Knjiga svih stvari

Prilično turobno detinjstvo devetogodišnjeg Tomasa protiče u Holandiji koja još leči sveže rane iz nedavno završenog Drugog svetskog rata. Kao senzitivno dete, Tomas primećuje i zamišlja mnoge stvari oko sebe i pokušava da se nosi s pritiskom očevog verskog fanatizma, kojim je obeležena njegova porodica. Kao i mnoga deca u tim godinama, ima svog imaginarnog prijatelja koji mu olakšava borbu s unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima – s tim što je njegov imaginarni prijatelj Isus, onakav kakvim ga Tomas zamišlja: srdačan, neformalan i podržavajući.

Svetla u Tomasovom životu su njegova majka, žrtva fizičkog nasilja svog muža, i Eliza, šesnaestogodišnja komšinica koja je u ratu ostala bez noge i četiri prsta na jednoj ruci. On oseća Elizinu unutrašnju lepotu i imponuje mu snaga njenog duha i pored nesreće koja ju je zadesila, pa mu ona postaje tajna simpatija, iako je šest i po godina starija.

Ravnotežu straha u Tomasovoj porodici poljulja njegov susret sa gospođom Van Amersfort, čudnovatom ratnom udovicom koju deca doživljavaju kao vešticu. Ova “veštica” otkriva Tomasu muziku i knjige, kao i čari spontanosti i nekonvencionalnosti. Hrabrost koju je pokazao ušavši u njenu kuću i pored reputacije koja je prati, kao i njen uticaj na njegovo oslobađanje, prelivaju se i na Tomasovu porodicu, u kojoj počinje da ključa pobuna protiv patrijarhata i nasilja.

Tanki romani, s malim brojem strana, obično u startu stvaraju nepoverenje prema kapacitetima i ozbiljnosti dela koje je pred nama, ali Knjiga svih stvari višestruko nagrađivanog Hisa Kajera predstavlja lep primer kako je i na malom broju strana moguće spakovati bogatstvo unutrašnjih svetova i spoljašnjih odnosa. Ovaj roman je bolna priča o verskom fanatizmu i toksičnosti patrijarhata, u kome se žene i deca doživljavaju kao najveće biblijske pošasti. Razvoj dešavanja u romanu vuku žene koje teže oslobađanju sebe i drugih od okova: od strine Pi koju je muž udario jer je obukla pantalone, do gospođe Van Amersfort, levičarke i udovice streljanog holandskog antifašiste, koja ne može da trpi nasilje nad drugim ženama u komšiluku. Na kraju će se pobuni priključiti i Tomasova starija sestra Margot, koju je njen brat sve do tada doživljavao kao priglupog zadovoljnog roba porodičnih odnosa.

Koliko su žene ključni akteri Kajerove slike sveta, govori i to što u ovom romanu nema mnogo muških likova, zapravo samo tri: Tomas, njegov otac i Isus. Sve drugo nose žene. U Tomasovoj porodici postoji unutrašnja mreža podrške među žrtvama porodičnog nasilja, između Tomasa, njegove majke i Margot, kojima se kasnije pridružuje i strina Pi. Mehanizmi odbrane su različiti: razmenjujući ljubav, majka i Tomas – “njen mali sanjar” – daju si uzajamno snagu da izdrže teror, a Margot je pribegla strategiji glumljenja prigluposti i krotkosti, sve dok u kulminaciji romana ne potegne nož radi zaštite porodice i sopstvenog izbavljenja.

Roman obiluje elementima fantastike, koji se najviše odnose na Tomasova duševna stanja, vizije i dečju maštu, već bogatu po svojoj prirodi, koja nalazi dodatno gorivo u potrebi za bekstvom od sumorne svakodnevice. Tomas je izgradio svoj svet u kome nalazi male radosti i trenutke za prijatnost i uživanje u lepoti, koji su sami sebi dovoljni – kao što mu objašnjava “veštica” Van Amersfort, lepota i prijatnost su bezrazložni i baš zato divni.

U okruženju koje se oporavlja od tek prohujalog brutalnog rata koji je podelio društvo, kao i u porodici kojom dominira nasilje, jedina Tomasova želja je da bude srećan kad odraste – a kroz ono što mu se dešava shvatiće da je za sreću potrebno da prestane strah. Rezilijentnost neuništive životne sile u takvom miljeu utelovljuje i ubogaljena Eliza, sa kožnom protezom čija škripa prilikom hoda predstavlja simfoniju života za Tomasove uši.

Puna autobiografskih elemenata, Knjiga svih stvari je jedno sasvim feminističko delo iz pera muškog autora. I pored mnogih neveselih momenata, ovo je zapravo jedan paradoksalno vedar i optimističan roman o porodičnom nasilju i pobuni, u kojem na malo strana eksplodira mnogo toga.

muški lik: Tomasov stegnuti otac plaši se razdraganosti, ne usuđuje se da se pridruži ljudima na žurci, ali grešno primećuje drmusanje sisa tetke Magde.
ženski lik: Gospođa Van Amersfort kao katalizator promena.
epizodni lik: Isus, prijateljska duša i suštinski usamljenik, zapravo još jedna žrtva patrijarhata kroz istoriju.
odnos: Margot stiče očevu blagonaklonost revnosnom poslušnošću i glumljenjem budale, ali to je košta duše – kao što mu sasipa u lice u ključnoj sceni dok vitla nožem: “Ja sam nalik tebi. Ni ja nisam dobra.”
scena: Erupcija porodične drame kod kućnog akvarijuma.
zanimljivosti: Kroz roman se provlače reference na klasik nemačke dečje literature, roman Emil i detektivi Eriha Kestnera. To je prvi roman koji Tomas dobija od gospođe Van Amersfort, a kao što se u tom romanu rupe od čiode pojavljuju kao krunski dokaz u ključnom momentu, isto se i ovde dešava sa rupama od zihernadle.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – His Kajer (1942)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: His Kajer
naslov: KNJIGA SVIH STVARI
izdanje na srpskom: Odiseja, 2023.
ISBN: 978-86-7720-297-2
format: 20 cm
broj strana: 115
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Tijana Mijailović
prevod sa holandskog: Jelica Novaković Lopušina
originalno izdanje: Guus Kuijer, Het boek van alle dingen, 2004.
najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

Large Blog Image

Šušššti ševar

Kraljevstvo Prinčeva Bara je lepo uređena i održavana močvarna oblast čiji stanovnici žive ustaljenim ritmom i imaju svoje tradicionalne rituale. Najznačajniji takav ritual je praznik Rođendanske želje, kada princeza obznanjuje šta je poželela za svoj rođendan. Sadašnja princeza iz Prinčeve Bare zove se Žaklina i ona je jedno prilično uobraženo stvorenje, ali svi momci iz kraljevstva zaljubljeni su u nju, pa tako i siromašni žabac Grof. Ove godine Žaklina poželi nešto prilično zastrašujuće – ružu iz srca Bašte, opasne zemlje koja se nalazi iza visokog zida na kraju kraljevstva, odakle se još niko iz Prinčeve Bare živ nije vratio. Budući da se niko ne prijavljuje dobrovoljno za ispunjavanje Rođendanske želje, spletom neočekivanih okolnosti Grofu zapadne dužnost da obavi taj zadatak.

Put na koji kreće mnogo ga plaši, ali napred ga goni želja da osvoji naklonost prelepe Žakline. U ovoj komplikovanoj i opasnoj avanturi Grofu pomažu dvoje najvernijih drugova iz Prinčeve Bare: mlada žaba Galina i vodeni pacov Skvi. Tu su i mnogi novi prijatelji koje će Grof upoznati u Bašti – ali da li će to biti dovoljno da Grof obavi povereni zadatak i izađe na kraj sa svim opasnostima iz Bašte? Ko će da brani žitelje Prinčeve Bare od najokrutnije pretnje iz narodnih predanja, goleme zmije Džindžer, koja se sprema za smrtonosni udar dok su žabe zabavljene ispunjavanjem princezine obesne želje? I šta će uopšte na kraju biti sa princezom i Grofom?

Šušššti ševar je atraktivna i dinamična antropomorfna storija proistekla iz razigrane tastature Zlatka Vasića, kome je ovo već peti naslov objavljen u izdanju Kreativnog centra. Prilično složena radnja sve vreme drži pažnju i ne oskudeva iznenađenjima i preokretima, koje autor vodi sigurnom rukom. Pritom se lepo zabavlja jezikom koji koristi, kako u imenovanju likova (vetar Dviž Dvižd, vrabac Fr Pr i mnogi drugi), tako i u drugim jezičkim igrama, a posebno u poeziji kojom je ovaj roman prošaran i bogato natopljen, u vidu pesmica koje pevaju likovi. Zahvaljujući tom Vasićevom nežnom jezičkom humoru, jedan od dražesnijih epizodista je i skočimiš La-Hop, koji skače unatrag jer ne ume pravilno da izgovori uzvik skakanja.

Likova ima znatan broj i prilično su živopisni, ali nije ih problem razlikovati i pratiti, i lako se vezujemo za njih. Prinčeva Bara prilično podseća na Tolkinov Hobiton po sklonosti svojih stanovnika veselju, proslavama i negovanju okućnica. Kao i u Gospodaru prstenova, i ovde se likovi i njihova emotivna stanja često opisuju kroz rimovane pesmice koje pevaju u hodu, kao u nekoj vrsti književnog mjuzikla. Grof je svojevrsni žablji Bilbo Bagins, kao samac sklon hedonizmu koji je izabran za nosioca avanture protiv svoje volje, ali joj se kasnije pokazuje sasvim dorastao.

Da ne bi sve bilo suviše idealistično i utopijski, Vasić nam diskretno ukazuje i na naličje ove pastoralne idile, unoseći elemente klasne raslojenosti žablje zajednice i segregaciju prema imovnom statusu njenih pripadnika. Stanovnici Prinčeve Bare nisu lišeni ni ksenofobije i predrasuda prema onima sa druge strane zida Bašte, koje zovu Prekozidni. No kao što se i očekuje od jednog dobrog romana za osnovce, autor ovde prevashodno slavi drugarstvo, solidarnost, igru, skromnost i druge pozitivne vaspitne vrednosti. Šušššti ševar je neočekivano uzbudljiv i slojevit avanturistički roman koji u novijoj domaćoj književnoj produkciji za decu predstavlja lepršavo i pametno osveženje.

muški lik: Tokom avanture kroz koju prolazi, Grof otkriva snažnu želju za letenjem, vrlo netipičnu za žabe, a paralelno s tim sazreva u pogledu muško-ženskih odnosa.
ženski lik: Galina je jedna izuzetno hrabra žablja devojka, koja čuva Grofu leđa i kad on toga nije svestan.
epizodni lik: Stari gavran Časovničar na početku se pojavljuje kao naizgled naivni izlapeli stražar Prinčeve Bare, da bi se tokom romana otkrilo kako je on zapravo daleko više od zanemoćalog posmatrača događaja.
odnos: Grof na početku romana tinejdžerski nezrelo idealizuje Žaklinu, ali kako događaji odmiču, tako je i on postepeno postavlja na pravo mesto i dovodi u red.
scena: Žaba i skočimiš koji se usred ciče zime veselo sankaju sa zavejanog stoga sena.

emocije: 8
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Zlatko Vasić (1973)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Zlatko Vasić
naslov: ŠUŠŠŠTI ŠEVAR
originalno izdanje: Kreativni centar, 2021.
ISBN: 978-86-529-0986-5
format: 15,5×21 cm
broj strana: 164
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Mladen Anđelković

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača, knjižara Kreativnog centra

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Ja, Kozmo

Kozmo je jedan već prilično vremešni retriver koji je dospeo kod Mame i Tate kao štene, nekoliko meseci pre njihovog sina Maksa. Tako su Kozmo i Maks rasli zajedno i, naravno, postali najbolji drugari i neka vrsta duhovnih blizanaca. Kasnije je tu došla i Maksova sestrica Emalina, godine su nastavile da prolaze i evo Maks i Kozmo su zajedno već 13 godina. Ali stvari više nisu dobre u njihovoj porodici: Mama i Tata sve češće se svađaju, čak je u nekom trenutku Tata proteran na trosed u dnevnom boravku. Deca to sve primećuju, a i Kozmo, i nespokoj se uvlači u ovu nekoć idiličnu porodicu: ako se Mama i Tata razvedu, verovatno će deca po inerciji pripasti majci, a kuče će biti tretirano kao uteha ocu, pa će tako Kozmo biti razdvojen od Maksa i Emaline. To se nikako ne sme dozvoliti, pa se Maks i Kozmo spremaju za plesno takmičenje pasa i vlasnika, jer imaju plan: pobediće na takmičenju, iskoristiće nagradu u vidu filmske uloge kako bi raznežili Mamu i Tatu i tako će sprečiti razvod. U pripremama za takmičenje pomaže im ujka Redži, dreser vojnih pasa, a glavni Kozmovi neprijatelji biće jedan bobtejl i ubrzano starenje. Hoće li Kozmo i Maks uspeti da budu najbolji plesni par, i šta s tim?

Ja, Kozmo, roman za starije osnovce američke autorke Karli Sorosijak, napisan je u prvom licu iz Kozmovog ugla, Kozmo nam pripoveda celu priču i ona je samim tim potpuno obojena njegovom psećom subjektivnošću. Zato su među najzastupljenijim utiscima u ovom Kozmovom dnevniku ćureći bataci, mirisi drugih pasa i emotivna stanja ljudi u njegovom okruženju. Autorka je detaljan poznavalac pseće psihologije i to se u ovom romanu raskošno ispoljava, s posebnim naglaskom na onoj vrsti empatije među vrstama kakva često zna da se uspostavi između ljudi i pasa.

Glavni junak Kozmo potpuno je zaljubljen u Maksa i srčano je odan zaštiti dečaka i njegove porodice, koja je i Kozmova. Ova apsolutna spremnost na bezuslovno samožrtvovanje za voljeno biće podseća na Silverstejnovo Dobro drvo, s tim što Kozmo ima sreću da je njegova ljubav sve vreme uzvraćena u potpunosti. Pas i njegov dečak u ovoj priči razumeju se bez ostatka… dobro, ne baš sasvim bez ostatka, bude tu i ponekih specifičnosti koje samo pripadnik iste vrste može da razume, ali u svemu najbitnijem njih dvojica funkcionišu u potpunoj harmoniji.

Tema koju Karli Sorosijak sve vreme provlači je razvoj porodične istorije. Porodica iz ovog romana prikazana je kao zajednica koja se kroz godine dinamično razvijala, počevši kao zajednica srećnog mladog para i šteneta, a završivši kao zbunjena grupa koju čine jedan ostareli pas, jedan novopečeni tinejdžer, jedna predškolska devojčica i dvoje ne više mladih roditelja koji se više ne razumeju. Priče nalik ovoj se dešavaju i to nije nikakva posebna retkost, danas su ljudi mnogo samostalniji, nezavisniji i spremniji na izazove ličnog razvoja, pa su i porodične zajednice nestabilnije. Autorka nam normalizuje tu situaciju, i nama i glavnim junacima, predstavljajući je kao „shit happens” vrstu događaja, kao nešto što je mnogo teško i komplikovano za rešavanje kad se desi – ali dešava se mnogima kao deo razvoja, i onda se treba s tim nositi kao i sa svakim drugim velikim izazovom u životu. Poruka koju ovde dobijamo pred velikim iskušenjem slična je onoj koju je svojim vršnjacima uputila kraljica Elizabeta, tada još princeza tinejdžerka, na početku nacističkog bombardovanja Velike Britanije: „biće to sve OK na kraju”. Nekako, već. Samo ne treba klonuti duhom.

Druga bitna tema je starenje, koje pratimo iz Kozmove perspektive. Nije to više samo bol u kukovima i kruti zglobovi, već i mnogo ozbiljnije stvari: Kozmo se nelagodno suočava sa smrtnošću kad shvati da mu je vid toliko oslabio da je zamenio rakuna za mačku i doveo ga kući. To jeste komična scena, ali izaziva njegovu krizu kompetencije kao zaštitnika kuće, kao nekoga za čiji posao se podrazumeva da zapravo rasteruje rakune od kuće. Postoje i mnoge druge manifestacije starenja koje prilično zabrinjavaju Kozma, ali on ne gubi entuzijazam niti osećanje misije: njegovo je da do poslednjeg daha čuva prijateljstvo s Maksom i duše svih članova porodice, i za te stvari spreman je da se suoči sa svim strahovima. Bitan lajtmotiv u romanu je ples, kao pokret i fizičko kretanje, ali i kao radovanje životu i komunikacija sa srodnom dušom. Ples je i ono čime se Kozmo bori protiv starosti.

Ako ćemo da teramo mak na konac, moglo bi da se raspravlja o likovima Babe i Dede, Tatinih roditelja. Oni su ovde iz Kozmovog ugla prikazani kao izrazito antipatični i negativni, ali budući da Kozmova percepcija dokazano nije uvek nepogrešiva, ostaje prilično nejasna njihova stvarna uloga u raspadu braka Mame i Tate – kao što generalno uzroci tog raspada nisu baš posebno pojašnjeni. Otprilike razumemo da su njih dvoje krenuli različitim putevima, ali zašto i kako, i koliki je tu eventualni doprinos drugih ljudi, to nije najjasnije definisano. Da li su Baba i Deda zaista neke gnjide; ako jesu, kako su podigli tako dobrog sina i koliki je sada njihov stvaran uticaj na njega? Ova nerazjašnjena pitanja ipak ne remete ozbiljnije ukupan utisak o ovom ostvarenju.

Postoje mnogi dečji romani s kučićima u glavnoj ulozi; svakako se posebno izdvaja Odisejin Džukac Kucov, koji se bavi suštinom i prirodom prijateljstva generalno, pa tako i između vrsta – dok je ovde naglasak na poziciji psa u porodici, uz mnogo bavljenja porodičnom dinamikom i temom starenja i smrtnosti. Neobičnost ovog romana za decu je i u tome što glavni junak s kojim se čitalac identifikuje nije štene ni mlad pas, već veteran na izmaku svog životnog veka, tako da, pored empatije među različitim vrstama, imamo i transgeneracijsku empatiju. Ovde svakako treba pohvaliti vižljastu duhovitost pisanja, kao i lepršav prevod Ivane Nešić. Ja, Kozmo je pametan, emotivan i neodoljiv roman za sve koji vole pse ili želimo da ih zavole, bez obzira na godine. Takođe, to je i neočekivano dobra priča o prolaznosti i ljubavi kao konstanti.

muški lik: Ujka Redži pojavljuje se kao dragoceni saveznik i podrška kada stvari krenu nizbrdo; on lepo razume i decu i pse, ali i odrasle koji su se malo pogubili.
ženski lik: Mama, po prirodi stvari; sa decom i Kozmom ima vrlo blizak odnos, možda joj nije baš dugačak fitilj u vezi s muškarcem, ali rakuna koji uđe u kuću isteruje bez nasilja.

epizodni lik: Bobtejl je kroz ceo roman prisutan kao pritajena demonska pretnja Kozmu, da bi se na kraju ispostavilo da je on zapravo mnogo složeniji lik.
odnos: Mama i Tata; mi ne znamo šta je tačno među njima pošlo naopako i to je svakako samo njihova stvar, ali oni se u svemu tome ustrajno trude da se uzdrže od destrukcije i očuvaju pristojne odnose.
scena: Maksov pokušaj bekstva od kuće, uz Kozmovo nevoljko učešće, završava se kao bliski susret sa smrću i suočenje s mogućom krivicom za nečiju smrt.

emocije: 9
zabava: 9
stil: 8
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Karli Sorosijak

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Karli Sorosijak
naslov: JA, KOZMO
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2022.
ISBN: 978-86-529-1026-7
format: 13×20 cm
broj strana: 270
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Ben Mentl
prevod s engleskog: Ivana Nešić
originalno izdanje: Carlie Sorosiak, I, Cosmo, 2019.

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača, knjižara Kreativnog centra

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Boje drugarstva

Boje drugarstva – roman za tinejdžere o temama koje svi guraju pod tepih

– gostujući prikaz Izdavačke kuće Pčelica –

Iz Izdavačke kuće Pčelica nam stiže novi roman za tinejdžere Boje drugarstva, autora Gorana Markovića. U pitanju je savremena, vešto ispripovedana priča o diskriminaciji i vršnjačkom nasilju, s jedne strane, i toleranciji i snazi prijateljstva, s druge strane.
Roman Boje drugarstva vešto primenjuje savremene narativne metode, a na tematskom planu, otvoreno i bez predrasuda, prikazuje aktuelne probleme mladih, na prvom mestu sve prisutniju diskriminaciju i vršnjačko nasilje.
Glavni likovi ovog romana su Viktor, duhovit, osećajan i načitan tinejdžer, koji se bavi modernim plesom, i Marko, njegov hrabri i pravdoljubivi prijatelj, ne toliko naklonjen knjizi, koji trenira fudbal. Njihovi likovi ne samo da su građeni po principu suprotnosti, već su oni i nosioci dva narativna toka koji počinju kontrastnim replikama na kraju i početku svakog narednog poglavlja. Ova zanimljiva pripovedno-kompoziciona tehnika na kraju potvrđuje snagu prijateljstva sposobnog da prevaziđe sve razlike, jer se njihove replike spajaju u jednu sa istim značenjem: Ti si moj najbolji drug. I ti si moj najbolji drug.
Pored Marka i Viktora u romanu je prisutan veliki broj likova, koji oslikavaju neke od tipičnih karaktera i tipova ličnosti. Tu su: Slaven, glavni negativac i nasilnik, Tamara, Markova devojka i Viktorova najbolja drugarica, impulsivna, otvorena i pravdoljubiva tinejdžerka, Sandra, brbljiva, sujetna i sklona spletkama devojčica… Na taj način Marković stvara likove koji su nosioci tipičnih osobina današnjih tinejdžera i prikazuje čitaocima koliko je ta populacija iznijansirana, kompleksna, sa brojnim socijalnim, ali i individualnim motivacijama i faktorima koji su ih izgradili da budu baš takvi. I ne samo to, svojim govorom, blago žargonizovanim, ali sa neophodnim poštovanjem književnojezičke norme i uljudne komunikacije bez vulgarnosti, svi ovi likovi su i glas svoje generacije, polifon i iznijansiran osećanjima, osobinama i namerama, kao i oni sami.
Bez obzira što su građeni po uzoru na modele iz stvarnosti, najveći broj likova je dat u procesu svoje evolucije. Dok čitamo roman, mi možemo pratiti kako se na primer Marko menja od zbunjivog dečaka koji ima problem da verbalizuje svoje misli i osećanja, koji nije u potpunosti sposoban da prihvati drugačije od sebe, do samouverenog i požrtvovanog prijatelja spremnog da poštuje i brani različitost, a pobuni se protiv nasilja i diskriminacije. S druge strane, čitajući roman, i mi kao čitaoci se menjamo: uviđamo da svet nije crno-beli, već šarenolik, sa mnoštvom nijansi koje isprva možda nismo uočavali. Na taj način roman Boje drugarstva kod čitalaca izaziva svojevrsno otrežnjenje i oslobađanje od nasleđenih predrasuda i zabluda.
Roman Boje drugarstva, uzbudljivo, nelicemerno, književno i pedagoški uspelo štivo za tinejdžere, predstavlja glas generacije koja odrasta uz TikTok, Instagram i druge vizuelne sadržaje savremene tehnike, ali i generacije koja se bori sa nasleđenim tabuima i predrasudama. Pored toga što će se današnji tinejdžeri lako prepoznati u ovom romanu i identifikovati sa likovima, čemu doprinose i majstorske ilustracije akademskog slikara i ilustratora Igora Krstića, on može biti i dobar pedagoški podsetnik odraslima, kako roditeljima tako i onima koji su profesionalno upućeni na rad sa decom.

* * *
autor knjige Goran Marković (1967)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Goran Marković
naslov: BOJE DRUGARSTVA
izdanje na srpskom: Pčelica, 2021.
ISBN: 978-86-6088-014-9
format: A5
broj strana: 124
povez: tvrdi
pismo: ćirilica
ilustrator: Igor Krstić

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Kuća bez ogledala

Dvanaestogodišnja Tumasina živi s ocem u ogromnoj kućerini svoje babatetke Henrijete, koja leži na samrti. U kući su se nedavno okupili svi njihovi rođaci, čekajući Henrijetin kraj da vide šta će s njenim imetkom. Atmosfera među rođacima je prilično sumorna, jer su u pitanju tri porodice koje su zapravo vrlo disfunkcionalne, svaka na svoj način. Porodični problem glavne junakinje je to što ne uspeva da povrati komunikaciju s ocem koji je potpuno odlutao posle tragične smrti mlađeg sina i razlaza s Tumasininom majkom koji je usledio. Pored čemernog oca i razdražljivih odraslih rođaka, Tumasina mora da provodi dane i sa decom koja joj ne prijaju: Erlandom, bratom od strica koji ima problem s mentalnim zdravljem i agresivnošću, te petogodišnjom Signe, koja je suviše mala da bi joj bila društvo, a pritom je i potpuno ćutljiva i povučena. Jedino prihvatljivo društvo Tumasini je njena nešto starija sestra od tetke Vilma, ali ona je veoma opterećena nezadovoljstvom svojim izgledom.

Ovu krajnje neveselu situaciju prodrma otkriće do kog slučajno dolazi mala Signe, pronašavši tajnu sobu s ogledalima, jedinu u toj kući koja je cela bez ijednog ogledala. Signe pokazuje sobu Tumasini i pred njima se otvara jedna sasvim drugačija perspektiva sveta i njihovih života. U sobi s ogledalima susreću Heti, neobičnu devojčicu koja kod svih izaziva krucijalne unutrašnje promene i suočava ih sa stvarima koje moraju da urade u svom životu i porodičnom okruženju.

Kuća bez ogledala proslavljenog švedskog autora Mortena Sandena po više elemenata podseća na predivan i meni izuzetno drag engleski klasik dečje literature Tom’s Midnight Garden (kod nas preveden kao Kad sat otkuca trinaest, takođe u izdanju Odiseje). I ovde je u pitanju dete među dosadnim odraslima u misterioznoj kući; i ovde se magija dešava iza tajnih vrata kroz koja deca prolaze posle ponoći; i ovde je katalizator odrastanja dete-duh koje se pojavljuje kao saveznik i prijatelj s one strane stvarnosti. No u nekim stvarima Kuća bez ogledala uspeva da prodrma i potrese čitaoca i dublje i intenzivnije, nadrastavši taj osnovni nivo dirljive priče o transgeneracijskom prijateljstvu obasjanom misterioznom mesečinom.

To je jedna kompleksna drama o nesrećnim porodicama, ogorčenim odraslima i očajnoj deci. Osim toga, to je i priča o ljudskim snovima, nadanjima i stvarima koje tokom životnog puta krenu naopako. Takođe, to je i priča o fundamentalnoj potrebi za istinskom komunikacijom i suočavanjem s pravim pitanjima, najpre u odnosu sa samim sobom, a onda i s najbližim osobama. A iznad svega, ovaj roman je stamena himna životu, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama, dobicima i gubicima, radostima i tugama. Neverovatno koliko mnogo toga je stalo u romančić koji efektivno ima jedva nešto više od sto strana za čitanje, a o rezilijentnosti i tvrdoglavoj poeziji života kaže koliko i epski spektakl Prohujalo s vihorom, ako ne i više!

autor ovog prikaza posle čitanja Kuće bez ogledala

Ogledala u romanu imaju važnu ulogu i Sanden nam skreće pažnju da kroz život nikako nije dobro prolaziti bez njih. Ona nam pomažu da sagledamo sebe i pružaju nam drugačiju perspektivu stvari, s neke druge strane od one na koju smo navikli. Najbolja ogledala su nam ljudi koji nas vole i dobro nas poznaju; tu ulogu može da odigra i umetnost, kao svet s one strane ogledala koji nam pomaže da bolje integrišemo ovaj svet, kao što se desilo Vilmi kroz čitanje.

Maestralnosti ovog romana svakako doprinosi i to što je autor diplomirani psiholog, pa su situacije koje opisuje pune suptilnih detalja, misli i osećanja likova koji kroz njih prolaze, a pritom je Sanden i veliki majstor reči, pa ume da sve to efektno izrazi i prikaže. A na kraju svega, tresne vas završnim mislima o veličanstvenosti i punoći života kao takvog. U vrlo jakoj konkurenciji veoma kvalitetnih Odisejinih izdanja za decu, Kuća bez ogledala je postala moj novi favorit.

muški lik: Erland, dete-žrtva razvoda svojih roditelja, čiji bol ga je zamalo pretvorio u čudovište.
ženski lik: Vilma, nesigurna tinejdžerka koja trpi vršnjačko psihološko maltretiranje i nerazumevanje roditelja, ali pronalazi snagu da se izbori za svoje mesto u svetu.
epizodni lik: Danijel, ostavljeni muškarac i nesnađeni otac, koji je pobegao u hladnoću i cinizam.
odnos: Heti, devojčica iza ogledala, jako dobro poznaje sve likove u romanu i prema njima ima nežan i saveznički odnos. Ona slaže album s fotografijama svih ljudi iz ove porodice, generacijama unazad, zna sva njihova imena, priče, svetle i mračne trenutke, sve ih voli i brine za njih. Heti je zapravo sâma ljubav utkana u život.
scena: Završni razgovor Tumasine s ocem, u kom ga ona – poput ogledala – suočava s prelomnom tačkom njegovog života koji se zaglavio u mestu.
citat: „Život ti je lakši ako izgledaš dobro.” (reče Vilma, ponavljajući poruku svoje majke koja je internalizovala pritisak patrijarhata)
zanimljivosti: Roman je ilustrovao Ištvan Lakatoš, autor Kockograda i serijala o Emi i Tesli.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

on je ovo napisao – Morten Sanden (1962)

* * *

OPŠTI PODACI O ROMANU

autor: Morten Sanden
naslov: KUĆA BEZ OGLEDALA
izdanje na srpskom: Odiseja, 2020.
ISBN: 978-86-7720-178-4
format: 14×20 cm
broj strana: 134
povez: meki
pismo: latinica
ilustracije: Ištvan Lakatoš
prevod sa švedskog: Dorijan Hajdu
originalno izdanje: Mårten Sandén, Ett hus utan speglar, 2012.


najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image