Category Archives: smrt u porodici

romani u kojima se obrađuje odnos glavnih likova prema smrti bliskih članova porodice

Crna ptica

This image has an empty alt attribute; its file name is crna-ptica.jpg

Dvanaestogodišnja Želja izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći. Njena majka pokušava da prikupi konce života posle te tragedije i da nastavi dalje sa detetom o kome sad mora sama da brine. Želja oseća da je veoma nepravedno to što ne može bar još jednom da zagrli obožavanog oca, pa uporno pokušava da nađe neki način za to. Provodi dane na groblju, gde upoznaje usamljenog Vuka, jednog od dečjih duhova, koji se i dalje vrzma tu na granici svetova živih i mrtvih. Vuk obećava Želji da će joj omogućiti susret s ocem u limbu između živih i mrtvih, samo ako ona pristane da bude njegovo društvo dokle god mu to treba. Želja šta će, pristane – i uskoro primećuje da je u Vukovom svetu uvek toplo leto, za razliku od ledene, kišovite i tmurne zime koja trenutno vlada njenim svetom. Njegov svet je opasno privlačan, a majčin saveznik u spasavanju Želje od očijukanja sa svetom mrtvih je i grobljanski pas Žile.

Crna ptica je debitanski roman mlade vranjanske pesnikinje Aleksandre Jovanović, studentkinje dramaturgije u Beogradu, štampan u izdanju Kreativnog centra, s naslovnom stranom koju je uradio Bob Živković. Već sâm taj podatak govori nešto o kvalitetu, jer Kreativni centar ima vrlo visoke kriterijume za podršku domaćem debitantskom romanu za decu. Aleksandra je dobila tu podršku i nije je izneverila. Motiv tuge ćerke za poginulim ocem koji je bio umetnička duša podseća na situaciju iz predivnog romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke, ali mu je ova autorka prišla iz drugačijeg ugla.

Milje koji je odabrala za izgradnju ove veoma intenzivne dečje drame povlači neizbežne asocijacije na Gejmenovu Knjigu o groblju, ali postoji jasna razlika u odnosu protagonista romana sa svetom duhova: Gejmenovi duhovi su najčešće benevolentni melanholici pokroviteljski nastrojeni prema glavnom liku, kome pružaju podršku da uspe u spoljašnjem svetu, dok je Vuk dečji duh opsesivno opterećen time da uvuče Želju u svoj zagrobni svet. Razlika je svakako i u žanrovskoj atmosferi: Knjiga o groblju je više iščašeni i izmešteni krimi triler, u kome duhovi čuvaju glavnog junaka od ubica, dok je Crna ptica emotivna drama s dosta horor momenata koji prate izazove odrastanja glavne junakinje.


sa predstavljanja romana u Vranju

Ima tu raznih efikasnih žanrovskih pomagala u vidu zloslutnih signala koji najavljuju neprijatne stvari: mrtvačke hrizanteme, zavijanje psa, škripa zarđale vrteške-ubice… Autorka je ovde Željinoj razornoj tuzi suprotstavila entuzijazam Vuka da je fascinira i kontroliše, što otvara prostor za mnogo napetih i naelektrisanih situacija na toj izazovnoj horor pozadini. Vukova ljubomora dolazi u sukob sa Željinim psom Žiletom, a dok traje obećani pokušaj susreta s njenim ocem, Vuk vrši pritisak na nju da se otuđi i od svog najboljeg ovozemaljskog druga Luke.

U kući se majka i Želja mimoilaze i gube komunikaciju, a dramu pojačava i prisustvo Željine tetke, majčine sestre, koja je došla kod njih posle nesreće da se nađe pri ruci, ali nikako da ode. Taj spoljašnji svet zaista kao da ne pokazuje nikakvo interesovanje da podeli Željinu čežnju za još jednim susretom s ocem, a ta čežnja je duboka i vrlo proaktivna. Aleksandra Jovanović nam je u ovom romanu secirala dečju tugu uzduž i popreko, po raznim nivoima, sve do onog najmračnijeg – odustajanja od života. Crna ptica je emotivna priča koju će voleti svi ljubitelji finog pametnog horora i nežnog psihotrilera.

muški lik: Vukov tragični lik funkcioniše u ovom romanu kao negativac koga svi razumemo.
ženski lik: Želja se tu očigledno nameće po prirodi stvari, ali ništa manje zanimljiva nije ni njena majka, koja možda nije najveštiji roditelj, ali se bori kako zna i ume, držeći stvari na okupu dok joj ćerka pluta u limbu.
epizodni lik: Grobar Mića sve vidi i zna.
odnos: Arhetipska igra između Želje i Vuka.
scena: Satiričan prikaz odlaska glavne junakinje kod jedinog lokalnog dečjeg psihologa dostupnog vikendom.

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Aleksandra Jovanović (1996)


foto: svetionik.com

* * *

 OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Aleksandra Jovanović
naslov: CRNA PTICA
originalno izdanje: Kreativni centar, 2020.
ISBN: 978-86-529-0815-8
format: 14,5×20,5 cm
broj strana: 144
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Dobrosav Bob Živković

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

O dugmetu i sreći

Mali Jovan ima cerebralnu paralizu i oseća se vrlo usamljeno kao drugačije dete u školi, pa počinje da se druži s jednim nasmejanim dugmetom. Kad u nastupu neraspoloženja baci dugme kroz prozor, otkriva novu drugaricu, Milicu, koja mu je poklonila dugmad sa svoje odeće da ga uteši. Milica prolazi kroz teške trenutke jer je njen tata našao drugu ženu, pa joj druženje s Jovanom pomaže da se nosi s tugom. Ona uskoro postaje centar Jovanovog sveta i izvor njegove sreće i inspiracije, sve dok ne počne da mu se poverava o svojim simpatijama. Već na pragu puberteta, Jovan se tako suočava s prvim ljubavnim lomovima.

Kratki roman Jasminke Petrović O dugmetu i sreći u poslednje vreme srećno je povezan s međunarodnim uspehom filma Zlogonje Raška Miljkovića, za koji je kao predložak poslužila embrionalna verzija ove knjige (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005). Upravo je uspeh Zlogonja ponukao autorku da napiše novu, proširenu verziju, sa dosta dodatih dešavanja i dijaloga, čime još uspešnije uvodi čitaoce u intimni svet malog Jovana i u razvoj njegovog odnosa s Milicom.

U ovoj verziji dobijamo mnogo bolji uvid u socijalnu dinamiku Jovanovog okruženja. Upoznajemo refleksiju Jovanovog stanja na porodičnu situaciju, uticaj na karijere njegovih roditelja i njihove privatne odnose. Jovan ima sreće da živi u podržavajućem okruženju, ima normalnu komunikaciju sa roditeljima, a i školsko okruženje je prilično benevolentno, mada ne preterano zainteresovano da zaviri s druge strane Jovanove posebnosti. Njega uredno zovu na dečje žurke i rođendane, ali Jovanu to ne pričinjava posebnu radost jer na takvim događajima obično završi u ulozi živog čiviluka i pridržavaoca tuđih stvari. Predškolska deca porodičnih prijatelja obožavaju Jovana kao poligon za parkour, što njemu iz razumljivih razloga takođe ne prija.


trejler za Zlogonje

Jovan se hrabro nosi sa svojim telom, ali neka ograničenja prosto ne može zaobići. Suočenje s time ponekad izaziva krize, pa tako ovde prisustvujemo njegovim nastupima besa prilikom sudara probuđene seksualnosti i svesti o svom fizičkom ograničenju. Interne konflikte i opsesije Jovan izražava kroz svoje originalne kreacije, kratke pričice i šašave pesmice. Poput glavnog junaka Skroz istinitog dnevnika jednog povremenog Indijanca, i Jovan se protiv oporog ukusa stvarnosti bori humorom i stvaralaštvom. Humor je zaista dobar amortizer, a Jovan je otkrio još jedan – ljubav. Svestan da svako od nas ima mnogo toga što si ne može priuštiti, Jovan shvata da razmena pozitivnih osećanja sa ljudima do kojih ti je stalo zapravo predstavlja suštinsko bogatstvo.

U ovoj proširenoj verziji uspešnog romana O dugmetu i sreći, Jasminka Petrović je još jednom pokazala svoje ubedljivo umeće i hrabrost da “uđe u glavu” deteta i prikaže slojevitost sveta iz njegove perspektive, koja je u ovom slučaju vrlo specifična. Zadržavši sve kvalitete iz prvobitne verzije, ovde je uspešno nadogradila i one kvalitete koji su u toj verziji bili samo u naznakama.

muški lik: Jovan je svakako centralni lik, svestan svog trajnog fizičkog hendikepa, ali uporan u želji da uživa u svemu ostalom.
ženski lik: Jovanova majka je ostavila po strani umetničku karijeru kako bi se posvetila ulozi personalnog asistenta svog sina.
epizodni lik: Kobra, školski siledžija s tetoviranim zmijama, pokazuje svoju duševnu stranu kad upozna Jovanov humor (čime podseća na preobraćenje Crnog u romanu Sve je u redu iste autorke).
odnos: Prilično je zanimljiv odnos Jovanovog oca prema sinu: zdušno ohrabruje sinovljevo stvaralaštvo i iskreno je zainteresovan za njegove kreacije, ali nekad ni njemu nije lako da shvati koliko mnogo stvari je Jovan lišen.
scena: Izlet brodom s Milicom i njenim prvim dečkom, na kome Jovan fascinirano posmatra mešanje reka na ušću.
citat: “Neki ljudi baš imaju sreće! Evo, na primer, ja.” (zaključuje Jovan svoju priču)

emocije: 9
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Jasminka Petrović (1960):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Jasminka Petrović
naslov: O DUGMETU I SREĆI
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0599-7
format: 15,5×21 cm
broj strana: 75
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Dobrosav Bob Živković

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Time After Time

nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za:
– strani roman godine za decu
– najbolji dramski roman za decu

Dvanaestogodišnja Moli i njezina najbolja drugarica Bet postaju polusestre nakon što im se samohrani roditelji smuvaju međusobno. Prilagođavanje na novu situaciju ne ide lako, pogotovo uz Betinu stalnu tugu zbog toga što nije upoznala svoju pravu majku, koja je tragično stradala odmah posle porođaja. Jednog dana njih dve slučajno otkrivaju tajanstvenu prodavnicu iz koje jedna vrata vode u prošlost – u 1984. godinu, kad su obema majke bile tinejdžerke. Shvativši novonastale okolnosti, Bet postane opsednuta time da sretne i upozna svoju majku Fionu, pa makar i kao trinaestogodišnjakinju. No potraga za Fionom biće puna raznih iskušenja, a i u dobru i u zlu uz Bet će biti njena nerazdvojna Moli. Usput će i Moli shvatiti da njezina majka nije bila baš tako beskonfliktna tinejdžerka kao što voli da se predstavlja.

Džudi Kertin je autorka vrlo popularnih serijala o Alis i Megan, te o Ivi (oba serijala kod nas sistematično objavljuje Kreativni centar). Time After Time, koji je prvobitno trebalo da bude roman za sebe, brzo je pokazao potencijal za novi serijal, takođe zasnovan na drugarstvu devojčica pred-tinejdžerskog uzrasta, ali ovaj put s elementom putovanja kroz vreme. Ova vremeplovna igra pruža obilje mogućnosti za zabavu, otkrivanjem toga u koliko mnogo komičnih detalja se ne tako davna prošlost razlikovala od sadašnjosti. Autorka to ne propušta da iskoristi, dajući time dovoljno relaksirajućih momenata u ovom možda i najemotivnijem romanu u svom dosadašnjem opusu.

Prva situacija u kojoj Džudi Kertin dobro protrese emocije svojim čitaocima jeste doseljenje Bet i njenog oca kod Moli i njene majke. Iako na prvi pogled nema ništa lepše nego da dve najbolje drugarice počnu da žive zajedno kao sestre, ova nova konstelacija porodičnih odnosa donosi obema dosta bolnih trenutaka i iskušenja. Uhodavanje ove proširene porodice uopšte ne teče glatko, što nam autorka pokazuje kroz mnoštvo sitnih životnih detalja i situacija, vrlo dirljivih, a na trenutke i potresnih. No prava plima emocija se sprema tek kasnije, kroz Betino uzbuđenje tokom potrage za majkom tinejdžerkom, a pogotovo u scenama kad je zaista pronađe. To je deo romana koji je preporučljivo čitati uz maramicu negde pri ruci. Od Džudi Kertin nismo očekivali ništa manje od jedne pitke i zanatski korektno napisane avanture protkane ženskim drugarstvom, ali zahvaljujući nekim zaista briljantnim scenama Time After Time pruža nam i mnogo više, uspevajući da nas istinski uzdrma.

Kilkeni, gradić u Irskoj kamo glavne junakinje odvede potraga za Betinom majkom

muški lik: Stidljivi Džek, mladi radnik u prodavnici nameštaja u prošlosti, trpi ponižavanja od svog kolege s posla i ne usuđuje se da priđe devojci koja mu se sviđa, sve dok se Moli i Bet malo ne umešaju.
ženski lik: Bet je ovde zapravo centralni lik, strastveno želeći da popuni bolnu prazninu usled nemanja nikakvih uspomena na svoju majku.
epizodni lik: Džoan Lihi, zlobna učiteljica iz jedne škole iz prošlosti, uživa da svoje učenike ponižava i izvrgava javnom sramoćenju, ali će joj Moli i Bet malo zabiberiti čorbu.
odnos: Kao što je Bet centralni lik, tako je i njen odnos prema mami Fioni centralni odnos ovog romana – u prvom delu kroz nedostajanje, a u drugom kroz uspostavljanje tog odnosa, ali na neočekivanom, vršnjačkom nivou.
scena: Piknik na reci i zbližavanje Bet i Fione, pogotovo scena kad buduća majka raščešljava mokru kosu svojoj budućoj ćerki, pri čemu samo Bet zna koja je prava veza između njih dve.
zanimljivosti:
Posebno je zabavno zapažanje autorke da pre tri decenije još uvek nisu postojali koferi na točkiće, iako nije bilo nikakvog razloga ni tehničkih prepreka da budu izumljeni još vekovima ranije. Zaista, potpuno je neverovatno da je jednoj toliko prostoj ideji trebalo toliko dugo da nekome padne na pamet.
Činjenicu da 1984. godine nisu postojali mobilni telefoni Bet i Moli domišljato koriste kako bi besplatno putovale vozom, ubeđujući zbunjene konduktere da je to što drže u rukama eksperimentalni sistem za elektronske rezervacije karata.

emocije: 9
zabava: 8
stil: 8
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Džudi Kertin

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Džudi Kertin
naslov: TIME AFTER TIME
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0471-6
format: 14×21 cm
broj strana: 164
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Aleksandra Nina Knežević
prevod sa engleskog: Danijela Mihić
originalno izdanje: Judi Curtin, Time After Time, 2016.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ta mržnja koju seješ

dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji roman za mlade
– najbolji maloletni ženski lik

nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji punoletni muški lik
– najbolji punoletni ženski lik
– najboljeg negativca
– najbolju originalnu naslovnu stranu

Crna tinejdžerka Star jedini je svedok ubistva svog najboljeg druga Kalila, koga je bez povoda ustrelio beli policajac sa značkom br. 115. To stavlja Star u centar usijanih rasnih napetosti u getu gde živi, a njene izjave pred sudom i u medijima direktno se odražavaju na bezbednost njene porodice i celog geta. Star je pod velikim emocionalnim stresom zbog tragične smrti najboljeg druga koji je iskrvario na njenim rukama, kao i zbog ogromne odgovornosti koju mora da preuzme svojim svedočenjem o tom događaju. U svemu tome ima podršku svoje velike porodice – ali i dečka belca, s kojim se smuvala u mirnoj belačkoj školi u koju su je roditelji upisali nakon što je sa deset godina videla kako joj najbolja drugarica gine na ulici od gangsterskih metaka.

Ta mržnja koju seješ, debitantski roman mlade crnačke autorke Endži Tomas, tematski je jedan autentični roman o životu u zapostavljenim crnačkim kvartovima u SAD, o rasnim predrasudama i napetostima, kao i o bolu koji donosi ulično nasilje – dakle, jedan pravi geto roman. Njegov veliki kvalitet je to što je potpuno operisan od reperske socijalne patetike; ovo je jedan odličan liberalno hrišćanski roman o porodici. Sve ozbiljne stvari koje se u njemu dešavaju prelamaju se kroz (poveću) porodicu glavne junakinje i pokreću duboke emocije između njenih članova, koji su svi jedni drugima podrška.

Kroz odnose u Starinoj porodici upoznajemo lice i naličje Garden Hajtsa, jedne tipične lokalne zajednice (srpski: kraj, komšiluk) sa većinski crnačkim stanovništvom iz niže klase. Naličje ovakvih kvartova/geta je ono što čini dominantnu javnu sliku o njima: ubistva, droga, policijska brutalnost, porodično nasilje, siromaštvo i beznađe. Međutim, Endži Tomas nam ovde pokazuje i nepoznato lice Garden Hajtsa, mnogo vedrije ali nedovoljno vidljivo, zasnovano na vrednostima kao što su: osećaj zajedništva, porodična lojalnost, ljubav, miroljubivost, dobrota, vera u budućnost. Čak je i pitbul Starine porodice jedan hipi dobrica. Ta mržnja koju seješ je priča o jednoj crnačkoj porodici koja se iz geta uzdigla do srednje klase i mogućnosti za bolji život negde drugde, ali njeni osnivači su sada, u svojim zrelim tridesetim godinama, rastrzani između planova za bolju budućnost i lojalnosti starom kraju.

Nisam uspeo da saznam da li taj Garden Hajts stvarno postoji i u kom je gradu, ali to nije ni najmanje bitno, jer je on ovde očito univerzalni simbol. Autorka je uspela da stvori veoma plastičnu sliku ovog napaćenog kvarta, koji je dobio karakterizaciju skoro kao književni lik: nekad mnogo nežan, nekad brutalan, problematičan i sklon samouništenju, ali i s potencijalom za samoisceljenje. Ono što čini taj potencijal za samoisceljenje jeste upravo ljubav, koja je glavna tema ovog romana sa mržnjom u naslovu.

Ljubav pokreće Starinu porodicu i, za razliku od nekih drugih porodica, ona je ljubavlju blagoslovena. U njenoj porodici se greške uviđaju, priznaju i praštaju, a svojim bližnjima se uvek daje podrška. Tako je i Starina majka oprostila njenom ocu vanbračnog sina Sevena, kog je prihvatila kao svog. Star ima jednog mlađeg brata sa istim roditeljima i jednog starijeg sa istim ocem; njen polubrat Seven ima i druge dve polusestre, sa istom majkom. U romanu vlada opšta rodbinska izmešanost, tu je i gomila tetaka, baba, gospođa i ujaka, pa u prvom delu nije uvek lako pohvatati ko je kome šta. Pritom su porodične uloge često zamenjene, pa neretko baba funkcionalno igra ulogu mame, a ujak tate. Ono što izrazito obeležava tu veliku zajednicu jeste čvrsto osećanje lojalnosti i solidarnosti – stvari u koje autorka romana najdublje veruje.  Mogu da ti se dese razne teške stvari u životu, od gubitka deteta ili unuka do toga da ti spale radnju od koje živiš, ali u takvoj mreži ljubavi uvek ćeš moći da računaš na pomoć bližnjih.

Politička dešavanja su važan deo romana, jer to tako mora da bude kad je reč o rasnim nejednakostima i nemirima. Međutim, veština autorke izdiže Tu mržnju koju seješ daleko iznad nivoa političkog pamfleta. Kao sjajna baštinica dobre američke škole kreativnog pisanja, Endži Tomas je precizan posmatrač, ume da bude empatična sa likovima, da pribeleži upečatljiva razmišljanja, osećanja i situacije, i da napiše dobre dijaloge. Njeno pripovedanje u prvom licu, iz ugla šokirane crne šesnaestogodišnje štreberke, potpuno je uverljivo. Nije ni čudo što se sprema ekranizacija ovog romana; ima scena koje potpuno možete da zamislite kao filmske i dijaloga koji mogu u celosti da se prenesu u filmski scenario.


Amandla Stenberg je viđena za ulogu Star u ekranizaciji THUG

Roman uspeva duboko da nas uveri u ozbiljnost rasnih napetosti i obostranih predrasuda, ali izbegava generalizacije; u njemu se sjajne i odvratne osobe mogu naći i među crncima i među belcima, baš kao i među policajcima i među mladim dilerima. Autorka nikome ne sudi i može da razume i vrlo destruktivne emocije, jer sve je to ljudski. Njen roman je toliko hrišćanski da se i u pogovoru na kraju ona na prvom mestu zahvaljuje Bogu. Bio vernik ili ne, čitalac potpuno poveruje njenoj etici, i to je neosporna veličina i majstorstvo ovog debitantskog ostvarenja.

Naravno, i ovde bi čitalac našao stvari na koje može da se požali, pa tako ovde glavni odrasli likovi, Starini roditelji, deluju suviše ostvareni, mudri, puni razumevanja, otvoreni, pravični i nepogrešivo socijalno i emocionalno inteligentni. Takvi se generalno baš retko sreću. Na sličan način je i Starin beli dečko Kris možda malo too nice. Likova je ovde jako mnogo, vrlo su živi i prilično lepo vođeni, ali su neki od njih, poput Kalilove bake, možda malo nepravedno napušteni u nekom trenutku romana. Takođe, čini mi se da nije baš najjasnije rešena motivacija Hejli, Starine bivše najbolje bele drugarice. Stiče se utisak da je ispala stereotipni prikriveni rasista, no zanima me kako ju je Endži Tomas zaista videla, a nisam siguran da sam ukapirao.

No mimo tih detalja, THUG je snažan roman koji se na autentičan način bavi rasnim nasiljem u SAD, koristeći ga kao pozadinu za portret jedne porodice koja se iskreno trudi i jedne devojke koja je shvatila šta je hrabrost. U njemu se na svakih pedesetak strana nalazi neka scena ljudske dobrote koja ozbiljno potera na šmrcanje, a na kraju čitanje završite s radosnim osećanjem da i na zgarištu može cvet da nikne i da su ljudi vredni ljubavi. Kud ćete lepšu stvar za čitanje!


mladi fanovi predstavljaju ovu knjigu u Američkom kutku

ženski lik: OK, stoji sve to da je Starina mama Lisa možda malo suviše savršena, ali ko ne bi želeo baš takvu majku, živu lavicu?
muški lik: Starin najbolji drug i prva simpatija Kalil, jedan vrlo fin momčić u jednom vrlo nesrećnom okruženju, čija tragična senka je bolno prisutna tokom celog romana.
epizodni lik: Kenija, polusestra Starinog polubrata Sevena, nadrkana geto divljakuša koja je dugo odbijala da prihvati Star kao deo proširene porodice, ali je dala vrlo bitnu podršku odluci Star da progovori i kaže sve što zna, čak i kad je to išlo na štetu Kenijinog rođenog oca, lokalnog narko bosa. / počasno pominjanje: Aješa, Kenijina majka, dezorijentisana narkomanka koja zanemaruje svoju decu, ali ih na kraju pusti na slobodu i još se podmetne da zbog toga popije zverske batine od njihovog oca.
odnos: Big Mav i Karlos, Starin otac i ujak, među kojima kroz ceo roman sevaju ljubomorne varnice zato što je ujak potpuno nadomestio oca tokom one tri godine Starinog najranijeg detinjstva koje je njen pravi otac odrobijao; Big Mav je posle nadoknadio te tri godine i časno poneo svoju očinsku ulogu, ali ujka Karlos je zauvek ostao kao drugi ćale, iako je policajac.
scena: Poseta Starine porodice Kalilovoj baki posle pogibije njenog unuka – momenat kada ovaj roman, već na 58. strani, počinje da vam steže grlo i rosi oči.
zanimljivosti:
Roman je pun referenci na hip-hop kulturu, a osnovna inspiracija autorke je muzičko i aktivističko nasleđe Tupaka Šakura. Inače, Endži Tomas i sama ima aktivno repersko iskustvo.
Pored Tupaka, drugi veliki izvor kulturoloških referenci u ovom romanu je Hari Poter, koji takođe govori o rasizmu. Star koristi posteljinu sa znakom Sliterina, hogsvortske kuće koja joj je omiljena zato što su sliterinci puni para.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 10
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

 

* * *

ona je ovo napisala: Endži Tomas (1988)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Endži Tomas
naslov: TA MRŽNJA KOJU SEJEŠ
izdanje na srpskom: Urban Reads, 2017.
ISBN: 978-86-89565-48-5
format: 13×20
broj strana: 348
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Dragan Lončar
prevod sa engleskog: Miloš Petrik
originalno izdanje:
Angie Thomas, The Hate U Give, 2017.

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Priča za biće vremena

radnja

Posle gubitka očevog prestižnog posla u Silicijumskoj dolini, šesnaestogodišnja Nao mora da se iz SAD vrati s porodicom u Japan. U tokijskoj gimnaziji se nikako ne snalazi, žrtva je užasnog vršnjačkog maltretiranja i, poput svog slomljenog oca, planira samoubistvo. Pre tog čina počinje da piše dnevnik posvećen svojoj fascinantnoj prabaki Điko, budističkoj monahinji.

Desetak godina kasnije, posle razornog cunamija, okean donese dnevnik mlade Nao iz Japana do jednog kanadskog ostrva na Pacifiku, gde ga pronalazi sredovečna književnica Rut. Od tog momenta prepliću se dve glavne paralelne radnje romana: jednu radnju čine dešavanja koja u svom dnevniku opisuje Nao, u prvom licu; u drugoj radnji pratimo Rut i njenog muža Olivera, koji čitaju pronađeni dnevnik i preko njega postaju uvučeni u životnu dramu tinejdžerke Nao, s posledicama i po sopstveni brak.

komentar

Kao što i sam naslov daje naslutiti, Priča za biće vremena (A Tale for the Time Being) kanadsko-japanske autorke Rut Ozeki vrlo je ozbiljan i prilično zahtevan filozofski roman. U njemu se uspostavlja spiritualna transkulturalna veza između zrele kanadske književnice u stvaralačkoj krizi i zlostavljane japanske tinejdžerke na korak od samoubistva. Obe vezuje kulturološka podeljenost između Japana i Amerike i problem uklapanja u aktuelnu sredinu, kao i niz drugih razmišljanja i dilema. Ozeki prepliće njihove dve priče u vrlo složenu celinu kroz koju pretresa nekoliko krupnih filozofskih i etičkih pitanja, no srećom to roman ne čini teško probavljivim, jer sve vibrira, pluta na snažnim emocijama i garnirano je zrncima životnog humora.

Vreme je ključna tema ovog romana – potraga za smislom sadašnjeg trenutka, potraga za svojim sada. Nao nije slučajno dobila to ime – tako Japanci izgovaraju now na engleskom, dakle sada. Ljudi i sve što postoji na svetu definisani su u ovom romanu kao bića vremena, koja imaju svoj vremenski opseg postojanja. Vreme je u ovom romanu na najrazličitije načine izuvijano i izukrštano, kroz dodirivanje i prožimanje dešavanja iz različitih godina i na raznim mestima. Jedan od ključnih momenata u romanu je kad Nao, čiji dnevnik počinje opisom događaja iz prošlosti, tokom pisanja stigne do svog sadašnjeg trenutka – kad i bukvalno pronađe svoje sada, u momentu dok se nalazi pred definitivnim odustajanjem od života.

 

U romanu se ne štedi na fantastici. Kad Nao pukne pod pritiskom bullying-a, ona se popne na školsku klupu i zavrišti tako da njenim zlostavljačima šikne krv iz bubnih opni (malo manga preterivanja nije na odmet). Nao najnormalnije komunicira sa duhom svog deda-ujaka, mladog mirovnjaka i nadarenog intelektualca koji je poginuo kad je prisilno regrutovan u kamikaze. Tekst na poslednjim stranama Naoinog dnevnika u jednom trenutku naočigled Rut nestaje iz sveske, da bi se kasnije opet pojavio, ali sa drugačijim završetkom. Tu je i misteriozna japanska vrana, koja se na Rutinom kanadskom ostrvu pojavila istovremeno sa prispećem Naoinog dnevnika, i za koju se ispostavlja da zapravo motri i čuva Rutin brak.

Ovaj roman je neočekivano zanimljiv i čitljiv esej o vremenu, paralelnom univerzumu i slobodi izbora, ali to nije njegov glavni kvalitet. Ono što ga vozi kao materijal za čitanje jeste njegovo efektno bavljenje temama ljubavi i okrutnosti. U romanu postoji srodstvo u zlostavljanju između Nao i njenog deda-ujaka: nju su školski vršnjaci boli makazama, palili cigaretama i pokušali da je siluju; njemu su vojni treneri mesecima zverski lomili zube i kosti u logoru za obuku kamikaza. Stvari kroz koje su njih dvoje prošli kao žrtve nasilne strane ljudske prirode duboko su ih obeležile. Kontrast između tih događaja i miroljubivog porodičnog zaleđa iz kojeg oboje dolaze čini ovaj roman posebno potresnim.

Roman možemo posmatrati i kao kompetentan uvod u japansku kulturu, iz kojeg saznamo i mnogo fascinantnih stvari o životu u Japanu za vreme fašističkog režima. Po tom bavljenju običnim ljudima pod fašizmom Priča za biće vremena donekle podseća na svojevrsnu japansku verziju Kradljivice knjiga Marka Zusaka. U svom kanadskom toku, roman je i esej o spisateljskom kreativnom procesu (Rut i njen muž iz romana zapravo su autorka i njen muž u “stvarnom životu”), dok u svojoj završnici roman intrigantno pretresa i vrlo zanimljivu temu digitalne anonimnosti na netu. Potpuno jedno šareno, višeslojno, obuhvatno i bogato ostvarenje.

Rečenice Rut Ozeki su smirene i bez egzaltacije, ali upravo ta suzdržanost snažno potcrtava emociju koja se opisuje. Sasvim je očigledno da je ovde autorka jedna zen monahinja (Rut Ozeki se zamonašila tri godine pre objavljivanja ovog romana) – ne samo po temama i tonu, već i po načinu pripovedanja. Priznajem da sam imao problema sa koncentracijom na prvih dvesto strana, dok se situacija prilično polako montirala, jer autorki se nigde nije žurilo, i pritom sam morao da krčim put kroz šumu podataka, reči i imena iz japanskog jezika i kulture (ceo roman ima ukupno 167 fusnota, mahom tumačenja reči na japanskom, ali i pojmova iz kvantne fizike). No čitalački trud dobija nagradu tamo negde posle dvestote strane, kada kreće ređanje sve snažnijih i snažnijih scena i otkrivanje fascinantnih detalja iz porodičnih biografija, i tu onda priča počinje da melje čitaoca, nežno ali nezaustavljivo. Tome doprinosi i činjenica da je Ozeki velemajstor za izgradnju napetosti i plasiranje zlokobnih najava koje vuku na dalje čitanje – a ovaj roman je pun istinski teških situacija. Srećom, svaka od njih ima svoje opravdano mesto, Ozeki ih servira vrlo pristojno i uglavnom ih ne koristi kao povod za patetiku.

Tekst na momente ima težnju da skrene u dominantno pedagoške vode, iz silne želje autorke da kaže što više o Japanu, zen-budizmu, kvantnoj fizici, vegetaciji pleistocena i drugim akademskim temama o kojima razmišljaju njeni pametni likovi. Ume to mestimično da pridavi čitaoca, ali u konačnici nimalo ne kvari buran čitalački doživljaj, jer Rut Ozeki poseduje suptilno umeće da nam na finjaka uvali razornu krvožednu dramu. Možda sam očekivao neki snažniji klimaks na kraju romana, umesto smirenog oticanja drame u razne rukavce paralelnih svetova, pa sam čitanje završio neočekivano suvih očiju – ali možda je to i bio autorkin cilj, da stvari mirno prihvatimo.

ženski lik: Bez ikakve dileme to je Naoina prababa Điko, budistička monahinja od 104 godine koja ima supermoć da kod ljudi probudi dobro i unutrašnji mir, i koja je svojim trajanjem i sama metafora za vreme.
muški lik: Kamikaza Haruki, briljantni i perspektivni mladi intelektualac i pacifista, regrutovan protiv volje, koji se sa 19 godina dobrovoljno prijavljuje na samoubilački let kako bi obezbedio ratnu penziju za majku i mlađe sestre.
epizodni lik: Prodefiluje ih mnoštvo i stvarno je teško nekog posebno izdvojiti, pa neka moj izbor padne na antropomorfnu japansku vranu koja spasava dušu posustaloj književnici Rut.
odnos: Nao i Rut, koje si telepatski uzajamno šteluju narušeni balans u životu, sa vremenskim razmakom od dvanaest godina.
scena: Scena seksualnog i elektronskog nasilja nad Nao u školskom WC-u svakako je jedan od najsnažnijih momenata romana.

zanimljivosti:
Ljubiteljima mačaka ovaj roman će biti posebno interesantan zbog istaknute uloge koje u njemu imaju dve mačke.
Pred kraj Drugog svetskog rata, japanska ratna vlada je porodicama poginulih kamikaza slala kutije u kojima se nalazila samo cedulja na kojoj piše “ostaci”, kao zamena za fizičke ostatke koji nisu mogli da budu nađeni.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Ruth Ozeki (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Rut Ozeki
naslov: PRIČA ZA BIĆE VREMENA
izdanje na srpskom: Booka, 2015.
broj strana: 479
povez: broširani
format: 20 cm
pismo: latinica
originalno izdanje: Ruth Ozeki, A Tale for the Time Being, 2013.
prevod sa engleskog: Aleksandar Milajić
naslovna strana:
Ivan Benussi
ISBN: 978-86-88335-52-2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image