Misija: Muzej

Anđela, Sara i Aleksa su tim ASA, koji želi da u strateškoj igrici za mobilne telefone osvoji Narodni muzej u Beogradu. Zato prihvataju poziv Anđeline tetke Roksi u obilazak muzeja, želeći da u njemu uslikaju šest zadatih čekpointova, što bi im omogućilo da obeleže muzej kao zauzetu teritoriju. Međutim, na izloženim slikama koje su služile kao čekpointovi primećuju neobične stvari: na svakoj nešto nedostaje, dok na jednoj ima gomila onog što tu ne pripada. U jednom trenutku bivaju usisani u svet sa tih slika izloženih u Narodnom muzeju, gde im se priključuju mala Dubravka sa istoimene slike Jovana Bijelića i japanska lutka s autoportreta Moše Pijade. Svi oni zajedno prinuđeni su da se u tom svetu bore protiv velikih zala: Bojoždera, Vremejeda i Zaborava. A najgori je ovaj treći.

Misija: Muzej, treći roman Ivane Nešić za Kreativni centar, nastao je kao rezultat autorkinog razmišljanja o alternativnim muzeološkim praksama – nešto što bi se modernim rečnikom reklo „razvoj publike“. Moraju li deca da imaju otpor i strahopoštovanje prema muzejima i klasičnim institucijama kulture? Mora li klasično umetničko stvaralaštvo da im bude dosadno? Autorka na oba ova pitanja ima odrešit negativan odgovor, a svoj stav najbolje potkrepljuje upravo ovim romanom.

Misija: Muzej je roman u kome je jedna u principu sasvim uzbudljiva avantura organski ispletena oko 11 dela srpskih/jugoslovenskih slikara, uz dodatak karijatida Ivana Meštrovića. Sva ova umetnička dela autorka objašnjava čitaocu slikovito, razumljivo i sugestivno, uključujući i zanimljive detalje iz ličnih života umetnika. Njene informacije i lični doživljaji vrlo nenametljivo su plasirani u hodu, prirodno integrisani u dijaloge tokom radnje, a roman sadrži reprodukcije svih dela o kojima se govori. Tako će svako od čitalaca poneti bar neku od impresija iz ove atraktivne muzeološke šetnje: ponos italijanskog vinogradara sa istoimene slike Katarine Ivanović, setnu atmosferu Jesenjeg puta Save Šumanovića ili muziku boja u Predelu Jovana Bijelića. Time je bitan cilj ovog romana u potpunosti ispunjen, pa ovo postaje prvi roman ikad koji od Knjigoskopa dobija svih 10 poena na skali za edukativnost, kao savršena edukativna proza.

Plava vrata (Milan Milovanović, 1917)

No ovaj roman nije samo uspešan primer alternativne pedagogije, on sasvim lepo funkcioniše i kao akcioni roman fantastike. Psihologija malog kolektiva u velikoj frci vođena je pažljivo i uverljivo. Kretanje likova (i čitaoca) kroz ovu literarnu verziju video igrica efektno je rešeno kao prolazak kroz različite vrste realnosti, za šta je autorka i u ranijim delima pokazala sklonost i dobar osećaj. Pored kompetentnog korišćenja fantastike, Ivana Nešić ovde uspešno parira Urošu Petroviću i u spoju akcije i enigmatike.

Bavljenje ovog romana pitanjem nivoa realnosti posebno je aktuelno u kontekstu igrica s proširenom realnošću (augmented reality), QR kodova, holograma i drugih mađija kojima je izložena generacija koju se želi navući na muzeje. Kao što sugeriše autorka, to sve mogu da budu jako korisna pomoćna oruđa, uz dodatak i literature kao moguće podrške. Ivana Nešić nas bez puno okolišanja uvodi u proširenu realnost svog romana, kao prirodno didaktičko sredstvo za edukaciju dece 21. veka. Ovaj roman je njena tetka Roksi – nadahnuti originalni popularizator umetnosti.

Ima u ovom romanu još nešto: svakako valja primetiti da je svet odraslih iz dečje vizure ovde predstavljen s velikom empatijom i uverljivošću, posebno kroz lik glavne junakinje Anđele. U onim delovima koji se dešavaju u ovoj našoj, „mainstream“ realnosti, Ivana Nešić pokazuje velik i dragocen, a vrlo redak talenat ubedljivog pričanja dramski suvisle priče iz ugla savremenog deteta. Ako i ubuduće nastavi da se interesuje za realistične savremene priče za decu i mlade, verujem da bi to bilo sasvim u rangu jedne Jasminke Petrović ili Vesne Aleksić, a toga nam uvek treba.

Rečena savremenost ovde se ispoljava i kroz edukativne poruke koje nisu samo približavanje klasične umetnosti. Ivana Nešić deci nudi i vrlo značajne razvojne teme identiteta, životne misije, borbe za slobodno mišljenje, odnosa prema telu i druge slične ozbiljne teme. Posebno je u tom smislu sjajno razmišljanje Anđele i tetke Roksi o nelagodi ogoljavanja, na primeru slike Kompozicija Milene Pavlović Barili. Misija: Muzej je uzbudljiva i na momente istinski dirljiva savremena avantura s mirisom muzeja, koja čitaocima raznih generacija donosi proživljeno iskustvo vizuelne umetnosti i ostavlja im u amanet civilizacijsku misiju brige o kulturi.

Autoportret sa japanskim lutkama (Moša Pijade, 1916)

muški lik: Muzej sam, kreator matriksa u koji su glavni junaci upali, obraća im se kroz likove karijatida i konačno počinje da razvija smisao za humor.
ženski lik: Brižna, optimistična i nesalomiva Nadežda Petrović, koja organizuje poslednji otpor ugroženih likova sa slika.
epizodni lik: Mladi Moša Pijade s autoportreta s japanskim lutkama, zaneseni borac za bolji svet.
odnos: Vrlo zanimljiv međusobni odnos obe verzije Milene Pavlović Barili s njenog dualnog autoportreta Kompozicija, koje funkcionišu kao dva lica iste osobe i dve nerazdvojne strane istog identiteta.
scena: Kulturni šok dece pri susretu s muzikom sa kaseta u kolima tetke Roksande.

emocije: 8
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 10

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala – Ivana Nešić (1982)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Ivana Nešić
naslov: MISIJA: MUZEJ
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0474-7
format: 16,5×23 cm
broj strana: 109
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustracije: Boris Kuzmanović

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra, sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Pokvarni dom

 

radnja

Vaše dete ima dobro srce? Poverite ga Zloberti Štetković, upravnici novootvorenog Pokvarnog doma, i ona će ga prevaspitati u nitkova i hulju. Tako se barem reklamira, ali stvari krenu drugačije nego što je Zloberta zamišljala. Prvu generaciju vaspitanika Pokvarnog doma čine razni štetnici i druga zla bića: mlada omaja Lelujka koja bi trebalo da navodi ljude da zalutaju, ali umesto toga ona funkcioniše kao najpreciznije GPS navođenje; muška suđaja Usud, koji bi trebalo da deci dodeljuje zlu sudbinu, ali on to naprosto ne može; Strahožder i Grozožderka, deca tiranskog kralja Strogoglava koja bi trebalo da naslede njegovu strahovladu, ali su suviše saosećajni i nežni; Bebiroga, Babarogino mladunče, koje je zapravo sasvim dobroćudno dete, iako divljački psuje glasom kao iz “Isterivača đavola”; i na kraju, banda patuljaka koji imaju nezadrživ poriv da pomažu ljudima. Niko od njih ne želi da bude zaista zao i efikasno se udružuju u otporu Zlobertinim pokušajima da ih iskvari – sve dok đavo lično ne pošalje u Pokvarni dom svog unuka ljudoždera, naprasitog Przzvoljka, koji preti da rasturi tu slogu i pojede Strahoždera i Grozožderku.

komentar

Već svojim naslovom roman Pokvarni dom iskusne češke autorke Danijele Fišerove (u originalu: Pohoršovna) daje naslutiti originalnu vrstu uvrnutosti koja ga celog obeležava. Ideja o suprotnosti popravnom domu, u kome se prevaspitavaju neuspela zla bića, nudi razne mogućnosti za raspojasano zezanje, koje Fišerova obilato i vešto koristi. Kroz ceo roman ona se kreativno igra pripovedačkim postupkom, smejulji se zloći, slavi smeh i ljubav i pruža šansu za iskupljenje i najokorelijem mrgudu. No i pored destrukcije ozbiljnosti i parodiranja horora, ona uspeva da sasvim efikasno izgradi neophodnu napetost u ovom kratkom, ali dinamičnom i nepredvidljivom romanu.
Razigrane ilustracije Jitke Petrove daju svemu tome posebnu draž i čine sastavni deo celokupnog doživljaja, a tu su i autorkine grafičke i tipografske zezalice, poput direktnih obraćanja čitaocu kroz tekst u drugoj boji, eufemističkih prevoda Bebiroginih psovki u italiku itd. Na to se prilično efektno nadovezao i prevod Marije Ilić. Pokvarni dom je češki prpošna, dražesno uvrnuta i neodoljivo anarhična poslastica za svu decu koja obožavaju horor komedije.

muški lik: Tvrtko Štetković, Zlobertin submisivni muž, tokom romana doživljava oslobođenje i emancipaciju, postavši istinski junak svoga i tuđih života.
ženski lik: Ogromna i naprasita Škrgutka, odana tetka Strahoždera i Grozožderke, za ovo dvoje dece prevrnuće nebo i zemlju i nikako joj ne valja stati na put.
epizodni lik: Przzvoljak, đavolak koji bane u Pokvarni dom kao klasični bully, ali pod uticajem dobrote ostalih vaspitanika doma postaje jasno ono što je Fišerova predivno formulisala za njega: “Nije on đavo preobučen u dobrog dečka, on je dobar dečko s tankom pokoricom đavola jer se boji dede iz pakla…” – retko dobar opis psihološkog mehanizma transfera agresivnosti u porodici.
odnos: Veza između Pima, novootkrivenog brata Strahoždera i Grozožderke, i njegovih/njihovih roditelja, opisana kroz nevidljivu nit ljubavi i brige koja spaja srca roditelja i sina, ali koja nekad suviše ograničava razvoj i sputava slobodno disanje.
scena: Cela uzbudljiva završnica romana u kojoj Škrgutka kreće u akciju, od njenog bacanja cokule u kačamak, preko borbe s omađijanom stolicom, do presecanja te nevidljive niti koja je gušila Pimove grudi.
zanimljivosti: Ovaj vrcavi, dinamični i vrlo zabavni roman dobitnik je nagrade za najbolju dečju knjigu 2014. godine napisanu na češkom jeziku.

emocije: 7
zabava: 9
stil: 9
edukativnost: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je ovo napisala: Danijela Fišerova (1948)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Danijela Fišerova
naslov: POKVARNI DOM
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017.
ISBN: 978-86-529-0387-0
format: 18×22,5 cm
broj strana: 117
povez: tvrdi
pismo: ćirilica
ilustracije: Jitka Petrova
prevod sa češkog: Marija Ilić
originalno izdanje: Daniela Fischerová, Pohoršovna, 2014.

najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra i sajt izdavača

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Banda neželjenih ljubimaca

Od Uglješe Šajtinca, dobitnika Evropske nagrade za književnost, Nagrade „Politikinog zabavnikaˮ, Vitalove i Nagrade Bora Stanković, stiže nam nova knjiga za decu. Romanom Banda neželjenih ljubimaca, u izdanju Izdavačke kuće Pčelica, Šajtinac stilski nastavlja započeto nagrađenim romanom Čarna i Nesvet, koji je takođe objavila Pčelica.

Roman Banda neželjenih ljubimaca privući će pažnju svih čitalaca svojom jednostavnom narativnošću koja ne pretenduje da zbuni i superiorno se nametne. Zapravo, Šajtinac intelektualno bogatstvo svog romana, kao što je to bio slučaj i u prethodnom ostvarenju za decu, u romanu Čarna i Nesvet, zasniva na višeslojnoj priči i motivima koji imaju visok značenjski potencijal. Na taj način roman će se prividno prilagođavati čitaocu nudeći mu onoliko značenja koliko je on u mogućnosti da u njemu prepozna, nijednog trenutka ga ne ostavljajući zbunjenog i sa osećajem da je nešto propustio ili da nije razumeo. Zbog toga je roman Banda neželjenih ljubimaca odličan primer romana koji može imati starosno univerzalnog receptora. Šajtinac je toga svestan i kao autor za sebe kaže da je pisac za decu „svih uzrastaˮ.

Uslovna podela tema na one koje su za decu i one koje pripadaju svetu odraslih romanom Banda neželjenih ljubimaca srušena je kao banalna i površna. Šajtinac ne prihvata odomaćenu tabuiziranost izvesnih tema u književnosti za decu, niti ih eufemizira. Takvim postupkom autor uzdiže male čitaoce dajući im, s jedne strane, mogućnost, a s druge strane, sposobnost da razumeju takozvane velike teme, koje su tradicionalno pripadale svetu odraslih. Bolest, patnja, stradanje, smrt – u ovom romanu su noseći motivi, a tradicionalno su tumačeni kao motivi neprimereni dečjem svetu. Кao antitezu ovih motiva Šajtinac postavlja borbenost, zajedništvo, trud, život, rađanje i time mladim čitaocima prikazuje kompleksnost i punoću doživljaja života, koji nije ni crni ni beo, ni veseo ni tužan.

Priču o napuštenim kućnim ljubimcima, o takozvanoj Bandi neželjenih ljubimaca, Šajtinac smešta u postapokaliptični ambijent bez čoveka. Misteriozna katastrofa koja je uklonila čoveka, ali ostavila njegove tragove, nebitna je kao i njeni razlozi. Bitno je šta se u takvom svetu dešava nakon kataklizme. Dešava se to da je život nastavljen i da teži da se održava. Potrebno je obezbediti elementarne uslove za život – napuniti stomak i pronaći bezbedno sklonište. Кroz niz avantura i avanturica, zgoda i nezgoda, Banda neželjenih ljubimaca dokazuje svojevrsnu inteligenciju života na biološkom nivou koja je od bića o kojima je drugi brinuo stvorila bića koja se bore za svoj opstanak. Nesrećne sudbine pojedinih članova Bande tu su da podsete na prolaznost materijalnog i smrt kao normalan i logičan kraj. Ipak, kompozicionim rasporedom motiva autor postiže da tragične sudbine ne nametnu čitaocu pesimizam. Zbog toga na kraj romana smešta motiv rađanja – umiruća zmija rađa mladunce i time simbolično unosi optimizam, a smrt prikazuje samo kao energiju metamorfoze.

Autopoetičkim uvodom i krajem Šajtinac stvara realni okvir za svoju fikciju. Strašna priča, kako je on na početku imenuje, zapravo i nije toliko strašna. To je priča borbe za život koji pobeđuje. Alegorija o životinjama koje su prepuštene same sebi i bore se za svoj opstanak bez većih problema može se preslikati na svet ljudi. Autopoetički dodatak o dečaku koji je pobedio u velikoj borbi za život daje nam puno pravo za takvo tumačenje.

Aleksandra Bojović

* * *

on je ovo napisao: Uglješa Šajtinac (1971)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Uglješa Šajtinac
naslov: BANDA NEŽELJENIH LJUBIMACA
izdanje na srpskom: Pčelica, 2017.
ISBN: 978-86-6089-724-6
format: A5
broj strana: 156
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustrator: Mihajlo Dimitrievski

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Priča za biće vremena

radnja

Posle gubitka očevog prestižnog posla u Silicijumskoj dolini, šesnaestogodišnja Nao mora da se iz SAD vrati s porodicom u Japan. U tokijskoj gimnaziji se nikako ne snalazi, žrtva je užasnog vršnjačkog maltretiranja i, poput svog slomljenog oca, planira samoubistvo. Pre tog čina počinje da piše dnevnik posvećen svojoj fascinantnoj prabaki Điko, budističkoj monahinji.

Desetak godina kasnije, posle razornog cunamija, okean donese dnevnik mlade Nao iz Japana do jednog kanadskog ostrva na Pacifiku, gde ga pronalazi sredovečna književnica Rut. Od tog momenta prepliću se dve glavne paralelne radnje romana: jednu radnju čine dešavanja koja u svom dnevniku opisuje Nao, u prvom licu; u drugoj radnji pratimo Rut i njenog muža Olivera, koji čitaju pronađeni dnevnik i preko njega postaju uvučeni u životnu dramu tinejdžerke Nao, s posledicama i po sopstveni brak.

komentar

Kao što i sam naslov daje naslutiti, Priča za biće vremena (A Tale for the Time Being) kanadsko-japanske autorke Rut Ozeki vrlo je ozbiljan i prilično zahtevan filozofski roman. U njemu se uspostavlja spiritualna transkulturalna veza između zrele kanadske književnice u stvaralačkoj krizi i zlostavljane japanske tinejdžerke na korak od samoubistva. Obe vezuje kulturološka podeljenost između Japana i Amerike i problem uklapanja u aktuelnu sredinu, kao i niz drugih razmišljanja i dilema. Ozeki prepliće njihove dve priče u vrlo složenu celinu kroz koju pretresa nekoliko krupnih filozofskih i etičkih pitanja, no srećom to roman ne čini teško probavljivim, jer sve vibrira, pluta na snažnim emocijama i garnirano je zrncima životnog humora.

Vreme je ključna tema ovog romana – potraga za smislom sadašnjeg trenutka, potraga za svojim sada. Nao nije slučajno dobila to ime – tako Japanci izgovaraju now na engleskom, dakle sada. Ljudi i sve što postoji na svetu definisani su u ovom romanu kao bića vremena, koja imaju svoj vremenski opseg postojanja. Vreme je u ovom romanu na najrazličitije načine izuvijano i izukrštano, kroz dodirivanje i prožimanje dešavanja iz različitih godina i na raznim mestima. Jedan od ključnih momenata u romanu je kad Nao, čiji dnevnik počinje opisom događaja iz prošlosti, tokom pisanja stigne do svog sadašnjeg trenutka – kad i bukvalno pronađe svoje sada, u momentu dok se nalazi pred definitivnim odustajanjem od života.

 

U romanu se ne štedi na fantastici. Kad Nao pukne pod pritiskom bullying-a, ona se popne na školsku klupu i zavrišti tako da njenim zlostavljačima šikne krv iz bubnih opni (malo manga preterivanja nije na odmet). Nao najnormalnije komunicira sa duhom svog deda-ujaka, mladog mirovnjaka i nadarenog intelektualca koji je poginuo kad je prisilno regrutovan u kamikaze. Tekst na poslednjim stranama Naoinog dnevnika u jednom trenutku naočigled Rut nestaje iz sveske, da bi se kasnije opet pojavio, ali sa drugačijim završetkom. Tu je i misteriozna japanska vrana, koja se na Rutinom kanadskom ostrvu pojavila istovremeno sa prispećem Naoinog dnevnika, i za koju se ispostavlja da zapravo motri i čuva Rutin brak.

Ovaj roman je neočekivano zanimljiv i čitljiv esej o vremenu, paralelnom univerzumu i slobodi izbora, ali to nije njegov glavni kvalitet. Ono što ga vozi kao materijal za čitanje jeste njegovo efektno bavljenje temama ljubavi i okrutnosti. U romanu postoji srodstvo u zlostavljanju između Nao i njenog deda-ujaka: nju su školski vršnjaci boli makazama, palili cigaretama i pokušali da je siluju; njemu su vojni treneri mesecima zverski lomili zube i kosti u logoru za obuku kamikaza. Stvari kroz koje su njih dvoje prošli kao žrtve nasilne strane ljudske prirode duboko su ih obeležile. Kontrast između tih događaja i miroljubivog porodičnog zaleđa iz kojeg oboje dolaze čini ovaj roman posebno potresnim.

Roman možemo posmatrati i kao kompetentan uvod u japansku kulturu, iz kojeg saznamo i mnogo fascinantnih stvari o životu u Japanu za vreme fašističkog režima. Po tom bavljenju običnim ljudima pod fašizmom Priča za biće vremena donekle podseća na svojevrsnu japansku verziju Kradljivice knjiga Marka Zusaka. U svom kanadskom toku, roman je i esej o spisateljskom kreativnom procesu (Rut i njen muž iz romana zapravo su autorka i njen muž u “stvarnom životu”), dok u svojoj završnici roman intrigantno pretresa i vrlo zanimljivu temu digitalne anonimnosti na netu. Potpuno jedno šareno, višeslojno, obuhvatno i bogato ostvarenje.

Rečenice Rut Ozeki su smirene i bez egzaltacije, ali upravo ta suzdržanost snažno potcrtava emociju koja se opisuje. Sasvim je očigledno da je ovde autorka jedna zen monahinja (Rut Ozeki se zamonašila tri godine pre objavljivanja ovog romana) – ne samo po temama i tonu, već i po načinu pripovedanja. Priznajem da sam imao problema sa koncentracijom na prvih dvesto strana, dok se situacija prilično polako montirala, jer autorki se nigde nije žurilo, i pritom sam morao da krčim put kroz šumu podataka, reči i imena iz japanskog jezika i kulture (ceo roman ima ukupno 167 fusnota, mahom tumačenja reči na japanskom, ali i pojmova iz kvantne fizike). No čitalački trud dobija nagradu tamo negde posle dvestote strane, kada kreće ređanje sve snažnijih i snažnijih scena i otkrivanje fascinantnih detalja iz porodičnih biografija, i tu onda priča počinje da melje čitaoca, nežno ali nezaustavljivo. Tome doprinosi i činjenica da je Ozeki velemajstor za izgradnju napetosti i plasiranje zlokobnih najava koje vuku na dalje čitanje – a ovaj roman je pun istinski teških situacija. Srećom, svaka od njih ima svoje opravdano mesto, Ozeki ih servira vrlo pristojno i uglavnom ih ne koristi kao povod za patetiku.

Tekst na momente ima težnju da skrene u dominantno pedagoške vode, iz silne želje autorke da kaže što više o Japanu, zen-budizmu, kvantnoj fizici, vegetaciji pleistocena i drugim akademskim temama o kojima razmišljaju njeni pametni likovi. Ume to mestimično da pridavi čitaoca, ali u konačnici nimalo ne kvari buran čitalački doživljaj, jer Rut Ozeki poseduje suptilno umeće da nam na finjaka uvali razornu krvožednu dramu. Možda sam očekivao neki snažniji klimaks na kraju romana, umesto smirenog oticanja drame u razne rukavce paralelnih svetova, pa sam čitanje završio neočekivano suvih očiju – ali možda je to i bio autorkin cilj, da stvari mirno prihvatimo.

ženski lik: Bez ikakve dileme to je Naoina prababa Điko, budistička monahinja od 104 godine koja ima supermoć da kod ljudi probudi dobro i unutrašnji mir, i koja je svojim trajanjem i sama metafora za vreme.
muški lik: Kamikaza Haruki, briljantni i perspektivni mladi intelektualac i pacifista, regrutovan protiv volje, koji se sa 19 godina dobrovoljno prijavljuje na samoubilački let kako bi obezbedio ratnu penziju za majku i mlađe sestre.
epizodni lik: Prodefiluje ih mnoštvo i stvarno je teško nekog posebno izdvojiti, pa neka moj izbor padne na antropomorfnu japansku vranu koja spasava dušu posustaloj književnici Rut.
odnos: Nao i Rut, koje si telepatski uzajamno šteluju narušeni balans u životu, sa vremenskim razmakom od dvanaest godina.
scena: Scena seksualnog i elektronskog nasilja nad Nao u školskom WC-u svakako je jedan od najsnažnijih momenata romana.

zanimljivosti:
Ljubiteljima mačaka ovaj roman će biti posebno interesantan zbog istaknute uloge koje u njemu imaju dve mačke.
Pred kraj Drugog svetskog rata, japanska ratna vlada je porodicama poginulih kamikaza slala kutije u kojima se nalazila samo cedulja na kojoj piše “ostaci”, kao zamena za fizičke ostatke koji nisu mogli da budu nađeni.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

 

OPŠTI PODACI

autor: Rut Ozeki
naslov: PRIČA ZA BIĆE VREMENA
izdanje na srpskom: Booka, 2015.
broj strana: 479
povez: broširani
format: 20 cm
pismo: latinica
originalno izdanje: Ruth Ozeki, A Tale for the Time Being, 2013.
prevod sa engleskog: Aleksandar Milajić
naslovna strana:
Ivan Benussi
ISBN: 978-86-88335-52-2

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Ruth Ozeki (1956)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Mi ostali samo živimo ovde

dobitnik priznanja Knjigoskopa za 2016. godinu
za najbolji YA roman i za najbolji ženski lik

 

radnja
Provincijski maturant Majki ima dve sestre, mlađu Meredit i stariju Mel, za koje je snažno vezan, pogotovo nakon što je Mel preživela kliničku smrt kao posledicu anoreksije i izgubila godinu u školi. Njihova majka je ambiciozna lokalna političarka koja se kandiduje za Kongres, a otac im je alkoholičar. I sam Majki ima veliki problem sa kontrolom svojih prisilnih radnji i povremeno ga spopadaju suicidalne ideje. Njegov najbolji drug Džered je gej, a Melina najbolja drugarica Hena je Majkijeva višegodišnja tiha patnja. Stvari u Majkijevom privatnom životu se zakomplikuju kada, nekoliko nedelja pre mature, u njihovu školu dođe egzotični Nejtan, za koga se Hena odmah zainteresuje. No to nije sve: u školi i oko nje započinje serija jezivih paranormalnih događaja, u kojima ginu pripadnici lokalne subkulture koje Majkijevo društvo zove indi tipovi. Zato se i Majki i Mel i Džered i Hena usrdno nadaju da će uspeti da maturiraju pre nego što im školu raznese eksplozija kao pre osam godina.

komentar
Kad se čita ovako prepričano, radnja Nesovog najnovijeg romana Mi ostali samo živimo ovde zvuči relativno normalno. Ono što se glavnim junacima dešava u glavama i u svakodnevnom životu zaista i jeste sasvim uobičajeno za te godine, sa svom pripadajućom dramskom težinom. Međutim, ono što ovaj roman čini toliko posebnim i originalnim jeste preplitanje ove glavne, intimističke radnje, sa sporednom koja je spektakularna do granice treša, a s kojom glavni junaci imaju samo ovlašne kontakte. U toj bočnoj radnji grupica lokalnih hipstera (tzv. indi tipova) vodi paničnu i očajničku borbu da spasi svet od najezde Besmrtnih, svojevrsnih zombija koji žele da nas pokore.
Indi tipovi ginu kao mušice na prvoj liniji odbrane planete, ali naši glavni likovi o tome saznaju samo ako slučajno prisustvuju nekom događaju koji ne razumeju: sudar sa jelenom zombijem, svetleća devojčica koja protrči pored njih, bina na koncertu koja eksplodira sama od sebe… Ti događaji se ređaju jedan za drugim, ali naši glavni junaci osećaju da oni ipak nisu ti koji su odabrani za taj spektakl. Njihovo je “samo” da izađu na kraj sa frkama u sopstvenom životu, i da se nadaju da sukob Besmrtnih sa indi tipovima neće razneti školu pre nego što dobiju svedočanstva kako bi mogli da upišu faks.
Pored svega toga, Majki ima još jedan problem: uskoro će ostati bez najboljeg druga, jer se ispostavlja da je Džered zapravo bog mačaka, koji će za četiri godine da se vaznese u nebo. U ovom romanu je potpuno sjajno to što sve ove bizarnosti nimalo ne otupljuju vrlo realističnu emotivnu oštricu. To što je Džered bog ne čini ga nimalo manje ranjivim tinejdžerom; jeste da ga njegova božanskost čini posebnim i izuzetnim u odnosu na druge, ali zar nije svako od nas u nečemu pomalo frik?

Ovaj roman je zapravo druga strana medalje klasične young adult literature. U bočnoj radnji Nes se nežno sprda s klišeima mnogih popularnih YA podžanrova (horror, fantasy, distopija), ali ih istovremeno uopšte ne dovodi u pitanje, jer tinejdžeri u sve to veruju, dakle to je stvarno. Nes vrlo saoseća s tim herojima koji su protiv svoje volje odabrani da spasavaju naš svet dok mi smišljamo s kim ćemo na matursku žurku. Oni su preplašeni, nesavršeni, stradavaju, puni su sumnje, ali moraju da iznesu svoju misiju. Kad se na kraju sretnu sa glavnim junacima glavne radnje, ispostavi se da su i indi likovi sasvim obični tinejdžeri sa svojim frkama, a razlikuju se samo po tome što su ravnodušni na maturske rituale, slušaju džez i, dobro, spasavaju svet kad već neko mora. Kada nad zgarištem škole preživela indi heroina Sačel zakuka “Zašto se to uvek nama dešava?”, Mel je saosećajno teši: “Ne brini zbog toga. Svako ima nešto što ga muči.” I to je to: nečiji problem je to što je odabran da se bori sa zombijima i vampirima, dok neko drugi ima roditelje verske fanatike ili lokalnu Hilari Klinton za majku; neki među nama spasavaju svet, dok “mi ostali samo živimo ovde” – ali svi smo u istom emotivnom haosu. Naročito kao tinejdžeri.
Vrlo snažna tematska linija ovog romana je odnos između percepcije sveta mladih i odraslih: svi odrasli u ovom romanu ponašaju se kao da su gluvi za te apsurdne priče tinejdžera o paranormalnim događajima, da bi se na kraju ispostavilo da se svi oni ipak prilično dobro sećaju sličnih događaja iz svoje mladosti. Odrasli u romanu zameraju mladima što se ponašaju kao da su popili svu pamet ovog sveta; s druge strane, Hena se u jednom trenutku lucidno zapita “da li je svest o tome da u neke stvari nisi siguran ono što čoveka čini odraslim?”
Tinejdžerska tuga rastanaka takođe je važna tema ovog romana. Sve likove na kraju romana čeka rastanak jer je škola gotova, oni će otići na studije na različite krajeve SAD, a Džered će posle toga napustiti planetu. Oni će iza sebe ostaviti neke drage osobe da samuju u lokalnom gradiću, kao mala Meredit koju će napustiti i brat i sestra, ili Džeredov otac koji će ostati i bez poslednjeg člana familije. Istovremeno, taj kraj je potpuno otvoren, jer svaki kraj je neki novi početak i nikad se ne može sa sigurnošću reći kojim tokom će stvari krenuti. A ko zna, možda će i Džered na kraju nekako uspeti da izvrda to neumitno vaznesenje.

 

Mi ostali samo živimo ovde je vrlo originalan i nesvakidašnji maturantski blues, u kome se sasvim prirodno i tečno isprepliću normalno i paranormalno, tvoreći bizarnu, efektnu i potpuno funkcionalnu celinu u koju poverujemo svim srcem. I na kraju, apsolutno moram da se složim sa opisom koji je Guardian dao za ovaj roman: “razorno tužan, urnebesno zabavan i neopterećujuće pametan – ali to je Patrik Nes, pa tako nešto i očekujemo, zar ne?”

ženski lik: Hena, pola Finkinja i pola crnkinja, ne ustručava se da proba sve za šta ima priliku, razvija izuzetno lep odnos s Majkijem i uspeva da se odupre fanatičnim roditeljima.
muški lik: Džered, gej bog mačaka i puma, iscelitelj bioenergijom i najbolji drug.
epizodni lik: Sačel, protagonistkinja bočne priče, indi devojka koja preživi i rat sa Besmrtnima i emotivne izdaje.
odnos: Majki i njegove sestre, trio koji vezuje dirljiva nežnost, briga i poverenje.
scena: Sudar s jelenom, koji Majki i Hena prežive držeći se za ruke.

zanimljivosti
Sačelin ujak je zombi policajac s otkinutom glavom, koji maltretira Majkija i Henu dok se noću ljube u kolima.
Majkijeva majka i Džeredov otac su politički protivnici i izborni protivkandidati, ali mi do kraja ne saznajemo ko je u kojoj stranci.
Nes u romanu vizionarski predviđa propast Tvitera.

emocije: 10
zabava: 9
stil: 10
edukativnost: 5

najpovoljnija kupovina: sajt Kreativnog centra

Aleksandar Gubaš

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0363-4
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2016.
originalno izdanje: Patrick Ness, The Rest of Us Just Live Here, 2015.
broj strana: 225
naslovna strana: Walker Books Ltd

on je napisao ovu knjigu – Patrik Nes (1971)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image