Zašto volim Rika

prikaz knjige Andreasa Štajnhefela
“Riko, Oskar i tajanstvene senke”

Riko – to sam ja!
Iako sam 40-ak godina starija, u tom sam se dječaku prepoznala. Tako su mi poznate njegove bingo kugle u glavi koje se ustrče i počnu sudarati kada se mozak trudi povezati informacije!
Često sam se pitala je li sa mnom sve u redu kada mi treba više vremena da povežem i shvatim neke stvari koje ljudi iz moje okoline tako brzo ukapiraju i sve im u trenu postaje jasno. Možete li malo sporije, ne razumijem vas – moje je često nepostavljeno pitanje. Riko ga se ne stidi postaviti. Svjestan je svojeg nedostatka ali hrabar i izravan u traženju razumijevanja. On je istinski borac za prava drugačijih i skreće nam pažnju na njihovu potrebu za jasnijom komunikacijom. To što baš nismo bili na tavanu kada je Bog dijelio nadarenost za prostornu orijentaciju ne znači da smo lošiji ljudi i da zaslužujemo porugu. Isto tako, to što nam treba više vremena da nešto razumijemo ne znači da ne možemo naučiti, samo svojim tempom.
Riko ima svoju fotelju za razmišljanje, ja nemam baš fotelju, ali mi, kao i njemu, treba vrijeme koje ću provesti sama sa sobom da primirim bingo kugle u glavi i pospremim ih na prava mjesta. Drugi to odrađuju u hodu i, zapravo, što su većem stresu izloženi i većem bombardiranju informacijama, tim žustrije reagiraju, povezuju prijašnje informacije, iskustvo, spoznaje, s ovim novim i reagiraju u trenutku. Riko i ja smo u toj situaciji totalno zablesirani.

Riko ima i super majku koja mu dozvoljava da se razvija u skladu s mogućnostima i koja nije previše zaštitnički nastrojena… osim što je birala stan od kojeg su, za život važni objekti poput škole ili trgovine pravocrtno udaljeni kako Riko ne bi zalutao i što pri prvom susretu otvoreno govori ljudima da je njezin sin drugačiji.
Stvorila je Riku sigurnu okolinu koja mu ne izaziva stres i frustraciju kako bi mu omogućila svakodnevno funkcioniranje. Svojom tihom podrškom mu je pružila priliku da raste. Upravo iz razloga što je znao da se ima gdje vratiti u sigurnost, usudio se upustiti u istraživačku avanturu koja je od njega zahtijevala da ode na drugi kraj velegrada što je izuzetno zahtjevan i složen zadatak za dječaka poput njega.
Mi, roditelji, od Rikove majke imamo priliku naučiti da ne trebamo djeci servirati gotova rješenja već im samo stvoriti sigurno okruženje i spoznaju da smo tu kada nas zatrebaju. Tada će se usuditi istraživati – i sebe i svoju okolinu.
Divan je i odnos Rika i susjede Daling koju Riko povremeno posjećuje kako bi joj rastjerao „sivo raspoloženje“, dok je ona uvjerena da pomaže njemu time što su njena vrata za njega uvijek otvorena kada je sam i kada mu je dosadno. Lijepo je upravo to što su usmjereni na uzajamno pomaganje prikriveno potrebom da otjeraju vlastiti osjećaj usamljenosti i dosade. U tom odnosu ne znaš tko kome više pomaže – dijete odrasloj osobi ili obrnuto.
Riko je znatiželjno, uporno i hrabro dijete koje se suočilo sa svojim nesavršenostima i unatoč njima super funkcionira. Sretna sam što sam ga upoznala i što nisam jedina na svijetu sa ršumom bingo loptica u glavi.

Feodora Gubaš

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-120-3
izdanje na srpskom: Odiseja, 2014.
originalno izdanje: Andreas Steinhöfel, Rico, Oskar und die Tieferschatten, 2008.
prevod: Spomenka Krajčević
broj strana:
 170
ilustracije: Peter Šesov (Peter Schössow)

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

on je napisao ovu knjigu – Andreas Štajnhefel (1962)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Kako je Dora pobedila stidljivost

Jedanaestogodišnja Dora ima ozbiljan problem sa drugim ljudima: potpuno se oduzme kada pred nekim nepoznatim treba bilo šta da kaže. Međutim, sa životinjama nema nikakav problem u komunikaciji, pa često u mašti beži na zamišljeno ostrvo na kome nema ljudi i na kome se zove Leandra i vodi brigu o svim tamošnjim životinjama.

kako_je_dora_pobedila_stidljivost_vv

Dora živi sa starijim bratom i samohranom majkom, koja se iscrpljuje radeći noćnu smenu u sendvičarnici na štajgi, kako bi prehranila dvoje dece. Budući da su stalno bez para, žive u malom iznajmljenom stanu, a za razliku od svih ostalih njenih drugarica, Dora nema mobilni telefon, što joj takođe ograničava društveni život.

Jednog dana Dora pronađe izgubljenu bebu ježa i odluči da ga odnese u prihvatilište za životinje, jedno privatno imanje van grada. Donevši ježa, naiđe u trenutku kad su vlasnici prihvatilišta doveli jedno napušteno i potpuno isprepadano kuče, koje s užasom gleda u sve ljude. Između Dore i kučeta od samog početka se uspostavi neka tajna veza, i ona postane jedina osoba kojoj kuče veruje.

Ona kučetu daje ime Kočiz i počinje redovno da ga obilazi i vodi u šetnju, sve više se vezujući za njega. Vlasnici prihvatilišta shvataju da će Kočiza sad jako teško dati na usvajanje bilo kome drugom osim Dori, ali ona nema najosnovnijih uslova za to, jer njenoj porodici sad i iz tog malog stana preti iseljenje. Osim toga, majka joj je na rubu živaca jer joj svakodnevno strah u kosti uteruju neki mangupi koji se noću skupljaju na štajgi blizu njenog kioska.

nemacki

Neočekivano, rešenje cele te situacije doneće stidljiva Dora, u momentu kad se u njoj razbukta dotad nepoznata emocija – bes zbog nepravde. U tome će joj se kao najbolji saveznici pokazati Kočiz i ljudi iz prihvatilišta, a zanimljivu ulogu odigraće i ti blejači sa štajge.

Kako je Dora pobedila stidljivost nemačke autorke Betine Obreht je topao mali roman koji se bavi ozbiljnim razvojnim problemom kod mnoge dece. U ovoj priči autorka govori o prevazilaženju stidljivosti kroz brigu o nemoćnijem od sebe – napuštenom psu. Sasvim nenametljivo i bez zrnca patetike, jednostavnim proživljenim rečenicama u prvom licu iz dečjeg ugla, Betina Obreht nam verno oslikava Dorinu blokadu pred drugim ljudima. Nekad su to situacije koje je ispunjavaju čistim užasom, a nekad i oni malo smešniji momenti, ali uvek su u pitanju zaista nelagodne situacije koje čine život neprijatnim, a odrastanje posebno bolnim.

odbijanje

Osim u emotivni, autorka nas lepo uvlači i u svet mašte male Dore, koja od vilinskih konjica tripuje da su kolibriji na tom zamišljenom Leandrinom ostrvu, i koja svojim ribicama smišlja imena Ćeremonijo i Vitelo. Uopšte, životinje su suštinski deo ovog romana, ali ne na sladunjavo izveštačen način, već potpuno realistički, pri čemu dolazi do izražaja autorkino solidno poznavanje psihologije životinja. Svaka Kočizova reakcija opisana je toliko ubedljivo da se nekad stiče utisak da gledamo kućni video sa stvarnim živim kukavnim kučetom. I nije samo Kočiz tako dokumentaristički prikazan – jednako tako lepo možemo da razumemo i ostale životinje i njihove psihološke probleme, kao npr. papagaja koji ima paniku od velikog prostora nakon što je izvađen iz minijaturnog kaveza u kom je proveo život.

Betina Obreht očigledno voli i razume i decu i životinje. Ona nije autorka raskošnog stila i složene dramaturgije; kod nje je sve jednostavno i nepretenciozno, ali vrlo istinito. Zato je Dora junakinja koju morate upoznati.

napustanje

FAVORITI

ženski lik: Dora, bistra i tiha “šaptačica psima” koja se među ljudima kreće podvijenog repa kao i Kočiz.

muški lik: Dorin novi drug Paul, sestrić vlasnika prihvatilišta, koji brine o ćelavom istraumiranom papagaju i majstorski laže pred potencijalnim usvojiteljima kako bi sprečio odvođenje Kočiza.

epizodni lik: Jarac Gotfrid, prgavi rogati stvor koji je terorisao sve što se kreće po prihvatilištu, sve dok se nije vezao za kenguricu.

odnos: Naravno, Dora i Kočiz, dve srodne duše: kao i Kočiz, i Dora je totalno isprepadana od ljudi; kao što su i Kočiza drugi ljudi odbacili, tako je i Doru njen tata ostavio kao malu i nije više dolazio da je vidi.

scena: Kad se Dora prvi put odvaži da izađe na sladoled sa devojčicama iz odeljenja, pa bude žestoko ispaljena.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0021-3
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2013.
originalno izdanje: Bettina Obrecht, ICH WÄR SO GERN … Wie Sophie ihre Schüchternheit vergaβ, 2011.
broj strana: 161
ilustracije: Vukašin Bagić

* * *

BETINA OBREHT (1964)

Bettina Obrecht2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

 Large Blog Image

 

 

Kuvar, balerina, kosooki i babin duh

Kuvar, balerina, kosooki i babin duh je neobičan distopijski roman čiji naslov u ovom slobodnom prevodu može da zvuči pomalo zbunjujuće (u originalu: Wir traffen uns, wenn alle weg sind, što zapravo znači Vidimo se kad sve prođe). Ovaj roman je zanimljiv po strukturi, zapletu, izboru mesta i glavnih junaka, ali ponajviše po tome što većina likova ima ograničen rok trajanja, jer posle dužeg ili kraćeg vremena nestanu iz romana – naime, bukvalno ispare.

kuvar_balerina_kosooki_i_babin_duh_vv

Pripovedač u prvom licu je Mojmir Demeter, osamnaestogodišnji romski momak koji živi u sirotištu i često trpi uvrede kao Ciga. No on se ne da omesti i kroz život ga vodi strast prema kuvanju, pa je nedavno uspeo da nađe fin posao u jednom restoranu u Pragu. Jednog dana direktorka sirotišta pošalje mladog Mojmira da obiđe staru dobrotvorku koja njega voli najviše od sve domske dece. Došavši u planinsku kuću kod gospođe dobrotvorke, koju Mojmir zove Baja Kalomaja, on shvata da Baja umire od galopirajućeg raka sa metastazama svuda, i da treba da ostane uz nju i olakša joj poslednje preostale nedelje života.

Dok neguje Baju Kalomaju u izolaciji u planini, u svetu oko Mojmira počinju da se dešavaju nezaustavljive promene: zavlada planetarna epidemija nekog virusa koji uništava svakog zaraženog čoveka tako što ga potpuno dezintegriše – čovek nestane kao dim, ostane samo prazna odeća. U roku od nekoliko nedelja civilizacija kakvu znamo se raspadne, jer ispare ljudi na svim mestima koja održavaju sistem. Svi ljudi koje je Mojmir poznavao ispare, a njegovom najboljem drugu se zatre svaki trag. Na kraju i Baju Kalomaju dokusuri rak, posle duge i teške agonije, i Mojmir ostane potpuno sam na svetu.

U nastavku romana, tokom svog lutanja kroz opustošenu Češku i avetinjski Prag, Mojmir susreće razne čudnovate preživele, da bi u nekom trenutku dobio dvoje neočekivanih saputnika: Džesika je godinu dana mlađa balerina koja se ne odvaja od perike, a Vašek je drčni desetogodišnji vijetnamski deran koji psuje kao kočijaš. Problem nastaje kad se Džesika zapravo dopadne Mojmiru, ali njihov odnos je jako opterećen time što on nju strašno fizički podseća na majčinog ljubavnika, koji ju je silovao kao dete i zbog kog je odsekla kosu i pobegla od kuće.

Pritom, mali kosooki Vašek, koji ima samo 10 godina ali je prirodno talentovani mangup šarmer, uspe u potpunosti da preotme Mojmiru i ono malo Džesikine pažnje. Putovanje ovo troje kroz postapokaliptičnu Češku biće obeleženo sukobima, tragedijama i gubicima, i biće jako teško posle svega izgraditi nešto lepo i pozitivno u opustošenom svetu. Ali dobra stvar u celom tom resetovanju prošlog života je to što su resetovane i loše stvari kao što je Džesikin očuh.

wir-treffen-uns-wenn-alle-weg-sind

Češko-nemačka autorka Iva Prohaskova nas kroz ovaj roman vodi vrlo dinamično, sa čestim izmenama mesta i likova, jer likovi u ovom romanu nisu trajni i gase se jedan za drugim, a Mojmir mora stalno da traži nekog drugog kao oslonac kad mu prethodna osoba ode u dim. Odnosi koje uspostavlja s tim nepostojanim likovima su izuzetno zanimljivi, i u njima ima krajnje nežnih, ali i vrlo surovih momenata. Prohaskova prilično ogoljeno i naturalistički opisuje Mojmirovo okruženje kao svet u kome vršljaju naoružani ludaci bez kontrole, trotoarom teče krv iz razbijenih dečjih glava i rane na deci se ušivaju bez anestezije. I majčini ljubavnici siluju maloletne pastorke. Zbog prilične surovosti, nekim čitaocima verovatno neće prijati određeni delovi ovog romana. I rečnik likova je često vrlo grub i krajnje politički nekorektan, sa gomilom psovki i uvreda po rasnoj osnovi.

Ali upravo ta oslikana grubost deo je poetike Prohaskove, koja tom prikazu uništene civilizacije suprotstavlja Mojmirov princip “ako si izgubio kola, ali ti je ostao konj, ne kukaj već budi srećan”. Istina, posle gubitka celog prošlog života prilično je teško biti srećan. Ipak, može da ti olakša ako umeš da uživaš u kafi sa čokoladnim bombonama kojima je istekao rok trajanja. Ili još bolje, ako umeš da kuvaš kao Mojmir. A kad istekne rok svim proizvodima preostalim iz doba kad su fabrike radile, super je ako imaš psa koji lovi zečeve. Mojmiru nije ostao konj, ali jeste pas. I još ponešto.

FAVORITI

ženski lik: Baja Kalomaja, baba koja sve vidi, Mojmirov anđeo čuvar.

muški lik: Martin Martin, čovek koji uzima baterije iz napuštenih prodavnica da posle apokalipse okiti svoj dom svetlećim zvezdama, i koji skuplja i uništava zaostale puške da ih ne nađu preživela deca.

epizodni lik: Pepa – neki frik koji se ne pojavljuje lično u romanu, zna se samo da neko naoružan upada u napuštene praške stanove i rafalom ispisuje ime Pepa po klaviru.

odnos: Pokroviteljsko-majčinski odnos Džesike prema Vašeku i njegovo pretpubertetsko muvanje Džesike.

scena: Mojmirovo samostalno organizovanje sahrane Baje Kalomaje na groblju po njenoj poslednjoj želji, za šta je imao rok od samo tri dana pre nego što leš počne da smrdi, a on jadan nije umeo ni kamionet da vozi.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-076-3
izdanje na srpskom: Odiseja, 2011.
originalno izdanje: Iva Procházková, Wir traffen uns, wenn alle weg sind, 2006.
broj strana: 306
naslovna strana: Tihomir Čelanović

* * *

IVA PROHASKOVA (1953)

kultura Iva Procházková FOTO MAFA JAN ZÁTORSKÝ

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image