Category Archives: drama

romani zasnovani na psihološkim odnosima i sukobima između i unutar glavnih likova

Kako je Dora pobedila stidljivost

Jedanaestogodišnja Dora ima ozbiljan problem sa drugim ljudima: potpuno se oduzme kada pred nekim nepoznatim treba bilo šta da kaže. Međutim, sa životinjama nema nikakav problem u komunikaciji, pa često u mašti beži na zamišljeno ostrvo na kome nema ljudi i na kome se zove Leandra i vodi brigu o svim tamošnjim životinjama.

Dora živi sa starijim bratom i samohranom majkom, koja se iscrpljuje radeći noćnu smenu u sendvičarnici na štajgi, kako bi prehranila dvoje dece. Budući da su stalno bez para, žive u malom iznajmljenom stanu, a za razliku od svih ostalih njenih drugarica, Dora nema mobilni telefon, što joj takođe ograničava društveni život.

Jednog dana Dora pronađe izgubljenu bebu ježa i odluči da ga odnese u prihvatilište za životinje, jedno privatno imanje van grada. Donevši ježa, naiđe u trenutku kad su vlasnici prihvatilišta doveli jedno napušteno i potpuno isprepadano kuče, koje s užasom gleda u sve ljude. Između Dore i kučeta od samog početka se uspostavi neka tajna veza, i ona postane jedina osoba kojoj kuče veruje.

Ona kučetu daje ime Kočiz i počinje redovno da ga obilazi i vodi u šetnju, sve više se vezujući za njega. Vlasnici prihvatilišta shvataju da će Kočiza sad jako teško dati na usvajanje bilo kome drugom osim Dori, ali ona nema najosnovnijih uslova za to, jer njenoj porodici sad i iz tog malog stana preti iseljenje. Osim toga, majka joj je na rubu živaca jer joj svakodnevno strah u kosti uteruju neki mangupi koji se noću skupljaju na štajgi blizu njenog kioska.

Neočekivano, rešenje cele te situacije doneće stidljiva Dora, u momentu kad se u njoj razbukta dotad nepoznata emocija – bes zbog nepravde. U tome će joj se kao najbolji saveznici pokazati Kočiz i ljudi iz prihvatilišta, a zanimljivu ulogu odigraće i ti blejači sa štajge.

Kako je Dora pobedila stidljivost nemačke autorke Betine Obreht je topao mali roman koji se bavi ozbiljnim razvojnim problemom kod mnoge dece. U ovoj priči autorka govori o prevazilaženju stidljivosti kroz brigu o nemoćnijem od sebe – napuštenom psu. Sasvim nenametljivo i bez zrnca patetike, jednostavnim proživljenim rečenicama u prvom licu iz dečjeg ugla, Betina Obreht nam verno oslikava Dorinu blokadu pred drugim ljudima. Nekad su to situacije koje je ispunjavaju čistim užasom, a nekad i oni malo smešniji momenti, ali uvek su u pitanju zaista nelagodne situacije koje čine život neprijatnim, a odrastanje posebno bolnim.

Osim u emotivni, autorka nas lepo uvlači i u svet mašte male Dore, koja od vilinskih konjica tripuje da su kolibriji na tom zamišljenom Leandrinom ostrvu, i koja svojim ribicama smišlja imena Ćeremonijo i Vitelo. Uopšte, životinje su suštinski deo ovog romana, ali ne na sladunjavo izveštačen način, već potpuno realistički, pri čemu dolazi do izražaja autorkino solidno poznavanje psihologije životinja. Svaka Kočizova reakcija opisana je toliko ubedljivo da se nekad stiče utisak da gledamo kućni video sa stvarnim živim kukavnim kučetom. I nije samo Kočiz tako dokumentaristički prikazan – jednako tako lepo možemo da razumemo i ostale životinje i njihove psihološke probleme, kao npr. papagaja koji ima paniku od velikog prostora nakon što je izvađen iz minijaturnog kaveza u kom je proveo život.

Betina Obreht očigledno voli i razume i decu i životinje. Ona nije autorka raskošnog stila i složene dramaturgije; kod nje je sve jednostavno i nepretenciozno, ali vrlo istinito. Zato je Dora junakinja koju morate upoznati.

FAVORITI

ženski lik: Dora, bistra i tiha “šaptačica psima” koja se među ljudima kreće podvijenog repa kao i Kočiz.

muški lik: Dorin novi drug Paul, sestrić vlasnika prihvatilišta, koji brine o ćelavom istraumiranom papagaju i majstorski laže pred potencijalnim usvojiteljima kako bi sprečio odvođenje Kočiza.

epizodni lik: Jarac Gotfrid, prgavi rogati stvor koji je terorisao sve što se kreće po prihvatilištu, sve dok se nije vezao za kenguricu.

odnos: Naravno, Dora i Kočiz, dve srodne duše: kao i Kočiz, i Dora je totalno isprepadana od ljudi; kao što su i Kočiza drugi ljudi odbacili, tako je i Doru njen tata ostavio kao malu i nije više dolazio da je vidi.

scena: Kad se Dora prvi put odvaži da izađe na sladoled sa devojčicama iz odeljenja, pa bude žestoko ispaljena.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0021-3
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2013.
originalno izdanje: Bettina Obrecht, ICH WÄR SO GERN … Wie Sophie ihre Schüchternheit vergaβ, 2011.
broj strana: 161
ilustracije: Vukašin Bagić

* * *

BETINA OBREHT (1964)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

En iz Grin Gejblsa

Marila i Metju Katbert su brat i sestra koji su nasledili lepo kanadsko imanje Grin Gejbls i u njemu proveli decenije usedeličkog života bez partnera i dece. No kako im se starost primakla, poželeli su da usvoje nekog dečaka iz sirotišta koji bi im pomagao oko imanja. Zahvaljujući jednom nesporazumu, umesto dečaka stigne im En Širli, čudna brbljiva jedanaestogodišnja crvenokosa devojčica sa glavom u oblacima, koju vrlo ovozemaljska Marila nikako ne razume i ne vidi nikakvu korist od nje.

Na Metjuovo insistiranje, Marila na kraju ipak reši da pruži En šansu, pod uslovom da se Metju ne upliće u vaspitanje devojčice, sluteći da bi je on razmazio. I tako započne život En u pitomom i slikovitom Grin Gejblsu, koji je njoj od prvog trena delovalo kao mesto iz bajke i ispunjenje svih snova jednog siročeta.

Marila uporno pokušava da od zanesene i rasejane devojčice napravi ozbiljnu, praktičnu i odgovornu devojku, ali En ima neviđen talenat da sve čega se prihvati nekako uvek zabrlja u trenutku kad joj misli odlutaju. Pritom joj jezik nezaustavljivo radi sto na sat – to je osobina koja Marilu u početku užasava, a kasnije se s naporom trudi da prikrije koliko je to zapravo zabavlja.

No iako nije baš najpouzdanija pomoć u kući, En voli školu i sve osim geometrije joj veoma ide od ruke. Na njen školski uspeh vrlo podsticajno utiče večito rivalstvo s mladim Gilbertom Blajtom, za koje tvrdoglava En godinama ne želi da prizna da je zapravo prikrivena obostrana simpatija.

En iz Grin Gejblsa je klasično ostvarenje dečje literature napisano početkom XX veka, koje u početku uopšte nije bilo namenjeno specifično deci kao publici, tako da ga možemo čitati kao roman o En, ali i o Marili i Metjuu. Paralelno sa sazrevanjem En, pratimo i razvoj Marile od namrgođene sredovečne žene sputane rigoroznom samodisciplinom, do osobe koja na kraju prihvata sopstvene emocije i izgine od plača kad En odleprša iz gnezda. Odnos njih dve je ključni razvojni tok romana, i od početne i dugogodišnje napetosti transformiše se u uzajamnu duboku zahvalnost i savezništvo u nevolji, kad na kraju Marilu shrvaju zdravstveni problemi.

Kroz niz kratkih, uglavnom zabavnih sličica iz života, autorka Lusi Mod Montgomeri prati naslovnu junakinju od njenih 11 do 16 godina života, od izlaska iz sirotišta do odlaska na koledž. Bez i najmanjeg svesnog napora, En za to vreme drastično menja okolinu oko sebe, kako fizički, tako i socijalno. Asketsku i ogoljenu sobu koju joj je Marila dodelila na imanju ona vremenom preobražava u ljupko devojačko gnezdašce; razoružavajući uticaj Enine iskrenosti i prostodušnosti omekšava i najtvrđa srca koja su ikad zbog bilo čega bila ljuta na nju.

Iako neosporno svojom ličnošću vozi roman i stvara pozitivnu atmosferu od početka do kraja, En nije idealizovana. Njena nesposobnost da razlikuje realnost od mašte na momente graniči s patološkim stanjima. Njena taština u pogledu svog fizičkog izgleda ponekad je dovodi u prilično ozbiljne probleme. Njene emocije i odnosi sa drugim ljudima često su prenaglašeni i hiperdramatizovani. Ali to je ona, En Širli iz Grin Gejblsa – takva je bačena na ovaj svet i uprkos svemu uspešno pliva kroz njega zahvaljujući svojoj harizmi i ogromnom trudu uloženom u sebe; potpuno operisana od sebičnosti, jedan od najživahnijih i najzanimljivijih ženskih glavnih likova u klasičnoj dečjoj književnosti.

Ovaj izuzetno emotivan roman zanimljiv je i po nadahnutim opisima prirode, koji su u decenijama posle objavljivanja snažno doprineli razvoju turizma u kanadskoj provinciji Ostrvo Princa Edvarda, gde je smeštena radnja. Po romanu je 1985. godine snimljena i istoimena, veoma uspešna TV serija, koja je prikazivana i kod nas (svo troje glavnih likova su sjajni i u seriji).

FAVORITI

ženski lik: Marila Katbert, žena koja svoju emotivnost maskira kao strogost i sarkazam, i koja je prve razmene fizičkih nežnosti u životu doživela tek sa En.

muški lik: Metju, mator momak koji se plaši žena kao đavo krsta i koji izgara od posla u polju jer celog života ne zna ni za šta drugo.

epizodni lik: Rejčel Lind, Marilina komšinica i poštovana rivalka, lokalna alfa ženka kojoj ništa u selu ne promakne i koja se za sve pita; strogo meri svačije postupke svojim tradicionalističkim aršinima, ali na izborima ipak dosledno glasa za liberale.

odnos: En i Metju, dve neočekivano srodne duše, pri čemu je ona njemu postala životna ljubav i nešto najzanimljivije što je ikad sreo, a on je njoj bio najdraža publika; na kraju se Metju radi En odvažio čak i žensku garderobu da kupuje.

scena: Kad se isprepadani Metju krije u kuhinji od En i njenih drugarica, pa tom prilikom, dve godine nakon što je En došla kod njih, uspe da provali da ona, gle, ima sirotinjskiju odeću od druge dece, jer je Marila veliki protivnik puf rukava i bilo kog oblika mode.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-6089-182-4
izdanje na srpskom: Pčelica, 2011.
originalno izdanje: Lucy Maud Montgomery, Anne of Green Gables, 1908.
broj strana: 342
naslovna strana: Aleksa Jovanović

* * *

LUSI MOD MONTGOMERI (1874-1942)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Sjaj zvezda na plafonu

Jena ima 13 godina i mama Liv joj umire od raka dojke. Pored svih uobičajenih nesigurnosti koje donosi pubertet, Jena sad mora da se nosi i sa suprotstavljenim osećanjima u vezi s majčinom bolešću – od tuge zbog svega što se dešava, do stida što joj je majka slabo pokretna i ćelava. Brigu o kući preuzela je Jena, ona plaća račune, kuva majci, ide u nabavku s kreditnom karticom – radi mnoge stvari koje deca od 13 godina ne moraju da rade.

Osim mame, Jena ima samo baku i dedu, jer ju je tata ostavio kad je imala samo dve godine i odselio se u Stokholm. Kad Liv počne da biva sve lošije, baka i deda počinju da provode sve više vremena uz nju, što se Jeni ne dopada. Ne želi da prihvati druge ljude u intimnom prostoru koji je 13 godina delila samo s mamom; ne želi da prihvati baku i dedu kao svoju buduću novu porodicu, umesto odlazeće mame Liv.

Protiv mnogo toga što joj se dešava u životu izazvano majčinom bolešću Jena ne može ništa. Dok joj se tako porodična situacija protiv njene volje nezaustavljivo menja, Jeni se dešavaju promene i u društvenom životu. Postepeno se udaljava od svoje dugogodišnje najbolje prijateljice Susane, s kojom je delila status neupadljive devojke koja ne ide po žurkama, i počinje da se zbližava sa Ulis, glavnom ribom iz odeljenja i dušom svih žurki. Ulis se ispostavlja kao mnogo sličnija Jeni nego što je to iko mogao da pretpostavi: obe dele očaj zbog svojih majki, samo na drugačije načine. Obe vezuje osećanje da život nije fer. I zajedničko jedenje palačinki.

Švedska autorka Juhana (ili Johana) Tidel napisala je svoj prvi roman Sjaj zvezda na plafonu kad je imala samo 19 godina. Roman je, doduše, objavljen nekih tri godine kasnije, što znači da je bilo prilike da se u međuvremenu dorađuje i dozreva, ali i pored toga potpuno je neverovatno da neko tako mlad napiše tako zaokružen i ubedljiv roman. To svakako ima veze s tim što je ovo zapravo autobiografsko delo, jer je i autorka sa 13 godina ostala bez majke na isti način kao i Jena.

Pripovedni stil je obeležen prilično neobičnom mešavinom prvog i trećeg lica. Formalno, autorka u romanu koristi treće lice – međutim, toliko je dobro upućena u tok misli glavne junakinje da to zapravo zvuči kao ispovest u prvom licu koja je maskirana u treće lice, jer Jena odbija da prihvati da se to sve dešava njoj: to mora da nije istina, to mora da nije njen život, to ne treba da ispadne tako, to se sigurno dešava nekom trećem, a ne njoj. U suštini, ceo roman je prepričan unutrašnji monolog, i poneki unutrašnji dijalog sa bitnim osobama iz Jeninog okruženja.

Sjaj zvezda na plafonu je istinski potresna hronika suočavanja vrlo mlade ćerke s umiranjem majke, upravo zato što zvuči tako proživljeno i što deluje kao autentični transkript toka misli, otkrivajući nam svu dramu unutrašnjeg sveta deteta kome se dešava nešto toliko neprihvatljivo. Autorka nas duboko uvlači u taj užas Jeninog doživljavanja sopstvene životne situacije kao nečeg potpuno nadrealnog, od čega kroz ceo roman neuspešno pokušava da pobegne.

Pored prenošenja Jeninih emocija vezanih za majku, autorka je vrlo živopisna i upečatljiva u opisivanju njenih proživljavanja vezanih za sopstveni pubertet i status u društvu. Posebno je zanimljiv i inspirativan razvoj događaja u trouglu između Jene, Susane i Ulis. Taj mini esej o evoluciji prijateljstva je takođe jedan od jakih razloga zbog kojih se ova knjiga naprosto mora pročitati, bez obzira na godine čitaoca. A ovo je najkraće i najbolnije poglavlje romana:

FAVORITI

ženski lik: Ulis, direktna, otvorena, saosećajna, ona koja te ne teši samo reda radi, već koja zaista želi da ostane uz tebe jer je to tako prirodno da se uradi kad nekom trebaš, bila to Jena ili Liv.

muški lik: Deka koji Jeni tepa Jena Pena i koji se potpuno slomi gledajući umiranje ćerke.

epizodni lik: Erika, Jenina rođaka koja je oraspoloži i nasmeje na majčinoj sahrani prisećanjem na njihove zajedničke anegdote sa dečacima.

odnos: Prijateljstvo između Jene i Susane/Zuzane, koje prirodnim tokom stvari izbledi jer ih više ne interesuju iste stvari i ne razmišljaju više na isti način; Susana živi zaštićena u kompletnoj porodici i loži se i dalje na konje, dok je Jena ostala bez majke i ljubila se sa dečakom.

scena: Svađa i pomirenje Jene i bake prilikom pakovanja stvari za selidbu.

trejler za roman koji su uradili članovi čitalačkog kluba Mreža B.O.O.K.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 7
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-700-8
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2009.
originalno izdanje: Johanna Thydell, I taket lyser stjärnorna, 2003.
broj strana: 210

* * *

JUHANA TIDEL (1980)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda)

Beverli je nabusita starmala dablinska trinaestogodišnjakinja koja letuje u irskom primorskom mestašcu Tranaroneu, gde upoznaje druželjubivu sanjalicu Elizabet i njenog jedanaestogodišnjeg astmatičnog rođaka Džerarda. Opsednuta naukom i naučnim objašnjavanjem i premeravanjem stvari, Beverli odlučuje da jednog jutra povede detaljno organizovanu ekspediciju na obližnje Gospino ostrvo, na koje je za vreme oseke moguće doći pešice. U ekspediciju pozove Elizabet i Džerarda, a protiv njene volje priključuje im se i nešto stariji Kevin, sin vlasnice lokalne prodavnice.

Beverlina ideja je bila da članovi njene ekspedicije istraže ostrvo, mapiraju ga, zapišu zanimljivosti i vrate se kući pre nego što im plima to onemogući. Ali što je u teoriji bilo dobro i precizno zamišljeno, potpuno je propalo u praksi: Elizabet ugane nogu, stvari u kojima su im bile zalihe hrane nestanu, a nad njih se nadvije oluja u najavi. Jedino što im preostaje je da se sklone u neku kuću koju su uspeli da nađu, na tom ostrvu koje bi trebalo da je pusto.

Kuću zatiču praznu, ali daleko od toga da odaje utisak napuštenosti. Upoznat sa lokalnim pričama, Kevin ima ideju ko bi mogao tu da živi, i to ga ne čini nimalo spokojnim, a svoj strah prenosi i na druge. I zaista, stanarka se uskoro pojavljuje – to je Dimfna, samotna čudakinja koja zavija kroz prozor kao vuk, plesom priziva kišu, kravu zove svojim imenom i pušta je da spava u sobi za goste, a obema mačkama je dala isto ime. Sa takvom jezivom ženom četvoro preplašene dece treba da provedu oluju zarobljeni na zabačenom ostrvu, pri čemu niko od njihovih roditelja nema pojma gde su.

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda) je prilično čudan i zanimljiv naslov, ali može da stvori pomalo pogrešan utisak o ovom romanu jer zvuči detinjastije nego što jeste. Ovo nije bajka ni slikovnica za predškolce, ovo je sasvim ozbiljan psihološki roman u kome su svi likovi briljantno portretirani. Autorka Šivon Parkinson je napravila sjajan balans između, sa jedne strane, skoro brutalnog fizičkog realizma smrdljivog znoja, prljavih nožnih prstiju i astmatičnog gušenja glavnih junaka, i, sa druge strane, pomalo nadrealne atmosfere na Gospinom ostrvu. Ovo atlantsko ostrvo bez šume, zaraslo u glog i žbunje, sa debelim fokama i tajanstvenim prisustvom Dimfne čak i kad se ne vidi, i sa bunarom čija voda možda jeste, a možda i nije lekovita, predstavlja inspirativan ambijent u kome se deca otvaraju – jedni prema drugima, ali i prema sopstvenom nesvesnom.

Svako od dece ima neki svoj strah: Beverli se plaši visine i užas je hvata i od silaženja niz dvometarsku stenu; “veliki” Kevin se skupi u drhtavo klupko kad grmi. U početku ekspedicije svi se slažu kao rogovi u vreći i Beverli nikog ne podnosi, ali kako se dešavanja sve više komplikuju, oni počinju da sarađuju i da se bolje upoznaju. U tome važnu ulogu imaju priče koje deca pričaju jedni drugima – bajke koje smišljaju i improvizuju na licu mesta kako bi prekratili vreme i odagnali strah i teskobu. Upravo te priče su posebno lep deo ovog romana. Svaka od njih simbolički predstavlja onog ko ih priča, iznoseći emocije, strahove i skrivene želje pričaoca – uključujući i Dimfnu, koja je čula sve dečje priče i na kraju ispričala svoju, ne manje zanimljivu.

Situacija u kojoj su se zatekli na ostrvu utiče na sve prisutne da nađu snagu u kriznim trenucima i da otkriju neke svoje manje poznate strane, iznenadivši i sebe i druge. Kevin je progutao strah od grmljavine da bi izbavio Džerardovog mačora od oluje. Racionalna Beverli, koja uvek razmišlja jasno i zaokruženo, ispriča neobičnu priču s potpuno otvorenim krajem. Čak i Džonson losion iz Dimfnine kuće možda nije samo običan losion. A Dimfna zaista jeste neka vrsta veštice (možda). Kod Šivon Parkinson je divno što nam ostavlja odškrinuta vrata za zrnce magije; na kraju i Beverli u svom preciznom pogledu na svet prihvata i ono možda, makar u zagradi.

FAVORITI

ženski lik: Svakako Dimfna, žena koja se krije od ljudi, živi s kravama koje ne muze i ceo dan pije čaj s pet kašičica šećera.

muški lik: Mali ali pronicljivi Džerard, na koga se devojčice u početku otresaju i koriste ga kao robovsku radnu snagu, ali na kraju uspe da zaradi njihovu nežnost.

epizodni lik: Feministička princeza iz Beverline priče, koja se izbori za slobodu da sama odluči da li će se i kada smuvati sa spasiocem kome je obećana njena ruka.

odnos: Razumevanje između Džerarda i Dimfne na osnovu zajedničke ljubavi prema mačkama, koje nadilazi i generacijske razlike i čudnovatost situacije u kojoj su se našli.

scena: Neočekivano zbližavanje Beverli i Kevina na plaži sa fokama.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 8
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 86-7781-392-6
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2005.
originalno izdanje: Siobhán Parkinson, Four Kids, Three Cats, Two Cows, One Witch (Maybe), 1997.
broj strana: 225
ilustracije: Dušan Lakićević

* * *

ŠIVON PARKINSON (1954)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Lovac na maslačke

Prikaz dobitnika Knjigoskopovog priznanja za najbolji domaći dečji roman u 2014.

Glavna junakinja romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke je sedmogodišnja Maša, čiji tata je za nju rekao da je kao ambasada. Ambasade su kuće u kojima rade predstavnici drugih država i niko nema pravo da bez dozvole uđe u neku ambasadu, jer bi to izazvalo međunarodni incident. Maša je isto tako jedna nezavisna, ponosna i nepovrediva teritorija, i jako drži do toga.

Mašin tata je bio lovac na maslačke – učio ju je da su maslačci najotpornije cveće, koje će izrasti bez obzira na godišnje doba, samo ako se ukaže makar malo sunca. Njih dvoje su se zabavljali loveći maslačke u svako doba godine. Ali tate više nema da ih love zajedno, jer je poginuo u saobraćajnoj nesreći, pa Maša sad živi sama s mamom i najviše ju je strah da će zaboraviti tatu. Zato sad sama uporno lovi svaki maslačak na koji naiđe, da ne izneveri tatu.

Ove jeseni je Maša pošla u prvi razred osnovne škole, ali nisu joj se baš nešto dopale drečave roze devojčice kojih je puno njeno odeljenje. Zato se već od prvog dana sprijateljila s Jankom, koji nije kao ostala deca. On uopšte ne govori i povremeno se prilično čudno ponaša: istrči iz klupe i optrči par krugova po učionici pa se smiri. Toliko je čudan da se neka deca i njihovi roditelji bune protiv toga da on bude u njihovom odeljenju. Ali Maša je na njegovoj strani, kao i njihova učiteljica, koja je stvarno kul.

Maša saznaje da Janko ne živi s pravim roditeljima: otac mu je u zatvoru, a majka ga je rodila kao maloletna, pa joj socijalne službe ne daju da uzme Janka kod sebe dok ne završi školu i ne nađe posao. Zato je Janko dodeljen na brigu jednoj hraniteljskoj porodici. Maša mu pomaže da bude srećan i da se opet nađe s pravom mamom, pa čak i da progovori. I dok je tako zaokupljena Jankom, Maši se sve češće dešava da zaboravi na maslačke.

Lovac na maslačke je inspirisan poznanstvom Vesne Aleksić s jednim dečakom koji živi u hraniteljskoj porodici. U ovom romanu nam autorka u prvom licu iz Mašinog ugla priča o dva deteta iz nekompletnih porodica i o njihovoj čežnji za nedostajućim roditeljima. Pored toga što predstavljaju Mašinu vezu s ocem, maslačci su ovde i metafora uporne lepote koja se probija kroz najveći čemer – mini replike sunca u travi, ali i u drugim ljudima.

Jednostavnim jezikom opisujući odnos dece i odraslih, autorka nam diskretno sugeriše i mnoštvo drugih ozbiljnih tema za razmišljanje. Na primeru Mašine mame koja posvećuje veliku pažnju tome da joj ćerka ne postane rob tehnologije, Vesna Aleksić slavi vreme i iskren odnos koje roditelj direktno posvećuje detetu. Lik Janka je dobar povod da autorka implicitno progovori ponešto i o inkluziji u školi i otporima koje izaziva. Njenom kritikom rodne diktature roze boje, kao i afirmacijom prava žene na slobodan izbor privatnog života, bile bi veoma zadovoljne i feministkinje.

Lovac na maslačke dojmljivo demonstrira autorkinu mudrost, emotivnost, promišljenost, stilsku zrelost i savremenost, u kombinaciji koji nije baš česta u našoj književnoj produkciji, i prilično nepravedno je zaobiđen prilikom dodele nagrada za domaća izdanja iz prošle godine. Ovaj prikaz Knjigoskopa predstavlja skromni pokušaj da se to ispravi.

FAVORITI

ženski lik: Kul učiteljica koja sve vidi i razume, i ne da deci da se rugaju Janku, i ne ljuti se na njega kad joj u jednom od svojih nastupa nemira polupa laptop.

muški lik: Mašin tata violončelista, umetnik u radovanju životu i u druženju sa ćerkom.

epizodni lik: Ema, razmažena histerična roze devojčica koja je okrivila Mašu da joj je prenela vaške, ali koja crta najlepše zmajeve u odeljenju.

odnos: Maša i Janko, detinje razumevanje dvoje drugačijih.

scena: Kad se Mašin tata vrati kolima u rikverc da bi Maša što bolje zapamtila prizor sporog padanja zlatnog jesenjeg lišća.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0122-7
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2014.
broj strana: 120
ilustracije: Aleksandar Zolotić

* * *

VESNA ALEKSIĆ (1958)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Share this:

Share this:

Share this:

Share this:

Share this: