Author Archives: knjigoskop

Sve što (ni)sam želela

Nina je nepopularna šestakinja, Strelac u horoskopu, otkida na Bili Ajliš, romantične filmove i horor igrice i želi da postane lekarka kad odraste. Maks je sedmak za kojim pola škole seče vene, horoskopski znak – Rak, loži se na Tupaka, fantastiku i akcione igrice, a kada odraste želi da bude glumac. Kada bi bila životinja, Nina bi bila srna, a Maks – divlji konj koga niko nikada ne bi pripitomio. Oni su dva sveta. Sasvim različita. Šta se dešava kada se usled iznenadne pandemije zbunjujućeg i zastrašujućeg virusa ovi, ne baš kompatibilni tinejdžeri nađu zatočeni u poluraspadnutoj kući Ninine bake, osuđeni samo jedno na drugo sve dok karantin ne prođe?

Nina i Maks su glavni junaci romana Sve što (ni)sam želela autorke Dragane Mladenović, u kome ona duhovito i emotivno, iz perspektive zbunjene tinejdžerke, obrađuje prilično aktuelnu temu (ne)snalaženja u vanrednim okolnostima izazvanim neočekivanim izbijanjem pandemije. Za manje od 48 časova po objavljivanju vesti da se neobjašnjivi virus pojavio među stanovništvom, vlast stavlja pod karantin delove grada u kome dvoje glavnih junaka žive. Osim vozila hitne pomoći i vojnih kamiona, drugi saobraćaj više ne postoji. Naoružani vojnici svakodnevno patroliraju ispred apoteka i supermarketa, u kojima skoro da ničega ni nema na policama, jer su u prvim danima ljudi poput pomahnitalih zombija grabili sve što bi im dopalo šaka. Mnoge porodice su razdvojene, a ona deca koja nisu smeštena u kolektivni smeštaj – tačnije, u kasarnu „Jug Bogdan”, posebno adaptiranu za ovu namenu – ostaju u potpunosti prepuštena sama sebi.

Usred celog tog apokaliptičnog meteža, Nina i Maks pronalaze utočište u staroj kući Ninine pokojne bake, „velelepnom muzeju nereda, strave i užasa”, pretvarajući je u privremeni smeštaj. Prinuđeni su da se zbliže jer su u tim, nimalo romantičnim okolnostima upućeni samo jedno na drugo. Očekuje ih niz izazova, prvenstveno onih koji se tiču preživljavanja u jednoj potpuno nepoznatoj i nejasnoj situaciji: kako i gde nabaviti hranu, čime se tuširati i prati zube, kako pomusti kozu ili umesiti hleb uz nemogućnost konsultovanja Gugla. Tu su i problemi vezani za pokušaje stupanja u kontakt sa članovima porodice i prijateljima.

Budući da dolaze iz različitih porodičnih miljea – Nina je iz funkcionalne, potpune porodice s roditeljima i sestrom Iskrom, dok su Maksovi roditelji razvedeni i ostvareni u drugim brakovima – različito se i nose s razdvojenošću od najbližih. Iz svih tih situacija koje testiraju njihovu snalažljivost i zrelost nastaje široka lepeza intenzivnih, često ambivalentnih i konfuznih emocija: od straha i panike, preko anksioznosti, tuge i ljutnje, pa sve do nadanja, ali i bliskosti koja se rađa između Nine i Maksa.

Kritika sistema socijalne zaštite ogleda se u grotesknom prikazu kolektivnog smeštaja za decu razdvojenu karantinom od roditelja. Kasarna „Jug Bogdan” nalik je na koncentracioni logor iz kojeg mladi beže, vršnjačko nasilje među štićenicima nekažnjeno eskalira, a socijalni radnici i svi zaduženi za zbrinjavanje dece funkcionišu kao Gestapo, jer jedino tako umeju da drže situaciju pod kontrolom. Budući da je roman pisan u formi dnevnika, kazivanje je vrlo neposredno i dinamično, a mračnu dramatiku nekih događaja autorka je vešto ublažila humorom i šarmantnim prikazom zbližavanja glavnih junaka. Ilustracije Dušana Pavlića, ponekad vesele, ponekad tužne, na tren zastrašujuće, u potpunosti odgovaraju tonu romana.

Epidemiološke teme kao pozadina dešavanja ne isključuju, već naglašavaju i one teme koje su mladima značajne i bliske – prva zaljubljivanja, odnos s porodicom, prijateljstvo i vršnjačko nasilje. Dragocenost ovog karantinskog trilera Dragane Mladenović je svakako u tome što na jedan vedar i komičan način, iz ugla mladih, obrađuje aktuelne pandemijske traume, te tako može poslužiti kao pogodna pripomoć u obrađivanju teških emocija koje pritiskaju mnoge. Zato je Sve što (ni)sam želela roman koji se pojavljuje upravo u trenutku kada je najpotrebniji.

muški lik: Maks, na prvi pogled površan i hladan – „gaser”, kako Nina kaže, a zapravo vrlo slojevit i upečatljiv lik.
ženski lik: Nina, senzitivna i pažljiva, znatno snalažljivija i hrabrija nego što sama veruje.
epizodni lik: Vera, Ninina najbliža drugarica (BFF), u romanu skupo plaća svoju različitost, pravednost i hrabrost.
odnos: Odnos Nine i Maksa – jedan nežan sudar dva različita sveta, bliskost koja se tiho razvija na pozadini potpunog društvenog sloma.
scena: Kad Nina pita Maksa ko mu od članova porodice najviše nedostaje, pa primeti suze u njegovim očima kad on navodi psa.
citat: „Samo jaki dečaci plaču. Slabići se prave da su hrabri.”

emocije: 9
zabava: 10
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Dragana Mladenović (1977)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Dragana Mladenović
naslov: SVE ŠTO (NI)SAM ŽELELA
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2020.
ISBN: 978-86-529-0823-3
format: 14×20 cm
broj strana: 145
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Dušan Pavlić
najpovoljnija kupovina: knjižare Kreativnog centra i sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Novo poglavlje

Dragi čitaoče ili čitalice,

Mnogima od nas tokom 2020. godine dogodile su se neke krupne i ozbiljne promene u životu, kao posledica pandemije koronavirusa. Ja ću ovde da ispričam šta se meni desilo i šta je meni u svemu tome najzanimljivije, a ti to čitaj ako i tebi bude zanimljivo, a ako ne, idi da se baviš nečim drugim. Sigurno uvek ima nešto da se radi, bez obzira da li si u osnovnoj školi ili u penziji.

Krupna promena koju je ovaj virus uneo u moj život dogodila se 2. septembra. Tog dana sam se preselio u Mirijevo, što je dosta van centra Beograda u kome sam do tada živeo. A živeo sam prilično zadovoljno, u zajedničkom domaćinstvu s još nekim ljudima, ali onda je u jednom trenutku situacija s virusom uticala na to da moram da se odselim. Malo je to komplikovanija priča pa neću ovde da zalazim u detalje, a nije ni bitno – poenta je u tome da je virus imao glavnu reč. On me je na kraju naterao da se preselim.

Ko god se nekad selio, zna koliko je to ozbiljna i dugotrajna stvar. Traženje stana preko oglasa je naporan posao i tom prilikom ponekad dospeš u neprijatne situacije, ali nalaženje stana je samo deo onoga što treba učiniti u vezi s preseljenjem. Kad nađeš stan, onda treba popisati i popakovati sve stvari koje nosiš iz starog stana, a tu se uvek nađe gomila nečega što treba pregledati jer više nemaš pojma šta je to. Tako se često desi da naletiš i na neke davno zaboravljene, a zapravo užasno zanimljive stvari, ili na neke neviđene gluposti za koje ti nije jasno zašto ih i dalje čuvaš. Mnogi mudri ljudi su govorili, a ponoviću to i ja: selidbe su idealna prilika da se rešiš viška stvari u životu.

biblioteka Knjigoskopa na novom mestu

I kad konačno izabereš sve što ćeš poneti, i kad to kamion ili kombi odnese u drugi stan, onda to tamo sve treba raspakovati i naći svim tim stvarima novo mesto. Pritom, ja sam sa sobom poneo i celokupnu biblioteku Knjigoskopa, s preko 340 knjiga za decu i mlade, a knjige su najteža stvar za nošenje. I još posle treba da ih složim tako da uvek znam gde da nađem onu koja mi treba.

Moram malo da se pohvalim kako sam sve ovo organizovao sâm. To, doduše, nije nikakav poseban podvig samo po sebi, jer to su mnogi ljudi uradili u svom životu, i to više puta. Evo na primer ja: za 32 godine koliko živim u Beogradu, selio sam se nekih 17 ili 18 puta, izgubio sam tačan broj. Ali svaki put kad sâm organizuješ nešto tako veliko, osetiš se nekako odraslo. Kad uspem da uradim takve stvari, onda ukapiram da više nisam dete, pa mi zbog toga malo bude žao, a malo sam i ponosan.

Jedno od najlepših otkrića na novoj adresi predstavlja mi to što ovde mogu da držim prozore otvorene 24 časa dnevno, a da mi ne ulaze ni buka ni automobilski dim. Ulazi mi samo lišće u sobu, ali ja volim kad vidim list na krevetu. Okolni vazduh je zapravo prilično šumski, a nije ni čudo: odmah ispred mog prozora se, na visini drugog sprata, širi elegantna krošnja jednog visokog kestena, a svuda okolo ima i mnoštvo drugog ozbiljnog drveća. Tu je i jedan pravi prigradski šumarak, čije krošnje potpuno zaklanjaju pogled na zemlju, dok se deca naganjaju ispod tog lisnatog suncobrana. Desno je senoviti drvored, a iza ugla velika poljana zgodna za badmington i rastrčavanje dece i kučića. Potpuna zelena idila, skoro kao na selu.

septembarski pogled s mog prozora

Kad sam se preselio, promenio se i način na koji doživljavam grad. Ako sam hteo da osetim srce grada, pre preseljenja je bilo dovoljno samo da iskoračim iz zgrade i već sam bio u tom srcu, samo pet minuta hoda od Knez Mihailove. A sada, ako hoću da osetim srce grada, moram da od kućnog ulaza prepešačim sat i dvadeset minuta. Naravno, postoji i gradski prevoz do centra, ali ja ga izbegavam i smatram da su nam noge date da ih koristimo kad god nema prevelike žurbe. Kretanje je uvek dobro za zdravlje, bilo da pokrećeš telo ili duh. I naravno, kad hodamo, ne guramo se u busu punom virusa.

Pešačenje je i vrlo zanimljiv istraživački posao, jer možeš usput da zaviriš u razna mesta i da otkriješ mnoge zanimljivosti i lepote. Možeš da bereš septembarske smokve koje vise preko ograda mirijevskih bašta, da uživaš u letnjem mirisu hlora i kreme za sunčanje sa bazena na Olimpu ili da se prepustiš prijatnom i spokojnom hladu velikih platana u Bulevaru kralja Aleksandra. Bulevar je jedna odlična ulica, puna ljudi i radnji, koja pruža priliku za veoma lep ulazak u grad. To je i jedna fina šetnja – od Cvetkove pijace do Skupštine mojim korakom ima oko 45 minuta.

Bulevar u smiraj letnjeg dana

Sad kad sam se tako ugnezdio u Mirijevu i potpuno promenio životno okruženje, želim ponovo da istražim i upoznam grad i svet, iz ovog novog gnezda. Kao što mi sada grad izgleda drugačije, tako otkrivam i neke druge stvari koje su mi ranije bile zanimljive na neki drugi način, ili mi ranije nisu bile zanimljive, a sada sam otkrio da jesu. Kad god tako nešto otkrijem, ja ću to ovde ispričati, a sva ta otkrića zajedno zvaće se Knjigoskopov Pojmovnik. A ovo poglavlje se zove „Novo poglavlje“ zato što je svako preseljenje početak jednog novog poglavlja u životu.

Eto tako. Uzdravlje i dobrodošli!

Aleksandar Gubaš, 7/8.09.2020.

Zipolijevo pleme

Desetogodišnji dečak Giljem Kaldara, kao i većina dečaka njegovog uzrasta, ne voli da čita. Uopšte. To i ne bi bilo zabrinjavajuće niti zastrašujuće da u četvoročlanoj porodici Kaldara svi ne otkidaju na knjige u tolikoj meri da im čitanje zapravo predstavlja prateću aktivnost mnogih svakodnevnih radnji. Eto, na primer, Giljemov tata, Antonio Kaldara, upražnjava čitanje uz prvu jutarnju kafu, dok njegova supruga, Margarida Kaldara, pere zube pogleda prikovanog za stranice neke njoj privlačne knjige. A Nikolau, Giljemov brat, stariji od njega samo godinu i po dana? Imajući u vidu njegov uzrast, od njega bi se očekivalo da se odupre ovom bibliofilnom porodičnom ludilu. Ali – ne! Čak i on čita neprestano.

Za razliku od svih njih, Giljem je među poslednjima u razredu naučio da čita. Na časovima je zbog sricanja i zamuckivanja često meta podsmeha školskih drugova i drugarica, dok se kod kuće svakodnevno suočava s podrugljivim komentarima starijeg brata. Obavezna poseta školskoj biblioteci jednom nedeljno za Giljema predstavlja jedan od najgorih trenutaka u nedelji. I da cela stvar bude još gora, stroga bibliotekarka mu tu situaciju ni najmanje ne olakšava. Naprotiv.
Jednog dana, prilikom obavezne posete biblioteci, dok po običaju nije imao nikakvu ideju šta da odabere, Giljemu je pažnju privukla jedna knjiga koja je pala između polica i zaglavila se – kao da ga zove da je spase i tako odabere baš nju. Za tu knjigu su otpočetka vezane razne čudne stvari, počevši od toga što bibliotekarka otkriva da nje zapravo nema u katalogu. Knjiga Giljema mistično privlači, ali on odugovlači da počne sa čitanjem, kao da se plaši da će biti ista kao sve druge dosadne knjige s kojima se do tada susretao. Njegova anksioznost pred tom knjigom prenosi se i na nas, tako da smo, onog momenta kada dečak uzima tu staru knjigu u šake, uzbuđeni koliko i on. Ipak, znamo li šta možemo da očekujemo?

Malo je reći da je dečak bio zapanjen time što mu se knjiga obraća tako direktno, oslovljavajući ga po imenu. A tek kada je na stranicama ugledao dobro poznata imena – ime učiteljice Katerine i gospođe Milstajn, bibliotekarke – bio je skroz zaprepašćen! Giljem donosi čvrstu odluku da istraži neobičnu tajnu ove jedinstvene, magične knjige. Ipak, već na samom početku te predane istrage susreće se s naizgled nepremostivim preprekama: njegov znatiželjni brat Niko mu uporno ne dozvoljava da sâm prolazi kroz ovu neverovatnu avanturu, a tu je i rok gospođe Milstajn koji mu ostavlja svega par dana za vraćanje knjige u biblioteku. Ubrzo saznaje i nešto sasvim ludo – ova očaravajuća knjiga kao da se prilagođavala svakom čitaocu, te su svi oni kojima je dospela u ruke na njenim stranicama zaticali drugačiji tekst!
Iako Giljem ima prisan odnos s majkom, tek u Zipolijevom plemenu pronalazi suštinsko razumevanje za vlastiti unutrašnji svet, što ga neminovno dovodi do potpunijeg poimanja sopstvenih osećanja i postupaka. Takođe, podstaknut interakcijom s meštanima ostrva Zipoli, ne samo da uspešno razrešava konflikt sa bratom Nikom, već se s njim združuje u pokušaju da razreši misteriju ove čudnovate knjige. Zipolijevi kao da imaju terapeutsko dejstvo, ne samo na njega, već na sve one s kojima dolaze u dodir – iskreno se povezuju oni koji bi se inače mimoišli, zbližavaju se oni koji su bili udaljeni, a oni koji su od sebe zazirali prilaze sebi inspirisani i ohrabreni.

Već na prvim stranicama Zipolijevog plemena katalonskog pisca Davida Nela sasvim nam je jasno da je roman prvenstveno namenjen deci kod koje postoji otpor prema čitanju. Takođe, namenjen je i njihovim roditeljima koji će možda upravo uz pomoć ove knjige uspeti da im približe magični svet pisane reči, ali i svima onima koji u čitanju već uživaju, jer će ih podsetiti zašto je to tako. Celokupnom užitku svakako doprinose i dopadljive ilustracije Biljane Mihajlović, nežnih, blago zaobljenih linija, koje čak i one likove koji su u romanu strogi prikazuju kao dobre, iskrene i nasmejane.

Ne iznenađuje što je Nelu jedan od omiljenih pisaca Mihael Ende, imajući u vidu da protagonista Zipolijevog plemena stupa u vrlo živ odnos s meštanima knjige – plemenom ostrva Zipoli, slično glavnom junaku Bastijanu iz Endeove Beskrajne priče. Tako nas pisac na inovativan način neposredno uvodi u tanani svet jednog senzitivnog desetogodišnjaka. Dok iz poglavlja u poglavlje pasionirano pratimo Giljemove domišljate napore da rasvetli zagonetku tajanstvenog Zipolijevog plemena, ne možemo a da ne primetimo da stil kojim nas pisac intrigira ima i elemente detektivskog romana. I tako dolazimo do najveće vrednosti ovog dela, do nečega što retkima polazi za rukom, što je Nelo nesumnjivo uspeo, a to je da nas istovremeno i poduči i zabavi – i to na jedan nežan, a ujedno i dinamičan način. Zipolijevo pleme je kao platno na koje se projektuju kako želje i nadanja, tako i strahovi i nesigurnosti, ali je i utočište gde nam je dozvoljeno da budemo ono što zaista jesmo, snažni u sopstvenoj ranjivosti. To je mesto gde svako pronalazi upravo ono što mu je u trenutku čitanja potrebno.

muški lik: Giljem, osećajan i povučen, ali i znatiželjan dečak, koji se smelo upušta u nimalo lagodnu avanturu samospoznaje.
ženski lik: Stara gospođa Milstajn, suverena vladarka biblioteke, stroga prema deci, blaga prema knjigama.
epizodni lik: Niko, Giljemov brat, koji podrugljivošću i crnim humorom uspešno skriva sopstvenu ranjivost.
odnos: Odnos Giljema i Zipolijevog plemena, inspirativan i preobražavajući, odnos koji dečaka uči boljem razumevanju sebe i drugih.   
scena: Kad bibliotekarka, nakon čitanja prvih stranica Zipolijevog plemena, biva dirnuta i nežno pomiluje korice knjige kao da mazi mače.  

emocije: 9
zabava: 10
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

on je napisao ovu knjigu – David Nelo (1959)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: David Nelo
naslov: ZIPOLIJEVO PLEME
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-166-1
format: 14×20 cm
broj strana: 126
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Biljana Mihajlović
prevod sa katalonskog: Jelena Petanović
originalno izdanje: David Nel·Lo, La tribu dels Zippoli, 2017.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke: Kunići na sve strane

Lota Peterman je jedna sasvim obična desetogodišnja devojčica, plavih očiju „s malo zelene i onim braon tačkicama po rubu”, koja voli krekere s puterom od kikirikija i čipsom, obožava životinje, posebno kučiće i malecke ovce, a ne voli prokelj i flautu. Preciznije – flautu mrzi. Ona je glavna junakinja prilično popularnog serijala Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke Alise Pantermiler, jedne od najčitanijih nemačkih savremenih književnica za decu.

Na samom početku romana, pisanog u formi dnevnika, Lota nas ushićeno uvodi u svoj blesavi svet deleći s nama radost zbog polaska u novu školu, u peti razred. Na ručku povodom tog, za nju izuzetno važnog događaja, pruža nam šaljiv opis porodične dinamike, upoznajući nas s onima koji su joj najbliži. Susrećemo se s njenom mamom, ljubiteljkom indijske kulture – tačnije, indijske kuhinje i kozmetičkih preparata – i pasioniranom kupoholičarkom potpuno nepotrebnih stvari, kao što su cucla-termometar s LED ekranom, čudotvorna metla na paru, jastuk za šijacu masažu, stona fontana od plemenitog kamena i ostali besmisleni proizvodi. Tu je i nezaobilazna nadrndanost tate, nastavnika u osnovnoj školi, čije se uporno gunđanje provlači kroz ceo roman. Ovu porodičnu konstelaciju sjajno dopunjuju prilično nemirna osmogodišnja braća blizanci, Simon i Jakob – kako Lota kaže „najstrašnija braća koja postoje”, s kojima je ona u neprestanoj borbi. Osim članova porodice, tu je i jedan maleni kućni ljubimac – kornjača Histers, koja doduše za Lotu nema takav status. Budući da ometa Lotino kretanje tokom celog romana, bukvalno predstavlja kamen spoticanja, pri čemu je ona sama naziva „Spotak”.

Izuzetno važna osoba u Lotinom životu je i njena „najnajbolja” drugarica još od vrtića – Čejena, jedna živahna, neposredna i pomalo buntovna devojčica. Čejena stanuje u soliteru, u prilično malom stanu, s mamom, sedmogodišnjom sestrom Šanel i dvesta (!) kunića. „Ali mnogo mesta joj i ne treba jer nema tatu koji se svuda raširio. A njena mama ne zauzima mnogo mesta. Uglavnom je umorna i leži na sofi.” I sama Lota primećuje da je njena porodična dinamika neuobičajena. „Ali, toliko kunića u sobi, to je ipak malo čudno.” Ipak, Lota smatra da je to „baš kul”, jer ona sama o pravom kućnom ljubimcu može samo da sanja, kao i o mnogobrojnim drugim pogodnostima koje Čejena ima: mobilni s kamerom, MP3 plejer, televizor s Wii konzolom… Ona sasvim dečje naivno u svemu tome ne uočava nadomešćivanje nedovoljne posvećenosti skupocenim materijalnim poklonima i ispunjavanjem čak i onih želja koje većina roditelja smatra apsolutno suludim.

Iako možda na prvi pogled druženje sa Čejenom deluje potpuno detinjasto i uglavnom usmereno samo na ostvarivanje dobre zabave, kako roman bude proticao shvatićemo da to nije baš sasvim tako. U pitanju je jedno vrlo ozbiljno prijateljstvo koje se zasniva ne samo na srodnim interesovanjima i sličnom shvatanju zabave, već i na međusobnom prihvatanju i poštovanju, kao i bliskosti i poverenju. Osim toga, Čejena je ta na čiju se hrabrost Lota ugleda, ali i ta koja se razume u mnoge stvari koje su Loti važne – „u televiziju, filmske i druge zvezde”. S druge strane, Lota korisno utiče na Čejeninu socijalizaciju u vršnjačkom okruženju, ukazujući joj kako bi bilo bolje da se ponaša, kao i šta da govori pred drugima, a šta ne. „Odmah sam joj šapnula da ne govori takve čudne stvari jer druge devojčice možda neće hteti da se igraju s njom”.

Radnja romana vrti se oko Lotinih istrajnih pokušaja da se dokopa onoga što želi najviše na svetu – kućnog ljubimca; ali uporedo s tim i oko čvrste namere da se otarasi onoga što mrzi najviše na svetu – indijske flaute koju je dobila od mame, a koja neprestano na potpuno zagonetan način pronalazi put do nje. Divimo se Lotinoj inicijativi i upornosti, impresionira nas njena temeljna razrada strateških planova i zabavlja nas njena luckasta domišljatost. U svim tim neumornim nastojanjima da realizuje ono što je naumila, Lota nailazi na mnoštvo raznovrsnih prepreka i susreće se s čitavim nizom šarolikih likova, što doprinosi kreiranju lepeze komičnih situacija.

Autorka je na izuzetno zabavan način uspela da prikaže svet onakvim kakvim ga vidi jedna tipična desetogodišnja devojčica, u čemu joj je sasvim sigurno pomogao izbor dnevnika kao slobodnije književne forme. Kao inspiracija poslužio joj je planetarno popularni Dnevnik Šonjavka, serijal namenjen dečacima, pa se ona odvažila da napiše nešto slično, namenjeno devojčicama. Dopadljive ilustracije Danijele Kol koje se prepliću sa samim tekstom, uz korišćenje prikladnih emotikona, a na nekoliko mesta i prikazivanje događaja u obliku stripa, svakako su elementi koji dodatno doprinose kreiranju dinamične i duhovite atmosfere.

Verujem da Lotin dnevnik može biti značajan podsticaj devojčicama na pragu puberteta da se upuste u vođenje sopstvenog dnevnika, što im može pomoći da se uspešnije izbore sa svakodnevnim problemima, ali i da sagledaju sebe i sopstveni razvoj u vremenskom kontinuumu. A pored toga, pisanje dnevnika može biti, kao što smo se uverili, i izuzetno zabavno.

trejler za film snimljen po ovoj knjizi

ženski lik: Čejena, njena zabavna drskost i nepromišljena neposrednost u komunikaciji, a sve u službi adaptacije na okrnjeni porodični habitus.
muški lik: Odsutni tata čiji se nedostatak nadoknađuje pomoću 200 kunića.
epizodni lik: Lotina mama i njena roditeljska posvećenost, dovitljivost i preduzimljivost, neprimetna na prvi pogled.
odnos: Odnos dve nemirne desetogodišnjakinje, Lote i Čejene, koje kroz druženje nadoknađuju ono što im u njihovim porodicama nedostaje; odnos u kome su jedna drugoj podrška, ali i ogledalo.
scena: Ona u kojoj tužnu Lotu mama pokušava da uteši nudeći joj pileći čips, „idealan za negu zuba”, koji je kupila preko Top šopa, ne primećujući da je čips zapravo namenjen psima, i njeno prebledelo lice kada to sazna i shvati da su ona i Lotina braća nekoliko kesica već pojeli.
zanimljivosti:
Jakobu i Simonu, blizancima, autorka je dala imena svojih sinova.
Po Lotinim doživljajima 2019. godine snimljen je film Mein Lotta-Leben, čija je režiserka Nile Folmar takođe režirala i film Riko, Oskar i tajanstvene senke, snimljen po još jednoj Odisejinoj knjizi.

emocije: 7
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Alisa Pantermiler (1968)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Alisa Pantermiler
naslov: DNEVNIK JEDNE SKORO PA TINEJDŽERKE: KUNIĆI NA SVE STRANE
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-164-7
format: 15×21 cm
broj strana: 192
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Danijela Kol
prevod s nemačkog: Spomenka Krajčević
originalno izdanje: Alice Pantermüller, Mein Lotta-Leben. Alles voller Kaninchen, 2012.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Amok: Luksemburška ljubavna priča

On… Majku oslovljava uglavnom imenom. I stidi je se. Bes izražava bezobzirnim udarcima bejzbol palicom. I ne kaje se. Seksualnost spoznaje kroz porno-klipove, a ljubav kroz telesnu bol.
Ona… Majku pamti kao kurvu i narkomanku. I ponosna je. Bes iskazuje vulgarnim psovkama i nasilnim bezosećajnim pesničenjima. I smeje se. Seksualnost ispoljava drsko i agresivno, slično kao i ljubav.
On ima samo petnaest godina. Ona – trinaest. Oni su glavni junaci izuzetno uznemiravajućeg romana Amok: Luksemburška ljubavna priča autora Tulija Forđarinija, u kome nam on na šokantan način skreće pažnju na obilje problema marginalizovanih tinejdžera. Već na prvim stranicama romana zatičemo glavnog junaka ispred kancelarije školskog saveta koji je sazvan radi odlučivanja o korektivnim merama zbog nasilja koje je počinio po ko zna koji put. Tu se upoznajemo i sa Sandrom, njegovom majkom – kako on kaže, „fufom i jebenom alkoholičarkom”, čija sama pojava u njemu izaziva sram s kojim on izlazi na kraj tako što ga zatrpava besom. Saznajemo da ga ona doživljava kao omašku i dobijamo naznaku o tome kakav odnos ima s njom, ali i kako se odnosi prema samom sebi i sopstvenom životu.

Kakvo je detinjstvo dečaka koji je omaška? Samo omaška! Dečaka čiji su uznemireni plač roditelji izuzetno grubo umirivali ne posvećenom brigom i nežnom rečju, već grubim bacanjem pod hladan tuš? Dečaka čija nepca do petnaeste godine nisu spoznala nežan ukus čaja, ali jesu oštrinu alkohola i gorčinu duvana i marihuane? Dečaka čije su oči, umesto toplih i umirujućih ilustracija iz slikovnica i dečjih knjiga, posmatrale hladno i nemirno treperenje ekrana gejmboja, plejstejšna i ajfona? Dečaka koji priželjkuje smrt sopstvene majke?
Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u takav svet – u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života. To su deca kojoj roditelji nisu čitali bajke pre spavanja, deca čija ideja igre i zabave predstavlja potpunu (samo)destrukciju, deca sasvim prepuštena sama sebi, izvitoperenim virtuelnim svetovima i izopačenim fantazmima.
Upravo tako preživljava i protagonista ovog romana – u fantazmagoričnom svetu, kreiranjem sigurnog utočišta unutar sebe, stvaranjem alter ega koji ima zaštitnu funkciju u situacijama koje ga ugrožavaju, zbunjuju i imaju visok emocionalni naboj. Dečak tada nije sam, tu je njegov „najbolji prijatelj”, njegov „jedini prijatelj” – Džoni Čikago. On je tu da mu pojasni sva uznemiravajuća stanja i zbunjujuće pojave, on je taj koji mu ukazuje kako da misli i da dela.

Džoni je taj koji insistira da majku zovu imenom, on je taj koji ima nepoverljiv i podozriv stav prema nastavnicima i vaspitačima o kojima prezrivo govori kao o „izuzetnim stručnjacima”. On je taj koji sumnja u dobronamernost onih koji žele da mu pomognu i te pokušaje pomoći doživljava kao nešto neprirodno. Džoni je zapravo izvor jedne destruktivne podrške i nestabilne sigurnosti – neiscrpan izvor konflikata koji eskaliraju u verbalno i fizičko nasilje.
A tu je i Širli, skoro uvek u miniću ili u utegnutim plastičnim pantalonama, „vulgarna” – kako kažu nastavnici, „vrh riba” – kako kaže glavni junak. Širli… devojčica koja je sa svojih trinaest godina bila u „ludnici za mlade”, popravnom domu za decu s poremećajima u ponašanju, gde te „ako pobesniš, vezuju kaiševima za krevet i krkaju ti injekcije, baš kao u filmovima”. Ona ima zabrinjavajuće seksualno iskustvo imajući u vidu njen uzrast, a temperament ispoljava tako što drugarici čupa pirsing iz nosa i zabada joj šestar u nogu. Glavni junak razvija bliskost sa njom i zaljubljuje se.
Iako ga zbunjuje način na koji ona izražava naklonost prema njemu, nanoseći mu bol gašenjem cigarete na njegovom ramenu, okreće joj se kao jedinom izvoru svetlosti u svom životu. A kada mu se Džoni Čikago izruguje, govoreći mu da je „zaljubljenost samo za pedere” i nazivajući Širli samo „zgodnom fuficom”, on ne samo da ne odustaje od svojih nastojanja da joj se što više približi i osvoji je, već predano „gaji” ranu koju mu je nanela na ramenu, ne dozvoljavajući joj da zaraste, kako bi ostao najveći mogući ožiljak. Kada u bioskopu gledaju film po njenom izboru, fantaziju Where the Wild Things Are, rađenu prema istoimenoj dečjoj knjizi, uviđamo da je ona samo devojčica – kako on kaže, „klinka” koja želi da gleda „idiotski film za decu” dok pritom „stalno izigrava prvoklasnu ribu”. On primećuje da je „pomalo tužna, pomalo uznemirujuća” dok mu govori o tome kako je uživala u ilustracijama iz te knjige dok je bila mala. Nakon projekcije, kada Širli istrčava iz bioskopa i trči, a zatim na ulici surovo i grozničavo odvaljuje pesnicom posred lica nepoznatog mladića koji se tu zatekao, on je ponovo zbunjen njenom reakcijom – „Širli stalno menja raspoloženje. Nikad se ne zna zbog čega.”

trejler za film Baby(a)lone, snimljen prema ovom romanu

Reč malezijskog porekla – amok ili jurišni amok – koja se nalazi u naslovu Forđarinijevog romana, najprostije rečeno predstavlja ludilo praćeno nekontrolisanim besom. U maležanskoj i indonežanskoj kulturi postojalo je uverenje da dušu čoveka može opsedati zao duh koji izaziva neizdrživi nagon za eksplozivnim nasiljem. Danas je amok u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje klasifikovan kao psihijatrijski sindrom karakterizovan depresijom nakon koje sledi potreba za nasiljem, neretko i ubistvom, i često se povezuje s psihozom, poremećajima ličnosti i bipolarnim poremećajem. Je li Širli poremećena? Psihotična? Ili samo prkosno i neobuzdano, zapravo onako kako jedino zna, izražava ne samo akumulirani bes, gnev i prezir, već i strah i tugu? Možda samo pokušava da napokon stvari dovede u red.

Taj „zli duh” koji je opseda ne samo da ne pronalazi zadovoljenje, nego nastavlja još žešće i silovitije da divlja u njoj, što dalje u romanu dovodi do furiozne eskalacije. Ipak, specifična nežnost, naklonost i ljubav koja se razvija između nje i glavnog junaka suprotstavlja se toj nemilosrdnoj destruktivnoj sili, pa se pred čitaocem odvija jedan razjareni obračun Erosa i Tanatosa. Upravo potekla iz tog vitalnog, zdravog jezgra, kod Širli se rađa snažna želja da poseti zabavni park Fantazijalend, u čemu ima nesebičnu podršku glavnog junaka. I radujemo se ostvarivanju te zamisli, navijamo za njih – za dečju radost u šarolikom okruženju zabavnog parka, za njihov odnos, za ljubav. Radujemo se, ali i strepimo. Hoće li uspeti i na koji način?

Forđarini je uspeo ne samo da nas zaintrigira za svet ove dece, već je to učinio na jedan izvanredno dinamičan način. Smenjivanjem prvog i drugog lica i uverljivim prikazima unutrašnjih dijaloga glavnog junaka i njegovog alter ega postigao je neverovatnu pokretljivost, usled koje se roman ne ispušta lako iz ruku. Sirovo izražavanje i jezik koji obiluje slengom, vulgarnim psovkama i provokativnim uvredama mogu nam u nekim momentima delovati nerealno i preterano. Međutim, kako sam autor navodi – „Kada čujete ovakvo izražavanje u prolazu, možda ga nećete registrovati, ali kada ga vidite na papiru, crno na belo, tada stvari postaju uznemirujuće.”
Zahvaljujući svom nastavničkom iskustvu u radu sa problematičnim adolescentima, Forđarini je ovim romanom pokazao da je izvrstan poznavalac dece koja su socijalno izolovana i bez ikakve perspektive. Možda najveća vrednost ovog romana je u tome što je autor uspeo da izbegne izlaganje sa moralizatorske pozicije uz davanje vaspitno korektivnih smernica, već je umesto toga prikazao ono što jeste u najsirovijem mogućem obliku, ono što ne želimo da vidimo jer nas isuviše uznemirava. A šta ćemo učiniti s tim? Hoćemo li ponovo zažmuriti? Verujem da nećemo moći.

muški lik: Džoni Čikago, alter ego glavnog junaka, od njega „malčice stariji”, „malčice viši”, u svemu malo više nego on sam, njegov zaštitnik, ali i dželat.
ženski lik: Širli, buntovna devojčica koja grozničavo traga za ljubavlju i izgubljenim detinjstvom.
epizodni lik: Sandra, majka glavnog junaka, ono što se nadamo da Širli neće postati kada odraste.
odnos: Bez sumnje najupečatljiviji – odnos glavnog junaka i njegovog alter ega, koji u velikoj meri odlikuju naizgled nesavladivi konflikti i žestoke tenzije.
scena: Momenat u biskopu kada Širli ljubi glavnog junaka, „zabadajući mu jezik do grla”, gde on skoro da ništa ne oseća, osim metalnog ukusa njenog pirsinga u ustima i praznine u telu, momenat gde je nežno držanje za ruku u tami bioskopske sale ono što je prirodnije.
zanimljivosti: Po Amoku je 2015. godine snimljen film Baby(a)lone, koji je država Luksemburg izabrala za svog kandidata u trci za Oskara za najbolji strani film. Iako film nije ušao u uži izbor, dobio je brojne druge nagrade.
citat: „U početku beše Strah.”

emocije: 10
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 7

Jaca Danilović

* * *

on je ovo napisao – Tulio Forđarini (1966):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Tulio Forđarini
naslov: AMOK: LUKSEMBURŠKA LJUBAVNA PRIČA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-772-0165-4
format: 15×21 cm
broj strana: 127
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Ljiljana Grbić
prevod s autorizovanog prevoda na italijanski: Aleksandar Levi
originalno izdanje: Tullio Forgiarini, Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image