Misija: Muzej

Anđela, Sara i Aleksa su tim ASA, koji želi da u strateškoj igrici za mobilne telefone osvoji Narodni muzej u Beogradu. Zato prihvataju poziv Anđeline tetke Roksi u obilazak muzeja, želeći da u njemu uslikaju šest zadatih čekpointova, što bi im omogućilo da obeleže muzej kao zauzetu teritoriju. Međutim, na izloženim slikama koje su služile kao čekpointovi primećuju neobične stvari: na svakoj nešto nedostaje, dok na jednoj ima gomila onog što tu ne pripada. U jednom trenutku bivaju usisani u svet sa tih slika izloženih u Narodnom muzeju, gde im se priključuju mala Dubravka sa istoimene slike Jovana Bijelića i japanska lutka s autoportreta Moše Pijade. Svi oni zajedno prinuđeni su da se u tom svetu bore protiv velikih zala: Bojoždera, Vremejeda i Zaborava. A najgori je ovaj treći.

Misija: Muzej, treći roman Ivane Nešić za Kreativni centar, nastao je kao rezultat autorkinog razmišljanja o alternativnim muzeološkim praksama – nešto što bi se modernim rečnikom reklo „razvoj publike“. Moraju li deca da imaju otpor i strahopoštovanje prema muzejima i klasičnim institucijama kulture? Mora li klasično umetničko stvaralaštvo da im bude dosadno? Autorka na oba ova pitanja ima odrešit negativan odgovor, a svoj stav najbolje potkrepljuje upravo ovim romanom.

Misija: Muzej je roman u kome je jedna u principu sasvim uzbudljiva avantura organski ispletena oko 11 dela srpskih/jugoslovenskih slikara, uz dodatak karijatida Ivana Meštrovića. Sva ova umetnička dela autorka objašnjava čitaocu slikovito, razumljivo i sugestivno, uključujući i zanimljive detalje iz ličnih života umetnika. Njene informacije i lični doživljaji vrlo nenametljivo su plasirani u hodu, prirodno integrisani u dijaloge tokom radnje, a roman sadrži reprodukcije svih dela o kojima se govori. Tako će svako od čitalaca poneti bar neku od impresija iz ove atraktivne muzeološke šetnje: ponos italijanskog vinogradara sa istoimene slike Katarine Ivanović, setnu atmosferu Jesenjeg puta Save Šumanovića ili muziku boja u Predelu Jovana Bijelića. Time je bitan cilj ovog romana u potpunosti ispunjen, pa ovo postaje prvi roman ikad koji od Knjigoskopa dobija svih 10 poena na skali za edukativnost, kao savršena edukativna proza.

Plava vrata (Milan Milovanović, 1917)

No ovaj roman nije samo uspešan primer alternativne pedagogije, on sasvim lepo funkcioniše i kao akcioni roman fantastike. Psihologija malog kolektiva u velikoj frci vođena je pažljivo i uverljivo. Kretanje likova (i čitaoca) kroz ovu literarnu verziju video igrica efektno je rešeno kao prolazak kroz različite vrste realnosti, za šta je autorka i u ranijim delima pokazala sklonost i dobar osećaj. Pored kompetentnog korišćenja fantastike, Ivana Nešić ovde uspešno parira Urošu Petroviću i u spoju akcije i enigmatike.

Bavljenje ovog romana pitanjem nivoa realnosti posebno je aktuelno u kontekstu igrica s proširenom realnošću (augmented reality), QR kodova, holograma i drugih mađija kojima je izložena generacija koju se želi navući na muzeje. Kao što sugeriše autorka, to sve mogu da budu jako korisna pomoćna oruđa, uz dodatak i literature kao moguće podrške. Ivana Nešić nas bez puno okolišanja uvodi u proširenu realnost svog romana, kao prirodno didaktičko sredstvo za edukaciju dece 21. veka. Ovaj roman je njena tetka Roksi – nadahnuti originalni popularizator umetnosti.

Ima u ovom romanu još nešto: svakako valja primetiti da je svet odraslih iz dečje vizure ovde predstavljen s velikom empatijom i uverljivošću, posebno kroz lik glavne junakinje Anđele. U onim delovima koji se dešavaju u ovoj našoj, „mainstream“ realnosti, Ivana Nešić pokazuje velik i dragocen, a vrlo redak talenat ubedljivog pričanja dramski suvisle priče iz ugla savremenog deteta. Ako i ubuduće nastavi da se interesuje za realistične savremene priče za decu i mlade, verujem da bi to bilo sasvim u rangu jedne Jasminke Petrović ili Vesne Aleksić, a toga nam uvek treba.

Rečena savremenost ovde se ispoljava i kroz edukativne poruke koje nisu samo približavanje klasične umetnosti. Ivana Nešić deci nudi i vrlo značajne razvojne teme identiteta, životne misije, borbe za slobodno mišljenje, odnosa prema telu i druge slične ozbiljne teme. Posebno je u tom smislu sjajno razmišljanje Anđele i tetke Roksi o nelagodi ogoljavanja, na primeru slike Kompozicija Milene Pavlović Barili. Misija: Muzej je uzbudljiva i na momente istinski dirljiva savremena avantura s mirisom muzeja, koja čitaocima raznih generacija donosi proživljeno iskustvo vizuelne umetnosti i ostavlja im u amanet civilizacijsku misiju brige o kulturi.

Autoportret sa japanskim lutkama (Moša Pijade, 1916)

muški lik: Muzej sam, kreator matriksa u koji su glavni junaci upali, obraća im se kroz likove karijatida i konačno počinje da razvija smisao za humor.
ženski lik: Brižna, optimistična i nesalomiva Nadežda Petrović, koja organizuje poslednji otpor ugroženih likova sa slika.
epizodni lik: Mladi Moša Pijade s autoportreta s japanskim lutkama, zaneseni borac za bolji svet.
odnos: Vrlo zanimljiv međusobni odnos obe verzije Milene Pavlović Barili s njenog dualnog autoportreta Kompozicija, koje funkcionišu kao dva lica iste osobe i dve nerazdvojne strane istog identiteta.
scena: Kulturni šok dece pri susretu s muzikom sa kaseta u kolima tetke Roksande.

emocije: 8
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 10

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Ivana Nešić (1982)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Ivana Nešić
naslov: MISIJA: MUZEJ
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0474-7
format: 16,5×23 cm
broj strana: 109
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Boris Kuzmanović

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Leave a Comment