Category Archives: Odiseja

naslovi izdavačke kuće Odiseja

Moje Bučno selo

Nata je devojčica iz Krakova u Poljskoj, čiji roditelji su dobili ponudu za dvogodišnji posao u švedskom gradiću Dalviku. Sprema se preseljenje cele porodice, koju čine još i Natina mlađa braća blizanci Franek i Bartek. Nati ova promena teško pada, jer mora da se rastane od bake i deke, svojih najboljih drugarica Antoške i Marte, društva iz škole i plesne grupe čiji je član.

U Švedskoj u početku ima problema s jezikom, velikim kulturnim razlikama i zadirkivanjem dečaka zbog poljskog jezika. Najviše je zadirkuje dečak Mats, na koga se žali Antoški i Marti u njihovim čestim prepiskama. Međutim, ubrzo u komšiluku upoznaje devojčicu Karinu koja je u kolicima posle saobraćajnog udesa, a u školi stiče nove drugarice Maju, Miju i Mariju. Čak i napornog Matsa počinje da sagledava u drugačijem svetlu nakon što ga sretne na pikniku na kome su se okupili njeni i njegovi roditelji.

Nata upoznaje i zagonetnu staricu Selmu iz njene ulice, za koju se ispostavlja da je zapravo vrlo zanimljiva bivša balerina iz Ukrajine. U školi se priključuje plesnoj hip-hop grupi u kojoj je i Mats, pa počinju pripreme za veliko plesno takmičenje u Stokholmu. Kad dolazi na raspust u rodni Krakov, počinje da shvata koliko je i Švedska počela da joj prirasta srcu.

Moje Bučno selo je već i u naslovu jasna referenca na stvaralaštvo Astrid Lindgren i švedsku kulturnu produkciju namenjenu deci. Zapravo je i ceo roman svojevrsna nežna posveta Švedskoj, u koju se i autorka doselila iz rodne Poljske, slično kao glavna junakinja ovog romana. Barbara Gavriluk nas detaljno upoznaje sa mnogim stvarima koje su u Švedskoj drugačije nego u ostatku sveta: školski sistem, kultura sporta i vožnje bicikla, švedska kuhinja i slatkiši, obraćanje dece odraslima po imenu… Navođenjem životnih priča dece koja se sreću u ovoj skandinavskoj zemlji iz toliko različitih sredina (istok Evrope, Južna Amerika, arapske zemlje), kroz ceo roman se provlači ideja tolerancije, uvažavanja i komunikacije veoma različitih kultura.

Pored Švedske i multikulturalnosti kao ideje, važna tema je i ples, koji je zajednička ljubav Nati, Matsu i vremešnoj Selmi.

Švedska je ovde prikazana vrlo idilično, a socijalne kritike ima samo u tragovima i zapravo se odnosi samo na Poljsku: nesigurnost radnih mesta, vrlo zanimljiv pojam „evrosiročići” koji se odnosi na poljsku decu čiji roditelji rade u bogatijim zemljama EU, pa i pojedinačne sudbine kao što je poljski mladić Janek koji u Švedskoj preživljava tako što zabavlja decu kostimiran u Mumina.

Osim neumerene idealizacije Švedske, ovom romanu možemo zameriti prilično papirnate likove i povremeno banalne i neubedljive dijaloge, pogotovo kad progovaraju predškolci Franek i Bartek. Tri najbolje Natine drugarice u školi su toliko neizdiferencirane kao likovi da im i imena zvuče veoma slično.

Ono što verovatno najviše kvari čitalački doživljaj je potpuno odsustvo napetosti: svi ljudi su ovde dobri, nema antagonista glavnim likovima, nema nikakve neizvesnosti ni oko čega, a vrhunac negativnosti koji se pojavljuje u romanu je podrugljivo šuškanje dečaka kad imitiraju Natin poljski jezik. U dramskom pogledu, ovaj roman je mrtvo more.

No ako ove zamerke ostavimo po strani, Moje Bučno selo je jedna sasvim prijatna kulturološka razglednica iz Švedske, za one koje zanima geografija.

muški lik: Mats je jedini muški lik u ovom romanu koji ima nekakav razvoj i naznake slojevitosti.
ženski lik: Hirovita Selma, koja izaziva nelagodu kod onih koji je ne poznaju, ali ima zlatno srce.
epizodni lik: Čika Bronek, krakovski klošar koji se pojavljuje u Natinim sećanjima.
odnos: Jedino odnos Nate i Matsa ima razvojni luk i povremene varnice.
scena: Uručenje poklona Selmi posle Natinog povratka sa raspusta u Krakovu.

emocije: 8
zabava: 7
stil: 7
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Barbara Gavriluk (1957)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Barbara Gavriluk
naslov: MOJE BUČNO SELO
izdanje na srpskom: Odiseja, 2024.
ISBN: 978-86-7720-315-3
format: 20 cm
broj strana: 141
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Daliborka Mijailović
prevod sa poljskog: Mila Gavrilović
originalno izdanje: Barbara Gawryluk, Moje Bullerbyn, 2010.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

Zajedno u prašumi

Mali Samuele živi s majkom Sarom, naučnicom koja se bavi zaštitom ugroženih životinjskih vrsta u Africi. Ovog leta Sara ide u Gabon da istražuje navike i životnu situaciju grupe gorila. Tamo je i njen kolega Andrea sa ćerkom Anom, koja je Samueleova vršnjakinja. Prateći jedan čopor gorila koji živi u blizini, naučnici otkriju da u okolini operiše i banda lovokradica, ubijajući gorile. U džungli Samuele i Ana spasavaju ženku Čaki s njenim mladunčetom, koji su upali u zamku tražeći novi čopor nakon što su lovokradice ubile vođu njihove grupe. Mladunče dobija ime Tarzan, a svi iz istraživačkog kampa preuzmu zadatak da nekako zbrinu Čaki i Tarzana i da spreče lovokradice da čine nova zlodela.

Zajedno u prašumi je priča iz afričke ekvatorijalne džungle koja u centru interesovanja ima grupu gorila, oko kojih brinu neki dobri ljudi pokušavajući da ih zaštite od onih zlih. To je vrsta priče koja uvek ima poklonike među najmlađim čitaocima. Ovaj roman nevelikog obima napisala je autorka koja se profesionalno bavi upravo onim o čemu i piše, a srpsko izdanje sadrži originalne ilustracije Roberte Palacolo.

Čitalac će u ovom ostvarenju naći veliki broj zanimljivih informacija o ponašanju gorila, ali promaknu netačnosti iz drugih grana nauke: kod ekvatora je vrućina zato što sunčevi zraci padaju pod velikim uglom, a ne zato što je „sunce na nebu dugi niz sati“ kao što kaže autorka (na ekvatoru je svaki dan u godini sunce na nebu 12 sati). No roman ima i neke ozbiljnije probleme od toga.

Razvoj priče i dijalozi deluju prilično drveno – očito je da je ovo pisao neko ko je profesionalno ipak više biolog nego literata. Likovi su dosta nemušti i nerazaznatljivi, a nije sasvim jasan ni tačan uzrast dvoje glavnih dečjih junaka (Samuele i Ana). Potpuno je nejasno ko je Samueleov otac i šta je s tim čovekom. Uopšte, životinjski likovi ostaju bolje zapamćeni nego ljudski.

Mladim čitaocima se na više mesta uvode neki stručni pojmovi koji nigde nisu objašnjeni (etolog, repopulacija, primati). Autorka povremeno upotrebi neku figuru kao što je „spartanska soba“, za šta je prilično upitno kako to razumeju današnje generacije.

Ako stavimo po strani očekivanja o nekom ozbiljnom razvoju likova i dramskoj slojevitosti, Zajedno u prašumi može biti zanimljiva priča nekom koga privlače egzotične životinje i nauka.

muški lik: „Srebrna leđa“, veliki vođa posmatranog čopora, nema nikakvu konkurenciju među ljudskim muškim likovima.
ženski lik: Brižna i mudra majka Čaki.
epizodni lik: I ovde mi je zapravo najzanimljivija životinja – mali Tarzan.
odnos: Između dece i Čaki razvija se odnos koji uključuje odgovornost dece za bezbednost nje i njenog deteta i zadobijanje njenog poverenja.
scena: Spasavanje Čaki i mladunčeta iz zamke.

emocije: 7
zabava: 7
stil: 6
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Sara Rataro (1975):

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Sara Rataro
naslov: ZAJEDNO U PRAŠUMI
izdanje na srpskom: Odiseja, 2024.
ISBN: 978-86-7720-313-9
format: 20 cm
broj strana: 105
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Roberta Palazzolo
prevod sa italijanskog: Aleksandar Levi
originalno izdanje: Sara Rattaro, Insieme nella foresta, 2021.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

Kad je srce mikser

Srednja škola je period mnogih iskušenja, a stvar je još gora ako patite od ekstremne anksioznosti. Sedamnaestogodišnja Pi je panično nesigurna zbog svog engleskog izgovora i pred javni nastup na času engleskog prosto se složi na patos. Posle veštačenja nadležnih medicinskih specijalista, preporučeno joj je najmanje tri nedelje odmora radi ozbiljnog oporavka mentalnog zdravlja, pri čemu produžeci nisu isključeni.

Odmor i neodlazak u školu dugo vremena ne deluju baš kao uspešan pristup postizanju oporavka i mentalnog jačanja Pi, ali jednog dana u njen život uleti Viki, debela tinejdžerka iz komšiluka koja govori nepovezano kad je uzbuđena jer nije imala dovoljno kiseonika na porođaju. Interakcija sa Viki donosi neke nove situacije: Pi počinje da pomaže Vikinoj majci u brizi oko ćerke i prati je na igranke u klub za mlade sa smetnjama u razvoju, gde joj se Viki otvara i o svojim simpatijama.

Još neke nove osobe postaju deo novog života Pi – u prvom redu vremešna britanska imigrantkinja Džilijan Braun iz lokalne zajednice. Pi uspostavlja vrlo blizak odnos s njom i učestvuje u pripremama za proslavu njenog 85. rođendana. Tu se pojavljuje i Turčin Erdal sa greb greb srećkama, čiji ometeni brat Bilal izazove Vikino interesovanje.

Odmor donosi i druge stvari u oporavak Pi. Tako jednog dana dobije perlice kao poklon tajnog darodavca, od kojih napravi minđuše. Te minđuše odigraju konstruktivnu ulogu u njenom ponovnom otkrivanju svojih ranijih drugarica Alme i Ket, kao i u zaokruživanju životnih priča i drugih važnih likova.

Kad je srce mikser prvo je delo danske autorke Mete Vedse prevedeno na srpski. Ovaj rasni young adult roman strukturisan je kao serija kratkih poglavlja koja hronološki slede dešavanja u umu mlade Pi, od kojih su najduža svega na dve-tri strane, a najkraća su u formi jedne rečenice. Opsednutost Viki meteorologijom iskorišćena je i kao metafora za raspoloženja glavne junakinje, što se zgodno ogleda u korišćenju odgovarajućih ikonica oblačića i sunašaca na vrhu svakog poglavlja.

Ovaj roman obrađuje temu tinejdžerske anksioznosti i predstavlja još jedan primer kako naši specijalizovani izdavači poput Odiseje dosta dobro prate tu vrstu psiholoških tema: stidljivost, anoreksija, opsesivno-kompulzivni poremećaji… Pi se uklapa u model heroina ovog žanra: stalno ima osećaj kao da ima ribarsku mrežu u stomaku, a kao realna mogućnost u njenom životu su i roze tablete koje bi trebalo da „spreče najgore“ – šta god to bilo.

Detaljno je opisan njen porodični profil. Njen otac i logoreična majka opsednuti su brojevima, pa je ona zbog zgodne podudarnosti brojki u momentu rođenja i dobila ime po matematičkoj veličini. Njeni roditelji su uvek gledali ka cilju, njen brat Mads je dobio stipendiju za faks u SAD, a Pi je… pa, „naša kreativna devojčica“, doduše malo osetljiva i čudna.

Pored takvih roditelja, Pi se oseća kao promašaj, sa ličnim radarom okrenutim samo prema sebi i utisku koji ostavlja. U romanu se tečno prati razvojni luk njenog lika od onesvešćivanja na početku do kontrole panike i situacije kada njen radar opet počinje da primećuje i druge ljude.

Rečenice i opservacije u romanu su vrlo pitke i, što bi se na engleskom reklo, relatable, a dijalozi su inteligentni i zabavni. Autorka rado zapaža razne slikovite detalje, poput tetovaže profesora koji priskače onesvešćenoj Pi ili botoksa između obrva njenog terapeuta.

Ovo je štivo koje se brzo pročita, jer zbog forme poglavlja ima u proseku upola manje teksta nego drugi romani s tim brojem strana, ali i za to kratko čitalačko vreme vrlo lepo provoza kroz priču razne zanimljive likove i situacije. Poseban kvalitet je ubedljivost i proživljenost u iznošenju perspektive i iskustva hiperanksiozne tinejdžerke. Nisam uspeo da nađem podatak o tome da li sama autorka ili neko iz njenog bliskog okruženja ima lična iskustva s anksioznošću, ali priča koju nam iznosi Pi zvuči vrlo autentično.

Kad je srce mikser predstavlja kvalitetan dokaz da se na svetu i dalje pišu dobri, aktuelni i inventivni young adult romani, čak i u manjim nacionalnim produkcijama, a pogotovo u skandinavskom krugu.

muški lik: Botoksirani terapeut koji redovno prati Pi u sklopu njenog oporavka, koji ju je na kraju lepo video i pročitao.
ženski lik: Naravno, Viki je ukrala šou.
epizodni lik: Vikina mama Bjanka, komšinica koja je svojom neposrednošću znatno doprinela oporavku Pi i koja ima vrlo lep odnos s ometenom ćerkom.
odnos: Ima raznih zanimljivih tokova, a ovde izdvajam razvoj odnosa Pi i Džilijan, uz posebnu ulogu tarteleta s piletinom u tom procesu.
scena: Nalaženje odbegle Viki, sa suzama Pi na kraju.

emocije: 9
zabava: 9
stil: 9
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Mete Vedse (1968):

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Mete Vedse
naslov: KAD JE SRCE MIKSER
izdanje na srpskom: Odiseja, 2024.
ISBN: 978-86-7720-317-7
format: 20 cm
broj strana: 147
povez: meki
pismo: latinica
dizajn korice: Alette Bertelsen
prevod sa danskog: Radoš Kosović
originalno izdanje: Mette Vedsø, Når hjertet er en elpisker, 2019.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

Knjiga svih stvari

Prilično turobno detinjstvo devetogodišnjeg Tomasa protiče u Holandiji koja još leči sveže rane iz nedavno završenog Drugog svetskog rata. Kao senzitivno dete, Tomas primećuje i zamišlja mnoge stvari oko sebe i pokušava da se nosi s pritiskom očevog verskog fanatizma, kojim je obeležena njegova porodica. Kao i mnoga deca u tim godinama, ima svog imaginarnog prijatelja koji mu olakšava borbu s unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima – s tim što je njegov imaginarni prijatelj Isus, onakav kakvim ga Tomas zamišlja: srdačan, neformalan i podržavajući.

Svetla u Tomasovom životu su njegova majka, žrtva fizičkog nasilja svog muža, i Eliza, šesnaestogodišnja komšinica koja je u ratu ostala bez noge i četiri prsta na jednoj ruci. On oseća Elizinu unutrašnju lepotu i imponuje mu snaga njenog duha i pored nesreće koja ju je zadesila, pa mu ona postaje tajna simpatija, iako je šest i po godina starija.

Ravnotežu straha u Tomasovoj porodici poljulja njegov susret sa gospođom Van Amersfort, čudnovatom ratnom udovicom koju deca doživljavaju kao vešticu. Ova “veštica” otkriva Tomasu muziku i knjige, kao i čari spontanosti i nekonvencionalnosti. Hrabrost koju je pokazao ušavši u njenu kuću i pored reputacije koja je prati, kao i njen uticaj na njegovo oslobađanje, prelivaju se i na Tomasovu porodicu, u kojoj počinje da ključa pobuna protiv patrijarhata i nasilja.

Tanki romani, s malim brojem strana, obično u startu stvaraju nepoverenje prema kapacitetima i ozbiljnosti dela koje je pred nama, ali Knjiga svih stvari višestruko nagrađivanog Hisa Kajera predstavlja lep primer kako je i na malom broju strana moguće spakovati bogatstvo unutrašnjih svetova i spoljašnjih odnosa. Ovaj roman je bolna priča o verskom fanatizmu i toksičnosti patrijarhata, u kome se žene i deca doživljavaju kao najveće biblijske pošasti. Razvoj dešavanja u romanu vuku žene koje teže oslobađanju sebe i drugih od okova: od strine Pi koju je muž udario jer je obukla pantalone, do gospođe Van Amersfort, levičarke i udovice streljanog holandskog antifašiste, koja ne može da trpi nasilje nad drugim ženama u komšiluku. Na kraju će se pobuni priključiti i Tomasova starija sestra Margot, koju je njen brat sve do tada doživljavao kao priglupog zadovoljnog roba porodičnih odnosa.

Koliko su žene ključni akteri Kajerove slike sveta, govori i to što u ovom romanu nema mnogo muških likova, zapravo samo tri: Tomas, njegov otac i Isus. Sve drugo nose žene. U Tomasovoj porodici postoji unutrašnja mreža podrške među žrtvama porodičnog nasilja, između Tomasa, njegove majke i Margot, kojima se kasnije pridružuje i strina Pi. Mehanizmi odbrane su različiti: razmenjujući ljubav, majka i Tomas – “njen mali sanjar” – daju si uzajamno snagu da izdrže teror, a Margot je pribegla strategiji glumljenja prigluposti i krotkosti, sve dok u kulminaciji romana ne potegne nož radi zaštite porodice i sopstvenog izbavljenja.

Roman obiluje elementima fantastike, koji se najviše odnose na Tomasova duševna stanja, vizije i dečju maštu, već bogatu po svojoj prirodi, koja nalazi dodatno gorivo u potrebi za bekstvom od sumorne svakodnevice. Tomas je izgradio svoj svet u kome nalazi male radosti i trenutke za prijatnost i uživanje u lepoti, koji su sami sebi dovoljni – kao što mu objašnjava “veštica” Van Amersfort, lepota i prijatnost su bezrazložni i baš zato divni.

U okruženju koje se oporavlja od tek prohujalog brutalnog rata koji je podelio društvo, kao i u porodici kojom dominira nasilje, jedina Tomasova želja je da bude srećan kad odraste – a kroz ono što mu se dešava shvatiće da je za sreću potrebno da prestane strah. Rezilijentnost neuništive životne sile u takvom miljeu utelovljuje i ubogaljena Eliza, sa kožnom protezom čija škripa prilikom hoda predstavlja simfoniju života za Tomasove uši.

Puna autobiografskih elemenata, Knjiga svih stvari je jedno sasvim feminističko delo iz pera muškog autora. I pored mnogih neveselih momenata, ovo je zapravo jedan paradoksalno vedar i optimističan roman o porodičnom nasilju i pobuni, u kojem na malo strana eksplodira mnogo toga.

muški lik: Tomasov stegnuti otac plaši se razdraganosti, ne usuđuje se da se pridruži ljudima na žurci, ali grešno primećuje drmusanje sisa tetke Magde.
ženski lik: Gospođa Van Amersfort kao katalizator promena.
epizodni lik: Isus, prijateljska duša i suštinski usamljenik, zapravo još jedna žrtva patrijarhata kroz istoriju.
odnos: Margot stiče očevu blagonaklonost revnosnom poslušnošću i glumljenjem budale, ali to je košta duše – kao što mu sasipa u lice u ključnoj sceni dok vitla nožem: “Ja sam nalik tebi. Ni ja nisam dobra.”
scena: Erupcija porodične drame kod kućnog akvarijuma.
zanimljivosti: Kroz roman se provlače reference na klasik nemačke dečje literature, roman Emil i detektivi Eriha Kestnera. To je prvi roman koji Tomas dobija od gospođe Van Amersfort, a kao što se u tom romanu rupe od čiode pojavljuju kao krunski dokaz u ključnom momentu, isto se i ovde dešava sa rupama od zihernadle.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – His Kajer (1942)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: His Kajer
naslov: KNJIGA SVIH STVARI
izdanje na srpskom: Odiseja, 2023.
ISBN: 978-86-7720-297-2
format: 20 cm
broj strana: 115
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Tijana Mijailović
prevod sa holandskog: Jelica Novaković Lopušina
originalno izdanje: Guus Kuijer, Het boek van alle dingen, 2004.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

Large Blog Image

Kuća bez ogledala

Dvanaestogodišnja Tumasina živi s ocem u ogromnoj kućerini svoje babatetke Henrijete, koja leži na samrti. U kući su se nedavno okupili svi njihovi rođaci, čekajući Henrijetin kraj da vide šta će s njenim imetkom. Atmosfera među rođacima je prilično sumorna, jer su u pitanju tri porodice koje su zapravo vrlo disfunkcionalne, svaka na svoj način. Porodični problem glavne junakinje je to što ne uspeva da povrati komunikaciju s ocem koji je potpuno odlutao posle tragične smrti mlađeg sina i razlaza s Tumasininom majkom koji je usledio. Pored čemernog oca i razdražljivih odraslih rođaka, Tumasina mora da provodi dane i sa decom koja joj ne prijaju: Erlandom, bratom od strica koji ima problem s mentalnim zdravljem i agresivnošću, te petogodišnjom Signe, koja je suviše mala da bi joj bila društvo, a pritom je i potpuno ćutljiva i povučena. Jedino prihvatljivo društvo Tumasini je njena nešto starija sestra od tetke Vilma, ali ona je veoma opterećena nezadovoljstvom svojim izgledom.

Ovu krajnje neveselu situaciju prodrma otkriće do kog slučajno dolazi mala Signe, pronašavši tajnu sobu s ogledalima, jedinu u toj kući koja je cela bez ijednog ogledala. Signe pokazuje sobu Tumasini i pred njima se otvara jedna sasvim drugačija perspektiva sveta i njihovih života. U sobi s ogledalima susreću Heti, neobičnu devojčicu koja kod svih izaziva krucijalne unutrašnje promene i suočava ih sa stvarima koje moraju da urade u svom životu i porodičnom okruženju.

Kuća bez ogledala proslavljenog švedskog autora Mortena Sandena po više elemenata podseća na predivan i meni izuzetno drag engleski klasik dečje literature Tom’s Midnight Garden (kod nas preveden kao Kad sat otkuca trinaest, takođe u izdanju Odiseje). I ovde je u pitanju dete među dosadnim odraslima u misterioznoj kući; i ovde se magija dešava iza tajnih vrata kroz koja deca prolaze posle ponoći; i ovde je katalizator odrastanja dete-duh koje se pojavljuje kao saveznik i prijatelj s one strane stvarnosti. No u nekim stvarima Kuća bez ogledala uspeva da prodrma i potrese čitaoca i dublje i intenzivnije, nadrastavši taj osnovni nivo dirljive priče o transgeneracijskom prijateljstvu obasjanom misterioznom mesečinom.

To je jedna kompleksna drama o nesrećnim porodicama, ogorčenim odraslima i očajnoj deci. Osim toga, to je i priča o ljudskim snovima, nadanjima i stvarima koje tokom životnog puta krenu naopako. Takođe, to je i priča o fundamentalnoj potrebi za istinskom komunikacijom i suočavanjem s pravim pitanjima, najpre u odnosu sa samim sobom, a onda i s najbližim osobama. A iznad svega, ovaj roman je stamena himna životu, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama, dobicima i gubicima, radostima i tugama. Neverovatno koliko mnogo toga je stalo u romančić koji efektivno ima jedva nešto više od sto strana za čitanje, a o rezilijentnosti i tvrdoglavoj poeziji života kaže koliko i epski spektakl Prohujalo s vihorom, ako ne i više!

autor ovog prikaza posle čitanja Kuće bez ogledala

Ogledala u romanu imaju važnu ulogu i Sanden nam skreće pažnju da kroz život nikako nije dobro prolaziti bez njih. Ona nam pomažu da sagledamo sebe i pružaju nam drugačiju perspektivu stvari, s neke druge strane od one na koju smo navikli. Najbolja ogledala su nam ljudi koji nas vole i dobro nas poznaju; tu ulogu može da odigra i umetnost, kao svet s one strane ogledala koji nam pomaže da bolje integrišemo ovaj svet, kao što se desilo Vilmi kroz čitanje.

Maestralnosti ovog romana svakako doprinosi i to što je autor diplomirani psiholog, pa su situacije koje opisuje pune suptilnih detalja, misli i osećanja likova koji kroz njih prolaze, a pritom je Sanden i veliki majstor reči, pa ume da sve to efektno izrazi i prikaže. A na kraju svega, tresne vas završnim mislima o veličanstvenosti i punoći života kao takvog. U vrlo jakoj konkurenciji veoma kvalitetnih Odisejinih izdanja za decu, Kuća bez ogledala je postala moj novi favorit.

muški lik: Erland, dete-žrtva razvoda svojih roditelja, čiji bol ga je zamalo pretvorio u čudovište.
ženski lik: Vilma, nesigurna tinejdžerka koja trpi vršnjačko psihološko maltretiranje i nerazumevanje roditelja, ali pronalazi snagu da se izbori za svoje mesto u svetu.
epizodni lik: Danijel, ostavljeni muškarac i nesnađeni otac, koji je pobegao u hladnoću i cinizam.
odnos: Heti, devojčica iza ogledala, jako dobro poznaje sve likove u romanu i prema njima ima nežan i saveznički odnos. Ona slaže album s fotografijama svih ljudi iz ove porodice, generacijama unazad, zna sva njihova imena, priče, svetle i mračne trenutke, sve ih voli i brine za njih. Heti je zapravo sâma ljubav utkana u život.
scena: Završni razgovor Tumasine s ocem, u kom ga ona – poput ogledala – suočava s prelomnom tačkom njegovog života koji se zaglavio u mestu.
citat: „Život ti je lakši ako izgledaš dobro.” (reče Vilma, ponavljajući poruku svoje majke koja je internalizovala pritisak patrijarhata)
zanimljivosti: Roman je ilustrovao Ištvan Lakatoš, autor Kockograda i serijala o Emi i Tesli.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Morten Sanden (1962)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Morten Sanden
naslov: KUĆA BEZ OGLEDALA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-178-4
format: 14×20 cm
broj strana: 134
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Ištvan Lakatoš
prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
originalno izdanje: Mårten Sandén, Ett hus utan speglar, 2012.


najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image