Mali Samuele živi s majkom Sarom, naučnicom koja se bavi zaštitom ugroženih životinjskih vrsta u Africi. Ovog leta Sara ide u Gabon da istražuje navike i životnu situaciju grupe gorila. Tamo je i njen kolega Andrea sa ćerkom Anom, koja je Samueleova vršnjakinja. Prateći jedan čopor gorila koji živi u blizini, naučnici otkriju da u okolini operiše i banda lovokradica, ubijajući gorile. U džungli Samuele i Ana spasavaju ženku Čaki s njenim mladunčetom, koji su upali u zamku tražeći novi čopor nakon što su lovokradice ubile vođu njihove grupe. Mladunče dobija ime Tarzan, a svi iz istraživačkog kampa preuzmu zadatak da nekako zbrinu Čaki i Tarzana i da spreče lovokradice da čine nova zlodela.
Zajedno u prašumi je priča iz afričke ekvatorijalne džungle koja u centru interesovanja ima grupu gorila, oko kojih brinu neki dobri ljudi pokušavajući da ih zaštite od onih zlih. To je vrsta priče koja uvek ima poklonike među najmlađim čitaocima. Ovaj roman nevelikog obima napisala je autorka koja se profesionalno bavi upravo onim o čemu i piše, a srpsko izdanje sadrži originalne ilustracije Roberte Palacolo.
Čitalac će u ovom ostvarenju naći veliki broj zanimljivih informacija o ponašanju gorila, ali promaknu netačnosti iz drugih grana nauke: kod ekvatora je vrućina zato što sunčevi zraci padaju pod velikim uglom, a ne zato što je „sunce na nebu dugi niz sati“ kao što kaže autorka (na ekvatoru je svaki dan u godini sunce na nebu 12 sati). No roman ima i neke ozbiljnije probleme od toga.
Razvoj priče i dijalozi deluju prilično drveno – očito je da je ovo pisao neko ko je profesionalno ipak više biolog nego literata. Likovi su dosta nemušti i nerazaznatljivi, a nije sasvim jasan ni tačan uzrast dvoje glavnih dečjih junaka (Samuele i Ana). Potpuno je nejasno ko je Samueleov otac i šta je s tim čovekom. Uopšte, životinjski likovi ostaju bolje zapamćeni nego ljudski.
Mladim čitaocima se na više mesta uvode neki stručni pojmovi koji nigde nisu objašnjeni (etolog, repopulacija, primati). Autorka povremeno upotrebi neku figuru kao što je „spartanska soba“, za šta je prilično upitno kako to razumeju današnje generacije.
Ako stavimo po strani očekivanja o nekom ozbiljnom razvoju likova i dramskoj slojevitosti, Zajedno u prašumi može biti zanimljiva priča nekom koga privlače egzotične životinje i nauka.
muški lik: „Srebrna leđa“, veliki vođa posmatranog čopora, nema nikakvu konkurenciju među ljudskim muškim likovima. ženski lik: Brižna i mudra majka Čaki. epizodni lik: I ovde mi je zapravo najzanimljivija životinja – mali Tarzan. odnos: Između dece i Čaki razvija se odnos koji uključuje odgovornost dece za bezbednost nje i njenog deteta i zadobijanje njenog poverenja. scena: Spasavanje Čaki i mladunčeta iz zamke.
emocije: 7 zabava: 7 stil: 6 edukativnost: 9
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala – Sara Rataro (1975):
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Sara Rataro naslov: ZAJEDNO U PRAŠUMI izdanje na srpskom:Odiseja, 2024. ISBN: 978-86-7720-313-9 format: 20 cm broj strana: 105 povez: meki pismo: latinica ilustracije: Roberta Palazzolo prevod sa italijanskog: Aleksandar Levi originalno izdanje: Sara Rattaro, Insieme nella foresta, 2021. najpovoljnija kupovina:sajt izdavača
Srednja škola je period mnogih iskušenja, a stvar je još gora ako patite od ekstremne anksioznosti. Sedamnaestogodišnja Pi je panično nesigurna zbog svog engleskog izgovora i pred javni nastup na času engleskog prosto se složi na patos. Posle veštačenja nadležnih medicinskih specijalista, preporučeno joj je najmanje tri nedelje odmora radi ozbiljnog oporavka mentalnog zdravlja, pri čemu produžeci nisu isključeni.
Odmor i neodlazak u školu dugo vremena ne deluju baš kao uspešan pristup postizanju oporavka i mentalnog jačanja Pi, ali jednog dana u njen život uleti Viki, debela tinejdžerka iz komšiluka koja govori nepovezano kad je uzbuđena jer nije imala dovoljno kiseonika na porođaju. Interakcija sa Viki donosi neke nove situacije: Pi počinje da pomaže Vikinoj majci u brizi oko ćerke i prati je na igranke u klub za mlade sa smetnjama u razvoju, gde joj se Viki otvara i o svojim simpatijama.
Još neke nove osobe postaju deo novog života Pi – u prvom redu vremešna britanska imigrantkinja Džilijan Braun iz lokalne zajednice. Pi uspostavlja vrlo blizak odnos s njom i učestvuje u pripremama za proslavu njenog 85. rođendana. Tu se pojavljuje i Turčin Erdal sa greb greb srećkama, čiji ometeni brat Bilal izazove Vikino interesovanje.
Odmor donosi i druge stvari u oporavak Pi. Tako jednog dana dobije perlice kao poklon tajnog darodavca, od kojih napravi minđuše. Te minđuše odigraju konstruktivnu ulogu u njenom ponovnom otkrivanju svojih ranijih drugarica Alme i Ket, kao i u zaokruživanju životnih priča i drugih važnih likova.
Kad je srce mikser prvo je delo danske autorke Mete Vedse prevedeno na srpski. Ovaj rasni young adult roman strukturisan je kao serija kratkih poglavlja koja hronološki slede dešavanja u umu mlade Pi, od kojih su najduža svega na dve-tri strane, a najkraća su u formi jedne rečenice. Opsednutost Viki meteorologijom iskorišćena je i kao metafora za raspoloženja glavne junakinje, što se zgodno ogleda u korišćenju odgovarajućih ikonica oblačića i sunašaca na vrhu svakog poglavlja.
Ovaj roman obrađuje temu tinejdžerske anksioznosti i predstavlja još jedan primer kako naši specijalizovani izdavači poput Odiseje dosta dobro prate tu vrstu psiholoških tema: stidljivost, anoreksija, opsesivno-kompulzivni poremećaji… Pi se uklapa u model heroina ovog žanra: stalno ima osećaj kao da ima ribarsku mrežu u stomaku, a kao realna mogućnost u njenom životu su i roze tablete koje bi trebalo da „spreče najgore“ – šta god to bilo.
Detaljno je opisan njen porodični profil. Njen otac i logoreična majka opsednuti su brojevima, pa je ona zbog zgodne podudarnosti brojki u momentu rođenja i dobila ime po matematičkoj veličini. Njeni roditelji su uvek gledali ka cilju, njen brat Mads je dobio stipendiju za faks u SAD, a Pi je… pa, „naša kreativna devojčica“, doduše malo osetljiva i čudna.
Pored takvih roditelja, Pi se oseća kao promašaj, sa ličnim radarom okrenutim samo prema sebi i utisku koji ostavlja. U romanu se tečno prati razvojni luk njenog lika od onesvešćivanja na početku do kontrole panike i situacije kada njen radar opet počinje da primećuje i druge ljude.
Rečenice i opservacije u romanu su vrlo pitke i, što bi se na engleskom reklo, relatable, a dijalozi su inteligentni i zabavni. Autorka rado zapaža razne slikovite detalje, poput tetovaže profesora koji priskače onesvešćenoj Pi ili botoksa između obrva njenog terapeuta.
Ovo je štivo koje se brzo pročita, jer zbog forme poglavlja ima u proseku upola manje teksta nego drugi romani s tim brojem strana, ali i za to kratko čitalačko vreme vrlo lepo provoza kroz priču razne zanimljive likove i situacije. Poseban kvalitet je ubedljivost i proživljenost u iznošenju perspektive i iskustva hiperanksiozne tinejdžerke. Nisam uspeo da nađem podatak o tome da li sama autorka ili neko iz njenog bliskog okruženja ima lična iskustva s anksioznošću, ali priča koju nam iznosi Pi zvuči vrlo autentično.
Kad je srce mikser predstavlja kvalitetan dokaz da se na svetu i dalje pišu dobri, aktuelni i inventivni young adult romani, čak i u manjim nacionalnim produkcijama, a pogotovo u skandinavskom krugu.
muški lik: Botoksirani terapeut koji redovno prati Pi u sklopu njenog oporavka, koji ju je na kraju lepo video i pročitao. ženski lik: Naravno, Viki je ukrala šou. epizodni lik: Vikina mama Bjanka, komšinica koja je svojom neposrednošću znatno doprinela oporavku Pi i koja ima vrlo lep odnos s ometenom ćerkom. odnos: Ima raznih zanimljivih tokova, a ovde izdvajam razvoj odnosa Pi i Džilijan, uz posebnu ulogu tarteleta s piletinom u tom procesu. scena: Nalaženje odbegle Viki, sa suzama Pi na kraju.
emocije: 9 zabava: 9 stil: 9 edukativnost: 7
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala – Mete Vedse (1968):
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Mete Vedse naslov: KAD JE SRCE MIKSER izdanje na srpskom:Odiseja, 2024. ISBN: 978-86-7720-317-7 format: 20 cm broj strana: 147 povez: meki pismo: latinica dizajn korice: Alette Bertelsen prevod sa danskog: Radoš Kosović originalno izdanje: Mette Vedsø, Når hjertet er en elpisker, 2019. najpovoljnija kupovina:sajt izdavača
Kozmo je jedan već prilično vremešni retriver koji je dospeo kod Mame i Tate kao štene, nekoliko meseci pre njihovog sina Maksa. Tako su Kozmo i Maks rasli zajedno i, naravno, postali najbolji drugari i neka vrsta duhovnih blizanaca. Kasnije je tu došla i Maksova sestrica Emalina, godine su nastavile da prolaze i evo Maks i Kozmo su zajedno već 13 godina. Ali stvari više nisu dobre u njihovoj porodici: Mama i Tata sve češće se svađaju, čak je u nekom trenutku Tata proteran na trosed u dnevnom boravku. Deca to sve primećuju, a i Kozmo, i nespokoj se uvlači u ovu nekoć idiličnu porodicu: ako se Mama i Tata razvedu, verovatno će deca po inerciji pripasti majci, a kuče će biti tretirano kao uteha ocu, pa će tako Kozmo biti razdvojen od Maksa i Emaline. To se nikako ne sme dozvoliti, pa se Maks i Kozmo spremaju za plesno takmičenje pasa i vlasnika, jer imaju plan: pobediće na takmičenju, iskoristiće nagradu u vidu filmske uloge kako bi raznežili Mamu i Tatu i tako će sprečiti razvod. U pripremama za takmičenje pomaže im ujka Redži, dreser vojnih pasa, a glavni Kozmovi neprijatelji biće jedan bobtejl i ubrzano starenje. Hoće li Kozmo i Maks uspeti da budu najbolji plesni par, i šta s tim?
Ja, Kozmo, roman za starije osnovce američke autorke Karli Sorosijak, napisan je u prvom licu iz Kozmovog ugla, Kozmo nam pripoveda celu priču i ona je samim tim potpuno obojena njegovom psećom subjektivnošću. Zato su među najzastupljenijim utiscima u ovom Kozmovom dnevniku ćureći bataci, mirisi drugih pasa i emotivna stanja ljudi u njegovom okruženju. Autorka je detaljan poznavalac pseće psihologije i to se u ovom romanu raskošno ispoljava, s posebnim naglaskom na onoj vrsti empatije među vrstama kakva često zna da se uspostavi između ljudi i pasa.
Glavni junak Kozmo potpuno je zaljubljen u Maksa i srčano je odan zaštiti dečaka i njegove porodice, koja je i Kozmova. Ova apsolutna spremnost na bezuslovno samožrtvovanje za voljeno biće podseća na Silverstejnovo Dobro drvo, s tim što Kozmo ima sreću da je njegova ljubav sve vreme uzvraćena u potpunosti. Pas i njegov dečak u ovoj priči razumeju se bez ostatka… dobro, ne baš sasvim bez ostatka, bude tu i ponekih specifičnosti koje samo pripadnik iste vrste može da razume, ali u svemu najbitnijem njih dvojica funkcionišu u potpunoj harmoniji.
Tema koju Karli Sorosijak sve vreme provlači je razvoj porodične istorije. Porodica iz ovog romana prikazana je kao zajednica koja se kroz godine dinamično razvijala, počevši kao zajednica srećnog mladog para i šteneta, a završivši kao zbunjena grupa koju čine jedan ostareli pas, jedan novopečeni tinejdžer, jedna predškolska devojčica i dvoje ne više mladih roditelja koji se više ne razumeju. Priče nalik ovoj se dešavaju i to nije nikakva posebna retkost, danas su ljudi mnogo samostalniji, nezavisniji i spremniji na izazove ličnog razvoja, pa su i porodične zajednice nestabilnije. Autorka nam normalizuje tu situaciju, i nama i glavnim junacima, predstavljajući je kao „shit happens” vrstu događaja, kao nešto što je mnogo teško i komplikovano za rešavanje kad se desi – ali dešava se mnogima kao deo razvoja, i onda se treba s tim nositi kao i sa svakim drugim velikim izazovom u životu. Poruka koju ovde dobijamo pred velikim iskušenjem slična je onoj koju je svojim vršnjacima uputila kraljica Elizabeta, tada još princeza tinejdžerka, na početku nacističkog bombardovanja Velike Britanije: „biće to sve OK na kraju”. Nekako, već. Samo ne treba klonuti duhom.
Druga bitna tema je starenje, koje pratimo iz Kozmove perspektive. Nije to više samo bol u kukovima i kruti zglobovi, već i mnogo ozbiljnije stvari: Kozmo se nelagodno suočava sa smrtnošću kad shvati da mu je vid toliko oslabio da je zamenio rakuna za mačku i doveo ga kući. To jeste komična scena, ali izaziva njegovu krizu kompetencije kao zaštitnika kuće, kao nekoga za čiji posao se podrazumeva da zapravo rasteruje rakune od kuće. Postoje i mnoge druge manifestacije starenja koje prilično zabrinjavaju Kozma, ali on ne gubi entuzijazam niti osećanje misije: njegovo je da do poslednjeg daha čuva prijateljstvo s Maksom i duše svih članova porodice, i za te stvari spreman je da se suoči sa svim strahovima. Bitan lajtmotiv u romanu je ples, kao pokret i fizičko kretanje, ali i kao radovanje životu i komunikacija sa srodnom dušom. Ples je i ono čime se Kozmo bori protiv starosti.
Ako ćemo da teramo mak na konac, moglo bi da se raspravlja o likovima Babe i Dede, Tatinih roditelja. Oni su ovde iz Kozmovog ugla prikazani kao izrazito antipatični i negativni, ali budući da Kozmova percepcija dokazano nije uvek nepogrešiva, ostaje prilično nejasna njihova stvarna uloga u raspadu braka Mame i Tate – kao što generalno uzroci tog raspada nisu baš posebno pojašnjeni. Otprilike razumemo da su njih dvoje krenuli različitim putevima, ali zašto i kako, i koliki je tu eventualni doprinos drugih ljudi, to nije najjasnije definisano. Da li su Baba i Deda zaista neke gnjide; ako jesu, kako su podigli tako dobrog sina i koliki je sada njihov stvaran uticaj na njega? Ova nerazjašnjena pitanja ipak ne remete ozbiljnije ukupan utisak o ovom ostvarenju.
Postoje mnogi dečji romani s kučićima u glavnoj ulozi; svakako se posebno izdvaja Odisejin Džukac Kucov, koji se bavi suštinom i prirodom prijateljstva generalno, pa tako i između vrsta – dok je ovde naglasak na poziciji psa u porodici, uz mnogo bavljenja porodičnom dinamikom i temom starenja i smrtnosti. Neobičnost ovog romana za decu je i u tome što glavni junak s kojim se čitalac identifikuje nije štene ni mlad pas, već veteran na izmaku svog životnog veka, tako da, pored empatije među različitim vrstama, imamo i transgeneracijsku empatiju. Ovde svakako treba pohvaliti vižljastu duhovitost pisanja, kao i lepršav prevod Ivane Nešić. Ja, Kozmo je pametan, emotivan i neodoljiv roman za sve koji vole pse ili želimo da ih zavole, bez obzira na godine. Takođe, to je i neočekivano dobra priča o prolaznosti i ljubavi kao konstanti.
muški lik: Ujka Redži pojavljuje se kao dragoceni saveznik i podrška kada stvari krenu nizbrdo; on lepo razume i decu i pse, ali i odrasle koji su se malo pogubili. ženski lik: Mama, po prirodi stvari; sa decom i Kozmom ima vrlo blizak odnos, možda joj nije baš dugačak fitilj u vezi s muškarcem, ali rakuna koji uđe u kuću isteruje bez nasilja.
epizodni lik: Bobtejl je kroz ceo roman prisutan kao pritajena demonska pretnja Kozmu, da bi se na kraju ispostavilo da je on zapravo mnogo složeniji lik. odnos: Mama i Tata; mi ne znamo šta je tačno među njima pošlo naopako i to je svakako samo njihova stvar, ali oni se u svemu tome ustrajno trude da se uzdrže od destrukcije i očuvaju pristojne odnose. scena: Maksov pokušaj bekstva od kuće, uz Kozmovo nevoljko učešće, završava se kao bliski susret sa smrću i suočenje s mogućom krivicom za nečiju smrt.
emocije: 9 zabava: 9 stil: 8 edukativnost: 8
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala – Karli Sorosijak
* * *
OPŠTI PODACI O ROMANU
autor: Karli Sorosijak naslov: JA, KOZMO izdanje na srpskom:Kreativni centar, 2022. ISBN: 978-86-529-1026-7 format: 13×20 cm broj strana: 270 povez: meki pismo: latinica naslovna strana: Ben Mentl prevod s engleskog: Ivana Nešić originalno izdanje: Carlie Sorosiak, I, Cosmo, 2019.
najpovoljnija kupovina:sajt izdavača, knjižara Kreativnog centra
Dvanaestogodišnja Tumasina živi s ocem u ogromnoj kućerini svoje babatetke Henrijete, koja leži na samrti. U kući su se nedavno okupili svi njihovi rođaci, čekajući Henrijetin kraj da vide šta će s njenim imetkom. Atmosfera među rođacima je prilično sumorna, jer su u pitanju tri porodice koje su zapravo vrlo disfunkcionalne, svaka na svoj način. Porodični problem glavne junakinje je to što ne uspeva da povrati komunikaciju s ocem koji je potpuno odlutao posle tragične smrti mlađeg sina i razlaza s Tumasininom majkom koji je usledio. Pored čemernog oca i razdražljivih odraslih rođaka, Tumasina mora da provodi dane i sa decom koja joj ne prijaju: Erlandom, bratom od strica koji ima problem s mentalnim zdravljem i agresivnošću, te petogodišnjom Signe, koja je suviše mala da bi joj bila društvo, a pritom je i potpuno ćutljiva i povučena. Jedino prihvatljivo društvo Tumasini je njena nešto starija sestra od tetke Vilma, ali ona je veoma opterećena nezadovoljstvom svojim izgledom.
Ovu krajnje neveselu
situaciju prodrma otkriće do kog slučajno dolazi mala Signe, pronašavši tajnu
sobu s ogledalima, jedinu u toj kući koja je cela bez ijednog ogledala. Signe
pokazuje sobu Tumasini i pred njima se otvara jedna sasvim drugačija perspektiva
sveta i njihovih života. U sobi s ogledalima susreću Heti, neobičnu devojčicu
koja kod svih izaziva krucijalne unutrašnje promene i suočava ih sa stvarima
koje moraju da urade u svom životu i porodičnom okruženju.
Kuća bez ogledala proslavljenog švedskog autora Mortena Sandena po više elemenata podseća na predivan i meni izuzetno drag engleski klasik dečje literature Tom’s Midnight Garden (kod nas preveden kao Kad sat otkuca trinaest, takođe u izdanju Odiseje). I ovde je u pitanju dete među dosadnim odraslima u misterioznoj kući; i ovde se magija dešava iza tajnih vrata kroz koja deca prolaze posle ponoći; i ovde je katalizator odrastanja dete-duh koje se pojavljuje kao saveznik i prijatelj s one strane stvarnosti. No u nekim stvarima Kuća bez ogledala uspeva da prodrma i potrese čitaoca i dublje i intenzivnije, nadrastavši taj osnovni nivo dirljive priče o transgeneracijskom prijateljstvu obasjanom misterioznom mesečinom.
To je jedna kompleksna drama o nesrećnim porodicama, ogorčenim odraslima i očajnoj deci. Osim toga, to je i priča o ljudskim snovima, nadanjima i stvarima koje tokom životnog puta krenu naopako. Takođe, to je i priča o fundamentalnoj potrebi za istinskom komunikacijom i suočavanjem s pravim pitanjima, najpre u odnosu sa samim sobom, a onda i s najbližim osobama. A iznad svega, ovaj roman je stamena himna životu, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama, dobicima i gubicima, radostima i tugama. Neverovatno koliko mnogo toga je stalo u romančić koji efektivno ima jedva nešto više od sto strana za čitanje, a o rezilijentnosti i tvrdoglavoj poeziji života kaže koliko i epski spektakl Prohujalo s vihorom, ako ne i više!
autor ovog prikaza posle čitanja Kuće bez ogledala
Ogledala u romanu
imaju važnu ulogu i Sanden nam skreće pažnju da kroz život nikako nije dobro
prolaziti bez njih. Ona nam pomažu da sagledamo sebe i pružaju nam drugačiju
perspektivu stvari, s neke druge strane od one na koju smo navikli. Najbolja
ogledala su nam ljudi koji nas vole i dobro nas poznaju; tu ulogu može da odigra
i umetnost, kao svet s one strane ogledala koji nam pomaže da bolje integrišemo
ovaj svet, kao što se desilo Vilmi kroz čitanje.
Maestralnosti ovog
romana svakako doprinosi i to što je autor diplomirani psiholog, pa su situacije
koje opisuje pune suptilnih detalja, misli i osećanja likova koji kroz njih
prolaze, a pritom je Sanden i veliki majstor reči, pa ume da sve to efektno
izrazi i prikaže. A na kraju svega, tresne vas završnim mislima o
veličanstvenosti i punoći života kao takvog. U vrlo jakoj konkurenciji veoma
kvalitetnih Odisejinih izdanja za decu, Kuća
bez ogledala je postala moj novi favorit.
muški lik: Erland, dete-žrtva razvoda svojih roditelja, čiji bol ga je zamalo pretvorio u čudovište. ženski lik: Vilma, nesigurna tinejdžerka koja trpi vršnjačko psihološko maltretiranje i nerazumevanje roditelja, ali pronalazi snagu da se izbori za svoje mesto u svetu. epizodni lik: Danijel, ostavljeni muškarac i nesnađeni otac, koji je pobegao u hladnoću i cinizam. odnos: Heti, devojčica iza ogledala, jako dobro poznaje sve likove u romanu i prema njima ima nežan i saveznički odnos. Ona slaže album s fotografijama svih ljudi iz ove porodice, generacijama unazad, zna sva njihova imena, priče, svetle i mračne trenutke, sve ih voli i brine za njih. Heti je zapravo sâma ljubav utkana u život. scena: Završni razgovor Tumasine s ocem, u kom ga ona – poput ogledala – suočava s prelomnom tačkom njegovog života koji se zaglavio u mestu. citat: „Život ti je lakši ako izgledaš dobro.” (reče Vilma, ponavljajući poruku svoje majke koja je internalizovala pritisak patrijarhata) zanimljivosti: Roman je ilustrovao Ištvan Lakatoš, autor Kockograda i serijala o Emi i Tesli.
emocije: 10 zabava: 9 stil: 10 edukativnost: 7
Aleksandar Gubaš
* * *
on je ovo napisao – Morten Sanden (1962)
* * *
OPŠTI PODACI O ROMANU
autor: Morten Sanden naslov: KUĆA BEZ OGLEDALA izdanje na srpskom:Odiseja, 2020. ISBN: 978-86-7720-178-4 format: 14×20 cm broj strana: 134 povez: meki pismo: latinica ilustracije: Ištvan Lakatoš prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu originalno izdanje: Mårten Sandén, Ett hus utan speglar, 2012.
Trinaestogodišnja Konstantina je ćerka jedinica roditelja intelektualaca koji su se iz Grčke odselili u Nemačku i obezbedili si lepu egzistenciju. Tinejdžerka koja je odskakala od svoje matične sredine lepo se kulturološki presadila i socijalno umrežila u novoj sredini i novoj školi. Uljuljkana u novonastalu idilu, nije primetila niti razumela šta se dešava među njenim roditeljima, pa njihov razvod doživljava kao grom iz vedrog neba, koji joj korenito menja život.
Kako bi joj omogućili
pauzu da se presabere, a i sebi da si organizuju sada odvojene privatne živote,
roditelji šalju Konstantinu na godinu dana nazad u Atinu, da živi kod bake s
kojom se fundamentalno ne razume. Baka živi u žalosti za tragično stradalom
starijom unukom ljubimicom, a introvertnu Konstantinu doživljava kao stranca
pod sopstvenim krovom. Bakine stalne priče o antifašističkoj borbi za vreme
nacističke okupacije, i zatim vojne hunte u Grčkoj, Konstantini nisu nimalo
bliske niti zanimljive, što baku dodatno vređa i otuđuje od unuke.
Potresena raspadom
porodice, potištena zbog fizičke i socijalne distance od roditelja, doživljavana
kao čudak u grčkoj školi i zaglavljena u konfliktan odnos s bakom, Konstantina
u školi otkriva Lučinjolu, momka s kojim deli sličnu autsajdersku sudbinu i
iskustvo života u Nemačkoj. Lučinjola je jedini koji je razume, ali on ima ozbiljan
problem sa psihoaktivnim supstancama, koji uskoro postaje i njen problem. Baka će
biti prinuđena da shvati kako je spasavanje unuke iz čeljusti droge mnogo teže
nego spasavanje uhapšenog supružnika iz nacističkog zatvora.
Konstantina i njeni paukovi jedno je od poslednjih ostvarenja popularne grčke autorke za decu i mlade Alki Zei. Ona u ovaj young adult roman upliće i brojne autobiografske elemente, posebno kroz lik bake Farmur i njenih najboljih drugarica, koje su još kao tinejdžerke bez straha pucale po nacistima, a kasnije trpele represiju u godinama vojne hunte. Ta edukativna komponenta romana, koja se bavi novijom grčkom istorijom, prilično je zanimljiva čitaocu, ali Konstantina dugo vremena ostaje netaknuta bakinim pričama. Odnos između bake i unuke čini centralnu dramsku okosnicu, a njegov razvoj predstavlja jedan vrlo trnovit put, s puno uzajamnog ignorisanja, otpora i nanošenja bola, pre nego što mukotrpno stignu do međusobnog poštovanja zbog hrabrosti, borbenosti i odlučnosti – osobina koje otkriju kao zajedničke.
Sukob između bakine
prošlosti i unukine sadašnjosti nije jedini sukob dva sveta koji se provlači
kroz roman – tu je i sukob između temperamentnog, konzervativnog i siromašnog
Juga, s jedne strane, i introspektivnog, liberalnog i dobrostojećeg Severa sa
druge. I inače prilično različitoj od vršnjaka u rodnoj Atini, ponovni susret s
tim okruženjem Konstantini pada još teže nakon što je bila izložena jednoj
drugačijoj viziji uređenja i funkcionisanja sveta. No s druge strane, opušten
odnos prema instituciji braka, porodice i intimnih veza u Nemačkoj biće i
katalizator raspada njene primarne porodice, koja očigledno nije bila uvezana
nekim baš istinski čvrstim spojnicama.
Okupirani svojim
ličnim nezadovoljstvima i suštinskim razmimoilaženjima, nju roditelji zapravo i
ne primećuju – kao da je sav taj brižan odnos prema ćerki prvenstveno
manifestnog karaktera i „po difoltu”, ali zapravo ispada da je Konstantina
njima samo prtljag koji premeštaju tamo gde im je zgodnije; s njom niko ne
razgovara o tome šta ona misli i oseća i šta bi volela, samo joj saopštavaju
svoje odluke. Autopercepcija glavne junakinje oblikovana je porukama koje još
od rođenja dobija od bake o nesposobnosti i lošem fizičkom izgledu; s druge
strane, njeni roditelji se, istina, ne priključuju tim bakinim kritizerskim
tiradama, ali isto tako ne čine baš bogzna šta da pomognu ćerki da otkrije
svoje lične potencijale.
Autorka nam ovde
donosi portrete mnoštva zanimljivih likova, sa zbunjenom tinejdžerkom u
središtu priče, a njihove odnose oslikava kroz niz briljantnih zapažanja,
efektnih metafora i minucioznih karakteroloških detalja. U klupku paučine u
koje se uplela glavna junakinja, narkomanija predstavlja vrlo realnu pretnju
čiju ozbiljnost ovde možemo sasvim dobro da osetimo. Iako nije hardcore priča kao Mi deca sa stanice ZOO, ovaj roman o maloletničkoj zavisnosti, upravo
zbog svoje psihološke iznijansiranosti, uznemirava na više nivoa. Jedino je
šteta što samim scenama konzumacije droge nedostaje ubedljivost autentičnog iskustva.
Konstantina i njeni paukovi je slojevita drama o
savremenoj višegeneracijskoj porodici i nedostatku komunikacije unutar nje, ali
i mala freska o traumatičnom nasleđu Grčke iz 20. veka. U okviru i jedne i
druge teme, autorka nam nudi ljubav i hrabrost kao putokaze.
muški lik: Lučinjola, talentovani ali zanemareni tinejdžer, upleten u sličnu paučinu i zarobljen na istoj ničijoj zemlji kao Konstantina, ali s ipak mnogo većim nedostatkom podrške nego ona. ženski lik: Baka Farmur, oštra namrgođena žena stisnutih usta, nekadašnja akciona heroina i sadašnja alfa ženka porodice, teško prihvata odstupanje unuke od zacrtanih očekivanja. epizodni lik: To je zapravo kolektivni lik tri Aspazije – tri najbolje prijateljice bake Farmur i njene drugarice po oružju iz antifašističke borbe, koje u romanu funkcionišu kao nekakav antički hor i umekšavaju Farmur tamo gde je pretvrda, omogućavajući most između nje i unuke. odnos: Jedini razvojno podržavajući odnos Konstantina uspostavlja s nekim nastavnicima – u Nemačkoj je to her Hajner, a u Grčkoj nastavnik Benos, koji funkcionišu maltene kao jedan te isti lik na različitim geografskim koordinatama, šaljući glavnoj junakinji poruke istinske podrške, ohrabrenja i pozitivnog samovrednovanja. scena: Potresna poseta ostrvu s prihvatilištem za ptice, kamo odlaze Lučinjola i Konstantina prilikom jednog od njenih sve brojnijih bežanja iz škole.
emocije: 9 zabava: 7 stil: 8 edukativnost: 8
Aleksandar Gubaš
* * *
Alki Zei, autorka romana (1925-2020)
* * *
OPŠTI PODACI O ROMANU
autor: Alki Zei naslov: KONSTANTINA I NJENI PAUKOVI izdanje na srpskom:Heliks, 2020. ISBN: 978-86-6024-054-7 format: 13,5×20 cm broj strana: 174 povez: meki pismo: latinica prevod s grčkog: Irena Bogdanović originalno izdanje: Άλκη Ζέη, Η Κωνσταντίνα και οι αράχνες της, 2002.
