Category Archives: odrastanje

romani u kojima se prikazuje sazrevanje i osamostaljivanje maloletnih glavnih junaka

Kuća bez ogledala

Dvanaestogodišnja Tumasina živi s ocem u ogromnoj kućerini svoje babatetke Henrijete, koja leži na samrti. U kući su se nedavno okupili svi njihovi rođaci, čekajući Henrijetin kraj da vide šta će s njenim imetkom. Atmosfera među rođacima je prilično sumorna, jer su u pitanju tri porodice koje su zapravo vrlo disfunkcionalne, svaka na svoj način. Porodični problem glavne junakinje je to što ne uspeva da povrati komunikaciju s ocem koji je potpuno odlutao posle tragične smrti mlađeg sina i razlaza s Tumasininom majkom koji je usledio. Pored čemernog oca i razdražljivih odraslih rođaka, Tumasina mora da provodi dane i sa decom koja joj ne prijaju: Erlandom, bratom od strica koji ima problem s mentalnim zdravljem i agresivnošću, te petogodišnjom Signe, koja je suviše mala da bi joj bila društvo, a pritom je i potpuno ćutljiva i povučena. Jedino prihvatljivo društvo Tumasini je njena nešto starija sestra od tetke Vilma, ali ona je veoma opterećena nezadovoljstvom svojim izgledom.

Ovu krajnje neveselu situaciju prodrma otkriće do kog slučajno dolazi mala Signe, pronašavši tajnu sobu s ogledalima, jedinu u toj kući koja je cela bez ijednog ogledala. Signe pokazuje sobu Tumasini i pred njima se otvara jedna sasvim drugačija perspektiva sveta i njihovih života. U sobi s ogledalima susreću Heti, neobičnu devojčicu koja kod svih izaziva krucijalne unutrašnje promene i suočava ih sa stvarima koje moraju da urade u svom životu i porodičnom okruženju.

Kuća bez ogledala proslavljenog švedskog autora Mortena Sandena po više elemenata podseća na predivan i meni izuzetno drag engleski klasik dečje literature Tom’s Midnight Garden (kod nas preveden kao Kad sat otkuca trinaest, takođe u izdanju Odiseje). I ovde je u pitanju dete među dosadnim odraslima u misterioznoj kući; i ovde se magija dešava iza tajnih vrata kroz koja deca prolaze posle ponoći; i ovde je katalizator odrastanja dete-duh koje se pojavljuje kao saveznik i prijatelj s one strane stvarnosti. No u nekim stvarima Kuća bez ogledala uspeva da prodrma i potrese čitaoca i dublje i intenzivnije, nadrastavši taj osnovni nivo dirljive priče o transgeneracijskom prijateljstvu obasjanom misterioznom mesečinom.

To je jedna kompleksna drama o nesrećnim porodicama, ogorčenim odraslima i očajnoj deci. Osim toga, to je i priča o ljudskim snovima, nadanjima i stvarima koje tokom životnog puta krenu naopako. Takođe, to je i priča o fundamentalnoj potrebi za istinskom komunikacijom i suočavanjem s pravim pitanjima, najpre u odnosu sa samim sobom, a onda i s najbližim osobama. A iznad svega, ovaj roman je stamena himna životu, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama, dobicima i gubicima, radostima i tugama. Neverovatno koliko mnogo toga je stalo u romančić koji efektivno ima jedva nešto više od sto strana za čitanje, a o rezilijentnosti i tvrdoglavoj poeziji života kaže koliko i epski spektakl Prohujalo s vihorom, ako ne i više!

autor ovog prikaza posle čitanja Kuće bez ogledala

Ogledala u romanu imaju važnu ulogu i Sanden nam skreće pažnju da kroz život nikako nije dobro prolaziti bez njih. Ona nam pomažu da sagledamo sebe i pružaju nam drugačiju perspektivu stvari, s neke druge strane od one na koju smo navikli. Najbolja ogledala su nam ljudi koji nas vole i dobro nas poznaju; tu ulogu može da odigra i umetnost, kao svet s one strane ogledala koji nam pomaže da bolje integrišemo ovaj svet, kao što se desilo Vilmi kroz čitanje.

Maestralnosti ovog romana svakako doprinosi i to što je autor diplomirani psiholog, pa su situacije koje opisuje pune suptilnih detalja, misli i osećanja likova koji kroz njih prolaze, a pritom je Sanden i veliki majstor reči, pa ume da sve to efektno izrazi i prikaže. A na kraju svega, tresne vas završnim mislima o veličanstvenosti i punoći života kao takvog. U vrlo jakoj konkurenciji veoma kvalitetnih Odisejinih izdanja za decu, Kuća bez ogledala je postala moj novi favorit.

muški lik: Erland, dete-žrtva razvoda svojih roditelja, čiji bol ga je zamalo pretvorio u čudovište.
ženski lik: Vilma, nesigurna tinejdžerka koja trpi vršnjačko psihološko maltretiranje i nerazumevanje roditelja, ali pronalazi snagu da se izbori za svoje mesto u svetu.
epizodni lik: Danijel, ostavljeni muškarac i nesnađeni otac, koji je pobegao u hladnoću i cinizam.
odnos: Heti, devojčica iza ogledala, jako dobro poznaje sve likove u romanu i prema njima ima nežan i saveznički odnos. Ona slaže album s fotografijama svih ljudi iz ove porodice, generacijama unazad, zna sva njihova imena, priče, svetle i mračne trenutke, sve ih voli i brine za njih. Heti je zapravo sâma ljubav utkana u život.
scena: Završni razgovor Tumasine s ocem, u kom ga ona – poput ogledala – suočava s prelomnom tačkom njegovog života koji se zaglavio u mestu.
citat: „Život ti je lakši ako izgledaš dobro.” (reče Vilma, ponavljajući poruku svoje majke koja je internalizovala pritisak patrijarhata)
zanimljivosti: Roman je ilustrovao Ištvan Lakatoš, autor Kockograda i serijala o Emi i Tesli.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Morten Sanden (1962)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Morten Sanden
naslov: KUĆA BEZ OGLEDALA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-178-4
format: 14×20 cm
broj strana: 134
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Ištvan Lakatoš
prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
originalno izdanje: Mårten Sandén, Ett hus utan speglar, 2012.


najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Konstantina i njeni paukovi

Trinaestogodišnja Konstantina je ćerka jedinica roditelja intelektualaca koji su se iz Grčke odselili u Nemačku i obezbedili si lepu egzistenciju. Tinejdžerka koja je odskakala od svoje matične sredine lepo se kulturološki presadila i socijalno umrežila u novoj sredini i novoj školi. Uljuljkana u novonastalu idilu, nije primetila niti razumela šta se dešava među njenim roditeljima, pa njihov razvod doživljava kao grom iz vedrog neba, koji joj korenito menja život.

Kako bi joj omogućili pauzu da se presabere, a i sebi da si organizuju sada odvojene privatne živote, roditelji šalju Konstantinu na godinu dana nazad u Atinu, da živi kod bake s kojom se fundamentalno ne razume. Baka živi u žalosti za tragično stradalom starijom unukom ljubimicom, a introvertnu Konstantinu doživljava kao stranca pod sopstvenim krovom. Bakine stalne priče o antifašističkoj borbi za vreme nacističke okupacije, i zatim vojne hunte u Grčkoj, Konstantini nisu nimalo bliske niti zanimljive, što baku dodatno vređa i otuđuje od unuke.

Potresena raspadom porodice, potištena zbog fizičke i socijalne distance od roditelja, doživljavana kao čudak u grčkoj školi i zaglavljena u konfliktan odnos s bakom, Konstantina u školi otkriva Lučinjolu, momka s kojim deli sličnu autsajdersku sudbinu i iskustvo života u Nemačkoj. Lučinjola je jedini koji je razume, ali on ima ozbiljan problem sa psihoaktivnim supstancama, koji uskoro postaje i njen problem. Baka će biti prinuđena da shvati kako je spasavanje unuke iz čeljusti droge mnogo teže nego spasavanje uhapšenog supružnika iz nacističkog zatvora.

Konstantina i njeni paukovi jedno je od poslednjih ostvarenja popularne grčke autorke za decu i mlade Alki Zei. Ona u ovaj young adult roman upliće i brojne autobiografske elemente, posebno kroz lik bake Farmur i njenih najboljih drugarica, koje su još kao tinejdžerke bez straha pucale po nacistima, a kasnije trpele represiju u godinama vojne hunte. Ta edukativna komponenta romana, koja se bavi novijom grčkom istorijom, prilično je zanimljiva čitaocu, ali Konstantina dugo vremena ostaje netaknuta bakinim pričama. Odnos između bake i unuke čini centralnu dramsku okosnicu, a njegov razvoj predstavlja jedan vrlo trnovit put, s puno uzajamnog ignorisanja, otpora i nanošenja bola, pre nego što mukotrpno stignu do međusobnog poštovanja zbog hrabrosti, borbenosti i odlučnosti – osobina koje otkriju kao zajedničke.

Sukob između bakine prošlosti i unukine sadašnjosti nije jedini sukob dva sveta koji se provlači kroz roman – tu je i sukob između temperamentnog, konzervativnog i siromašnog Juga, s jedne strane, i introspektivnog, liberalnog i dobrostojećeg Severa sa druge. I inače prilično različitoj od vršnjaka u rodnoj Atini, ponovni susret s tim okruženjem Konstantini pada još teže nakon što je bila izložena jednoj drugačijoj viziji uređenja i funkcionisanja sveta. No s druge strane, opušten odnos prema instituciji braka, porodice i intimnih veza u Nemačkoj biće i katalizator raspada njene primarne porodice, koja očigledno nije bila uvezana nekim baš istinski čvrstim spojnicama.

Okupirani svojim ličnim nezadovoljstvima i suštinskim razmimoilaženjima, nju roditelji zapravo i ne primećuju – kao da je sav taj brižan odnos prema ćerki prvenstveno manifestnog karaktera i „po difoltu”, ali zapravo ispada da je Konstantina njima samo prtljag koji premeštaju tamo gde im je zgodnije; s njom niko ne razgovara o tome šta ona misli i oseća i šta bi volela, samo joj saopštavaju svoje odluke. Autopercepcija glavne junakinje oblikovana je porukama koje još od rođenja dobija od bake o nesposobnosti i lošem fizičkom izgledu; s druge strane, njeni roditelji se, istina, ne priključuju tim bakinim kritizerskim tiradama, ali isto tako ne čine baš bogzna šta da pomognu ćerki da otkrije svoje lične potencijale.

Autorka nam ovde donosi portrete mnoštva zanimljivih likova, sa zbunjenom tinejdžerkom u središtu priče, a njihove odnose oslikava kroz niz briljantnih zapažanja, efektnih metafora i minucioznih karakteroloških detalja. U klupku paučine u koje se uplela glavna junakinja, narkomanija predstavlja vrlo realnu pretnju čiju ozbiljnost ovde možemo sasvim dobro da osetimo. Iako nije hardcore priča kao Mi deca sa stanice ZOO, ovaj roman o maloletničkoj zavisnosti, upravo zbog svoje psihološke iznijansiranosti, uznemirava na više nivoa. Jedino je šteta što samim scenama konzumacije droge nedostaje ubedljivost autentičnog iskustva.

Konstantina i njeni paukovi je slojevita drama o savremenoj višegeneracijskoj porodici i nedostatku komunikacije unutar nje, ali i mala freska o traumatičnom nasleđu Grčke iz 20. veka. U okviru i jedne i druge teme, autorka nam nudi ljubav i hrabrost kao putokaze.

muški lik: Lučinjola, talentovani ali zanemareni tinejdžer, upleten u sličnu paučinu i zarobljen na istoj ničijoj zemlji kao Konstantina, ali s ipak mnogo većim nedostatkom podrške nego ona.
ženski lik: Baka Farmur, oštra namrgođena žena stisnutih usta, nekadašnja akciona heroina i sadašnja alfa ženka porodice, teško prihvata odstupanje unuke od zacrtanih očekivanja.
epizodni lik: To je zapravo kolektivni lik tri Aspazije – tri najbolje prijateljice bake Farmur i njene drugarice po oružju iz antifašističke borbe, koje u romanu funkcionišu kao nekakav antički hor i umekšavaju Farmur tamo gde je pretvrda, omogućavajući most između nje i unuke.
odnos: Jedini razvojno podržavajući odnos Konstantina uspostavlja s nekim nastavnicima – u Nemačkoj je to her Hajner, a u Grčkoj nastavnik Benos, koji funkcionišu maltene kao jedan te isti lik na različitim geografskim koordinatama, šaljući glavnoj junakinji poruke istinske podrške, ohrabrenja i pozitivnog samovrednovanja.
scena: Potresna poseta ostrvu s prihvatilištem za ptice, kamo odlaze Lučinjola i Konstantina prilikom jednog od njenih sve brojnijih bežanja iz škole.

emocije: 9
zabava: 7
stil: 8
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

Alki Zei, autorka romana (1925-2020)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Alki Zei
naslov: KONSTANTINA I NJENI PAUKOVI
izdanje na srpskom: Heliks, 2020.
ISBN: 978-86-6024-054-7
format: 13,5×20 cm
broj strana: 174
povez: meki
pismo: latinica
prevod s grčkog: Irena Bogdanović
originalno izdanje: Άλκη Ζέη, Η Κωνσταντίνα και οι αράχνες της, 2002.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Crna ptica

This image has an empty alt attribute; its file name is crna-ptica.jpg

Dvanaestogodišnja Želja izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći. Njena majka pokušava da prikupi konce života posle te tragedije i da nastavi dalje sa detetom o kome sad mora sama da brine. Želja oseća da je veoma nepravedno to što ne može bar još jednom da zagrli obožavanog oca, pa uporno pokušava da nađe neki način za to. Provodi dane na groblju, gde upoznaje usamljenog Vuka, jednog od dečjih duhova, koji se i dalje vrzma tu na granici svetova živih i mrtvih. Vuk obećava Želji da će joj omogućiti susret s ocem u limbu između živih i mrtvih, samo ako ona pristane da bude njegovo društvo dokle god mu to treba. Želja šta će, pristane – i uskoro primećuje da je u Vukovom svetu uvek toplo leto, za razliku od ledene, kišovite i tmurne zime koja trenutno vlada njenim svetom. Njegov svet je opasno privlačan, a majčin saveznik u spasavanju Želje od očijukanja sa svetom mrtvih je i grobljanski pas Žile.

Crna ptica je debitanski roman mlade vranjanske pesnikinje Aleksandre Jovanović, studentkinje dramaturgije u Beogradu, štampan u izdanju Kreativnog centra, s naslovnom stranom koju je uradio Bob Živković. Već sâm taj podatak govori nešto o kvalitetu, jer Kreativni centar ima vrlo visoke kriterijume za podršku domaćem debitantskom romanu za decu. Aleksandra je dobila tu podršku i nije je izneverila. Motiv tuge ćerke za poginulim ocem koji je bio umetnička duša podseća na situaciju iz predivnog romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke, ali mu je ova autorka prišla iz drugačijeg ugla.

Milje koji je odabrala za izgradnju ove veoma intenzivne dečje drame povlači neizbežne asocijacije na Gejmenovu Knjigu o groblju, ali postoji jasna razlika u odnosu protagonista romana sa svetom duhova: Gejmenovi duhovi su najčešće benevolentni melanholici pokroviteljski nastrojeni prema glavnom liku, kome pružaju podršku da uspe u spoljašnjem svetu, dok je Vuk dečji duh opsesivno opterećen time da uvuče Želju u svoj zagrobni svet. Razlika je svakako i u žanrovskoj atmosferi: Knjiga o groblju je više iščašeni i izmešteni krimi triler, u kome duhovi čuvaju glavnog junaka od ubica, dok je Crna ptica emotivna drama s dosta horor momenata koji prate izazove odrastanja glavne junakinje.


sa predstavljanja romana u Vranju

Ima tu raznih efikasnih žanrovskih pomagala u vidu zloslutnih signala koji najavljuju neprijatne stvari: mrtvačke hrizanteme, zavijanje psa, škripa zarđale vrteške-ubice… Autorka je ovde Željinoj razornoj tuzi suprotstavila entuzijazam Vuka da je fascinira i kontroliše, što otvara prostor za mnogo napetih i naelektrisanih situacija na toj izazovnoj horor pozadini. Vukova ljubomora dolazi u sukob sa Željinim psom Žiletom, a dok traje obećani pokušaj susreta s njenim ocem, Vuk vrši pritisak na nju da se otuđi i od svog najboljeg ovozemaljskog druga Luke.

U kući se majka i Želja mimoilaze i gube komunikaciju, a dramu pojačava i prisustvo Željine tetke, majčine sestre, koja je došla kod njih posle nesreće da se nađe pri ruci, ali nikako da ode. Taj spoljašnji svet zaista kao da ne pokazuje nikakvo interesovanje da podeli Željinu čežnju za još jednim susretom s ocem, a ta čežnja je duboka i vrlo proaktivna. Aleksandra Jovanović nam je u ovom romanu secirala dečju tugu uzduž i popreko, po raznim nivoima, sve do onog najmračnijeg – odustajanja od života. Crna ptica je emotivna priča koju će voleti svi ljubitelji finog pametnog horora i nežnog psihotrilera.

muški lik: Vukov tragični lik funkcioniše u ovom romanu kao negativac koga svi razumemo.
ženski lik: Želja se tu očigledno nameće po prirodi stvari, ali ništa manje zanimljiva nije ni njena majka, koja možda nije najveštiji roditelj, ali se bori kako zna i ume, držeći stvari na okupu dok joj ćerka pluta u limbu.
epizodni lik: Grobar Mića sve vidi i zna.
odnos: Arhetipska igra između Želje i Vuka.
scena: Satiričan prikaz odlaska glavne junakinje kod jedinog lokalnog dečjeg psihologa dostupnog vikendom.

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Aleksandra Jovanović (1996)


foto: svetionik.com

* * *

 OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Aleksandra Jovanović
naslov: CRNA PTICA
originalno izdanje: Kreativni centar, 2020.
ISBN: 978-86-529-0815-8
format: 14,5×20,5 cm
broj strana: 144
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Dobrosav Bob Živković

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Zipolijevo pleme

Desetogodišnji dečak Giljem Kaldara, kao i većina dečaka njegovog uzrasta, ne voli da čita. Uopšte. To i ne bi bilo zabrinjavajuće niti zastrašujuće da u četvoročlanoj porodici Kaldara svi ne otkidaju na knjige u tolikoj meri da im čitanje zapravo predstavlja prateću aktivnost mnogih svakodnevnih radnji. Eto, na primer, Giljemov tata, Antonio Kaldara, upražnjava čitanje uz prvu jutarnju kafu, dok njegova supruga, Margarida Kaldara, pere zube pogleda prikovanog za stranice neke njoj privlačne knjige. A Nikolau, Giljemov brat, stariji od njega samo godinu i po dana? Imajući u vidu njegov uzrast, od njega bi se očekivalo da se odupre ovom bibliofilnom porodičnom ludilu. Ali – ne! Čak i on čita neprestano.

Za razliku od svih njih, Giljem je među poslednjima u razredu naučio da čita. Na časovima je zbog sricanja i zamuckivanja često meta podsmeha školskih drugova i drugarica, dok se kod kuće svakodnevno suočava s podrugljivim komentarima starijeg brata. Obavezna poseta školskoj biblioteci jednom nedeljno za Giljema predstavlja jedan od najgorih trenutaka u nedelji. I da cela stvar bude još gora, stroga bibliotekarka mu tu situaciju ni najmanje ne olakšava. Naprotiv.
Jednog dana, prilikom obavezne posete biblioteci, dok po običaju nije imao nikakvu ideju šta da odabere, Giljemu je pažnju privukla jedna knjiga koja je pala između polica i zaglavila se – kao da ga zove da je spase i tako odabere baš nju. Za tu knjigu su otpočetka vezane razne čudne stvari, počevši od toga što bibliotekarka otkriva da nje zapravo nema u katalogu. Knjiga Giljema mistično privlači, ali on odugovlači da počne sa čitanjem, kao da se plaši da će biti ista kao sve druge dosadne knjige s kojima se do tada susretao. Njegova anksioznost pred tom knjigom prenosi se i na nas, tako da smo, onog momenta kada dečak uzima tu staru knjigu u šake, uzbuđeni koliko i on. Ipak, znamo li šta možemo da očekujemo?

Malo je reći da je dečak bio zapanjen time što mu se knjiga obraća tako direktno, oslovljavajući ga po imenu. A tek kada je na stranicama ugledao dobro poznata imena – ime učiteljice Katerine i gospođe Milstajn, bibliotekarke – bio je skroz zaprepašćen! Giljem donosi čvrstu odluku da istraži neobičnu tajnu ove jedinstvene, magične knjige. Ipak, već na samom početku te predane istrage susreće se s naizgled nepremostivim preprekama: njegov znatiželjni brat Niko mu uporno ne dozvoljava da sâm prolazi kroz ovu neverovatnu avanturu, a tu je i rok gospođe Milstajn koji mu ostavlja svega par dana za vraćanje knjige u biblioteku. Ubrzo saznaje i nešto sasvim ludo – ova očaravajuća knjiga kao da se prilagođavala svakom čitaocu, te su svi oni kojima je dospela u ruke na njenim stranicama zaticali drugačiji tekst!
Iako Giljem ima prisan odnos s majkom, tek u Zipolijevom plemenu pronalazi suštinsko razumevanje za vlastiti unutrašnji svet, što ga neminovno dovodi do potpunijeg poimanja sopstvenih osećanja i postupaka. Takođe, podstaknut interakcijom s meštanima ostrva Zipoli, ne samo da uspešno razrešava konflikt sa bratom Nikom, već se s njim združuje u pokušaju da razreši misteriju ove čudnovate knjige. Zipolijevi kao da imaju terapeutsko dejstvo, ne samo na njega, već na sve one s kojima dolaze u dodir – iskreno se povezuju oni koji bi se inače mimoišli, zbližavaju se oni koji su bili udaljeni, a oni koji su od sebe zazirali prilaze sebi inspirisani i ohrabreni.

Već na prvim stranicama Zipolijevog plemena katalonskog pisca Davida Nela sasvim nam je jasno da je roman prvenstveno namenjen deci kod koje postoji otpor prema čitanju. Takođe, namenjen je i njihovim roditeljima koji će možda upravo uz pomoć ove knjige uspeti da im približe magični svet pisane reči, ali i svima onima koji u čitanju već uživaju, jer će ih podsetiti zašto je to tako. Celokupnom užitku svakako doprinose i dopadljive ilustracije Biljane Mihajlović, nežnih, blago zaobljenih linija, koje čak i one likove koji su u romanu strogi prikazuju kao dobre, iskrene i nasmejane.

Ne iznenađuje što je Nelu jedan od omiljenih pisaca Mihael Ende, imajući u vidu da protagonista Zipolijevog plemena stupa u vrlo živ odnos s meštanima knjige – plemenom ostrva Zipoli, slično glavnom junaku Bastijanu iz Endeove Beskrajne priče. Tako nas pisac na inovativan način neposredno uvodi u tanani svet jednog senzitivnog desetogodišnjaka. Dok iz poglavlja u poglavlje pasionirano pratimo Giljemove domišljate napore da rasvetli zagonetku tajanstvenog Zipolijevog plemena, ne možemo a da ne primetimo da stil kojim nas pisac intrigira ima i elemente detektivskog romana. I tako dolazimo do najveće vrednosti ovog dela, do nečega što retkima polazi za rukom, što je Nelo nesumnjivo uspeo, a to je da nas istovremeno i poduči i zabavi – i to na jedan nežan, a ujedno i dinamičan način. Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.

muški lik: Giljem, osećajan i povučen, ali i znatiželjan dečak, koji se smelo upušta u nimalo lagodnu avanturu samospoznaje.
ženski lik: Stara gospođa Milstajn, suverena vladarka biblioteke, stroga prema deci, blaga prema knjigama.
epizodni lik: Niko, Giljemov brat, koji podrugljivošću i crnim humorom uspešno skriva sopstvenu ranjivost.
odnos: Odnos Giljema i Zipolijevog plemena, inspirativan i preobražavajući, odnos koji dečaka uči boljem razumevanju sebe i drugih.   
scena: Kad bibliotekarka, nakon čitanja prvih stranica Zipolijevog plemena, biva dirnuta i nežno pomiluje korice knjige kao da mazi mače.  

emocije: 9
zabava: 10
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

on je napisao ovu knjigu – David Nelo (1959)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: David Nelo
naslov: ZIPOLIJEVO PLEME
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-166-1
format: 14×20 cm
broj strana: 126
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Biljana Mihajlović
prevod sa katalonskog: Jelena Petanović
originalno izdanje: David Nel·Lo, La tribu dels Zippoli, 2017.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Princezin zakon / Princezina medalja

Sofiji se rasklima mlečni zub i ona upadne u paniku, ali niko je ne shvata suviše ozbiljno: ni njeni roditelji, inače kralj i kraljica, ni dadilja Ana, pa ni Anina simpatija, brkati stražar Petar. Sofija posebno voli da zagovara Petra dok je on na straži i mora da ćuti, pa je Petar prinuđen da prekrši pravilo službe, u pokušaju da joj objasni neke prirodne i društvene zakone.
Sofijin problem sa zubom čini se nerešiv i čitav dvor dospe u vanredno stanje. Problem spontano rešava bezubi Stefan koji dođe da joj zakrpi probušenu gumu na biciklu. On tako postane dvorski heroj i sprijatelji se sa Sofijom. Shvativši da je dugo bila bez prijatelja, ona proglasi svoj zakon da nijedno dete ne sme da raste bez druge dece, pa sa Stefanom ode na kolače.

* * *

Sa svojih šest godina Sofija već spava sama u sobi i volela bi da joj u mraku svetli mobilni, koji joj još nije dozvoljen. Zato zavidi dadilji Ani što se preko mobilnog dopisuje sa zapovednikom Petrom. Koristeći krišom tuđ mobilni u hodu, Sofija padne i povredi se, ali joj umesto kazne mama kraljica ponudi korišćenje mobilnog ukoliko napiše dobre razloge za to. Tako se Sofija potrudi da napiše svoj prvi nevešt sastav. Kao nagradu, dobije mogućnost da koristi mamin telefon ili tatin kraljevski tablet svakog dana od 10 do 10:45, ali bez pomeranja termina i nadoknađivanja propuštenog.
Naravno, pokazaće se da će se uvek baš u tom terminu pojaviti neke mnogo zanimljivije stvari, žurke, druženja, igre i takmičenja. U jednom takvom takmičenju Sofija će zaraditi i jednu posebnu štipaljku kao medalju.

Posle sjajnog Sazvežđa violina, Vesna Aleksić nas je ove godine obradovala još nekim novim naslovima, ovaj put za sasvim drugu ciljnu grupu. Princezin zakon i Princezina medalja su dva mini romana vezanog sadržaja, zapravo mini serijal sa šestogodišnjom princezom Sofijom u centru. Čak se i Sofija na ilustracijama u drugom nastavku pojavljuje bez zuba kog je imala u prvom nastavku. Sofija formalno jeste princeza i njeni roditelji jesu kralj i kraljica, ali to je ovde samo od uzgrednog značaja i tu, osim malog boljeg životnog standarda, nema nikakvog posebnog glamura ni protokola. Sofijina kraljevska porodica je toliko obična da ovde kralj i kraljica mogu da se shvate kao opšta metafora za brižne i deci naizgled svemoćne roditelje. Čak i dvorska dadilja Ana može da bude nečija tetka značajna za neki period razvoja. A Sofija je zaista princeza po tome što je svima oko nje očigledno važna, što je i osnov njenog srećnog detinjstva.

Sofija upoznaje svet i spontano uči o odnosima među ljudima, a u tome joj rado i dobronamerno pomažu odrasli i deca iz okruženja. Vesna Aleksić ovde uzbudljivo i duhovito opisuje haotične dečje dane, pune jakih doživljaja i svetski važnih utisaka, kroz koje prošetavaju razni zanimljivi glavni i epizodni likovi, svaki od njih ostavljajući neki svoj trag. Kroz interakciju s njima, Sofija uči veoma značajne stvari: o postojanju prirodnih zakona i društvenih ograničenja; o značaju i lepoti druženja uživo; o prijateljskom otkrivanju pozitivnih ljudi… Posebno je važno to što Sofija nauči koliko su važne igre na fiktivnom planu, kroz zamišljanje stvari kao da su nekakve drugačije. To kao je Sofiji neophodno da proživi i isproba neke zamišljene važne situacije, što je suština dečje igre. Vesna Aleksić jako lepo navodi Sofiju da se igra kao svako zdravo dete.

Ovaj zanimljiv par mini romana nastao je u okviru saradnje Kreativnog centra i projekta VIP Maštalice, kao neka vrsta storytelling međukoraka između slikovnice i romana. Priča je prilično jednostavna, ima malo strana (43) s puno ilustracija, ali tu se ipak dešava mnogo toga i ima sasvim solidna količina teksta – ima tu i za iskusne odrasle dobrih pola sata čitanja. Prijatnom čitalačkom doživljaju doprinose tople i elegantne ilustracije mlade Užičanke Bojane Stojanović (1994), zahvaljujući kojima je edicija o princezi Sofiji dobila nagradu za najlepšu dečju knjigu ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga.

Princezin zakon i Princezina medalja su idealne priče za čitalačke početnike koji dobijaju stalne zube i aktivno uče o svetu oko sebe, želeći da budu njegov ravnopravan deo. Mogu da funkcionišu kao duže priče pred spavanje, mali audio romani ili laka forma za početno samostalno čitanje. Dobro odmerena i znalački iskorišćena forma.

muški lik: Stefan, spontani i iskusni kreza koji Sofiju nauči kako da se nosi sa gubljenjem zuba i dramom rastenja.
ženski lik: Lojalna dadilja Ana, kraljičina saveznica u vaspitavanju Sofije.
epizodni lik: Upečatljiva kuma Badžojla, sa gavranom na ramenu i strogim psom Ruzmarinom.
odnos: Između Sofije i kraljice, odgovorne mlade majke koja svoju ćerku uči pravoj meri između zadovoljavanja želja i postojećih ograničenja.
scena: Kad Sofija začikava zapovednika Petra dok drži stražu.
citat: “… deci treba dati svega, ali samo u određenim dozama, kao sirup za kašalj.” (savetuje kuma Badžojla kraljicu)

emocije: 8
zabava: 9
stil: 9
edukativnost: 10

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Vesna Aleksić (1958)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Vesna Aleksić
naslovi: PRINCEZIN ZAKON i PRINCEZINA MEDALJA
izdavač: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0588-1 i 978-86-529-0589-8
format: 16×20 cm
broj strana: 43
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Bojana Stojanović

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image