Priča za biće vremena

radnja

Posle gubitka očevog prestižnog posla u Silicijumskoj dolini, šesnaestogodišnja Nao mora da se iz SAD vrati s porodicom u Japan. U tokijskoj gimnaziji se nikako ne snalazi, žrtva je užasnog vršnjačkog maltretiranja i, poput svog slomljenog oca, planira samoubistvo. Pre tog čina počinje da piše dnevnik posvećen svojoj fascinantnoj prabaki Điko, budističkoj monahinji.

Desetak godina kasnije, posle razornog cunamija, okean donese dnevnik mlade Nao iz Japana do jednog kanadskog ostrva na Pacifiku, gde ga pronalazi sredovečna književnica Rut. Od tog momenta prepliću se dve glavne paralelne radnje romana: jednu radnju čine dešavanja koja u svom dnevniku opisuje Nao, u prvom licu; u drugoj radnji pratimo Rut i njenog muža Olivera, koji čitaju pronađeni dnevnik i preko njega postaju uvučeni u životnu dramu tinejdžerke Nao, s posledicama i po sopstveni brak.

komentar

Kao što i sam naslov daje naslutiti, Priča za biće vremena (A Tale for the Time Being) kanadsko-japanske autorke Rut Ozeki vrlo je ozbiljan i prilično zahtevan filozofski roman. U njemu se uspostavlja spiritualna transkulturalna veza između zrele kanadske književnice u stvaralačkoj krizi i zlostavljane japanske tinejdžerke na korak od samoubistva. Obe vezuje kulturološka podeljenost između Japana i Amerike i problem uklapanja u aktuelnu sredinu, kao i niz drugih razmišljanja i dilema. Ozeki prepliće njihove dve priče u vrlo složenu celinu kroz koju pretresa nekoliko krupnih filozofskih i etičkih pitanja, no srećom to roman ne čini teško probavljivim, jer sve vibrira, pluta na snažnim emocijama i garnirano je zrncima životnog humora.

Vreme je ključna tema ovog romana – potraga za smislom sadašnjeg trenutka, potraga za svojim sada. Nao nije slučajno dobila to ime – tako Japanci izgovaraju now na engleskom, dakle sada. Ljudi i sve što postoji na svetu definisani su u ovom romanu kao bića vremena, koja imaju svoj vremenski opseg postojanja. Vreme je u ovom romanu na najrazličitije načine izuvijano i izukrštano, kroz dodirivanje i prožimanje dešavanja iz različitih godina i na raznim mestima. Jedan od ključnih momenata u romanu je kad Nao, čiji dnevnik počinje opisom događaja iz prošlosti, tokom pisanja stigne do svog sadašnjeg trenutka – kad i bukvalno pronađe svoje sada, u momentu dok se nalazi pred definitivnim odustajanjem od života.

 

U romanu se ne štedi na fantastici. Kad Nao pukne pod pritiskom bullying-a, ona se popne na školsku klupu i zavrišti tako da njenim zlostavljačima šikne krv iz bubnih opni (malo manga preterivanja nije na odmet). Nao najnormalnije komunicira sa duhom svog deda-ujaka, mladog mirovnjaka i nadarenog intelektualca koji je poginuo kad je prisilno regrutovan u kamikaze. Tekst na poslednjim stranama Naoinog dnevnika u jednom trenutku naočigled Rut nestaje iz sveske, da bi se kasnije opet pojavio, ali sa drugačijim završetkom. Tu je i misteriozna japanska vrana, koja se na Rutinom kanadskom ostrvu pojavila istovremeno sa prispećem Naoinog dnevnika, i za koju se ispostavlja da zapravo motri i čuva Rutin brak.

Ovaj roman je neočekivano zanimljiv i čitljiv esej o vremenu, paralelnom univerzumu i slobodi izbora, ali to nije njegov glavni kvalitet. Ono što ga vozi kao materijal za čitanje jeste njegovo efektno bavljenje temama ljubavi i okrutnosti. U romanu postoji srodstvo u zlostavljanju između Nao i njenog deda-ujaka: nju su školski vršnjaci boli makazama, palili cigaretama i pokušali da je siluju; njemu su vojni treneri mesecima zverski lomili zube i kosti u logoru za obuku kamikaza. Stvari kroz koje su njih dvoje prošli kao žrtve nasilne strane ljudske prirode duboko su ih obeležile. Kontrast između tih događaja i miroljubivog porodičnog zaleđa iz kojeg oboje dolaze čini ovaj roman posebno potresnim.

Roman možemo posmatrati i kao kompetentan uvod u japansku kulturu, iz kojeg saznamo i mnogo fascinantnih stvari o životu u Japanu za vreme fašističkog režima. Po tom bavljenju običnim ljudima pod fašizmom Priča za biće vremena donekle podseća na svojevrsnu japansku verziju Kradljivice knjiga Marka Zusaka. U svom kanadskom toku, roman je i esej o spisateljskom kreativnom procesu (Rut i njen muž iz romana zapravo su autorka i njen muž u “stvarnom životu”), dok u svojoj završnici roman intrigantno pretresa i vrlo zanimljivu temu digitalne anonimnosti na netu. Potpuno jedno šareno, višeslojno, obuhvatno i bogato ostvarenje.

Rečenice Rut Ozeki su smirene i bez egzaltacije, ali upravo ta suzdržanost snažno potcrtava emociju koja se opisuje. Sasvim je očigledno da je ovde autorka jedna zen monahinja (Rut Ozeki se zamonašila tri godine pre objavljivanja ovog romana) – ne samo po temama i tonu, već i po načinu pripovedanja. Priznajem da sam imao problema sa koncentracijom na prvih dvesto strana, dok se situacija prilično polako montirala, jer autorki se nigde nije žurilo, i pritom sam morao da krčim put kroz šumu podataka, reči i imena iz japanskog jezika i kulture (ceo roman ima ukupno 167 fusnota, mahom tumačenja reči na japanskom, ali i pojmova iz kvantne fizike). No čitalački trud dobija nagradu tamo negde posle dvestote strane, kada kreće ređanje sve snažnijih i snažnijih scena i otkrivanje fascinantnih detalja iz porodičnih biografija, i tu onda priča počinje da melje čitaoca, nežno ali nezaustavljivo. Tome doprinosi i činjenica da je Ozeki velemajstor za izgradnju napetosti i plasiranje zlokobnih najava koje vuku na dalje čitanje – a ovaj roman je pun istinski teških situacija. Srećom, svaka od njih ima svoje opravdano mesto, Ozeki ih servira vrlo pristojno i uglavnom ih ne koristi kao povod za patetiku.

Tekst na momente ima težnju da skrene u dominantno pedagoške vode, iz silne želje autorke da kaže što više o Japanu, zen-budizmu, kvantnoj fizici, vegetaciji pleistocena i drugim akademskim temama o kojima razmišljaju njeni pametni likovi. Ume to mestimično da pridavi čitaoca, ali u konačnici nimalo ne kvari buran čitalački doživljaj, jer Rut Ozeki poseduje suptilno umeće da nam na finjaka uvali razornu krvožednu dramu. Možda sam očekivao neki snažniji klimaks na kraju romana, umesto smirenog oticanja drame u razne rukavce paralelnih svetova, pa sam čitanje završio neočekivano suvih očiju – ali možda je to i bio autorkin cilj, da stvari mirno prihvatimo.

ženski lik: Bez ikakve dileme to je Naoina prababa Điko, budistička monahinja od 104 godine koja ima supermoć da kod ljudi probudi dobro i unutrašnji mir, i koja je svojim trajanjem i sama metafora za vreme.
muški lik: Kamikaza Haruki, briljantni i perspektivni mladi intelektualac i pacifista, regrutovan protiv volje, koji se sa 19 godina dobrovoljno prijavljuje na samoubilački let kako bi obezbedio ratnu penziju za majku i mlađe sestre.
epizodni lik: Prodefiluje ih mnoštvo i stvarno je teško nekog posebno izdvojiti, pa neka moj izbor padne na antropomorfnu japansku vranu koja spasava dušu posustaloj književnici Rut.
odnos: Nao i Rut, koje si telepatski uzajamno šteluju narušeni balans u životu, sa vremenskim razmakom od dvanaest godina.
scena: Scena seksualnog i elektronskog nasilja nad Nao u školskom WC-u svakako je jedan od najsnažnijih momenata romana.

zanimljivosti:
Ljubiteljima mačaka ovaj roman će biti posebno interesantan zbog istaknute uloge koje u njemu imaju dve mačke.
Pred kraj Drugog svetskog rata, japanska ratna vlada je porodicama poginulih kamikaza slala kutije u kojima se nalazila samo cedulja na kojoj piše “ostaci”, kao zamena za fizičke ostatke koji nisu mogli da budu nađeni.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

 

OPŠTI PODACI

autor: Rut Ozeki
naslov: PRIČA ZA BIĆE VREMENA
izdanje na srpskom: Booka, 2015.
broj strana: 479
povez: broširani
format: 20 cm
pismo: latinica
originalno izdanje: Ruth Ozeki, A Tale for the Time Being, 2013.
prevod sa engleskog: Aleksandar Milajić
naslovna strana:
Ivan Benussi
ISBN: 978-86-88335-52-2

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Ruth Ozeki (1956)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Karolinin tajni dnevnik

Karolina Prado je brazilska maturantkinja koja sprema prijemni za novinarstvo i želi da dobije Nobelovu nagradu za doprinos smanjenju društvenih nejednakosti u svojoj zemlji i celom svetu. Takođe i za spasavanje brazilskih prašuma, ugroženih bioloških vrsta i uopšte, čitave planete od globalnog zagrevanja i sveopšte propasti. Kao što kaže naziv Karolinin tajni dnevnik, ovaj roman prati razmišljanja i dileme glavne junakinje u formi svakodnevnih dnevničkih zapisa, što mu daje posebnu draž neposrednosti i životnosti.

Karolinin tajni dnevnik koric...

Karolina gaji simpatije prema siromašnim slojevima stanovništva, iako je ćerka jedinica roditelja iz prilično dobrostojeće srednje klase. Tu se negde nalazi i uzrok mnogih dilema koje Karolina ima o svom mestu u društvu – dok mnogi nemaju šta da jedu ni gde da žive, ona živi sama u stanu koji su joj roditelji kupili i plaćaju joj ličnu kućnu pomoćnicu. I kako sad Karolina da diže svetsku revoluciju za pravednije društvo, a ovamo ima kućnu pomoćnicu? I ne samo to – ista ta kućna pomoćnica potpuno je nezainteresovana za tu njenu revoluciju, jer spokojno veruje da će siromašnima posle smrti pripasti Carstvo nebesko.

Karolina smatra da su njeni roditelji zaostali i konzervativni. Nervira je njihova komunikacija zbog onog što smatra konvencionalnim malograđanskim razmišljanjem, i zbog toga što smatra da je brak prevaziđena vrsta odnosa među ljudima. Karolina se loži na Rika, svog mladog profesora književnosti, smatrajući da treba da je primete stariji jer je zrelija od ostalih. Riko nema nikakav plan da se smuva s njom, ali je zato saleće njen bivši dečko Gigo. On svoj penis od milja zove Libido, zbog čega je Karolina svoju vaginu nazvala Libida.

Karolinu prilično zbunjuje to što se Libido i Libida tako lepo slažu: kako to da ona ne može da odoli nekome tako politički neosvešćenom kao što je Gigo? Kako to da neko toliko prostodušan i neintelektualan može da je dovede do orgazma i da kod nje izazove ljubomoru, to “prevaziđeno malograđansko osećanje”?

804575_967

Seks je vrlo bitna stvar u Karolininom dnevniku. Kroz ceo roman ona traži svoj klitoris u ogledalu, pa ga nađe, pa uživa u tom epohalnom otkriću. Pored toga, Karolina otkrije i da seks nema baš uvek veze sa zaljubljenošću, ali isto tako i da osećaj sreće u životu ne zavisi uvek od toga da li je neko srećno zaljubljen. Zbog mnogo stvari Karolinin tajni dnevnik je zapravo vrlo feministički roman, hrabro pokrećući neke kontroverzne teme i pitanja na jedan prilično duhovit način. Posebno mnogo ima opservacija i razmišljanja na temu braka i drugih oblika veza i odnosa među ljudima različitog i istog pola.

Problem za razvijanje empatije prilikom čitanja može da predstavlja to što Karolina u dobrom delu romana deluje pomalo ćurkasto, da bi se tek pri kraju pokazalo da je zapravo prilično kreativna i talentovana – uspeva da upiše novinarstvo u konkurenciji 25:1. Sa druge strane, prilično je zanimljivo kako autorka romana Bebeti do Amaral Guržel kroz ceo roman svoju junakinju spušta na zemlju: Karolina koja stalno želi da bude okružena intelektualnom elitom zapravo se najbolje oseća u društvu Izabel i Volfganga, priprostog para koje ona zove “pčelice”; Karolina koja želi besklasno društvo i jednakost među ljudima sanjari o dekadentnom provodu u Parizu; Karolina koja smatra da je liberalnija od roditelja zapravo je često puna predrasuda o drugima i sklona trpanju ljudi u kalupe.

Autorka kroz ovaj roman u komičnoj formi dotiče i neke vrlo ozbiljne socijalne teme u Brazilu, zemlji u kojoj i dalje u zgradama postoje posebni liftovi za poslugu. Žudi, četrnaestogodišnja ćerka Karolinine služavke, zatrudni nakon što je siluje teča kome niko ništa ne može. Odmah nakon spontanog pobačaja, Žudi mora da nađe neki posao jer je “već dovoljno velika” da doprinese kućnom budžetu svoje siromašne porodice.

curitiba-brazil com2(centar Kurićibe / foto: www.curitiba-brazil.com)

Posebna zanimljivost ovog romana je što nam pruža jednu nesvakidašnju razglednicu Kurićibe, dvomilionskog glavnog grada brazilske savezne države Parana, dajući nam usput dosta informacija o kulturnoj sceni i prirodnim bogatstvima ove ogromne južnoameričke zemlje.

FAVORITI

ženski lik: Marija Rita, Karolinina pobožna kućna pomoćnica, koja veruje da su knjige nepotrebne jer sve piše u Bibliji, i koja se više uzbuđuje oko toga da li njene kokoške komuniciraju međusobno nego oko toga što joj je rođak silovao ćerku.

muški lik: Zabavni i opušteni Gigo i njegov Libido.

epizodni lik: Sesilija i Evalda, kokoške Marije Rite, čiji međusobni odnos prolazi tokom romana kroz burne uspone i padove.

odnos: Karolinini roditelji koji kriju od ćerke da duvaju i koji su, nasuprot mišljenju svoje ćerke, zapravo sasvim liberalni i srećno zaljubljeni i pored neverstava za koja oboje znaju.

scena: Brakorazvodna žurka drugara Karolininih roditelja, sa ritualnim zajedničkim cepanjem zajedničkih fotografija.

predrasude

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 7
ZABAVA: 9
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-084-8
izdanje na srpskom: Odiseja, 2013.
originalno izdanje: Bebeti Mader do Amaral Gurgel, O diário supersecreto de Carolina, 2000.
broj strana: 251
naslovna strana: Manja Radić Mitrović

* * *

BEBETI DO AMARAL GURŽEL (1954)

Bebeti Mader do Amaral Gurgel

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

 

 

Lovac na maslačke

Prikaz dobitnika Knjigoskopovog priznanja za najbolji domaći dečji roman u 2014.

 

Glavna junakinja romana Vesne Aleksić Lovac na maslačke je sedmogodišnja Maša, čiji tata je za nju rekao da je kao ambasada. Ambasade su kuće u kojima rade predstavnici drugih država i niko nema pravo da bez dozvole uđe u neku ambasadu, jer bi to izazvalo međunarodni incident. Maša je isto tako jedna nezavisna, ponosna i nepovrediva teritorija, i jako drži do toga.

naslovna

Mašin tata je bio lovac na maslačke – učio ju je da su maslačci najotpornije cveće, koje će izrasti bez obzira na godišnje doba, samo ako se ukaže makar malo sunca. Njih dvoje su se zabavljali loveći maslačke u svako doba godine. Ali tate više nema da ih love zajedno, jer je poginuo u saobraćajnoj nesreći, pa Maša sad živi sama s mamom i najviše ju je strah da će zaboraviti tatu. Zato sad sama uporno lovi svaki maslačak na koji naiđe, da ne izneveri tatu.

Ove jeseni je Maša pošla u prvi razred osnovne škole, ali nisu joj se baš nešto dopale drečave roze devojčice kojih je puno njeno odeljenje. Zato se već od prvog dana sprijateljila s Jankom, koji nije kao ostala deca. On uopšte ne govori i povremeno se prilično čudno ponaša: istrči iz klupe i optrči par krugova po učionici pa se smiri. Toliko je čudan da se neka deca i njihovi roditelji bune protiv toga da on bude u njihovom odeljenju. Ali Maša je na njegovoj strani, kao i njihova učiteljica, koja je stvarno kul.

Maša saznaje da Janko ne živi s pravim roditeljima: otac mu je u zatvoru, a majka ga je rodila kao maloletna, pa joj socijalne službe ne daju da uzme Janka kod sebe dok ne završi školu i ne nađe posao. Zato je Janko dodeljen na brigu jednoj hraniteljskoj porodici. Maša mu pomaže da bude srećan i da se opet nađe s pravom mamom, pa čak i da progovori. I dok je tako zaokupljena Jankom, Maši se sve češće dešava da zaboravi na maslačke.

1

Lovac na maslačke je inspirisan poznanstvom Vesne Aleksić s jednim dečakom koji živi u hraniteljskoj porodici. U ovom romanu nam autorka u prvom licu iz Mašinog ugla priča o dva deteta iz nekompletnih porodica i o njihovoj čežnji za nedostajućim roditeljima. Pored toga što predstavljaju Mašinu vezu s ocem, maslačci su ovde i metafora uporne lepote koja se probija kroz najveći čemer – mini replike sunca u travi, ali i u drugim ljudima.

Jednostavnim jezikom opisujući odnos dece i odraslih, autorka nam diskretno sugeriše i mnoštvo drugih ozbiljnih tema za razmišljanje. Na primeru Mašine mame koja posvećuje veliku pažnju tome da joj ćerka ne postane rob tehnologije, Vesna Aleksić slavi vreme i iskren odnos koje roditelj direktno posvećuje detetu. Lik Janka je dobar povod da autorka implicitno progovori ponešto i o inkluziji u školi i otporima koje izaziva. Njenom kritikom rodne diktature roze boje, kao i afirmacijom prava žene na slobodan izbor privatnog života, bile bi veoma zadovoljne i feministkinje.

Lovac na maslačke dojmljivo demonstrira autorkinu mudrost, emotivnost, promišljenost, stilsku zrelost i savremenost, u kombinaciji koji nije baš česta u našoj književnoj produkciji, i prilično nepravedno je zaobiđen prilikom dodele nagrada za domaća izdanja iz prošle godine. Ovaj prikaz Knjigoskopa predstavlja skromni pokušaj da se to ispravi.

2

FAVORITI

ženski lik: Kul učiteljica koja sve vidi i razume, i ne da deci da se rugaju Janku, i ne ljuti se na njega kad joj u jednom od svojih nastupa nemira polupa laptop.

muški lik: Mašin tata violončelista, umetnik u radovanju životu i u druženju sa ćerkom.

epizodni lik: Ema, razmažena histerična roze devojčica koja je okrivila Mašu da joj je prenela vaške, ali koja crta najlepše zmajeve u odeljenju.

odnos: Maša i Janko, detinje razumevanje dvoje drugačijih.

scena: Kad se Mašin tata vrati kolima u rikverc da bi Maša što bolje zapamtila prizor sporog padanja zlatnog jesenjeg lišća.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0122-7
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2014.
broj strana: 120
ilustracije: Aleksandar Zolotić

* * *

VESNA ALEKSIĆ (1958)

vesna aleksic

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image