nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za najbolju komediju za decu
radnja
Vaše dete ima dobro srce? Poverite ga Zloberti Štetković, upravnici novootvorenog Pokvarnog doma, i ona će ga prevaspitati u nitkova i hulju. Tako se barem reklamira, ali stvari krenu drugačije nego što je Zloberta zamišljala. Prvu generaciju vaspitanika Pokvarnog doma čine razni štetnici i druga zla bića: mlada omaja Lelujka koja bi trebalo da navodi ljude da zalutaju, ali umesto toga ona funkcioniše kao najpreciznije GPS navođenje; muška suđaja Usud, koji bi trebalo da deci dodeljuje zlu sudbinu, ali on to naprosto ne može; Strahožder i Grozožderka, deca tiranskog kralja Strogoglava koja bi trebalo da naslede njegovu strahovladu, ali su suviše saosećajni i nežni; Bebiroga, Babarogino mladunče, koje je zapravo sasvim dobroćudno dete, iako divljački psuje glasom kao iz “Isterivača đavola”; i na kraju, banda patuljaka koji imaju nezadrživ poriv da pomažu ljudima. Niko od njih ne želi da bude zaista zao i efikasno se udružuju u otporu Zlobertinim pokušajima da ih iskvari – sve dok đavo lično ne pošalje u Pokvarni dom svog unuka ljudoždera, naprasitog Przzvoljka, koji preti da rasturi tu slogu i pojede Strahoždera i Grozožderku.
komentar
Već svojim naslovom roman Pokvarni dom iskusne češke autorke Danijele Fišerove (u originalu: Pohoršovna) daje naslutiti originalnu vrstu uvrnutosti koja ga celog obeležava. Ideja o suprotnosti popravnom domu, u kome se prevaspitavaju neuspela zla bića, nudi razne mogućnosti za raspojasano zezanje, koje Fišerova obilato i vešto koristi. Kroz ceo roman ona se kreativno igra pripovedačkim postupkom, smejulji se zloći, slavi smeh i ljubav i pruža šansu za iskupljenje i najokorelijem mrgudu. No i pored destrukcije ozbiljnosti i parodiranja horora, ona uspeva da sasvim efikasno izgradi neophodnu napetost u ovom kratkom, ali dinamičnom i nepredvidljivom romanu.
Razigrane ilustracije Jitke Petrove daju svemu tome posebnu draž i čine sastavni deo celokupnog doživljaja, a tu su i autorkine grafičke i tipografske zezalice, poput direktnih obraćanja čitaocu kroz tekst u drugoj boji, eufemističkih prevoda Bebiroginih psovki u italiku itd. Na to se prilično efektno nadovezao i prevod Marije Ilić. Pokvarni dom je češki prpošna, dražesno uvrnuta i neodoljivo anarhična poslastica za svu decu koja obožavaju horor komedije.
muški lik: Tvrtko Štetković, Zlobertin submisivni muž, tokom romana doživljava oslobođenje i emancipaciju, postavši istinski junak svoga i tuđih života. ženski lik: Ogromna i naprasita Škrgutka, odana tetka Strahoždera i Grozožderke, za ovo dvoje dece prevrnuće nebo i zemlju i nikako joj ne valja stati na put. epizodni lik: Przzvoljak, đavolak koji bane u Pokvarni dom kao klasični bully, ali pod uticajem dobrote ostalih vaspitanika doma postaje jasno ono što je Fišerova predivno formulisala za njega: “Nije on đavo preobučen u dobrog dečka, on je dobar dečko s tankom pokoricom đavola jer se boji dede iz pakla…” – retko dobar opis psihološkog mehanizma transfera agresivnosti u porodici. odnos: Veza između Pima, novootkrivenog brata Strahoždera i Grozožderke, i njegovih/njihovih roditelja, opisana kroz nevidljivu nit ljubavi i brige koja spaja srca roditelja i sina, ali koja nekad suviše ograničava razvoj i sputava slobodno disanje. scena: Cela uzbudljiva završnica romana u kojoj Škrgutka kreće u akciju, od njenog bacanja cokule u kačamak, preko borbe s omađijanom stolicom, do presecanja te nevidljive niti koja je gušila Pimove grudi. zanimljivosti: Ovaj vrcavi, dinamični i vrlo zabavni roman dobitnik je nagrade za najbolju dečju knjigu 2014. godine napisanu na češkom jeziku.
emocije: 7 zabava: 9 stil: 9 edukativnost: 6
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala: Danijela Fišerova (1948)
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Danijela Fišerova naslov: POKVARNI DOM izdanje na srpskom:Kreativni centar, 2017. ISBN: 978-86-529-0387-0 format: 18×22,5 cm broj strana: 117 povez: tvrdi pismo: ćirilica ilustracije: Jitka Petrova prevod sa češkog: Marija Ilić originalno izdanje: Daniela Fischerová, Pohoršovna, 2014.
najpovoljnija kupovina: knjižara Kreativnog centra i sajt izdavača
dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za: – najbolji maloletni muški lik – najbolju originalnu naslovnu stranu
nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za: – najbolji roman za mlade – najboljeg negativca
radnja
U ovom kolažno-mozaičkom romanu bez klasičnog linearnog toka upoznajemo se s povezanim i isprepletenim sudbinama nekoliko sadašnjih tinejdžera i njima bliskih odraslih, pa čak i s jednim kučetom koje takođe povezuje sve te likove i sudbine.
komentar
Najnoviji roman Jasminke Petrović Sve je u redu možemo opisati kao zbirku međusobno povezanih kratkih priča, čije čitanje nas održava u stanju permanentne uzbuđenosti zbog stalnih iznenađenja i mnoštva dirljivih otkrića o likovima. Čak i u zemljama sa znatno jačom tradicijom omladinskog romana nisu baš česti ovakvi eksperimenti sa strukturom, u koje se autorka ovde upustila vrlo hrabro, sasvim prirodno, sve vreme intrigantno i u konačnici umetnički trijumfalno.
Ispovesti njenih junaka nekad su date u formi pisama, nekad kao SMS poruke, pesme, unutrašnji monolozi i druge vrste iskaza, i kroz njih se susrećemo s ličnim dramama visokog intenziteta. Ovde kao čitaoci bivamo ubačeni u vrtlog nesređenih porodičnih odnosa, lične tragedije za koje likovi sami sebe okrivljuju, seksualno zlostavljanje maloletnika, teške bolesti, nesnalaženje u drugoj zemlji, okrutno vršnjačko zlostavljanje, nacionalnu i versku netrpeljivost, maloletničku trudnoću, izbeglištvo i razne druge vrste nedaća koje mogu da zadese mlade u formativnim godinama.
Svi delovi u kojima pratimo misli i unutrašnji svet tinejdžera zvuče vrlo autentično i potresno, oslikavajući višedimenzionalne likove koji imaju i svoje duboke ponore i zvezdane uzlete. Iskreno humanističko interesovanje i fascinacija Jasminke Petrović adolescentima toliko su snažni da je ona likove tinejdžera ovde prikazala na momente čak plastičnije i ubedljivije od nekih odraslih likova, koji su ponekad poslužili više kao spoljni naratori koji povezuju niti priče. Ali naravno, u celoj ovoj dramskoj tapiseriji nije lako ni odraslima, koji se neretko ne snalaze baš najbolje kao roditelji, a ni kao bračni partneri; imamo ovde boksera koji plače, sveštenika koji ne reaguje uvek tolerantno, majku koja ujutro prvo gleda kakvo je vreme kod sina u Vašingtonu, pa tek onda kroz sopstveni prozor…
Svi likovi u ovom romanu ključaju od neke svoje unutrašnje muke, baš kao u ilustraciji Boba Živkovića na naslovnoj strani, ali veličina Jasminke Petrović kao autorke je u tome što sve te muke, pa i rđave postupke svojih junaka svih generacija, ona slavi kao sastavni deo života i individualne potrage za ljubavlju i slobodom, gde su greške obavezni deo procesa. Na početku romana nalazi se autorkina posveta “vama koji tragate za slobodom”, a ta potraga ima mnogo raznih oblika i neočekivanih otkrovenja, i može da deluje inspirišuće i oslobađajuće i na druge ljude iz okruženja, takođe okovane svojim sopstvenim neslobodama. I pritom, kao što kaže mama Đorđa iz romana, ne moramo svi ni da umemo da letimo, evo pingvin ne leti ali je pretvorio krila u peraja pa pliva bolje i od riba.
Toliko autorske topline, čovekoljublja, razumevanja i ljubavi prema svojim likovima zaista se retko sreće. Sve je u redu predstavlja uzbudljivu i sasvim nepatetičnu himnu traganja za ličnom slobodom i razvojem, kao i odu svakodnevnom herojstvu i stoicizmu u nošenju sa životnim nedaćama.
video intervju Knjigoskopa s autorkom o knjizi Sve je u redu
muški lik: Mladi bogoslov i maloletni roditelj Vukan, autor naslovnog slogana romana. ženski lik: Petnaestogodišnja Sanja koja se bori protiv raka i planira osnivanje benda. epizodni lik: Brat Sirijca Otmana, koji je prebegao iz Damaska do Norveške na biciklu preko Rusije i polarnog kruga. odnos: Neočekivano razumevanje između budiste Đorđa i pravoslavca Vukana, pronađeno na gomili đubreta iza kontejnera. scena: Doček Nove godine u staračkom domu, s navijačkim transparentom DRGI PENZIONERI SREĆNU NOVU GODINU ŽELE VAM GROBARI, sa sve slovnom greškom u prvoj reči. citat: Mama, tata, sve je u redu,
neko ima medu,
nekog plaši mrak,
ja dobila rak.
Možda mi je pamet popila svraka,
ali znam da sam mnogo jaka i opaka. (Sanjina bolnička pesma)
emocije: 9 zabava: 8 stil: 9 edukativnost: 7
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala: Jasminka Petrović (1960)
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Jasminka Petrović naslov: SVE JE U REDU izdanje na srpskom:Kreativni centar, 2017. ISBN: 978-86-529-0448-8 format: 21 cm broj strana: 112 povez: meki pismo: latinica (sa delovima na ćirilici) naslovna strana: Dobrosav Bob Živković
dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za najbolji dramski roman za decu
nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za: – domaći roman godine za decu – najbolju originalnu naslovnu stranu
radnja
Sedmogodišnja Danica okružena je ljubavlju porodice, koja sa radošću očekuje njen polazak u školu, kao i rođenje Daničinog mlađeg brata. Međutim, dolazi do komplikacija pri porođaju i neizvesno je da li će mali Viktor preživeti i kakve će imati neurološke posledice. Cela porodica zbog Viktora ulazi u vanredno stanje i ozbiljnu krizu koja obeležava Daničin prvi razred i ne završava bez gubitaka.
komentar
Najnoviji roman Vesne Aleksić još jedan je u nizu koji ubedljivo demonstrira da je ova autorka u naponu stvaralačke snage. Retko koji domaći autor može da se meri s Vesnom Aleksić u kompetenciji za pričanje savremene urbane drame o detetu. Ona vrlo suvereno vlada pričom, organizuje našu pažnju, angažuje naše emocije i povremeno nas zapljuskuje talasima ljubavi i lepote. Tako je i Krokodil peva roman sa mnogo psihološki snažnih scena koje će vas zakucati za zid i mnogo poetski efektnih verbalnih poenti koje će vas uzbuditi.
U ovom romanu kroz oči male Danice pratimo njen socijalni mikrokosmos u trenutku polaska u školu, ozbiljno uzdrman neizvesnošću oko sudbine bebe. Danica je bistro, dobronamerno i odgovorno dete i svačija mezimica, čija će idila ranog detinjstva biti iznenada prekinuta porodičnom krizom. Iako se kriza vrti oko prinove koja je preotela svu porodičnu pažnju i posvađala joj roditelje, ona nema negativna osećanja prema bebi i svim srcem učestvuje u njenoj terapiji i rehabilitaciji. Danica malom bratu daje nadimak “krokodil” po maskoti izvezenoj na ćebencetu, i pomaže krokodilčiću da bije bitku za život.
Autorka uspeva da verno uđe u lik glavne junakinje, u njen način razmišljanja i zapažanja o svetu i u njene emotivne interakcije sa ljudima u okruženju. Posebno su dirljiva Daničina detinja obraćanja malom bratu koji se bori za život. Pored glavne junakinje, autorka nam ovde s puno ljubavi predstavlja i plejadu ostalih likova, od živopisnog ujaka, preko dementnog komšije, do smotane najbolje drugarice. Bolji poznavaoci stvaralaštva Vesne Aleksić prepoznaće i u ovoj knjizi varijacije na temu nekih likova karakterističnih za više njenih romana. Kao prvo, tu je autorki omiljen lik visprene i dinamične ženske osobe nešto starijeg uzrasta, obično kakve moderne i nekonvencionalne bake (u Daničinoj porodici imamo i generaciju prabake). Tu je i lik oca-umetničke duše koji je jako blizak sa ćerkom, kao u Lovcu na maslačke.
Sve svoje likove i njihove odnose autorka je utkala u harizmatičnu priču o porodici, onako kako to samo ona ume da ispriča. Krokodil peva još je jedan ovogodišnji biser u katalogu Kreativnog centra, utoliko dragoceniji imajući na umu da su i dalje prilično retka domaća ostvarenja koja se na ovakav način bave detetom iz savremene srednje klase. Istovremeno, to je još jedno od dela koja uspešno podrivaju otpor odraslih prema literaturi za decu.
Šteta samo što nema više ilustracija (korice i vizuelni lajtmotiv krokodilskog repa uradila je Maja Veselinović).
ženski lik: Sveznajuća baka Gugl, dobri duh i kohezivna snaga porodice.
muški lik: Šou svakako ukrade Daničin brbljivi ujak, astrofizičar iz Amerike, džin koji se zaljubi u Daničinu nastavnicu engleskog i onesvesti od mirisa bolnice.
epizodni lik: Dvoglavo čudovište Đurđa i Ana, Scila i Haribda, bliznakinje koje su zaratile s Danicom u školi otkako im je preuzela malu Sofiju kao drugaricu.
odnos: Danica i njen tata Sajmon, zajednički vlasnici šifre na laptopu, koji su iskovali ratno savezništvo gde je on zapovednik, a ona požrtvovni hrabri redov.
scena: Najjača scena je svakako naslovna, kad krokodil zapeva, ali meni je lepa scena i kad su se Danica i Sofija izgubile na prvom snegu dok su tražile nestalo kuče.
emocije: 9 zabava: 7 stil: 9 edukativnost: 7
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala: Vesna Aleksić (1958)
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Vesna Aleksić naslov:KROKODIL PEVA izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2017. ISBN: 978-86-529-0430-3 format: 21 cm broj strana: 141 povez: meki pismo: ćirilica naslovna strana:Maja Veselinović
dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za: – najbolji roman za mlade – najbolji maloletni ženski lik
nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za: – najbolji punoletni muški lik – najbolji punoletni ženski lik – najboljeg negativca – najbolju originalnu naslovnu stranu
Crna tinejdžerka Star jedini je svedok ubistva svog najboljeg druga Kalila, koga je bez povoda ustrelio beli policajac sa značkom br. 115. To stavlja Star u centar usijanih rasnih napetosti u getu gde živi, a njene izjave pred sudom i u medijima direktno se odražavaju na bezbednost njene porodice i celog geta. Star je pod velikim emocionalnim stresom zbog tragične smrti najboljeg druga koji je iskrvario na njenim rukama, kao i zbog ogromne odgovornosti koju mora da preuzme svojim svedočenjem o tom događaju. U svemu tome ima podršku svoje velike porodice – ali i dečka belca, s kojim se smuvala u mirnoj belačkoj školi u koju su je roditelji upisali nakon što je sa deset godina videla kako joj najbolja drugarica gine na ulici od gangsterskih metaka.
Ta mržnja koju seješ, debitantski roman mlade crnačke autorke Endži Tomas, tematski je jedan autentični roman o životu u zapostavljenim crnačkim kvartovima u SAD, o rasnim predrasudama i napetostima, kao i o bolu koji donosi ulično nasilje – dakle, jedan pravi geto roman. Njegov veliki kvalitet je to što je potpuno operisan od reperske socijalne patetike; ovo je jedan odličan liberalno hrišćanski roman o porodici. Sve ozbiljne stvari koje se u njemu dešavaju prelamaju se kroz (poveću) porodicu glavne junakinje i pokreću duboke emocije između njenih članova, koji su svi jedni drugima podrška.
Kroz odnose u Starinoj porodici upoznajemo lice i naličje Garden Hajtsa, jedne tipične lokalne zajednice (srpski: kraj, komšiluk) sa većinski crnačkim stanovništvom iz niže klase. Naličje ovakvih kvartova/geta je ono što čini dominantnu javnu sliku o njima: ubistva, droga, policijska brutalnost, porodično nasilje, siromaštvo i beznađe. Međutim, Endži Tomas nam ovde pokazuje i nepoznato lice Garden Hajtsa, mnogo vedrije ali nedovoljno vidljivo, zasnovano na vrednostima kao što su: osećaj zajedništva, porodična lojalnost, ljubav, miroljubivost, dobrota, vera u budućnost. Čak je i pitbul Starine porodice jedan hipi dobrica. Ta mržnja koju seješ je priča o jednoj crnačkoj porodici koja se iz geta uzdigla do srednje klase i mogućnosti za bolji život negde drugde, ali njeni osnivači su sada, u svojim zrelim tridesetim godinama, rastrzani između planova za bolju budućnost i lojalnosti starom kraju.
Nisam uspeo da saznam da li taj Garden Hajts stvarno postoji i u kom je gradu, ali to nije ni najmanje bitno, jer je on ovde očito univerzalni simbol. Autorka je uspela da stvori veoma plastičnu sliku ovog napaćenog kvarta, koji je dobio karakterizaciju skoro kao književni lik: nekad mnogo nežan, nekad brutalan, problematičan i sklon samouništenju, ali i s potencijalom za samoisceljenje. Ono što čini taj potencijal za samoisceljenje jeste upravo ljubav, koja je glavna tema ovog romana sa mržnjom u naslovu.
Ljubav pokreće Starinu porodicu i, za razliku od nekih drugih porodica, ona je ljubavlju blagoslovena. U njenoj porodici se greške uviđaju, priznaju i praštaju, a svojim bližnjima se uvek daje podrška. Tako je i Starina majka oprostila njenom ocu vanbračnog sina Sevena, kog je prihvatila kao svog. Star ima jednog mlađeg brata sa istim roditeljima i jednog starijeg sa istim ocem; njen polubrat Seven ima i druge dve polusestre, sa istom majkom. U romanu vlada opšta rodbinska izmešanost, tu je i gomila tetaka, baba, gospođa i ujaka, pa u prvom delu nije uvek lako pohvatati ko je kome šta. Pritom su porodične uloge često zamenjene, pa neretko baba funkcionalno igra ulogu mame, a ujak tate. Ono što izrazito obeležava tu veliku zajednicu jeste čvrsto osećanje lojalnosti i solidarnosti – stvari u koje autorka romana najdublje veruje. Mogu da ti se dese razne teške stvari u životu, od gubitka deteta ili unuka do toga da ti spale radnju od koje živiš, ali u takvoj mreži ljubavi uvek ćeš moći da računaš na pomoć bližnjih.
Politička dešavanja su važan deo romana, jer to tako mora da bude kad je reč o rasnim nejednakostima i nemirima. Međutim, veština autorke izdiže Tu mržnju koju seješ daleko iznad nivoa političkog pamfleta. Kao sjajna baštinica dobre američke škole kreativnog pisanja, Endži Tomas je precizan posmatrač, ume da bude empatična sa likovima, da pribeleži upečatljiva razmišljanja, osećanja i situacije, i da napiše dobre dijaloge. Njeno pripovedanje u prvom licu, iz ugla šokirane crne šesnaestogodišnje štreberke, potpuno je uverljivo. Nije ni čudo što se sprema ekranizacija ovog romana; ima scena koje potpuno možete da zamislite kao filmske i dijaloga koji mogu u celosti da se prenesu u filmski scenario.
Amandla Stenberg je viđena za ulogu Star u ekranizaciji THUG
Roman uspeva duboko da nas uveri u ozbiljnost rasnih napetosti i obostranih predrasuda, ali izbegava generalizacije; u njemu se sjajne i odvratne osobe mogu naći i među crncima i među belcima, baš kao i među policajcima i među mladim dilerima. Autorka nikome ne sudi i može da razume i vrlo destruktivne emocije, jer sve je to ljudski. Njen roman je toliko hrišćanski da se i u pogovoru na kraju ona na prvom mestu zahvaljuje Bogu. Bio vernik ili ne, čitalac potpuno poveruje njenoj etici, i to je neosporna veličina i majstorstvo ovog debitantskog ostvarenja.
Naravno, i ovde bi čitalac našao stvari na koje može da se požali, pa tako ovde glavni odrasli likovi, Starini roditelji, deluju suviše ostvareni, mudri, puni razumevanja, otvoreni, pravični i nepogrešivo socijalno i emocionalno inteligentni. Takvi se generalno baš retko sreću. Na sličan način je i Starin beli dečko Kris možda malo too nice. Likova je ovde jako mnogo, vrlo su živi i prilično lepo vođeni, ali su neki od njih, poput Kalilove bake, možda malo nepravedno napušteni u nekom trenutku romana. Takođe, čini mi se da nije baš najjasnije rešena motivacija Hejli, Starine bivše najbolje bele drugarice. Stiče se utisak da je ispala stereotipni prikriveni rasista, no zanima me kako ju je Endži Tomas zaista videla, a nisam siguran da sam ukapirao.
No mimo tih detalja, THUG je snažan roman koji se na autentičan način bavi rasnim nasiljem u SAD, koristeći ga kao pozadinu za portret jedne porodice koja se iskreno trudi i jedne devojke koja je shvatila šta je hrabrost. U njemu se na svakih pedesetak strana nalazi neka scena ljudske dobrote koja ozbiljno potera na šmrcanje, a na kraju čitanje završite s radosnim osećanjem da i na zgarištu može cvet da nikne i da su ljudi vredni ljubavi. Kud ćete lepšu stvar za čitanje!
mladi fanovi predstavljaju ovu knjigu u Američkom kutku
ženski lik: OK, stoji sve to da je Starina mama Lisa možda malo suviše savršena, ali ko ne bi želeo baš takvu majku, živu lavicu? muški lik: Starin najbolji drug i prva simpatija Kalil, jedan vrlo fin momčić u jednom vrlo nesrećnom okruženju, čija tragična senka je bolno prisutna tokom celog romana. epizodni lik: Kenija, polusestra Starinog polubrata Sevena, nadrkana geto divljakuša koja je dugo odbijala da prihvati Star kao deo proširene porodice, ali je dala vrlo bitnu podršku odluci Star da progovori i kaže sve što zna, čak i kad je to išlo na štetu Kenijinog rođenog oca, lokalnog narko bosa. / počasno pominjanje: Aješa, Kenijina majka, dezorijentisana narkomanka koja zanemaruje svoju decu, ali ih na kraju pusti na slobodu i još se podmetne da zbog toga popije zverske batine od njihovog oca. odnos: Big Mav i Karlos, Starin otac i ujak, među kojima kroz ceo roman sevaju ljubomorne varnice zato što je ujak potpuno nadomestio oca tokom one tri godine Starinog najranijeg detinjstva koje je njen pravi otac odrobijao; Big Mav je posle nadoknadio te tri godine i časno poneo svoju očinsku ulogu, ali ujka Karlos je zauvek ostao kao drugi ćale, iako je policajac. scena: Poseta Starine porodice Kalilovoj baki posle pogibije njenog unuka – momenat kada ovaj roman, već na 58. strani, počinje da vam steže grlo i rosi oči. zanimljivosti: Roman je pun referenci na hip-hop kulturu, a osnovna inspiracija autorke je muzičko i aktivističko nasleđe Tupaka Šakura. Inače, Endži Tomas i sama ima aktivno repersko iskustvo.
Pored Tupaka, drugi veliki izvor kulturoloških referenci u ovom romanu je Hari Poter, koji takođe govori o rasizmu. Star koristi posteljinu sa znakom Sliterina, hogsvortske kuće koja joj je omiljena zato što su sliterinci puni para.
emocije: 10 zabava: 8 stil: 10 edukativnost: 8
Aleksandar Gubaš
* * *
ona je ovo napisala: Endži Tomas (1988)
* * *
OPŠTI PODACI
autorka: Endži Tomas naslov:TA MRŽNJA KOJU SEJEŠ izdanje na srpskom: Urban Reads, 2017. ISBN: 978-86-89565-48-5 format: 13×20 broj strana: 348 povez: meki pismo: latinica naslovna strana:Dragan Lončar prevod sa engleskog: Miloš Petrik
originalno izdanje: Angie Thomas, The Hate U Give, 2017.
Riko – to sam ja!
Iako sam 40-ak godina starija, u tom sam se dječaku prepoznala. Tako su mi poznate njegove bingo kugle u glavi koje se ustrče i počnu sudarati kada se mozak trudi povezati informacije!
Često sam se pitala je li sa mnom sve u redu kada mi treba više vremena da povežem i shvatim neke stvari koje ljudi iz moje okoline tako brzo ukapiraju i sve im u trenu postaje jasno. Možete li malo sporije, ne razumijem vas – moje je često nepostavljeno pitanje. Riko ga se ne stidi postaviti. Svjestan je svojeg nedostatka ali hrabar i izravan u traženju razumijevanja. On je istinski borac za prava drugačijih i skreće nam pažnju na njihovu potrebu za jasnijom komunikacijom. To što baš nismo bili na tavanu kada je Bog dijelio nadarenost za prostornu orijentaciju ne znači da smo lošiji ljudi i da zaslužujemo porugu. Isto tako, to što nam treba više vremena da nešto razumijemo ne znači da ne možemo naučiti, samo svojim tempom.
Riko ima svoju fotelju za razmišljanje, ja nemam baš fotelju, ali mi, kao i njemu, treba vrijeme koje ću provesti sama sa sobom da primirim bingo kugle u glavi i pospremim ih na prava mjesta. Drugi to odrađuju u hodu i, zapravo, što su većem stresu izloženi i većem bombardiranju informacijama, tim žustrije reagiraju, povezuju prijašnje informacije, iskustvo, spoznaje, s ovim novim i reagiraju u trenutku. Riko i ja smo u toj situaciji totalno zablesirani.
Riko ima i super majku koja mu dozvoljava da se razvija u skladu s mogućnostima i koja nije previše zaštitnički nastrojena… osim što je birala stan od kojeg su, za život važni objekti poput škole ili trgovine pravocrtno udaljeni kako Riko ne bi zalutao i što pri prvom susretu otvoreno govori ljudima da je njezin sin drugačiji.
Stvorila je Riku sigurnu okolinu koja mu ne izaziva stres i frustraciju kako bi mu omogućila svakodnevno funkcioniranje. Svojom tihom podrškom mu je pružila priliku da raste. Upravo iz razloga što je znao da se ima gdje vratiti u sigurnost, usudio se upustiti u istraživačku avanturu koja je od njega zahtijevala da ode na drugi kraj velegrada što je izuzetno zahtjevan i složen zadatak za dječaka poput njega.
Mi, roditelji, od Rikove majke imamo priliku naučiti da ne trebamo djeci servirati gotova rješenja već im samo stvoriti sigurno okruženje i spoznaju da smo tu kada nas zatrebaju. Tada će se usuditi istraživati – i sebe i svoju okolinu.
Divan je i odnos Rika i susjede Daling koju Riko povremeno posjećuje kako bi joj rastjerao „sivo raspoloženje“, dok je ona uvjerena da pomaže njemu time što su njena vrata za njega uvijek otvorena kada je sam i kada mu je dosadno. Lijepo je upravo to što su usmjereni na uzajamno pomaganje prikriveno potrebom da otjeraju vlastiti osjećaj usamljenosti i dosade. U tom odnosu ne znaš tko kome više pomaže – dijete odrasloj osobi ili obrnuto.
Riko je znatiželjno, uporno i hrabro dijete koje se suočilo sa svojim nesavršenostima i unatoč njima super funkcionira. Sretna sam što sam ga upoznala i što nisam jedina na svijetu sa ršumom bingo loptica u glavi.
Feodora Gubaš
* * *
on je napisao ovu knjigu – Andreas Štajnhefel (1962)
* * *
OPŠTI PODACI
ISBN: 978-86-7720-120-3 izdanje na srpskom:Odiseja, 2014. originalno izdanje: Andreas Steinhöfel, Rico, Oskar und die Tieferschatten, 2008. prevod: Spomenka Krajčević
broj strana: 170 ilustracije: Peter Šesov (Peter Schössow)
