom tinejdžerkom u središtu priče, a njihove odnose oslikava kroz niz briljantnih zapažanja, efektnih metafora i minucioznih karakteroloških detalja. U klupku paučine u koje se uplela glavna junakinja, narkomanija predstavlja vrlo realnu pretnju čiju ozbiljnost ovde možemo sasvim dobro da osetimo. Iako nije hardcore priča kao Mi deca sa stanice ZOO, ovaj roman o maloletničkoj zavisnosti, upravo zbog svoje psihološke iznijansiranosti, uznemirava na više nivoa. Jedino je šteta što samim scenama konzumacije droge nedostaje ubedljivost autentičnog iskustva.

Konstantina i njeni paukovi je slojevita drama o savremenoj višegeneracijskoj porodici i nedostatku komunikacije unutar nje, ali i mala freska o traumatičnom nasleđu Grčke iz 20. veka. U okviru i jedne i druge teme, autorka nam nudi ljubav i hrabrost kao putokaze.

muški lik: Lučinjola, talentovani ali zanemareni tinejdžer, upleten u sličnu paučinu i zarobljen na istoj ničijoj zemlji kao Konstantina, ali s ipak mnogo većim nedostatkom podrške nego ona.
ženski lik: Baka Farmur, oštra namrgođena žena stisnutih usta, nekadašnja akciona heroina i sadašnja alfa ženka porodice, teško prihvata odstupanje unuke od zacrtanih očekivanja.
epizodni lik: To je zapravo kolektivni lik tri Aspazije – tri najbolje prijateljice bake Farmur i njene drugarice po oružju iz antifašističke borbe, koje u romanu funkcionišu kao nekakav antički hor i umekšavaju Farmur tamo gde je pretvrda, omogućavajući most između nje i unuke.
odnos: Jedini razvojno podržavajući odnos Konstantina uspostavlja s nekim nastavnicima – u Nemačkoj je to her Hajner, a u Grčkoj nastavnik Benos, koji funkcionišu maltene kao jedan te isti lik na različitim geografskim koordinatama, šaljući glavnoj junakinji poruke istinske podrške, ohrabrenja i pozitivnog samovrednovanja.
scena: Potresna poseta ostrvu s prihvatilištem za ptice, kamo odlaze Lučinjola i Konstantina prilikom jednog od njenih sve brojnijih bežanja iz škole.

emocije: 9
zabava: 7
stil: 8
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

Alki Zei, autorka romana (1925-2020)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Alki Zei
naslov: KONSTANTINA I NJENI PAUKOVI
izdanje na srpskom: Heliks, 2020.
ISBN: 978-86-6024-054-7
format: 13,5×20 cm
broj strana: 174
povez: meki
pismo: latinica
prevod s grčkog: Irena Bogdanović
originalno izdanje: Άλκη Ζέη, Η Κωνσταντίνα και οι αράχνες της, 2002.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Amok: Luksemburška ljubavna priča

On… Majku oslovljava uglavnom imenom. I stidi je se. Bes izražava bezobzirnim udarcima bejzbol palicom. I ne kaje se. Seksualnost spoznaje kroz porno-klipove, a ljubav kroz telesnu bol.
Ona… Majku pamti kao kurvu i narkomanku. I ponosna je. Bes iskazuje vulgarnim psovkama i nasilnim bezosećajnim pesničenjima. I smeje se. Seksualnost ispoljava drsko i agresivno, slično kao i ljubav.
On ima samo petnaest godina. Ona – trinaest. Oni su glavni junaci izuzetno uznemiravajućeg romana Amok: Luksemburška ljubavna priča autora Tulija Forđarinija, u kome nam on na šokantan način skreće pažnju na obilje problema marginalizovanih tinejdžera. Već na prvim stranicama romana zatičemo glavnog junaka ispred kancelarije školskog saveta koji je sazvan radi odlučivanja o korektivnim merama zbog nasilja koje je počinio po ko zna koji put. Tu se upoznajemo i sa Sandrom, njegovom majkom – kako on kaže, „fufom i jebenom alkoholičarkom”, čija sama pojava u njemu izaziva sram s kojim on izlazi na kraj tako što ga zatrpava besom. Saznajemo da ga ona doživljava kao omašku i dobijamo naznaku o tome kakav odnos ima s njom, ali i kako se odnosi prema samom sebi i sopstvenom životu.

Kakvo je detinjstvo dečaka koji je omaška? Samo omaška! Dečaka čiji su uznemireni plač roditelji izuzetno grubo umirivali ne posvećenom brigom i nežnom rečju, već grubim bacanjem pod hladan tuš? Dečaka čija nepca do petnaeste godine nisu spoznala nežan ukus čaja, ali jesu oštrinu alkohola i gorčinu duvana i marihuane? Dečaka čije su oči, umesto toplih i umirujućih ilustracija iz slikovnica i dečjih knjiga, posmatrale hladno i nemirno treperenje ekrana gejmboja, plejstejšna i ajfona? Dečaka koji priželjkuje smrt sopstvene majke?
Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u takav svet – u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života. To su deca kojoj roditelji nisu čitali bajke pre spavanja, deca čija ideja igre i zabave predstavlja potpunu (samo)destrukciju, deca sasvim prepuštena sama sebi, izvitoperenim virtuelnim svetovima i izopačenim fantazmima.
Upravo tako preživljava i protagonista ovog romana – u fantazmagoričnom svetu, kreiranjem sigurnog utočišta unutar sebe, stvaranjem alter ega koji ima zaštitnu funkciju u situacijama koje ga ugrožavaju, zbunjuju i imaju visok emocionalni naboj. Dečak tada nije sam, tu je njegov „najbolji prijatelj”, njegov „jedini prijatelj” – Džoni Čikago. On je tu da mu pojasni sva uznemiravajuća stanja i zbunjujuće pojave, on je taj koji mu ukazuje kako da misli i da dela.

Džoni je taj koji insistira da majku zovu imenom, on je taj koji ima nepoverljiv i podozriv stav prema nastavnicima i vaspitačima o kojima prezrivo govori kao o „izuzetnim stručnjacima”. On je taj koji sumnja u dobronamernost onih koji žele da mu pomognu i te pokušaje pomoći doživljava kao nešto neprirodno. Džoni je zapravo izvor jedne destruktivne podrške i nestabilne sigurnosti – neiscrpan izvor konflikata koji eskaliraju u verbalno i fizičko nasilje.
A tu je i Širli, skoro uvek u miniću ili u utegnutim plastičnim pantalonama, „vulgarna” – kako kažu nastavnici, „vrh riba” – kako kaže glavni junak. Širli… devojčica koja je sa svojih trinaest godina bila u „ludnici za mlade”, popravnom domu za decu s poremećajima u ponašanju, gde te „ako pobesniš, vezuju kaiševima za krevet i krkaju ti injekcije, baš kao u filmovima”. Ona ima zabrinjavajuće seksualno iskustvo imajući u vidu njen uzrast, a temperament ispoljava tako što drugarici čupa pirsing iz nosa i zabada joj šestar u nogu. Glavni junak razvija bliskost sa njom i zaljubljuje se.
Iako ga zbunjuje način na koji ona izražava naklonost prema njemu, nanoseći mu bol gašenjem cigarete na njegovom ramenu, okreće joj se kao jedinom izvoru svetlosti u svom životu. A kada mu se Džoni Čikago izruguje, govoreći mu da je „zaljubljenost samo za pedere” i nazivajući Širli samo „zgodnom fuficom”, on ne samo da ne odustaje od svojih nastojanja da joj se što više približi i osvoji je, već predano „gaji” ranu koju mu je nanela na ramenu, ne dozvoljavajući joj da zaraste, kako bi ostao najveći mogući ožiljak. Kada u bioskopu gledaju film po njenom izboru, fantaziju Where the Wild Things Are, rađenu prema istoimenoj dečjoj knjizi, uviđamo da je ona samo devojčica – kako on kaže, „klinka” koja želi da gleda „idiotski film za decu” dok pritom „stalno izigrava prvoklasnu ribu”. On primećuje da je „pomalo tužna, pomalo uznemirujuća” dok mu govori o tome kako je uživala u ilustracijama iz te knjige dok je bila mala. Nakon projekcije, kada Širli istrčava iz bioskopa i trči, a zatim na ulici surovo i grozničavo odvaljuje pesnicom posred lica nepoznatog mladića koji se tu zatekao, on je ponovo zbunjen njenom reakcijom – „Širli stalno menja raspoloženje. Nikad se ne zna zbog čega.”

trejler za film Baby(a)lone, snimljen prema ovom romanu

Reč malezijskog porekla – amok ili jurišni amok – koja se nalazi u naslovu Forđarinijevog romana, najprostije rečeno predstavlja ludilo praćeno nekontrolisanim besom. U maležanskoj i indonežanskoj kulturi postojalo je uverenje da dušu čoveka može opsedati zao duh koji izaziva neizdrživi nagon za eksplozivnim nasiljem. Danas je amok u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje klasifikovan kao psihijatrijski sindrom karakterizovan depresijom nakon koje sledi potreba za nasiljem, neretko i ubistvom, i često se povezuje s psihozom, poremećajima ličnosti i bipolarnim poremećajem. Je li Širli poremećena? Psihotična? Ili samo prkosno i neobuzdano, zapravo onako kako jedino zna, izražava ne samo akumulirani bes, gnev i prezir, već i strah i tugu? Možda samo pokušava da napokon stvari dovede u red.

Taj „zli duh” koji je opseda ne samo da ne pronalazi zadovoljenje, nego nastavlja još žešće i silovitije da divlja u njoj, što dalje u romanu dovodi do furiozne eskalacije. Ipak, specifična nežnost, naklonost i ljubav koja se razvija između nje i glavnog junaka suprotstavlja se toj nemilosrdnoj destruktivnoj sili, pa se pred čitaocem odvija jedan razjareni obračun Erosa i Tanatosa. Upravo potekla iz tog vitalnog, zdravog jezgra, kod Širli se rađa snažna želja da poseti zabavni park Fantazijalend, u čemu ima nesebičnu podršku glavnog junaka. I radujemo se ostvarivanju te zamisli, navijamo za njih – za dečju radost u šarolikom okruženju zabavnog parka, za njihov odnos, za ljubav. Radujemo se, ali i strepimo. Hoće li uspeti i na koji način?

Forđarini je uspeo ne samo da nas zaintrigira za svet ove dece, već je to učinio na jedan izvanredno dinamičan način. Smenjivanjem prvog i drugog lica i uverljivim prikazima unutrašnjih dijaloga glavnog junaka i njegovog alter ega postigao je neverovatnu pokretljivost, usled koje se roman ne ispušta lako iz ruku. Sirovo izražavanje i jezik koji obiluje slengom, vulgarnim psovkama i provokativnim uvredama mogu nam u nekim momentima delovati nerealno i preterano. Međutim, kako sam autor navodi – „Kada čujete ovakvo izražavanje u prolazu, možda ga nećete registrovati, ali kada ga vidite na papiru, crno na belo, tada stvari postaju uznemirujuće.”
Zahvaljujući svom nastavničkom iskustvu u radu sa problematičnim adolescentima, Forđarini je ovim romanom pokazao da je izvrstan poznavalac dece koja su socijalno izolovana i bez ikakve perspektive. Možda najveća vrednost ovog romana je u tome što je autor uspeo da izbegne izlaganje sa moralizatorske pozicije uz davanje vaspitno korektivnih smernica, već je umesto toga prikazao ono što jeste u najsirovijem mogućem obliku, ono što ne želimo da vidimo jer nas isuviše uznemirava. A šta ćemo učiniti s tim? Hoćemo li ponovo zažmuriti? Verujem da nećemo moći.

muški lik: Džoni Čikago, alter ego glavnog junaka, od njega „malčice stariji”, „malčice viši”, u svemu malo više nego on sam, njegov zaštitnik, ali i dželat.
ženski lik: Širli, buntovna devojčica koja grozničavo traga za ljubavlju i izgubljenim detinjstvom.
epizodni lik: Sandra, majka glavnog junaka, ono što se nadamo da Širli neće postati kada odraste.
odnos: Bez sumnje najupečatljiviji – odnos glavnog junaka i njegovog alter ega, koji u velikoj meri odlikuju naizgled nesavladivi konflikti i žestoke tenzije.
scena: Momenat u biskopu kada Širli ljubi glavnog junaka, „zabadajući mu jezik do grla”, gde on skoro da ništa ne oseća, osim metalnog ukusa njenog pirsinga u ustima i praznine u telu, momenat gde je nežno držanje za ruku u tami bioskopske sale ono što je prirodnije.
zanimljivosti: Po Amoku je 2015. godine snimljen film Baby(a)lone, koji je država Luksemburg izabrala za svog kandidata u trci za Oskara za najbolji strani film. Iako film nije ušao u uži izbor, dobio je brojne druge nagrade.
citat: „U početku beše Strah.”

emocije: 10
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 7

Jaca Danilović

* * *

on je ovo napisao – Tulio Forđarini (1966):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Tulio Forđarini
naslov: AMOK: LUKSEMBURŠKA LJUBAVNA PRIČA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-772-0165-4
format: 15×21 cm
broj strana: 127
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Ljiljana Grbić
prevod s autorizovanog prevoda na italijanski: Aleksandar Levi
originalno izdanje: Tullio Forgiarini, Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Doživljaji riđeg gusara Tufa

Tufo je mladi riđi mačak koji živi u stanu na 16. spratu jednog solitera u Sofiji, gde baš nema priliku da redovno istražuje svet koji ga okružuje. Zato mu svaki susret s tim primamljivim spoljašnjim svetom predstavlja veliki izazov i uvod u neku uzbudljivu avanturu. Urođena radoznalost nagoni ga na bežanje od kuće kroz odškrinuta vrata, ili tako što se sakrije u kesu za đubre, ali često mu se prilike za avanturu ukažu i same od sebe. Prateći svog druga, uličnog mačora Mastiljavog, Tufo izazove haos na fudbalskoj utakmici i u letnjem bioskopu, upadne u veštačko jezero i u TV studio. Na selu uspe da uništi gajde i napije se vina, ali pokaže se i kao veliki junak kad ulovi lisicu. Događaji ga odvedu i u školsko dvorište, cirkus, kod naučnika koji skuplja leptire, na dotrajali teretni brod koji potone, usred političkih demonstracija, u kamion, avion, voz, pa čak i u kosmos. U ovom romanu Tufo dvaput doživi brodolom i dvaput putuje svemirom, a posle svake od ovih dogodovština jedva čeka da se vrati svojoj kući.

Dečja knjiga poznatog bugarskog pisca Georgija Konstantinova Doživljaji riđeg gusara Tufa zapravo predstavlja zbirku kratkih priča i pripovedaka o doživljajima najpopularnijeg bugarskog mačka, koje su nastajale tokom više od trideset godina i ovde su objedinjene zajedno. Glavni junak je dobroćudni riđan nemirnog duha, koji se zatiče usred raznih zapetljanih događaja vrlo često i protiv svoje volje, ali iz svega što ga zadesi izvlači se zahvaljujući svojim osobinama kao što su hrabrost, druželjubivost, pamet i preduzimljivost. Konstantinov ga provlači kroz mnoga iskušenja, opasnosti i uvrnute situacije, stalno iskušavajući Tufovu sreću, ali i karakterne osobine. Tufo je pristojan, lepo vaspitan i pravdoljubiv mačor koji će kazniti mangupe koji zlostavljaju čiču u trolejbusu. Voli da pomaže drugima koji se zateknu u nevolji, pa tako oslobađa iz zatočeništva starog lava i morskog papagaja i potuče se s kerom koji zlostavlja Mastiljavog. Nesebično deli šunku s rasejanim profesorom Karašeširkovićem i organizuje bekstvo mačaka koje su zlikovci oteli da od njih naprave bunde. Tufove avanture nisu samo serija burnih dešavanja koja se ređaju kao na pokretnoj traci, već nam kroz njih autor provlači i neke prilično mudre i ozbiljne misli i opservacije o životu i međuljudskim odnosima.

Tufo, svetski putnik

Tufo uspostavlja mnoga prijateljstva i bliske odnose, ali doživljava i smrti drugara i rastanke zauvek: s najboljim drugom Mastiljavim, papagajem Belmondom, starim cirkuskim lavom… Sa svojim prijateljima prolazi kroz mnoge lepe trenutke, ali zna se desiti i da bude iskorišćen kao žrtva njihove pohlepe, kao kad ga dečak Božidar tera da skuplja novčiće iz fontane. Zanimljiv momenat u knjizi je i satirička kritika političkog sistema, koju Konstantinov iznosi u delu Tufovih avantura za vreme ekonomske krize i predizborne kampanje. Ono što malo nedostaje u knjizi svakako su ženski likovi, kao i malo detaljnije informacije o porodici kod koje Tufo živi, a o kojoj ne znamo ništa osim da tu postoji dečak Kosta koji se povremeno druži s njim. No to ne remeti značajnije utisak o ovoj knjizi koja je idealna za čitanje preko raspusta, kao kolekcija zabavnih avantura koje ne moraju da se čitaju hronološki.

muški lik: Blagi i trpeljivi mačak Mastiljavi, najbolji Tufov drug sa sofijskih ulica, redovna je žrtva ostrašćenih fudbalskih navijača i političkih demonstranata.
ženski lik: Mariela Maron, crvenokosa naučnica iz Kosmičkog instituta, zapravo je jedini ženski lik u knjizi, predstavljena kao čisti arhetip lepote, dobrote i nežnosti.
epizodni lik: Mladi biciklista Žan Stefenson odaje se alkoholu, nezrelo izbegava odgovornosti intimnih veza sa ženama i zlostavlja papagaja Belmonda.
odnos: Vanzemaljci sa planete bezrepih mačaka idolatrizuju Tufa kao božanstvo i ugađaju svakoj njegovoj želji, ali istovremeno kroz odnos s njima Tufo nauči da vrednuje nesavršenost i da ceni dom.
scena: Tufovo putovanje u istraživačkoj svemirskoj letelici, iz koje izleti u kosmički vakuum kad pojede celu kabinu napravljenu od ribljeg brašna, rasplakavši Marielu Maron.

emocije: 7
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Georgi Konstantinov (1943):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Georgi Konstantinov
naslov: DOŽIVLJAJI RIĐEG GUSARA TUFA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2018.
ISBN: 978-86-7720-154-8
format: 20 cm
broj strana: 305
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Nikola Korica
prevod s italijanskog: Elizabeta Georgiev
originalno izdanje: Георги Константинов, Приключенията на Туфо рижия пират, 1980-1997.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Devojčica iz svetlucave doline

Crvenokosa Tonje provodi srećno detinjstvo u pitoresknoj norveškoj zabiti. Sreću joj kvari jedino odsustvo druge dece u dolini u kojoj živi. Zato je njen najbolji i najverniji drug stari Gunval, koji joj je bio kum na krštenju. Njih dvoje se druže po ceo dan i pričaju o svemu, a Gunval pritom rado zasvira violinu. Posebno ih vezuje zajednička strast prema sankama: Gunvalova da ih pravi, a Tonjina da ih vozi i isprobava.

Tonjina svakodnevna rutina poremeti se kad u obližnji rekreacioni kamp, inače rezervisan samo za odrasle, prvi put stigne troje dece, s kojima se Tonje brzo sprijatelji, iako je sve zapravo počelo jednom čudnom tučom. Drugu krupnu promenu u Tonjinu dolinu unosi vest o smrti Gunvalove bivše devojke, koju on iz nekog razloga nikad nije pominjao Tonji.

Prilikom jedne nezgode Gunval slomi kuk i mora na operaciju, a njegovo imanje zaposeda ogromna mrzovoljna žena Hajdi, koju svi u kraju poznaju, a Tonje je u čudu kako to da joj Gunval ni o njoj nikad nije pričao. Nevolja nastaje kada Gunval, misleći u bolnici da će umreti, prepiše toj zagonetnoj Hajdi svoje imanje, a ona čvrsto reši da ga proda omraženom vlasniku kampa za odrasle. Ali Tonje ne odustaje tek tako od borbe za Gunvalovo imanje.

Devojčica iz svetlucave doline je drugo remek-delo norveške autorke Marije Par kojim nas je obradovao Kreativni centar, pored mog omiljenog Srca od vafla. Oba njena romana su s neverovatnom lakoćom osvojila kod mene maksimalnih 10 poena za emocionalnost, jer se sastoje od nezaustavljivog niza scena koje bubre snažnim osećanjima likova svih uzrasta, dovodeći u završnici do erupcije koja teško može da prođe bez čitalačkih suza. Svoje pripovedačko tkanje autorka nam podastire stilski vrlo nenametljivo, ali i neumoljivo nas sve vreme hvatajući za knedlu u grlu, usput ređajući fine životne mudrosti o odnosima među ljudima. Devojčicu iz svetlucave doline sam pročitao u jednoj noćnoj vožnji autobusom, pri čemu je celo veče jedino upaljeno svetlo u busu bilo iznad mog sedišta; kad sam završio čitanje, brže-bolje sam ugasio svetlo da ostali putnici ne bi videli na šta ličim posle čitanja.

              

I ovde je glavni lik jedna svojeglava nordijska devojčica, samo što, za razliku od Lene iz Srca od vafla, Tonje nije namrgođena i ćutljiva, već vesela, bučna, druželjubiva i gostoljubiva – ali obe dečje heroine Marije Par podjednako su preduzimljive i sklone avanturi. Tonje se u ovom romanu zatekla usred zamršenih odnosa dvoje odraslih: svog najboljeg odraslog druga Gunvala – bivšeg trola, kako Tonje voli da ga definiše – i čudnovate i dominantne Hajdi, koja se pojavljuje kao pretnja po Tonjin ušuškan idiličan svet. Sukob ovo dvoje odraslih kida Tonji srce, jer zahteva od nje da zauzima strane, a ona ima empatije za oboje. Vodeći se svojim ličnim poštenjem i iskrenošću, naučenim tokom odrastanja u maloj prisnoj zajednici iz svetlucave doline, Tonje na kraju pomogne Gunvalu i Hajdi da reše svoj višedecenijski razorni konflikt i da opet zasviraju violine zajedno.

Ovaj roman može da se čita i kao moderna verzija Hajdi, književnog klasika za decu Johane Špiri: i ovde imamo junakinju s istim imenom, odn. nadimkom; i ovde postoji motiv ostavljanja Hajdi na starateljstvo u idiličnim planinama, pa zatim oduzimanja od staratelja; i ovde je sudbina Hajdi vezana za Frankfurt. Samo što je ovde Hajdi odrasli, epizodni lik, a glavni lik je devojčica koja joj spasava dušu.

Neki motivi pojavljuju se i u ovom romanu kao zaštitni znak Marije Par, posebno bliska povezanost ljudi s prirodom u zabačenoj polururalnoj sredini, gde ljudi organski dele životne cikluse s prirodom i vični su farmerskom životu. Tako mala Tonje obožava kad neka ovca ojagnji trojke, jer zna da će to treće jagnje uvek zapasti njoj da ga hrani i podiže. Drugi karakterističan autorkin motiv je slavljenje duha male zajednice, koja se sastoji od vrlo različitih ljudi s različitim sudbinama, ali koji su uvek tu jedni za druge. Kao jedan zanimljiv nov, i za ovaj roman specifičan motiv pojavljuju se sanke, koje se provlače kroz ceo roman: one su za Gunvala graditeljski izazov i postignuće, a za Tonju jednako tako velik vozački izazov; njih dvoje su i po tome vrlo komplementarni likovi.

Devojčica iz svetlucave doline je roman o kome je vrlo lako napisati zaključak – ni pod kojim izgovorom ne sme da ostane nepročitan.

muški lik: Gunval se ovde podrazumeva, ali treba skrenuti pažnju i na lik Tonjinog oca, koji strpljivo čeka svoju voljenu ženu koja putuje okeanom kao istraživač, a u međuvremenu nenametljivo prati i podstiče rast svoje ćerke, kao planina koja je uvek tu za nju.
ženski lik: I Tonje se ovde podrazumeva, ali vrlo je impresivna i Hajdi, golema otresita žena razdirana bolom zbog gubitka oca i zavičaja.
epizodni lik: Svetlucava dolina ima mnogo zanimljivih epizodista, među kojima možemo da izdvojimo pijanog Nilsa koji se kreće pomoću hodalice i u trenucima najvećeg pijanstva ume da tresne ljudima oslobađajuće istine.
odnos: Gunval i Tonje, dvoje transgeneracijskih drugara koji svako toliko jedno drugom, s puno razloga, ponavljaju “šta bih ja bez tebe”.
scena: Taktički rat živaca između Hajdi i Tonje, u kome se u jednom trenutku pojavi i Tonjin tata da donese ćerki hranu i ćebe, potpuno shvatajući da Tonje mora da dobije taj rat, pa makar ostala cele noći pred Hajdinim zatvorenim vratima.
citat: “To nikad nije dečja krivica.” (pijani Nils Tonji o glupostima koje čine odrasli)

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Marija Par (1981)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Marija Par
naslov: DEVOJČICA IZ SVETLUCAVE DOLINE
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0585-0
format: 18×22,5 cm
broj strana: 191
povez: tvrdi
pismo: ćirilica
ilustracije: Oshil Irgens
prevod sa norveškog: Marta Dašić, Tamara Filipović, Dragana Jokić, Marija Marković, Andrijana Pešić, Jelena Rovčanin, Jelena Stanković, Sandra Štrbanović, Dušan Zdravković
originalno izdanje: Maria Parr, Tonje Glimmerdal, 2009.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image