Mali Samuele živi s majkom Sarom, naučnicom koja se bavi zaštitom ugroženih životinjskih vrsta u Africi. Ovog leta Sara ide u Gabon da istražuje navike i životnu situaciju grupe gorila. Tamo je i njen kolega Andrea sa ćerkom Anom, koja je Samueleova vršnjakinja. Prateći jedan čopor gorila koji živi u blizini, naučnici otkriju da u okolini operiše i banda lovokradica, ubijajući gorile. U džungli Samuele i Ana spasavaju ženku Čaki s njenim mladunčetom, koji su upali u zamku tražeći novi čopor nakon što su lovokradice ubile vođu njihove grupe. Mladunče dobija ime Tarzan, a svi iz istraživačkog kampa preuzmu zadatak da nekako zbrinu Čaki i Tarzana i da spreče lovokradice da čine nova zlodela.
Zajedno u prašumi je priča iz afričke ekvatorijalne džungle koja u centru interesovanja ima grupu gorila, oko kojih brinu neki dobri ljudi pokušavajući da ih zaštite od onih zlih. To je vrsta priče koja uvek ima poklonike među najmlađim čitaocima. Ovaj roman nevelikog obima napisala je autorka koja se profesionalno bavi upravo onim o čemu i piše, a srpsko izdanje sadrži originalne ilustracije Roberte Palacolo.
Čitalac će u ovom ostvarenju naći veliki broj zanimljivih informacija o ponašanju gorila, ali promaknu netačnosti iz drugih grana nauke: kod ekvatora je vrućina zato što sunčevi zraci padaju pod velikim uglom, a ne zato što je „sunce na nebu dugi niz sati“ kao što kaže autorka (na ekvatoru je svaki dan u godini sunce na nebu 12 sati). No roman ima i neke ozbiljnije probleme od toga.
Razvoj priče i dijalozi deluju prilično drveno – očito je da je ovo pisao neko ko je profesionalno ipak više biolog nego literata. Likovi su dosta nemušti i nerazaznatljivi, a nije sasvim jasan ni tačan uzrast dvoje glavnih dečjih junaka (Samuele i Ana). Potpuno je nejasno ko je Samueleov otac i šta je s tim čovekom. Uopšte, životinjski likovi ostaju bolje zapamćeni nego ljudski.
Mladim čitaocima se na više mesta uvode neki stručni pojmovi koji nigde nisu objašnjeni (etolog, repopulacija, primati). Autorka povremeno upotrebi neku figuru kao što je „spartanska soba“, za šta je prilično upitno kako to razumeju današnje generacije.
Ako stavimo po strani očekivanja o nekom ozbiljnom razvoju likova i dramskoj slojevitosti, Zajedno u prašumi može biti zanimljiva priča nekom koga privlače egzotične životinje i nauka.
muški lik: „Srebrna leđa“, veliki vođa posmatranog čopora, nema nikakvu konkurenciju među ljudskim muškim likovima. ženski lik: Brižna i mudra majka Čaki. epizodni lik: I ovde mi je zapravo najzanimljivija životinja – mali Tarzan. odnos: Između dece i Čaki razvija se odnos koji uključuje odgovornost dece za bezbednost nje i njenog deteta i zadobijanje njenog poverenja. scena: Spasavanje Čaki i mladunčeta iz zamke.
emocije: 7 zabava: 7 stil: 6 edukativnost: 9
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala – Sara Rataro (1975):
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Sara Rataro naslov: ZAJEDNO U PRAŠUMI izdanje na srpskom:Odiseja, 2024. ISBN: 978-86-7720-313-9 format: 20 cm broj strana: 105 povez: meki pismo: latinica ilustracije: Roberta Palazzolo prevod sa italijanskog: Aleksandar Levi originalno izdanje: Sara Rattaro, Insieme nella foresta, 2021. najpovoljnija kupovina:sajt izdavača
Kraljevstvo Prinčeva Bara je lepo uređena i održavana močvarna oblast čiji stanovnici žive ustaljenim ritmom i imaju svoje tradicionalne rituale. Najznačajniji takav ritual je praznik Rođendanske želje, kada princeza obznanjuje šta je poželela za svoj rođendan. Sadašnja princeza iz Prinčeve Bare zove se Žaklina i ona je jedno prilično uobraženo stvorenje, ali svi momci iz kraljevstva zaljubljeni su u nju, pa tako i siromašni žabac Grof. Ove godine Žaklina poželi nešto prilično zastrašujuće – ružu iz srca Bašte, opasne zemlje koja se nalazi iza visokog zida na kraju kraljevstva, odakle se još niko iz Prinčeve Bare živ nije vratio. Budući da se niko ne prijavljuje dobrovoljno za ispunjavanje Rođendanske želje, spletom neočekivanih okolnosti Grofu zapadne dužnost da obavi taj zadatak.
Put na koji kreće mnogo ga plaši, ali napred ga goni želja da osvoji naklonost prelepe Žakline. U ovoj komplikovanoj i opasnoj avanturi Grofu pomažu dvoje najvernijih drugova iz Prinčeve Bare: mlada žaba Galina i vodeni pacov Skvi. Tu su i mnogi novi prijatelji koje će Grof upoznati u Bašti – ali da li će to biti dovoljno da Grof obavi povereni zadatak i izađe na kraj sa svim opasnostima iz Bašte? Ko će da brani žitelje Prinčeve Bare od najokrutnije pretnje iz narodnih predanja, goleme zmije Džindžer, koja se sprema za smrtonosni udar dok su žabe zabavljene ispunjavanjem princezine obesne želje? I šta će uopšte na kraju biti sa princezom i Grofom?
Šušššti ševar je atraktivna i dinamična antropomorfna storija proistekla iz razigrane tastature Zlatka Vasića, kome je ovo već peti naslov objavljen u izdanju Kreativnog centra. Prilično složena radnja sve vreme drži pažnju i ne oskudeva iznenađenjima i preokretima, koje autor vodi sigurnom rukom. Pritom se lepo zabavlja jezikom koji koristi, kako u imenovanju likova (vetar Dviž Dvižd, vrabac Fr Pr i mnogi drugi), tako i u drugim jezičkim igrama, a posebno u poeziji kojom je ovaj roman prošaran i bogato natopljen, u vidu pesmica koje pevaju likovi. Zahvaljujući tom Vasićevom nežnom jezičkom humoru, jedan od dražesnijih epizodista je i skočimiš La-Hop, koji skače unatrag jer ne ume pravilno da izgovori uzvik skakanja.
Likova ima znatan broj i prilično su živopisni, ali nije ih problem razlikovati i pratiti, i lako se vezujemo za njih. Prinčeva Bara prilično podseća na Tolkinov Hobiton po sklonosti svojih stanovnika veselju, proslavama i negovanju okućnica. Kao i u Gospodaru prstenova, i ovde se likovi i njihova emotivna stanja često opisuju kroz rimovane pesmice koje pevaju u hodu, kao u nekoj vrsti književnog mjuzikla. Grof je svojevrsni žablji Bilbo Bagins, kao samac sklon hedonizmu koji je izabran za nosioca avanture protiv svoje volje, ali joj se kasnije pokazuje sasvim dorastao.
Da ne bi sve bilo suviše idealistično i utopijski, Vasić nam diskretno ukazuje i na naličje ove pastoralne idile, unoseći elemente klasne raslojenosti žablje zajednice i segregaciju prema imovnom statusu njenih pripadnika. Stanovnici Prinčeve Bare nisu lišeni ni ksenofobije i predrasuda prema onima sa druge strane zida Bašte, koje zovu Prekozidni. No kao što se i očekuje od jednog dobrog romana za osnovce, autor ovde prevashodno slavi drugarstvo, solidarnost, igru, skromnost i druge pozitivne vaspitne vrednosti. Šušššti ševar je neočekivano uzbudljiv i slojevit avanturistički roman koji u novijoj domaćoj književnoj produkciji za decu predstavlja lepršavo i pametno osveženje.
muški lik: Tokom avanture kroz koju prolazi, Grof otkriva snažnu želju za letenjem, vrlo netipičnu za žabe, a paralelno s tim sazreva u pogledu muško-ženskih odnosa. ženski lik: Galina je jedna izuzetno hrabra žablja devojka, koja čuva Grofu leđa i kad on toga nije svestan. epizodni lik: Stari gavran Časovničar na početku se pojavljuje kao naizgled naivni izlapeli stražar Prinčeve Bare, da bi se tokom romana otkrilo kako je on zapravo daleko više od zanemoćalog posmatrača događaja. odnos: Grof na početku romana tinejdžerski nezrelo idealizuje Žaklinu, ali kako događaji odmiču, tako je i on postepeno postavlja na pravo mesto i dovodi u red. scena: Žaba i skočimiš koji se usred ciče zime veselo sankaju sa zavejanog stoga sena.
emocije: 8 zabava: 8 stil: 9 edukativnost: 6
Aleksandar Gubaš
* * *
on je ovo napisao – Zlatko Vasić (1973)
* * *
OPŠTI PODACI O ROMANU
autor: Zlatko Vasić naslov: ŠUŠŠŠTI ŠEVAR originalno izdanje:Kreativni centar, 2021. ISBN: 978-86-529-0986-5 format: 15,5×21 cm broj strana: 164 povez: meki pismo: ćirilica ilustracije:Mladen Anđelković
najpovoljnija kupovina:sajt izdavača, knjižara Kreativnog centra
Kozmo je jedan već prilično vremešni retriver koji je dospeo kod Mame i Tate kao štene, nekoliko meseci pre njihovog sina Maksa. Tako su Kozmo i Maks rasli zajedno i, naravno, postali najbolji drugari i neka vrsta duhovnih blizanaca. Kasnije je tu došla i Maksova sestrica Emalina, godine su nastavile da prolaze i evo Maks i Kozmo su zajedno već 13 godina. Ali stvari više nisu dobre u njihovoj porodici: Mama i Tata sve češće se svađaju, čak je u nekom trenutku Tata proteran na trosed u dnevnom boravku. Deca to sve primećuju, a i Kozmo, i nespokoj se uvlači u ovu nekoć idiličnu porodicu: ako se Mama i Tata razvedu, verovatno će deca po inerciji pripasti majci, a kuče će biti tretirano kao uteha ocu, pa će tako Kozmo biti razdvojen od Maksa i Emaline. To se nikako ne sme dozvoliti, pa se Maks i Kozmo spremaju za plesno takmičenje pasa i vlasnika, jer imaju plan: pobediće na takmičenju, iskoristiće nagradu u vidu filmske uloge kako bi raznežili Mamu i Tatu i tako će sprečiti razvod. U pripremama za takmičenje pomaže im ujka Redži, dreser vojnih pasa, a glavni Kozmovi neprijatelji biće jedan bobtejl i ubrzano starenje. Hoće li Kozmo i Maks uspeti da budu najbolji plesni par, i šta s tim?
Ja, Kozmo, roman za starije osnovce američke autorke Karli Sorosijak, napisan je u prvom licu iz Kozmovog ugla, Kozmo nam pripoveda celu priču i ona je samim tim potpuno obojena njegovom psećom subjektivnošću. Zato su među najzastupljenijim utiscima u ovom Kozmovom dnevniku ćureći bataci, mirisi drugih pasa i emotivna stanja ljudi u njegovom okruženju. Autorka je detaljan poznavalac pseće psihologije i to se u ovom romanu raskošno ispoljava, s posebnim naglaskom na onoj vrsti empatije među vrstama kakva često zna da se uspostavi između ljudi i pasa.
Glavni junak Kozmo potpuno je zaljubljen u Maksa i srčano je odan zaštiti dečaka i njegove porodice, koja je i Kozmova. Ova apsolutna spremnost na bezuslovno samožrtvovanje za voljeno biće podseća na Silverstejnovo Dobro drvo, s tim što Kozmo ima sreću da je njegova ljubav sve vreme uzvraćena u potpunosti. Pas i njegov dečak u ovoj priči razumeju se bez ostatka… dobro, ne baš sasvim bez ostatka, bude tu i ponekih specifičnosti koje samo pripadnik iste vrste može da razume, ali u svemu najbitnijem njih dvojica funkcionišu u potpunoj harmoniji.
Tema koju Karli Sorosijak sve vreme provlači je razvoj porodične istorije. Porodica iz ovog romana prikazana je kao zajednica koja se kroz godine dinamično razvijala, počevši kao zajednica srećnog mladog para i šteneta, a završivši kao zbunjena grupa koju čine jedan ostareli pas, jedan novopečeni tinejdžer, jedna predškolska devojčica i dvoje ne više mladih roditelja koji se više ne razumeju. Priče nalik ovoj se dešavaju i to nije nikakva posebna retkost, danas su ljudi mnogo samostalniji, nezavisniji i spremniji na izazove ličnog razvoja, pa su i porodične zajednice nestabilnije. Autorka nam normalizuje tu situaciju, i nama i glavnim junacima, predstavljajući je kao „shit happens” vrstu događaja, kao nešto što je mnogo teško i komplikovano za rešavanje kad se desi – ali dešava se mnogima kao deo razvoja, i onda se treba s tim nositi kao i sa svakim drugim velikim izazovom u životu. Poruka koju ovde dobijamo pred velikim iskušenjem slična je onoj koju je svojim vršnjacima uputila kraljica Elizabeta, tada još princeza tinejdžerka, na početku nacističkog bombardovanja Velike Britanije: „biće to sve OK na kraju”. Nekako, već. Samo ne treba klonuti duhom.
Druga bitna tema je starenje, koje pratimo iz Kozmove perspektive. Nije to više samo bol u kukovima i kruti zglobovi, već i mnogo ozbiljnije stvari: Kozmo se nelagodno suočava sa smrtnošću kad shvati da mu je vid toliko oslabio da je zamenio rakuna za mačku i doveo ga kući. To jeste komična scena, ali izaziva njegovu krizu kompetencije kao zaštitnika kuće, kao nekoga za čiji posao se podrazumeva da zapravo rasteruje rakune od kuće. Postoje i mnoge druge manifestacije starenja koje prilično zabrinjavaju Kozma, ali on ne gubi entuzijazam niti osećanje misije: njegovo je da do poslednjeg daha čuva prijateljstvo s Maksom i duše svih članova porodice, i za te stvari spreman je da se suoči sa svim strahovima. Bitan lajtmotiv u romanu je ples, kao pokret i fizičko kretanje, ali i kao radovanje životu i komunikacija sa srodnom dušom. Ples je i ono čime se Kozmo bori protiv starosti.
Ako ćemo da teramo mak na konac, moglo bi da se raspravlja o likovima Babe i Dede, Tatinih roditelja. Oni su ovde iz Kozmovog ugla prikazani kao izrazito antipatični i negativni, ali budući da Kozmova percepcija dokazano nije uvek nepogrešiva, ostaje prilično nejasna njihova stvarna uloga u raspadu braka Mame i Tate – kao što generalno uzroci tog raspada nisu baš posebno pojašnjeni. Otprilike razumemo da su njih dvoje krenuli različitim putevima, ali zašto i kako, i koliki je tu eventualni doprinos drugih ljudi, to nije najjasnije definisano. Da li su Baba i Deda zaista neke gnjide; ako jesu, kako su podigli tako dobrog sina i koliki je sada njihov stvaran uticaj na njega? Ova nerazjašnjena pitanja ipak ne remete ozbiljnije ukupan utisak o ovom ostvarenju.
Postoje mnogi dečji romani s kučićima u glavnoj ulozi; svakako se posebno izdvaja Odisejin Džukac Kucov, koji se bavi suštinom i prirodom prijateljstva generalno, pa tako i između vrsta – dok je ovde naglasak na poziciji psa u porodici, uz mnogo bavljenja porodičnom dinamikom i temom starenja i smrtnosti. Neobičnost ovog romana za decu je i u tome što glavni junak s kojim se čitalac identifikuje nije štene ni mlad pas, već veteran na izmaku svog životnog veka, tako da, pored empatije među različitim vrstama, imamo i transgeneracijsku empatiju. Ovde svakako treba pohvaliti vižljastu duhovitost pisanja, kao i lepršav prevod Ivane Nešić. Ja, Kozmo je pametan, emotivan i neodoljiv roman za sve koji vole pse ili želimo da ih zavole, bez obzira na godine. Takođe, to je i neočekivano dobra priča o prolaznosti i ljubavi kao konstanti.
muški lik: Ujka Redži pojavljuje se kao dragoceni saveznik i podrška kada stvari krenu nizbrdo; on lepo razume i decu i pse, ali i odrasle koji su se malo pogubili. ženski lik: Mama, po prirodi stvari; sa decom i Kozmom ima vrlo blizak odnos, možda joj nije baš dugačak fitilj u vezi s muškarcem, ali rakuna koji uđe u kuću isteruje bez nasilja.
epizodni lik: Bobtejl je kroz ceo roman prisutan kao pritajena demonska pretnja Kozmu, da bi se na kraju ispostavilo da je on zapravo mnogo složeniji lik. odnos: Mama i Tata; mi ne znamo šta je tačno među njima pošlo naopako i to je svakako samo njihova stvar, ali oni se u svemu tome ustrajno trude da se uzdrže od destrukcije i očuvaju pristojne odnose. scena: Maksov pokušaj bekstva od kuće, uz Kozmovo nevoljko učešće, završava se kao bliski susret sa smrću i suočenje s mogućom krivicom za nečiju smrt.
emocije: 9 zabava: 9 stil: 8 edukativnost: 8
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala – Karli Sorosijak
* * *
OPŠTI PODACI O ROMANU
autor: Karli Sorosijak naslov: JA, KOZMO izdanje na srpskom:Kreativni centar, 2022. ISBN: 978-86-529-1026-7 format: 13×20 cm broj strana: 270 povez: meki pismo: latinica naslovna strana: Ben Mentl prevod s engleskog: Ivana Nešić originalno izdanje: Carlie Sorosiak, I, Cosmo, 2019.
najpovoljnija kupovina:sajt izdavača, knjižara Kreativnog centra
Desetogodišnji Bart ima
prilično čudno detinjstvo. Ne samo što su mu roditelji dali u najmanju ruku
neobično ime – Bartolomeo Leonardo Atari Komodor – već su mu potpuno
isprogramirali sve aktivnosti i stavili ga pod digitalni nadzor 24 časa dnevno,
kako bi još od kolevke bili sigurni da će mali izrasti u genija. No i pored
svih njihovih napora, Bart je ipak samo obično dete koje obožava svog plišanog
medu. Kad mu majka jednog dana baci tog olinjalog medu, Bart prvi put kreće u
akciju na svoju ruku, u nadi da će ga pronaći. Ispostavlja se da medu neće
naći, ali će zato naleteti na jedno vrlo bizarno biće – očerupanu kokošku Zoju
koja govori. Pričljiva, temperamentna i srdačna Zoja saviće gnezdo na Bartovom
jastuku i potpuno će preokrenuti njegov algoritamski organizovan život, a njih
dvoje zajedno, uz mentorski uticaj mudrog kineskog starca Tjen Lua, krenuće da spasavaju
Pustinjačko Kraljevstvo od jednog ogorčenog zmaja.
Dok sam čitao roman Skači, Barte! iskusne i cenjene italijanske autorke Suzane Tamaro, često sam imao asocijacije na neke od najboljih romana za decu koje sam čitao poslednjih godina. Određeni filozofski, pa i religijski elementi podsećaju na sjajan roman Kockograd Ištvana Lakatoša, posebno tamo gde glavni likovi razmatraju ustrojstvo sveta i pitanja slobode izbora. Frenetična dinamika i urnebesna uvrnutost dešavanja u romanu voze čitaoca kao moja omiljena Doktor Proktorova vremeplovna kada Jua Nesbea, takođe u izdanju Odiseje. Momenat bacanja ofucanog mede u đubre, kao i upadanje glavnog junaka u vrtlog događaja koji slede, zajednički je s odličnim romanom Kuki se vraća Jana Svjeraka, u izdanju Kreativnog centra. Ima tu i momenata koji podsećaju na Luisa Kerola (odlazak u svet „s one strane ogledala”, propadanje u zečju rupu, susreti s džinovskim insektima), dok scena sa šarmiranjem zmaja u njegovom brlogu može da podseti i na Tolkinovog Hobita.
Suzana Tamaro je vešto
ukombinovala razne uticaje, elemente i sastojke dobre priče i upakovala ih na
svoj način, s puno humora i akcije, ali i dovoljno ozbiljnosti da ovaj roman ne
bude shvaćen samo kao komični akcioni rolerkoster. Autorka nas ovde podstiče i
na razmišljanja o roditeljskoj ambicioznosti, ugrožavanju privatnosti deteta,
zamkama i stranputicama digitalnog vaspitanja, sukobu spontanog i programiranog,
kao i o drugim vrlo savremenim i aktuelnim temama. Skači, Barte! je izuzetno duhovito, dinamično, uzbudljivo i pametno
književno delo za mlade čitaoce, koje će lepo zabaviti i starije. Takođe, to je
i roman s mnoštvom genijalnih replika koje ćete poželeti da uslikate za svoju
kolekciju najzabavnijih književnih citata.
muški lik: Bart je na početku romana zbunjeno dete koje ne zna za drugi svet osim onog savršeno uređenog koji su mu organizovali roditelji, a za koji naslućuje da prikriva ogromnu emotivnu šupljinu – da bi tokom romana prešao put do glavnog junaka sopstvene priče i otkrio značaj emotivne i fizičke topline. ženski lik: Svakako Zoja – sve i da ne znate da je autorka Italijanka, ekstrovertna Zoja je potpuno italijanski lik, sa svojom spontanošću, prisnošću i druželjubivošću do granice nametljivosti; ona je toliko opuštena i samosvesna da je gotovo seksi. epizodni lik: Učitelj Tjen Lu, zabavna karikatura orijentalnih mudraca kakvim ih obično prikazuju u pop kulturi, s mudrostima tipa „Internet ne vidi ono što se ne vidi”. odnos: Konekcija Barta i zmaja Mistrala, koje povezuje zbunjenost emotivnom hladnoćom kojom su obeležena njihova detinjstva, kao i vrišteća tuga zbog stradanja njihovih ptičjih ljubimica. scena: Kad Barta u školi plivanja teraju da skače u vodu s tri metra visine, sa sve zvončićima na kupaćim gaćama koje je greškom uzeo od majke. citat: „Ako si u areni, moraš da se boriš i kad nisi pevac.” (kaže Zojina baba, a Zoja rado ističe)
emocije: 8 zabava: 10 stil: 9 edukativnost: 5
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala – Suzana Tamaro (1957)
* * *
OPŠTI PODACI O ROMANU
autorka: Suzana Tamaro naslov: SKAČI, BARTE! izdanje na srpskom:Odiseja, 2020. ISBN: 978-86-7720-170-8 format: 14×20 cm broj strana: 208 povez: meki pismo: ćirilica ilustracije: Ljiljana Grbić prevod s italijanskog: Dejan Ilić originalno izdanje: Susanna Tamaro, Salta, Bart!, 2014.
Dvanaestogodišnja Želja izgubila je oca u saobraćajnoj nesreći. Njena majka pokušava da prikupi konce života posle te tragedije i da nastavi dalje sa detetom o kome sad mora sama da brine. Želja oseća da je veoma nepravedno to što ne može bar još jednom da zagrli obožavanog oca, pa uporno pokušava da nađe neki način za to. Provodi dane na groblju, gde upoznaje usamljenog Vuka, jednog od dečjih duhova, koji se i dalje vrzma tu na granici svetova živih i mrtvih. Vuk obećava Želji da će joj omogućiti susret s ocem u limbu između živih i mrtvih, samo ako ona pristane da bude njegovo društvo dokle god mu to treba. Želja šta će, pristane – i uskoro primećuje da je u Vukovom svetu uvek toplo leto, za razliku od ledene, kišovite i tmurne zime koja trenutno vlada njenim svetom. Njegov svet je opasno privlačan, a majčin saveznik u spasavanju Želje od očijukanja sa svetom mrtvih je i grobljanski pas Žile.
Crna ptica je debitanski roman mlade vranjanske pesnikinje Aleksandre Jovanović, studentkinje dramaturgije u Beogradu, štampan u izdanju Kreativnog centra, s naslovnom stranom koju je uradio Bob Živković. Već sâm taj podatak govori nešto o kvalitetu, jer Kreativni centar ima vrlo visoke kriterijume za podršku domaćem debitantskom romanu za decu. Aleksandra je dobila tu podršku i nije je izneverila. Motiv tuge ćerke za poginulim ocem koji je bio umetnička duša podseća na situaciju iz predivnog romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke, ali mu je ova autorka prišla iz drugačijeg ugla.
Milje koji je odabrala za izgradnju ove veoma intenzivne dečje drame povlači neizbežne asocijacije na Gejmenovu Knjigu o groblju, ali postoji jasna razlika u odnosu protagonista romana sa svetom duhova: Gejmenovi duhovi su najčešće benevolentni melanholici pokroviteljski nastrojeni prema glavnom liku, kome pružaju podršku da uspe u spoljašnjem svetu, dok je Vuk dečji duh opsesivno opterećen time da uvuče Želju u svoj zagrobni svet. Razlika je svakako i u žanrovskoj atmosferi: Knjiga o groblju je više iščašeni i izmešteni krimi triler, u kome duhovi čuvaju glavnog junaka od ubica, dok je Crna ptica emotivna drama s dosta horor momenata koji prate izazove odrastanja glavne junakinje.
sa predstavljanja romana u Vranju
Ima tu raznih efikasnih žanrovskih pomagala u vidu zloslutnih signala koji najavljuju neprijatne stvari: mrtvačke hrizanteme, zavijanje psa, škripa zarđale vrteške-ubice… Autorka je ovde Željinoj razornoj tuzi suprotstavila entuzijazam Vuka da je fascinira i kontroliše, što otvara prostor za mnogo napetih i naelektrisanih situacija na toj izazovnoj horor pozadini. Vukova ljubomora dolazi u sukob sa Željinim psom Žiletom, a dok traje obećani pokušaj susreta s njenim ocem, Vuk vrši pritisak na nju da se otuđi i od svog najboljeg ovozemaljskog druga Luke.
U kući se majka i Želja mimoilaze i gube komunikaciju, a dramu pojačava i prisustvo Željine tetke, majčine sestre, koja je došla kod njih posle nesreće da se nađe pri ruci, ali nikako da ode. Taj spoljašnji svet zaista kao da ne pokazuje nikakvo interesovanje da podeli Željinu čežnju za još jednim susretom s ocem, a ta čežnja je duboka i vrlo proaktivna. Aleksandra Jovanović nam je u ovom romanu secirala dečju tugu uzduž i popreko, po raznim nivoima, sve do onog najmračnijeg – odustajanja od života. Crna ptica je emotivna priča koju će voleti svi ljubitelji finog pametnog horora i nežnog psihotrilera.
muški lik: Vukov tragični lik funkcioniše u ovom romanu kao negativac koga svi razumemo. ženski lik: Želja se tu očigledno nameće po prirodi stvari, ali ništa manje zanimljiva nije ni njena majka, koja možda nije najveštiji roditelj, ali se bori kako zna i ume, držeći stvari na okupu dok joj ćerka pluta u limbu. epizodni lik: Grobar Mića sve vidi i zna. odnos: Arhetipska igra između Želje i Vuka. scena: Satiričan prikaz odlaska glavne junakinje kod jedinog lokalnog dečjeg psihologa dostupnog vikendom.
autor: Aleksandra Jovanović naslov: CRNA PTICA originalno izdanje:Kreativni centar, 2020. ISBN: 978-86-529-0815-8 format: 14,5×20,5 cm broj strana: 144 povez: meki pismo: latinica naslovna strana: Dobrosav Bob Živković
