Category Archives: životinje

romani u kojima se pojavljuju životinje kao akteri radnje

Trgovac snegom

Dvanaestogodišnja Leti Biberko živi s ocem alkoholičarem i vodi malu gostionicu od koje oboje preživljavaju. U tajanstvenoj poruci majka ju je upozorila da će biti u smrtnoj opasnosti ako nogom kroči u grad, pa su joj jedino društvo vetar i bolesni golub Sivko, koji se polako pretvara u kamen.

Jednog dana u gostionicu kod Leti bane arogantni stranac s koferom u kome krije dotad nepoznat čudesni izum – snežni oblak. Njegova pojava i prezentacija snega izazovu pometnju u gostionici i on beži, usput zagolicavši Letinu znatiželju time što je nagovestio da zna nešto o njenoj davno nestaloj majci.

Leti kreće za njim uz pomoć dečaka Noe, kome iz ramena raste biljka koja prati njegova raspoloženja. Kad uhvate trgovca snegom, otkriju da je on zapravo alhemičar Blistav kod kojeg je Letina majka bila šegrt, pa se nadaju da će ih odvesti do nje. Međutim, njihov plan zakomplikuju dve pohlepne i opasne žene koje su krenule u lov na Blistava i njegov magični oblak. Osim toga, ni sam Blistav nije baš najsrećniji time što ga Leti i Noa drže u zarobljeništvu, a pritom poseduje neke opasne alhemičarske tečnosti pomoću kojih će im izazvati mnogo nevolja i jada.

Trgovac snegom, debitantski roman britanskog autora Sema Gejtona, neobična je bajka za malo starije osnovce, sa mnogo borbenih scena i prilično psihodeličnom atmosferom. Ovaj roman je nesvakidašnji spoj poetičnog i akcionog, gde sukobi među likovima kulminiraju ogorčenim fizičkim nasiljem s neočekivanim otklonom prema bizarnim ishodima. U ovoj bajci ulogu čarobnjaka imaju alhemičari: Blistav, Letina mama, a onda i sama Leti, koja u sebi otkriva alhemičarski talenat.

Gejtonov lajtmotiv je da se sve menja, ništa nije stalno i nijedna alhemija ne deluje večno. Interesuje ga i fenomen čistog zla, na primeru Blistava i alavih žena koje žele da mu uzmu snežni oblak. Ali iznad svega, kroz ceo roman se provlači dirljiva priča o upornoj borbi Leti i njene majke da ponovo okupe porodicu, tragično rasturenu dejstvom spoljašnjeg zla.

FAVORITI

ženski lik: Letina mama Tereza – anđeo kreacije, u stalnoj potrazi za načinima kako da zaštiti ćerku čak i u uslovima potpune fizičke odvojenosti.

muški lik: Terezin antagonist Blistav – osvetoljubivi princ tame koji, srećom, nije posebno kreativan, ali zato ima savršen instinkt za preživljavanjem i potpuno je operisan od empatije.

epizodni lik: Buljina i Morž, dve žene pohlepne za snežnim oblakom – neuništivo i uporno zlo koje je poput pitbula: kad jednom zagrizu, ne puštaju.

odnos: Leti i tata – iako ga je raspad porodice i gubitak Letine majke učinio ruinom od čoveka, da bi na kraju bio pretvoren u pivsku flašu, Leti nikad ne odustaje od njega sećajući se dobrote u njemu.

scena: Bliskost Leti i Noe kad joj Noa kuva ljutu čorbu da je povrati u život nakon zaleđivanja.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0205-7
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2015.
originalno izdanje: Sam Gayton, The Snow Merchant, 2011.
broj strana: 297
dizajn korica: Tomislav Tomić

* * *

SEM GEJTON

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Kako je Dora pobedila stidljivost

Jedanaestogodišnja Dora ima ozbiljan problem sa drugim ljudima: potpuno se oduzme kada pred nekim nepoznatim treba bilo šta da kaže. Međutim, sa životinjama nema nikakav problem u komunikaciji, pa često u mašti beži na zamišljeno ostrvo na kome nema ljudi i na kome se zove Leandra i vodi brigu o svim tamošnjim životinjama.

Dora živi sa starijim bratom i samohranom majkom, koja se iscrpljuje radeći noćnu smenu u sendvičarnici na štajgi, kako bi prehranila dvoje dece. Budući da su stalno bez para, žive u malom iznajmljenom stanu, a za razliku od svih ostalih njenih drugarica, Dora nema mobilni telefon, što joj takođe ograničava društveni život.

Jednog dana Dora pronađe izgubljenu bebu ježa i odluči da ga odnese u prihvatilište za životinje, jedno privatno imanje van grada. Donevši ježa, naiđe u trenutku kad su vlasnici prihvatilišta doveli jedno napušteno i potpuno isprepadano kuče, koje s užasom gleda u sve ljude. Između Dore i kučeta od samog početka se uspostavi neka tajna veza, i ona postane jedina osoba kojoj kuče veruje.

Ona kučetu daje ime Kočiz i počinje redovno da ga obilazi i vodi u šetnju, sve više se vezujući za njega. Vlasnici prihvatilišta shvataju da će Kočiza sad jako teško dati na usvajanje bilo kome drugom osim Dori, ali ona nema najosnovnijih uslova za to, jer njenoj porodici sad i iz tog malog stana preti iseljenje. Osim toga, majka joj je na rubu živaca jer joj svakodnevno strah u kosti uteruju neki mangupi koji se noću skupljaju na štajgi blizu njenog kioska.

Neočekivano, rešenje cele te situacije doneće stidljiva Dora, u momentu kad se u njoj razbukta dotad nepoznata emocija – bes zbog nepravde. U tome će joj se kao najbolji saveznici pokazati Kočiz i ljudi iz prihvatilišta, a zanimljivu ulogu odigraće i ti blejači sa štajge.

Kako je Dora pobedila stidljivost nemačke autorke Betine Obreht je topao mali roman koji se bavi ozbiljnim razvojnim problemom kod mnoge dece. U ovoj priči autorka govori o prevazilaženju stidljivosti kroz brigu o nemoćnijem od sebe – napuštenom psu. Sasvim nenametljivo i bez zrnca patetike, jednostavnim proživljenim rečenicama u prvom licu iz dečjeg ugla, Betina Obreht nam verno oslikava Dorinu blokadu pred drugim ljudima. Nekad su to situacije koje je ispunjavaju čistim užasom, a nekad i oni malo smešniji momenti, ali uvek su u pitanju zaista nelagodne situacije koje čine život neprijatnim, a odrastanje posebno bolnim.

Osim u emotivni, autorka nas lepo uvlači i u svet mašte male Dore, koja od vilinskih konjica tripuje da su kolibriji na tom zamišljenom Leandrinom ostrvu, i koja svojim ribicama smišlja imena Ćeremonijo i Vitelo. Uopšte, životinje su suštinski deo ovog romana, ali ne na sladunjavo izveštačen način, već potpuno realistički, pri čemu dolazi do izražaja autorkino solidno poznavanje psihologije životinja. Svaka Kočizova reakcija opisana je toliko ubedljivo da se nekad stiče utisak da gledamo kućni video sa stvarnim živim kukavnim kučetom. I nije samo Kočiz tako dokumentaristički prikazan – jednako tako lepo možemo da razumemo i ostale životinje i njihove psihološke probleme, kao npr. papagaja koji ima paniku od velikog prostora nakon što je izvađen iz minijaturnog kaveza u kom je proveo život.

Betina Obreht očigledno voli i razume i decu i životinje. Ona nije autorka raskošnog stila i složene dramaturgije; kod nje je sve jednostavno i nepretenciozno, ali vrlo istinito. Zato je Dora junakinja koju morate upoznati.

FAVORITI

ženski lik: Dora, bistra i tiha “šaptačica psima” koja se među ljudima kreće podvijenog repa kao i Kočiz.

muški lik: Dorin novi drug Paul, sestrić vlasnika prihvatilišta, koji brine o ćelavom istraumiranom papagaju i majstorski laže pred potencijalnim usvojiteljima kako bi sprečio odvođenje Kočiza.

epizodni lik: Jarac Gotfrid, prgavi rogati stvor koji je terorisao sve što se kreće po prihvatilištu, sve dok se nije vezao za kenguricu.

odnos: Naravno, Dora i Kočiz, dve srodne duše: kao i Kočiz, i Dora je totalno isprepadana od ljudi; kao što su i Kočiza drugi ljudi odbacili, tako je i Doru njen tata ostavio kao malu i nije više dolazio da je vidi.

scena: Kad se Dora prvi put odvaži da izađe na sladoled sa devojčicama iz odeljenja, pa bude žestoko ispaljena.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0021-3
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2013.
originalno izdanje: Bettina Obrecht, ICH WÄR SO GERN … Wie Sophie ihre Schüchternheit vergaβ, 2011.
broj strana: 161
ilustracije: Vukašin Bagić

* * *

BETINA OBREHT (1964)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Karolinin tajni dnevnik

Karolina Prado je brazilska maturantkinja koja sprema prijemni za novinarstvo i želi da dobije Nobelovu nagradu za doprinos smanjenju društvenih nejednakosti u svojoj zemlji i celom svetu. Takođe i za spasavanje brazilskih prašuma, ugroženih bioloških vrsta i uopšte, čitave planete od globalnog zagrevanja i sveopšte propasti. Kao što kaže naziv Karolinin tajni dnevnik, ovaj roman prati razmišljanja i dileme glavne junakinje u formi svakodnevnih dnevničkih zapisa, što mu daje posebnu draž neposrednosti i životnosti.

Karolina gaji simpatije prema siromašnim slojevima stanovništva, iako je ćerka jedinica roditelja iz prilično dobrostojeće srednje klase. Tu se negde nalazi i uzrok mnogih dilema koje Karolina ima o svom mestu u društvu – dok mnogi nemaju šta da jedu ni gde da žive, ona živi sama u stanu koji su joj roditelji kupili i plaćaju joj ličnu kućnu pomoćnicu. I kako sad Karolina da diže svetsku revoluciju za pravednije društvo, a ovamo ima kućnu pomoćnicu? I ne samo to – ista ta kućna pomoćnica potpuno je nezainteresovana za tu njenu revoluciju, jer spokojno veruje da će siromašnima posle smrti pripasti Carstvo nebesko.

Karolina smatra da su njeni roditelji zaostali i konzervativni. Nervira je njihova komunikacija zbog onog što smatra konvencionalnim malograđanskim razmišljanjem, i zbog toga što smatra da je brak prevaziđena vrsta odnosa među ljudima. Karolina se loži na Rika, svog mladog profesora književnosti, smatrajući da treba da je primete stariji jer je zrelija od ostalih. Riko nema nikakav plan da se smuva s njom, ali je zato saleće njen bivši dečko Gigo. On svoj penis od milja zove Libido, zbog čega je Karolina svoju vaginu nazvala Libida.

Karolinu prilično zbunjuje to što se Libido i Libida tako lepo slažu: kako to da ona ne može da odoli nekome tako politički neosvešćenom kao što je Gigo? Kako to da neko toliko prostodušan i neintelektualan može da je dovede do orgazma i da kod nje izazove ljubomoru, to “prevaziđeno malograđansko osećanje”?

Seks je vrlo bitna stvar u Karolininom dnevniku. Kroz ceo roman ona traži svoj klitoris u ogledalu, pa ga nađe, pa uživa u tom epohalnom otkriću. Pored toga, Karolina otkrije i da seks nema baš uvek veze sa zaljubljenošću, ali isto tako i da osećaj sreće u životu ne zavisi uvek od toga da li je neko srećno zaljubljen. Zbog mnogo stvari Karolinin tajni dnevnik je zapravo vrlo feministički roman, hrabro pokrećući neke kontroverzne teme i pitanja na jedan prilično duhovit način. Posebno mnogo ima opservacija i razmišljanja na temu braka i drugih oblika veza i odnosa među ljudima različitog i istog pola.

Problem za razvijanje empatije prilikom čitanja može da predstavlja to što Karolina u dobrom delu romana deluje pomalo ćurkasto, da bi se tek pri kraju pokazalo da je zapravo prilično kreativna i talentovana – uspeva da upiše novinarstvo u konkurenciji 25:1. Sa druge strane, prilično je zanimljivo kako autorka romana Bebeti do Amaral Guržel kroz ceo roman svoju junakinju spušta na zemlju: Karolina koja stalno želi da bude okružena intelektualnom elitom zapravo se najbolje oseća u društvu Izabel i Volfganga, priprostog para koje ona zove “pčelice”; Karolina koja želi besklasno društvo i jednakost među ljudima sanjari o dekadentnom provodu u Parizu; Karolina koja smatra da je liberalnija od roditelja zapravo je često puna predrasuda o drugima i sklona trpanju ljudi u kalupe.

Autorka kroz ovaj roman u komičnoj formi dotiče i neke vrlo ozbiljne socijalne teme u Brazilu, zemlji u kojoj i dalje u zgradama postoje posebni liftovi za poslugu. Žudi, četrnaestogodišnja ćerka Karolinine služavke, zatrudni nakon što je siluje teča kome niko ništa ne može. Odmah nakon spontanog pobačaja, Žudi mora da nađe neki posao jer je “već dovoljno velika” da doprinese kućnom budžetu svoje siromašne porodice.

(centar Kurićibe / foto: www.curitiba-brazil.com)

Posebna zanimljivost ovog romana je što nam pruža jednu nesvakidašnju razglednicu Kurićibe, dvomilionskog glavnog grada brazilske savezne države Parana, dajući nam usput dosta informacija o kulturnoj sceni i prirodnim bogatstvima ove ogromne južnoameričke zemlje.

FAVORITI

ženski lik: Marija Rita, Karolinina pobožna kućna pomoćnica, koja veruje da su knjige nepotrebne jer sve piše u Bibliji, i koja se više uzbuđuje oko toga da li njene kokoške komuniciraju međusobno nego oko toga što joj je rođak silovao ćerku.

muški lik: Zabavni i opušteni Gigo i njegov Libido.

epizodni lik: Sesilija i Evalda, kokoške Marije Rite, čiji međusobni odnos prolazi tokom romana kroz burne uspone i padove.

odnos: Karolinini roditelji koji kriju od ćerke da duvaju i koji su, nasuprot mišljenju svoje ćerke, zapravo sasvim liberalni i srećno zaljubljeni i pored neverstava za koja oboje znaju.

scena: Brakorazvodna žurka drugara Karolininih roditelja, sa ritualnim zajedničkim cepanjem zajedničkih fotografija.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 7
ZABAVA: 9
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-084-8
izdanje na srpskom: Odiseja, 2013.
originalno izdanje: Bebeti Mader do Amaral Gurgel, O diário supersecreto de Carolina, 2000.
broj strana: 251
naslovna strana: Manja Radić Mitrović

* * *

BEBETI DO AMARAL GURŽEL (1954)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda)

Beverli je nabusita starmala dablinska trinaestogodišnjakinja koja letuje u irskom primorskom mestašcu Tranaroneu, gde upoznaje druželjubivu sanjalicu Elizabet i njenog jedanaestogodišnjeg astmatičnog rođaka Džerarda. Opsednuta naukom i naučnim objašnjavanjem i premeravanjem stvari, Beverli odlučuje da jednog jutra povede detaljno organizovanu ekspediciju na obližnje Gospino ostrvo, na koje je za vreme oseke moguće doći pešice. U ekspediciju pozove Elizabet i Džerarda, a protiv njene volje priključuje im se i nešto stariji Kevin, sin vlasnice lokalne prodavnice.

Beverlina ideja je bila da članovi njene ekspedicije istraže ostrvo, mapiraju ga, zapišu zanimljivosti i vrate se kući pre nego što im plima to onemogući. Ali što je u teoriji bilo dobro i precizno zamišljeno, potpuno je propalo u praksi: Elizabet ugane nogu, stvari u kojima su im bile zalihe hrane nestanu, a nad njih se nadvije oluja u najavi. Jedino što im preostaje je da se sklone u neku kuću koju su uspeli da nađu, na tom ostrvu koje bi trebalo da je pusto.

Kuću zatiču praznu, ali daleko od toga da odaje utisak napuštenosti. Upoznat sa lokalnim pričama, Kevin ima ideju ko bi mogao tu da živi, i to ga ne čini nimalo spokojnim, a svoj strah prenosi i na druge. I zaista, stanarka se uskoro pojavljuje – to je Dimfna, samotna čudakinja koja zavija kroz prozor kao vuk, plesom priziva kišu, kravu zove svojim imenom i pušta je da spava u sobi za goste, a obema mačkama je dala isto ime. Sa takvom jezivom ženom četvoro preplašene dece treba da provedu oluju zarobljeni na zabačenom ostrvu, pri čemu niko od njihovih roditelja nema pojma gde su.

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda) je prilično čudan i zanimljiv naslov, ali može da stvori pomalo pogrešan utisak o ovom romanu jer zvuči detinjastije nego što jeste. Ovo nije bajka ni slikovnica za predškolce, ovo je sasvim ozbiljan psihološki roman u kome su svi likovi briljantno portretirani. Autorka Šivon Parkinson je napravila sjajan balans između, sa jedne strane, skoro brutalnog fizičkog realizma smrdljivog znoja, prljavih nožnih prstiju i astmatičnog gušenja glavnih junaka, i, sa druge strane, pomalo nadrealne atmosfere na Gospinom ostrvu. Ovo atlantsko ostrvo bez šume, zaraslo u glog i žbunje, sa debelim fokama i tajanstvenim prisustvom Dimfne čak i kad se ne vidi, i sa bunarom čija voda možda jeste, a možda i nije lekovita, predstavlja inspirativan ambijent u kome se deca otvaraju – jedni prema drugima, ali i prema sopstvenom nesvesnom.

Svako od dece ima neki svoj strah: Beverli se plaši visine i užas je hvata i od silaženja niz dvometarsku stenu; “veliki” Kevin se skupi u drhtavo klupko kad grmi. U početku ekspedicije svi se slažu kao rogovi u vreći i Beverli nikog ne podnosi, ali kako se dešavanja sve više komplikuju, oni počinju da sarađuju i da se bolje upoznaju. U tome važnu ulogu imaju priče koje deca pričaju jedni drugima – bajke koje smišljaju i improvizuju na licu mesta kako bi prekratili vreme i odagnali strah i teskobu. Upravo te priče su posebno lep deo ovog romana. Svaka od njih simbolički predstavlja onog ko ih priča, iznoseći emocije, strahove i skrivene želje pričaoca – uključujući i Dimfnu, koja je čula sve dečje priče i na kraju ispričala svoju, ne manje zanimljivu.

Situacija u kojoj su se zatekli na ostrvu utiče na sve prisutne da nađu snagu u kriznim trenucima i da otkriju neke svoje manje poznate strane, iznenadivši i sebe i druge. Kevin je progutao strah od grmljavine da bi izbavio Džerardovog mačora od oluje. Racionalna Beverli, koja uvek razmišlja jasno i zaokruženo, ispriča neobičnu priču s potpuno otvorenim krajem. Čak i Džonson losion iz Dimfnine kuće možda nije samo običan losion. A Dimfna zaista jeste neka vrsta veštice (možda). Kod Šivon Parkinson je divno što nam ostavlja odškrinuta vrata za zrnce magije; na kraju i Beverli u svom preciznom pogledu na svet prihvata i ono možda, makar u zagradi.

FAVORITI

ženski lik: Svakako Dimfna, žena koja se krije od ljudi, živi s kravama koje ne muze i ceo dan pije čaj s pet kašičica šećera.

muški lik: Mali ali pronicljivi Džerard, na koga se devojčice u početku otresaju i koriste ga kao robovsku radnu snagu, ali na kraju uspe da zaradi njihovu nežnost.

epizodni lik: Feministička princeza iz Beverline priče, koja se izbori za slobodu da sama odluči da li će se i kada smuvati sa spasiocem kome je obećana njena ruka.

odnos: Razumevanje između Džerarda i Dimfne na osnovu zajedničke ljubavi prema mačkama, koje nadilazi i generacijske razlike i čudnovatost situacije u kojoj su se našli.

scena: Neočekivano zbližavanje Beverli i Kevina na plaži sa fokama.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 8
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 86-7781-392-6
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2005.
originalno izdanje: Siobhán Parkinson, Four Kids, Three Cats, Two Cows, One Witch (Maybe), 1997.
broj strana: 225
ilustracije: Dušan Lakićević

* * *

ŠIVON PARKINSON (1954)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Rez!

Torstai je petnaestogodišnji momak čiji je životni san da postane filmski reditelj. On razmišlja u kadrovima i doživljava svet kao deo filma koji mu se dešava. Nezgoda je što taj film nije nimalo prijatan – roman Rez! finske autorke Hane Marjut Martile prikazuje Torstaijevu porodicu na rubu potpunog raspada. I mama i tata su teški alkoholičari, dok je Torstaijeva godinu dana starija sestra Tarina problematična tinejdžerka koja se druži s narkomanima, vodi maloletničku bandu i sa 14 godina je rodila dete nepoznatog oca, koje je odmah po rođenju dato na usvajanje.

Rođenje Tarininog deteta je delovalo kao zvono za uzbunu i roditelji Torstaija i Tarine pristali su da se podvrgnu terapiji antabusom, pilulama posle čijeg uzimanja telo tokom naredna 3-4 dana jako burno reaguje na alkohol. Međutim, uskoro su uveli običaj da antabus uzimaju samo ponedeljkom, kako bi u petak mogli da se zverski napiju. Tako se njihov život pretvorio u nestrpljivo iščekivanje petka, a tata je posle oduzimanja Tarinine bebe potpuno zanemeo i zakucao se u sofu iz koje ne izlazi i ne progovara ni reč.

Torstai spontano preuzima ulogu glave porodice, kao najtrezveniji i najodgovorniji u celoj situaciji. On prihvata specijalno zaduženje da snabdeva sestru kondomima i vodi računa da ona svako jutro ima kontraceptivnu pilulu kraj uzglavlja. Frka nastane kad ga Tarina obavesti da je, i pored svih tih mera predostrožnosti, ona opet trudna. Rođenje tog deteta bi do kraja razorilo porodicu, jer bi socijalni radnici imali mnogo razloga da im uvedu razne specijalne mere, a oduzimanje još jedne bebe ne bi podneli ni Tarina ni njen tata, koji je i sam bio odbačen kao beba.

Tarina je trenutno u vezi s Koljom, sitnim mafijašem poreklom iz neke ruske nedođije, i rešila je da ovaj put zadrži dete. Kolja želi da je oženi i upada im u kuću sa gomilom ukradenih stvari kao darovima za svakog, među kojima su najproblematičniji jedno malo crno štene – i flaša votke. To štene i ta flaša votke, doneta pre petka, dakle u četvrtak (četvrtak se inače na finskom kaže torstai), postaju okidač za eksplozivan razvoj situacije u kulminaciji romana.

Rez! je socijalna drama koja govori o veoma mučnim stvarima i ljudima koji se obično posmatraju kao društveni gubitnici. Svetlo u tom alkoholičarskom mraku bacaju Torstaijev entuzijazam i neugasli ostaci ljubavi koja ipak uspeva da opstane među članovima ove nesrećne porodice. Torstai je potpuno svestan depresivne porodične situacije, ali ne želi da ga socijalni radnici i okolina sažaljevaju. Trudi se da stvarima prilazi sa što manje emocija i na što operativniji način, usmeren na praktično rešavanje problema. No to nije nimalo jednostavno.

Atmosfera i rečnik romana uopšte nisu lepi ni prijatni: roditelji se međusobno biju čekićem; Torstai se potuče s majkom oko flaše votke, a Tarina joj se obraća izrazima kao što su “začepi, kravetino, i šljokaj”; na svakoj strani romana ima po nekoliko sočnih psovki. Ko ima želudac za takve stvari, ispod ove vrlo grube površine prepoznaće neuništivu potrebu za ljubavlju i želju da se ne odustane od snova.

Struktura romana povremeno oponaša filmski scenario i knjigu snimanja, opisujući kako Torstai vidi ono što se dešava. Posebna zanimljivost romana je što kroz njega sve vreme Torstai, koji pripoveda u prvom licu, upoznaje čitaoce sa raznim pojmovima iz filmske produkcije i teorije filma, kao i sa ostalim manje poznatim pojmovima i stranim rečima koje se pominju. Rez! je delo koje nudi mnogo razloga za čitanje svima koje interesuje kad se o teškim temama govori iz drugačijeg ugla.

FAVORITI

ženski lik: Moza, hipi tinejdžerka sa smešnim pletenicama koja volontira u centru za brigu o napuštenim životinjama i koja na prepad uvali Torstaiju jezik u usta.

muški lik: Torstai, pre vremena sazreli budući filmski reditelj koji, statistički gledano, ima izuzetno male šanse da uspe u životu kao dete iz autsajderske porodice, ali to ne umanjuje njegovu rešenost.

epizodni lik: Liza, socijalna radnica kojoj je dodeljena Torstaijeva porodica na staranje; ona se u romanu nijednom ne pojavljuje direktno, ali je Torstai često pominje i doživljava kao prvu osobu iz socijalnih službi s kojom uspeva da nađe zajednički jezik.

odnos: Torstai i Tarina, odnos u kome mlađi brat odgovorno vodi računa o blesavoj starijoj sestri i o njenoj kontracepciji.

scena: Završni okršaj Torstaija s majkom, iscrpljujuća bitka dva ravnopravna protivnika gonjena različitim vrstama očaja.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 6
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 10

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-716-9
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2009.
originalno izdanje: Hanna Marjut Marttila, FILMI POIKKI! Ensi-ilta tänään torstaina, 2007.
broj strana: 221

* * *

HANA MARJUT MARTILA (1961)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Share this:

Share this:

Share this:

Share this:

Share this: