Category Archives: vršnjačko nasilje

romani u kojima se prikazuje nasilje među vršnjacima

Skači, Barte!

Desetogodišnji Bart ima prilično čudno detinjstvo. Ne samo što su mu roditelji dali u najmanju ruku neobično ime – Bartolomeo Leonardo Atari Komodor – već su mu potpuno isprogramirali sve aktivnosti i stavili ga pod digitalni nadzor 24 časa dnevno, kako bi još od kolevke bili sigurni da će mali izrasti u genija. No i pored svih njihovih napora, Bart je ipak samo obično dete koje obožava svog plišanog medu. Kad mu majka jednog dana baci tog olinjalog medu, Bart prvi put kreće u akciju na svoju ruku, u nadi da će ga pronaći. Ispostavlja se da medu neće naći, ali će zato naleteti na jedno vrlo bizarno biće – očerupanu kokošku Zoju koja govori. Pričljiva, temperamentna i srdačna Zoja saviće gnezdo na Bartovom jastuku i potpuno će preokrenuti njegov algoritamski organizovan život, a njih dvoje zajedno, uz mentorski uticaj mudrog kineskog starca Tjen Lua, krenuće da spasavaju Pustinjačko Kraljevstvo od jednog ogorčenog zmaja.

Dok sam čitao roman Skači, Barte! iskusne i cenjene italijanske autorke Suzane Tamaro, često sam imao asocijacije na neke od najboljih romana za decu koje sam čitao poslednjih godina. Određeni filozofski, pa i religijski elementi podsećaju na sjajan roman Kockograd Ištvana Lakatoša, posebno tamo gde glavni likovi razmatraju ustrojstvo sveta i pitanja slobode izbora. Frenetična dinamika i urnebesna uvrnutost dešavanja u romanu voze čitaoca kao moja omiljena Doktor Proktorova vremeplovna kada Jua Nesbea, takođe u izdanju Odiseje. Momenat bacanja ofucanog mede u đubre, kao i upadanje glavnog junaka u vrtlog događaja koji slede, zajednički je s odličnim romanom Kuki se vraća Jana Svjeraka, u izdanju Kreativnog centra. Ima tu i momenata koji podsećaju na Luisa Kerola (odlazak u svet „s one strane ogledala”, propadanje u zečju rupu, susreti s džinovskim insektima), dok scena sa šarmiranjem zmaja u njegovom brlogu može da podseti i na Tolkinovog Hobita.

Suzana Tamaro je vešto ukombinovala razne uticaje, elemente i sastojke dobre priče i upakovala ih na svoj način, s puno humora i akcije, ali i dovoljno ozbiljnosti da ovaj roman ne bude shvaćen samo kao komični akcioni rolerkoster. Autorka nas ovde podstiče i na razmišljanja o roditeljskoj ambicioznosti, ugrožavanju privatnosti deteta, zamkama i stranputicama digitalnog vaspitanja, sukobu spontanog i programiranog, kao i o drugim vrlo savremenim i aktuelnim temama. Skači, Barte! je izuzetno duhovito, dinamično, uzbudljivo i pametno književno delo za mlade čitaoce, koje će lepo zabaviti i starije. Takođe, to je i roman s mnoštvom genijalnih replika koje ćete poželeti da uslikate za svoju kolekciju najzabavnijih književnih citata.

muški lik: Bart je na početku romana zbunjeno dete koje ne zna za drugi svet osim onog savršeno uređenog koji su mu organizovali roditelji, a za koji naslućuje da prikriva ogromnu emotivnu šupljinu – da bi tokom romana prešao put do glavnog junaka sopstvene priče i otkrio značaj emotivne i fizičke topline.
ženski lik: Svakako Zoja – sve i da ne znate da je autorka Italijanka, ekstrovertna Zoja je potpuno italijanski lik, sa svojom spontanošću, prisnošću i druželjubivošću do granice nametljivosti; ona je toliko opuštena i samosvesna da je gotovo seksi.
epizodni lik: Učitelj Tjen Lu, zabavna karikatura orijentalnih mudraca kakvim ih obično prikazuju u pop kulturi, s mudrostima tipa „Internet ne vidi ono što se ne vidi”.
odnos: Konekcija Barta i zmaja Mistrala, koje povezuje zbunjenost emotivnom hladnoćom kojom su obeležena njihova detinjstva, kao i vrišteća tuga zbog stradanja njihovih ptičjih ljubimica.
scena: Kad Barta u školi plivanja teraju da skače u vodu s tri metra visine, sa sve zvončićima na kupaćim gaćama koje je greškom uzeo od majke.
citat: „Ako si u areni, moraš da se boriš i kad nisi pevac.” (kaže Zojina baba, a Zoja rado ističe)

emocije: 8
zabava: 10
stil: 9
edukativnost: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Suzana Tamaro (1957)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autorka: Suzana Tamaro
naslov: SKAČI, BARTE!
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-170-8
format: 14×20 cm
broj strana: 208
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Ljiljana Grbić
prevod s italijanskog: Dejan Ilić
originalno izdanje: Susanna Tamaro, Salta, Bart!, 2014.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Sve što (ni)sam želela

Nina je nepopularna šestakinja, Strelac u horoskopu, otkida na Bili Ajliš, romantične filmove i horor igrice i želi da postane lekarka kad odraste. Maks je sedmak za kojim pola škole seče vene, horoskopski znak – Rak, loži se na Tupaka, fantastiku i akcione igrice, a kada odraste želi da bude glumac. Kada bi bila životinja, Nina bi bila srna, a Maks – divlji konj koga niko nikada ne bi pripitomio. Oni su dva sveta. Sasvim različita. Šta se dešava kada se usled iznenadne pandemije zbunjujućeg i zastrašujućeg virusa ovi, ne baš kompatibilni tinejdžeri nađu zatočeni u poluraspadnutoj kući Ninine bake, osuđeni samo jedno na drugo sve dok karantin ne prođe?

Nina i Maks su glavni junaci romana Sve što (ni)sam želela autorke Dragane Mladenović, u kome ona duhovito i emotivno, iz perspektive zbunjene tinejdžerke, obrađuje prilično aktuelnu temu (ne)snalaženja u vanrednim okolnostima izazvanim neočekivanim izbijanjem pandemije. Za manje od 48 časova po objavljivanju vesti da se neobjašnjivi virus pojavio među stanovništvom, vlast stavlja pod karantin delove grada u kome dvoje glavnih junaka žive. Osim vozila hitne pomoći i vojnih kamiona, drugi saobraćaj više ne postoji. Naoružani vojnici svakodnevno patroliraju ispred apoteka i supermarketa, u kojima skoro da ničega ni nema na policama, jer su u prvim danima ljudi poput pomahnitalih zombija grabili sve što bi im dopalo šaka. Mnoge porodice su razdvojene, a ona deca koja nisu smeštena u kolektivni smeštaj – tačnije, u kasarnu „Jug Bogdan”, posebno adaptiranu za ovu namenu – ostaju u potpunosti prepuštena sama sebi.

Usred celog tog apokaliptičnog meteža, Nina i Maks pronalaze utočište u staroj kući Ninine pokojne bake, „velelepnom muzeju nereda, strave i užasa”, pretvarajući je u privremeni smeštaj. Prinuđeni su da se zbliže jer su u tim, nimalo romantičnim okolnostima upućeni samo jedno na drugo. Očekuje ih niz izazova, prvenstveno onih koji se tiču preživljavanja u jednoj potpuno nepoznatoj i nejasnoj situaciji: kako i gde nabaviti hranu, čime se tuširati i prati zube, kako pomusti kozu ili umesiti hleb uz nemogućnost konsultovanja Gugla. Tu su i problemi vezani za pokušaje stupanja u kontakt sa članovima porodice i prijateljima.

Budući da dolaze iz različitih porodičnih miljea – Nina je iz funkcionalne, potpune porodice s roditeljima i sestrom Iskrom, dok su Maksovi roditelji razvedeni i ostvareni u drugim brakovima – različito se i nose s razdvojenošću od najbližih. Iz svih tih situacija koje testiraju njihovu snalažljivost i zrelost nastaje široka lepeza intenzivnih, često ambivalentnih i konfuznih emocija: od straha i panike, preko anksioznosti, tuge i ljutnje, pa sve do nadanja, ali i bliskosti koja se rađa između Nine i Maksa.

Kritika sistema socijalne zaštite ogleda se u grotesknom prikazu kolektivnog smeštaja za decu razdvojenu karantinom od roditelja. Kasarna „Jug Bogdan” nalik je na koncentracioni logor iz kojeg mladi beže, vršnjačko nasilje među štićenicima nekažnjeno eskalira, a socijalni radnici i svi zaduženi za zbrinjavanje dece funkcionišu kao Gestapo, jer jedino tako umeju da drže situaciju pod kontrolom. Budući da je roman pisan u formi dnevnika, kazivanje je vrlo neposredno i dinamično, a mračnu dramatiku nekih događaja autorka je vešto ublažila humorom i šarmantnim prikazom zbližavanja glavnih junaka. Ilustracije Dušana Pavlića, ponekad vesele, ponekad tužne, na tren zastrašujuće, u potpunosti odgovaraju tonu romana.

Epidemiološke teme kao pozadina dešavanja ne isključuju, već naglašavaju i one teme koje su mladima značajne i bliske – prva zaljubljivanja, odnos s porodicom, prijateljstvo i vršnjačko nasilje. Dragocenost ovog karantinskog trilera Dragane Mladenović je svakako u tome što na jedan vedar i komičan način, iz ugla mladih, obrađuje aktuelne pandemijske traume, te tako može poslužiti kao pogodna pripomoć u obrađivanju teških emocija koje pritiskaju mnoge. Zato je Sve što (ni)sam želela roman koji se pojavljuje upravo u trenutku kada je najpotrebniji.

muški lik: Maks, na prvi pogled površan i hladan – „gaser”, kako Nina kaže, a zapravo vrlo slojevit i upečatljiv lik.
ženski lik: Nina, senzitivna i pažljiva, znatno snalažljivija i hrabrija nego što sama veruje.
epizodni lik: Vera, Ninina najbliža drugarica (BFF), u romanu skupo plaća svoju različitost, pravednost i hrabrost.
odnos: Odnos Nine i Maksa – jedan nežan sudar dva različita sveta, bliskost koja se tiho razvija na pozadini potpunog društvenog sloma.
scena: Kad Nina pita Maksa ko mu od članova porodice najviše nedostaje, pa primeti suze u njegovim očima kad on navodi psa.
citat: „Samo jaki dečaci plaču. Slabići se prave da su hrabri.”

emocije: 9
zabava: 10
stil: 8
edukativnost: 6

Jaca Danilović

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Dragana Mladenović (1977)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Dragana Mladenović
naslov: SVE ŠTO (NI)SAM ŽELELA
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2020.
ISBN: 978-86-529-0823-3
format: 14×20 cm
broj strana: 145
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Dušan Pavlić
najpovoljnija kupovina: knjižare Kreativnog centra i sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Amok: Luksemburška ljubavna priča

On… Majku oslovljava uglavnom imenom. I stidi je se. Bes izražava bezobzirnim udarcima bejzbol palicom. I ne kaje se. Seksualnost spoznaje kroz porno-klipove, a ljubav kroz telesnu bol.
Ona… Majku pamti kao kurvu i narkomanku. I ponosna je. Bes iskazuje vulgarnim psovkama i nasilnim bezosećajnim pesničenjima. I smeje se. Seksualnost ispoljava drsko i agresivno, slično kao i ljubav.
On ima samo petnaest godina. Ona – trinaest. Oni su glavni junaci izuzetno uznemiravajućeg romana Amok: Luksemburška ljubavna priča autora Tulija Forđarinija, u kome nam on na šokantan način skreće pažnju na obilje problema marginalizovanih tinejdžera. Već na prvim stranicama romana zatičemo glavnog junaka ispred kancelarije školskog saveta koji je sazvan radi odlučivanja o korektivnim merama zbog nasilja koje je počinio po ko zna koji put. Tu se upoznajemo i sa Sandrom, njegovom majkom – kako on kaže, „fufom i jebenom alkoholičarkom”, čija sama pojava u njemu izaziva sram s kojim on izlazi na kraj tako što ga zatrpava besom. Saznajemo da ga ona doživljava kao omašku i dobijamo naznaku o tome kakav odnos ima s njom, ali i kako se odnosi prema samom sebi i sopstvenom životu.

Kakvo je detinjstvo dečaka koji je omaška? Samo omaška! Dečaka čiji su uznemireni plač roditelji izuzetno grubo umirivali ne posvećenom brigom i nežnom rečju, već grubim bacanjem pod hladan tuš? Dečaka čija nepca do petnaeste godine nisu spoznala nežan ukus čaja, ali jesu oštrinu alkohola i gorčinu duvana i marihuane? Dečaka čije su oči, umesto toplih i umirujućih ilustracija iz slikovnica i dečjih knjiga, posmatrale hladno i nemirno treperenje ekrana gejmboja, plejstejšna i ajfona? Dečaka koji priželjkuje smrt sopstvene majke?
Forđarini nas nimalo suptilno, na jedan vrlo intrigantan način baca u takav svet – u svet dece koja su brutalno zlostavljana, sistematski zanemarivana i izlagana svakodnevnim traumama, i kojoj emotivne i fizičke povrede čine sastavni deo svakodnevnog života. To su deca kojoj roditelji nisu čitali bajke pre spavanja, deca čija ideja igre i zabave predstavlja potpunu (samo)destrukciju, deca sasvim prepuštena sama sebi, izvitoperenim virtuelnim svetovima i izopačenim fantazmima.
Upravo tako preživljava i protagonista ovog romana – u fantazmagoričnom svetu, kreiranjem sigurnog utočišta unutar sebe, stvaranjem alter ega koji ima zaštitnu funkciju u situacijama koje ga ugrožavaju, zbunjuju i imaju visok emocionalni naboj. Dečak tada nije sam, tu je njegov „najbolji prijatelj”, njegov „jedini prijatelj” – Džoni Čikago. On je tu da mu pojasni sva uznemiravajuća stanja i zbunjujuće pojave, on je taj koji mu ukazuje kako da misli i da dela.

Džoni je taj koji insistira da majku zovu imenom, on je taj koji ima nepoverljiv i podozriv stav prema nastavnicima i vaspitačima o kojima prezrivo govori kao o „izuzetnim stručnjacima”. On je taj koji sumnja u dobronamernost onih koji žele da mu pomognu i te pokušaje pomoći doživljava kao nešto neprirodno. Džoni je zapravo izvor jedne destruktivne podrške i nestabilne sigurnosti – neiscrpan izvor konflikata koji eskaliraju u verbalno i fizičko nasilje.
A tu je i Širli, skoro uvek u miniću ili u utegnutim plastičnim pantalonama, „vulgarna” – kako kažu nastavnici, „vrh riba” – kako kaže glavni junak. Širli… devojčica koja je sa svojih trinaest godina bila u „ludnici za mlade”, popravnom domu za decu s poremećajima u ponašanju, gde te „ako pobesniš, vezuju kaiševima za krevet i krkaju ti injekcije, baš kao u filmovima”. Ona ima zabrinjavajuće seksualno iskustvo imajući u vidu njen uzrast, a temperament ispoljava tako što drugarici čupa pirsing iz nosa i zabada joj šestar u nogu. Glavni junak razvija bliskost sa njom i zaljubljuje se.
Iako ga zbunjuje način na koji ona izražava naklonost prema njemu, nanoseći mu bol gašenjem cigarete na njegovom ramenu, okreće joj se kao jedinom izvoru svetlosti u svom životu. A kada mu se Džoni Čikago izruguje, govoreći mu da je „zaljubljenost samo za pedere” i nazivajući Širli samo „zgodnom fuficom”, on ne samo da ne odustaje od svojih nastojanja da joj se što više približi i osvoji je, već predano „gaji” ranu koju mu je nanela na ramenu, ne dozvoljavajući joj da zaraste, kako bi ostao najveći mogući ožiljak. Kada u bioskopu gledaju film po njenom izboru, fantaziju Where the Wild Things Are, rađenu prema istoimenoj dečjoj knjizi, uviđamo da je ona samo devojčica – kako on kaže, „klinka” koja želi da gleda „idiotski film za decu” dok pritom „stalno izigrava prvoklasnu ribu”. On primećuje da je „pomalo tužna, pomalo uznemirujuća” dok mu govori o tome kako je uživala u ilustracijama iz te knjige dok je bila mala. Nakon projekcije, kada Širli istrčava iz bioskopa i trči, a zatim na ulici surovo i grozničavo odvaljuje pesnicom posred lica nepoznatog mladića koji se tu zatekao, on je ponovo zbunjen njenom reakcijom – „Širli stalno menja raspoloženje. Nikad se ne zna zbog čega.”

trejler za film Baby(a)lone, snimljen prema ovom romanu

Reč malezijskog porekla – amok ili jurišni amok – koja se nalazi u naslovu Forđarinijevog romana, najprostije rečeno predstavlja ludilo praćeno nekontrolisanim besom. U maležanskoj i indonežanskoj kulturi postojalo je uverenje da dušu čoveka može opsedati zao duh koji izaziva neizdrživi nagon za eksplozivnim nasiljem. Danas je amok u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje klasifikovan kao psihijatrijski sindrom karakterizovan depresijom nakon koje sledi potreba za nasiljem, neretko i ubistvom, i često se povezuje s psihozom, poremećajima ličnosti i bipolarnim poremećajem. Je li Širli poremećena? Psihotična? Ili samo prkosno i neobuzdano, zapravo onako kako jedino zna, izražava ne samo akumulirani bes, gnev i prezir, već i strah i tugu? Možda samo pokušava da napokon stvari dovede u red.

Taj „zli duh” koji je opseda ne samo da ne pronalazi zadovoljenje, nego nastavlja još žešće i silovitije da divlja u njoj, što dalje u romanu dovodi do furiozne eskalacije. Ipak, specifična nežnost, naklonost i ljubav koja se razvija između nje i glavnog junaka suprotstavlja se toj nemilosrdnoj destruktivnoj sili, pa se pred čitaocem odvija jedan razjareni obračun Erosa i Tanatosa. Upravo potekla iz tog vitalnog, zdravog jezgra, kod Širli se rađa snažna želja da poseti zabavni park Fantazijalend, u čemu ima nesebičnu podršku glavnog junaka. I radujemo se ostvarivanju te zamisli, navijamo za njih – za dečju radost u šarolikom okruženju zabavnog parka, za njihov odnos, za ljubav. Radujemo se, ali i strepimo. Hoće li uspeti i na koji način?

Forđarini je uspeo ne samo da nas zaintrigira za svet ove dece, već je to učinio na jedan izvanredno dinamičan način. Smenjivanjem prvog i drugog lica i uverljivim prikazima unutrašnjih dijaloga glavnog junaka i njegovog alter ega postigao je neverovatnu pokretljivost, usled koje se roman ne ispušta lako iz ruku. Sirovo izražavanje i jezik koji obiluje slengom, vulgarnim psovkama i provokativnim uvredama mogu nam u nekim momentima delovati nerealno i preterano. Međutim, kako sam autor navodi – „Kada čujete ovakvo izražavanje u prolazu, možda ga nećete registrovati, ali kada ga vidite na papiru, crno na belo, tada stvari postaju uznemirujuće.”
Zahvaljujući svom nastavničkom iskustvu u radu sa problematičnim adolescentima, Forđarini je ovim romanom pokazao da je izvrstan poznavalac dece koja su socijalno izolovana i bez ikakve perspektive. Možda najveća vrednost ovog romana je u tome što je autor uspeo da izbegne izlaganje sa moralizatorske pozicije uz davanje vaspitno korektivnih smernica, već je umesto toga prikazao ono što jeste u najsirovijem mogućem obliku, ono što ne želimo da vidimo jer nas isuviše uznemirava. A šta ćemo učiniti s tim? Hoćemo li ponovo zažmuriti? Verujem da nećemo moći.

muški lik: Džoni Čikago, alter ego glavnog junaka, od njega „malčice stariji”, „malčice viši”, u svemu malo više nego on sam, njegov zaštitnik, ali i dželat.
ženski lik: Širli, buntovna devojčica koja grozničavo traga za ljubavlju i izgubljenim detinjstvom.
epizodni lik: Sandra, majka glavnog junaka, ono što se nadamo da Širli neće postati kada odraste.
odnos: Bez sumnje najupečatljiviji – odnos glavnog junaka i njegovog alter ega, koji u velikoj meri odlikuju naizgled nesavladivi konflikti i žestoke tenzije.
scena: Momenat u biskopu kada Širli ljubi glavnog junaka, „zabadajući mu jezik do grla”, gde on skoro da ništa ne oseća, osim metalnog ukusa njenog pirsinga u ustima i praznine u telu, momenat gde je nežno držanje za ruku u tami bioskopske sale ono što je prirodnije.
zanimljivosti: Po Amoku je 2015. godine snimljen film Baby(a)lone, koji je država Luksemburg izabrala za svog kandidata u trci za Oskara za najbolji strani film. Iako film nije ušao u uži izbor, dobio je brojne druge nagrade.
citat: „U početku beše Strah.”

emocije: 10
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 7

Jaca Danilović

* * *

on je ovo napisao – Tulio Forđarini (1966):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Tulio Forđarini
naslov: AMOK: LUKSEMBURŠKA LJUBAVNA PRIČA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-772-0165-4
format: 15×21 cm
broj strana: 127
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Ljiljana Grbić
prevod s autorizovanog prevoda na italijanski: Aleksandar Levi
originalno izdanje: Tullio Forgiarini, Amok. Eng Lëtzebuerger Liebeschronik, 2011.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ptica na vetar

gostujući prikaz Izdavačke kuće Pčelica

Vesna Aleksić je trenutno jedan od najpopularnijih i najnagrađivanijih autora srpske književnosti za decu. Dugogodišnjim predanim radom, profesionalnim pedagoškim usmerenjem i neverovatnim talentom da uoči detalje svakodnevnog života i da ih u poetičnom obliku prenese u svoja dela – Vesna Aleksić je stvorila stabilnu i prepoznatljivu poetiku.

U novom romanu Vesne Aleksić Ptica na vetar, koji je objavila Pčelica, svi motivi i tematsko-motivski spojevi imaju potencijal za veliku priču, priču koja će da „uzburka javnostˮ, pokrene polemike, probudi duhove… Međutim, Vesna Aleksić nije pisac skandaloznih vesti visokih tiraža, ona je pisac prefinjene liričnosti, ona je poznavalac dečje duše.

U romanu Ptica na vetar postoji nekoliko narativnih tokova grupisanih oko nekoliko junaka, koji se međusobno poznaju, druže, pa se njihove priče prepliću i dopunjavaju. Međutim, pokretač radnje je sasvim benigni događaj – slučajna gramatičko-pravopisna omaška, lapsus lingue, jedne od junakinja – „Jer sam lepa?ˮ – umesto „Je l᾽ sam lepa?ˮ Dečje, vršnjačko zadirkivanje i ismevanje, koje se otrgne kontroli, prerasta u surovost, deluje poput grudve snega bačene niz planinu. Vesna Aleksić je genijalno prikazala kolektivno nesvesno kod dece, koja su zavedena nepisanim pravilima grupe i u skladu s tim se ponašaju. S druge strane, imamo mladog pojedinca, još uvek neformiranu ličnost (ali „drvo se savija dok je mladoˮ) koja je svesna svoje greške, koja je svesna svog narušenog ugleda, sve bi sada uradila drugačije, ne bi dopustila sebi takvu glupost, trudi se da dostojanstveno izdrži poniženje, ali ponos popušta i ona se strovaljuje i topi u bujici besa, a zatim i suza. Svi su svesni da je šala otišla predaleko, ali niko prvi ne popušta…

Paralelno s ovom pričom, Vesna Aleksić razvija motiv iracionalnog straha i manije gonjenja kod usvojenog dečaka kome udobnost, toplina i ljubav novog doma ne mogu da nadoknade traume iz ranog detinjstva. Njagovo sećanje na prošlost, umrlu majku i bolesnog oca koji ne može da vodi računa o njemu, iako maglovito i nejasno, još uvek je živo i moćno. To je njegova ptica u grudima koja mu ne da mira i tera ga da beži i beži… Jedno takvo bekstvo odvešće ga pod točkove automobila i pravo u bolnički krevet, odeljenja intenzivne nege. Trebalo je snage da se ptica na vetar pobedi i unese mir u svakodnevni život.

Čitavom knjigom vlada neka melanholična atmosfera istrošene zime na odlasku koja proleću ne dopušta da dođe. Smenjuju se kiša i sneg, svi su pospani i dremljivi, mladi, a umorni od života i naizgled bezazlenih problema. Na kraju proleće pobeđuje, konačno dolaze dani nekog vedrijeg i življeg života. Za razliku od istinite priče koja je Vesni Aleksić bila motivacija, ovaj roman šalje poruke optimizma. S prolećem kao da su svi postali zdraviji, življi, pametniji – zavađeni su se pomirili, bolesni ozdravili, a glupost i strahovi su pobeđeni!

* * *

autorka knjige Vesna Aleksić (1958)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Vesna Aleksić
naslov: PTICA NA VETAR
izdanje na srpskom: Pčelica, 2019.
ISBN: 978-86-6089-907-3
format: A5
broj strana: 158
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustrator: Kosta Milovanović

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

O dugmetu i sreći

Mali Jovan ima cerebralnu paralizu i oseća se vrlo usamljeno kao drugačije dete u školi, pa počinje da se druži s jednim nasmejanim dugmetom. Kad u nastupu neraspoloženja baci dugme kroz prozor, otkriva novu drugaricu, Milicu, koja mu je poklonila dugmad sa svoje odeće da ga uteši. Milica prolazi kroz teške trenutke jer je njen tata našao drugu ženu, pa joj druženje s Jovanom pomaže da se nosi s tugom. Ona uskoro postaje centar Jovanovog sveta i izvor njegove sreće i inspiracije, sve dok ne počne da mu se poverava o svojim simpatijama. Već na pragu puberteta, Jovan se tako suočava s prvim ljubavnim lomovima.

Kratki roman Jasminke Petrović O dugmetu i sreći u poslednje vreme srećno je povezan s međunarodnim uspehom filma Zlogonje Raška Miljkovića, za koji je kao predložak poslužila embrionalna verzija ove knjige (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2005). Upravo je uspeh Zlogonja ponukao autorku da napiše novu, proširenu verziju, sa dosta dodatih dešavanja i dijaloga, čime još uspešnije uvodi čitaoce u intimni svet malog Jovana i u razvoj njegovog odnosa s Milicom.

U ovoj verziji dobijamo mnogo bolji uvid u socijalnu dinamiku Jovanovog okruženja. Upoznajemo refleksiju Jovanovog stanja na porodičnu situaciju, uticaj na karijere njegovih roditelja i njihove privatne odnose. Jovan ima sreće da živi u podržavajućem okruženju, ima normalnu komunikaciju sa roditeljima, a i školsko okruženje je prilično benevolentno, mada ne preterano zainteresovano da zaviri s druge strane Jovanove posebnosti. Njega uredno zovu na dečje žurke i rođendane, ali Jovanu to ne pričinjava posebnu radost jer na takvim događajima obično završi u ulozi živog čiviluka i pridržavaoca tuđih stvari. Predškolska deca porodičnih prijatelja obožavaju Jovana kao poligon za parkour, što njemu iz razumljivih razloga takođe ne prija.


trejler za Zlogonje

Jovan se hrabro nosi sa svojim telom, ali neka ograničenja prosto ne može zaobići. Suočenje s time ponekad izaziva krize, pa tako ovde prisustvujemo njegovim nastupima besa prilikom sudara probuđene seksualnosti i svesti o svom fizičkom ograničenju. Interne konflikte i opsesije Jovan izražava kroz svoje originalne kreacije, kratke pričice i šašave pesmice. Poput glavnog junaka Skroz istinitog dnevnika jednog povremenog Indijanca, i Jovan se protiv oporog ukusa stvarnosti bori humorom i stvaralaštvom. Humor je zaista dobar amortizer, a Jovan je otkrio još jedan – ljubav. Svestan da svako od nas ima mnogo toga što si ne može priuštiti, Jovan shvata da razmena pozitivnih osećanja sa ljudima do kojih ti je stalo zapravo predstavlja suštinsko bogatstvo.

U ovoj proširenoj verziji uspešnog romana O dugmetu i sreći, Jasminka Petrović je još jednom pokazala svoje ubedljivo umeće i hrabrost da “uđe u glavu” deteta i prikaže slojevitost sveta iz njegove perspektive, koja je u ovom slučaju vrlo specifična. Zadržavši sve kvalitete iz prvobitne verzije, ovde je uspešno nadogradila i one kvalitete koji su u toj verziji bili samo u naznakama.

muški lik: Jovan je svakako centralni lik, svestan svog trajnog fizičkog hendikepa, ali uporan u želji da uživa u svemu ostalom.
ženski lik: Jovanova majka je ostavila po strani umetničku karijeru kako bi se posvetila ulozi personalnog asistenta svog sina.
epizodni lik: Kobra, školski siledžija s tetoviranim zmijama, pokazuje svoju duševnu stranu kad upozna Jovanov humor (čime podseća na preobraćenje Crnog u romanu Sve je u redu iste autorke).
odnos: Prilično je zanimljiv odnos Jovanovog oca prema sinu: zdušno ohrabruje sinovljevo stvaralaštvo i iskreno je zainteresovan za njegove kreacije, ali nekad ni njemu nije lako da shvati koliko mnogo stvari je Jovan lišen.
scena: Izlet brodom s Milicom i njenim prvim dečkom, na kome Jovan fascinirano posmatra mešanje reka na ušću.
citat: “Neki ljudi baš imaju sreće! Evo, na primer, ja.” (zaključuje Jovan svoju priču)

emocije: 9
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Jasminka Petrović (1960):

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Jasminka Petrović
naslov: O DUGMETU I SREĆI
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2018.
ISBN: 978-86-529-0599-7
format: 15,5×21 cm
broj strana: 75
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Dobrosav Bob Živković

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image