Category Archives: young adult

romani o tinejdžerima

Eleonora & Park

Eleonoru u novoj školi doživljavaju kao debelu crvenokosu čudakinju. Park je kosooki muzički alternativac koji se loži na stripove. Oboje imaju po 16 godina i voze se istim autobusom u istu školu, ali to je otprilike jedino zajedničko što imaju na početku romana, čija radnja se dešava 1986. godine u Omahi, Nebraska.

Eleonora se nedavno doselila u kraj i ne pokazuje da joj je baš stalo do nekih novih poznanstava; oblači se toliko groteskno da i samim svojim izgledom šalje poruku “ne prilazite mi”. Glava njene porodice je nasilni očuh alkoholičar koji premlaćuje njenu majku i zanemaruje decu: Eleonoru, njenu mlađu sestru i dvoje braće, koji svi dele jednu sobu. U njihovoj kući se ne kupuju šampon ni četkice za zube, a za higijenu se koristi najjeftiniji deterdžent sapun. Eleonora nema ni pristojan brus, njen je toliko raspadnut da ga zakopčava zihernadlom.

Parkova porodica je sušta suprotnost: tata mu je bio američki marinac koji je upoznao Parkovu mamu dok je bio na službi u Koreji, pa ju je poveo sa sobom i njihova ljubav cveta i dalje istim žarom kao i kad se Park rodio. Jedine trzavice u ovoj porodici javljaju se između Parka i njegovog oca, koji teško prihvata to što mu je sin mnogo više zainteresovan za ajlajnere nego za sport, i što nikako da nauči da vozi kola sa ručnim menjačem.

Mrzovoljni Park nije bio oduševljen da bilo ko sedi pored njega u školskom busu, pogotovo kad je ispalo da će to morati da bude baš Eleonora. Prvih par dana u busu među njima nema nikakve komunikacije, ali onda Park provali da je Eleonora krišom zainteresovana za njegove stripove, i tako počne komunikacija koja je u početku dugo vremena bila bez reči i svodila se samo na razmenu stripova i muzike. Mic po mic, oni počnu i da pričaju, pa i da se fizički dodiruju, da bi se na kraju tajno smuvali.

Tako započne jedna užasno intenzivna tinejdžerska veza dvoje školskih frikova, u kojoj zapravo nema mnogo nekih spoljašnjih dešavanja, ali se čitavi kosmosi pokreću iznutra u glavnim junacima. Svet spolja se na najgrublji način upliće u vidu Eleonorinog očuha zlostavljača, koji postane direktna pretnja po njen život, do te mere da Eleonori više nema opstanka u Omahi.

Eleonora & Park američke autorke Rejnbou Rauel je svesna referenca na Romea i Juliju, počevši od direktnog pominjanja u dijalogu glavnih junaka, pa do dramske postavke sa dvoje tinejdžera koji vrlo burno otkrivaju prvu ljubav kroz vezu neodrživu zbog uticaja odraslih. U suštini, nema ništa banalnije od ovakve priče – međutim, ovo je Rejnbou Rauel, meteorsko otkriće američke književne scene od pre 2-3 godine. Ona je svoju priču o Romeu i Juliji s američkog Srednjeg Zapada ispričala kao izuzetno snažnu dramu o porodičnom nasilju, zanemarivanju, vršnjačkom zlostavljanju, ranjivosti, hrabrosti i prkosu.

Roman je komponovan kao naizmenično premeštanje pripovedačkog reflektora sa jednog na drugi glavni lik i uskakanje “u njihove cipele”, prikazujući nam i kombinujući njihove iste ili različite emocije u istim situacijama. Tako autorka slaže dramatično lep mozaik doživljaja, utisaka i svakodnevnih malih ličnih otkrića i novih iskustava koja čine emotivni svet dvoje originalnih marginalaca: feminiziranog sina marinca i debele zlostavljane džindžerke. Mi kroz taj mozaik otkrivamo svet zajedno s njima.

Posebno fascinantna osobina autorkinog stila je njena taktilnost; mi ovde zajedno sa glavnim junacima potpuno fizički doživljavamo ne samo svaki njihov dodir, već i samu pomisao na njega. Dijalozi su savršeno iskovani, kao i cela dramaturška konstrukcija u kojoj sve nepogrešivo legne na svoje mesto, uključujući i način na koji Parkov ćale na kraju ipak uspe da natera sina da vozi kamionet sa ručnim menjačem.

Roman je i svojevrstan vodič kroz punk, post-punk i new wave scenu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, u vreme dok se muzika slušala sa kaseta. Ovo delo je proglašeno za najbolji omladinski roman u 2013. godini, ubedljivo pobedivši na glasanju sajta Goodreads, a u planu je i holivudska verzija, za koju je Rejnbou Rauel pozvana da napiše scenario.

FAVORITI

ženski lik: Parkova mama Korejanka, koja nikako nije podnosila Eleonoru sve dok je nije videla u tržnom centru sa celom njenom nesrećnom porodicom na gomili; tada joj sve postaje jasno i ona postaje Eleonorin anđeo čuvar.

muški lik: Parkov brkati tata marinac, nesrećan što mu sin nije mačo, ali i pored toga dokazano najbolji muški prijatelj na koga Park može da računa.

epizodni lik: Eleonorina majka luzerka, zaglavljena u nasilnoj vezi, nepouzdana saveznica koja će, doduše, diskretno držati ćerki stražu pred kupatilom i prošvercovati nove farmerke za nju, ali je nespremna da do kraja zaštiti Eleonoru od gneva očuha.

odnos: Između Eleonore i njenih mlađih ukućana – odnos koji je s jedne strane obeležen ljubavlju i sapatničkim savezništvom, a sa druge strane oštećen očuhovom manipulacijom njihovom lojalnošću.

scena: Bilo šta što se između Eleonore i Parka dešava po prvi put: od prvog fizičkog dodira, držanja za ruke, poljupca, vatanja… ali posebno bih izdvojio njihov prvi telefonski razgovor, pun svih onih slatkih i neprijatnih, napetih i blaženih momenata kojima obiluju takve situacije, uz verovatno najbolji i najubedljiviji telefonski dijalog na koji sam ikad naišao u nekom romanu ili filmu.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 8
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7346-966-9
izdanje na srpskom: Dereta, 2014.
originalno izdanje: Rainbow Rowell, Eleanor & Park, 2013.
broj strana: 324
likovno-grafička oprema: Milan Bogdanović

* * *

REJNBOU RAUEL (1973)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Svakog dana

Prilično je uvrnuto kad imaš 16 godina i od rođenja se svakog dana budiš u telu nekog drugog svojih godina. I to bez obzira na pol, rasu, društveni status, zdravstveno stanje… Upravo tako izgleda život glavnog lika romana Svakog dana, koji sam sebe naziva prosto A, budući da nema nikakav drugi stalni identitet ni oblik.

Svakog dana menjajući okolnosti u kojima živi, bez stalne porodice i prijatelja, A je lišen i mogućnosti da ostvari vezu s nekim – sve dok se jednog dana ne probudi kao dečko svoje vršnjakinje Rianon, koja ga opčini na prvi pogled, nateravši ga da pokuša da premosti ograničenja koja mu nameće životna situacija. Posle tog jednodnevnog susreta i zajedničkog izleta sa Rianon na obalu okeana, A postaje opsednut njome i svakog od narednih dana nastoji da joj priđe, u telu u kom se tog dana zatekne, bez obzira na okolnosti i na posledice po budući život lika u čijem telu se pojavi.

Njegova upornost uspe da privuče pažnju Rianon, ali ona tu ima dvostruki problem: voli svog sadašnjeg dečka i ne zna kako da se prilagodi osobini A da menja obličja, čak i kad bi htela vezu s njim. Nije nimalo jednostavno smuvati se s nekim ko će se danas pojaviti kao hevi metalac, a sutra kao nafurana crnkinja, i koga pritom nikako ne možeš da upoznaš sa svojim roditeljima.

Ali A ne odustaje i bori se protiv bizarnih ograničenja koja mu je sudbina nametnula, što dovodi do pobune jednog od likova u čijem telu je jednog dana proganjao Rianon. I dok s jedne strane pokušava da održi kontakt sa Rianon po svaku cenu, a sa druge strane beži od verskog fanatika koji ga smatra đavolom koji zaposeda tela, A na kraju mora da nađe neko rešenje kako da prekine celu tu gužvu tako da niko ne ostane povređen. Osim možda njega samog.

Roman Svakog dana zasnovan je na fantastičnoj polaznoj tački koja pruža mogućnosti za razna zanimljiva preispitivanja, što autor Dejvid Levitan ne ostavlja neiskorišćenim. Istražujući razne moguće posledice situacije u kojoj A živi, Levitan kreira emotivnu melodramu napakovanu raznim slojevitim likovima i njihovim sudbinama o koje se A očeše tokom boravka u njihovim telima – od dijabetičara koji je lud za bejzbolom do devojke koja je veče pre toga pijana ubila rođenog brata.

Kratkotrajan boravak glavnog lika u telima svih njih obeležen je stalnom moralnom dilemom do koje mere on sme da utiče na njihove buduće živote pokušavajući da nekako izgradi svoj sopstveni. Da li sme da ih posvađa s njihovim roditeljima, kršeći pravila kako bi sebi namestio priliku da se vidi sa Rianon? Ako treba da se kresne sa Rianon dok je u telu nekoga ko nikad nije imao seks, da li ima pravo da mu oduzme sećanje na taj trenutak?

Još je zanimljivija Levitanova uniseks dimenzija ovog dela. Glavni junak kroz ceo roman menja pol i rod, bivajući jednako u telima i muških i ženskih 16-ogodišnjaka, i gej i heteroseksualne orijentacije. On je na to navikao i nema s tim nikakav problem, јеr održava jasan kontinuitet svojih emocija prema Rianon, bez obzira na to iz kog tela ih tog dana ispoljava. Međutim, Rianon nije tako opuštena u pogledu neizvesnosti da li će sledećeg dana razmenjivati nežnosti sa A kao momkom ili kao devojkom. Ili kao trandžom.

Ne manje zanimljivo je i Levitanovo istraživanje porodice i osećanja pripadnosti, kao nečega čega je A bolno lišen. Dok je s jedne strane A mnogo bogatiji od bilo kog svog vršnjaka za sva ona iskustva koja je proživeo boraveći u raznim telima i proživljavajući njihova iskustva i sudbine, on je istovremeno i mnogo nesrećniji od njih zbog nemogućnosti da bilo gde pusti korenje. To je takođe jedna od mnogo stvari o kojima će nas čitanje ovog prilično filozofskog romana navesti na razmišljanje.

FAVORITI

ženski lik: Kelsi, depresivna tinejdžerka u čijem telu se jednog dana A probudio, i čijem ocu on i Rianon pomažu da je spreči u planiranom samoubistvu.

muški lik: Dobri đak Nejtan, zbunjen posledicama prisustva A u svom telu, koji pokušava da komunicira sa đavlom preko i-mejla.

epizodni lik: To bi mogao da bude bilo koji od brojnih likova u čijem telu se A probudio, ali recimo neka izbor padne na hakera koji pravi fontove i naziva ih imenima devojaka u koje je zaljubljen.

odnos: Mali A i svi jednodnevni roditelji iz njegovog ranog detinjstva, koji nikako ne razumeju zašto njihovo malo dete izjednačava “laku noć” i “zbogom” i veruje da ih nikad više neće videti nakon što ga spreme na spavanje.

scena: Sahrana dede jednog od likova u čijem telu se A probudio, kada postaje bolno svestan koliko mu nedostaje pripadanje nekoj porodici.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7346-967-6
izdanje na srpskom: Dereta, 2014.
originalno izdanje: David Levithan, Every Day, 2012.
broj strana: 321
naslovna strana: Jana Vuković

* * *

DEJVID LEVITAN (1972)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Karolinin tajni dnevnik

Karolina Prado je brazilska maturantkinja koja sprema prijemni za novinarstvo i želi da dobije Nobelovu nagradu za doprinos smanjenju društvenih nejednakosti u svojoj zemlji i celom svetu. Takođe i za spasavanje brazilskih prašuma, ugroženih bioloških vrsta i uopšte, čitave planete od globalnog zagrevanja i sveopšte propasti. Kao što kaže naziv Karolinin tajni dnevnik, ovaj roman prati razmišljanja i dileme glavne junakinje u formi svakodnevnih dnevničkih zapisa, što mu daje posebnu draž neposrednosti i životnosti.

Karolina gaji simpatije prema siromašnim slojevima stanovništva, iako je ćerka jedinica roditelja iz prilično dobrostojeće srednje klase. Tu se negde nalazi i uzrok mnogih dilema koje Karolina ima o svom mestu u društvu – dok mnogi nemaju šta da jedu ni gde da žive, ona živi sama u stanu koji su joj roditelji kupili i plaćaju joj ličnu kućnu pomoćnicu. I kako sad Karolina da diže svetsku revoluciju za pravednije društvo, a ovamo ima kućnu pomoćnicu? I ne samo to – ista ta kućna pomoćnica potpuno je nezainteresovana za tu njenu revoluciju, jer spokojno veruje da će siromašnima posle smrti pripasti Carstvo nebesko.

Karolina smatra da su njeni roditelji zaostali i konzervativni. Nervira je njihova komunikacija zbog onog što smatra konvencionalnim malograđanskim razmišljanjem, i zbog toga što smatra da je brak prevaziđena vrsta odnosa među ljudima. Karolina se loži na Rika, svog mladog profesora književnosti, smatrajući da treba da je primete stariji jer je zrelija od ostalih. Riko nema nikakav plan da se smuva s njom, ali je zato saleće njen bivši dečko Gigo. On svoj penis od milja zove Libido, zbog čega je Karolina svoju vaginu nazvala Libida.

Karolinu prilično zbunjuje to što se Libido i Libida tako lepo slažu: kako to da ona ne može da odoli nekome tako politički neosvešćenom kao što je Gigo? Kako to da neko toliko prostodušan i neintelektualan može da je dovede do orgazma i da kod nje izazove ljubomoru, to “prevaziđeno malograđansko osećanje”?

Seks je vrlo bitna stvar u Karolininom dnevniku. Kroz ceo roman ona traži svoj klitoris u ogledalu, pa ga nađe, pa uživa u tom epohalnom otkriću. Pored toga, Karolina otkrije i da seks nema baš uvek veze sa zaljubljenošću, ali isto tako i da osećaj sreće u životu ne zavisi uvek od toga da li je neko srećno zaljubljen. Zbog mnogo stvari Karolinin tajni dnevnik je zapravo vrlo feministički roman, hrabro pokrećući neke kontroverzne teme i pitanja na jedan prilično duhovit način. Posebno mnogo ima opservacija i razmišljanja na temu braka i drugih oblika veza i odnosa među ljudima različitog i istog pola.

Problem za razvijanje empatije prilikom čitanja može da predstavlja to što Karolina u dobrom delu romana deluje pomalo ćurkasto, da bi se tek pri kraju pokazalo da je zapravo prilično kreativna i talentovana – uspeva da upiše novinarstvo u konkurenciji 25:1. Sa druge strane, prilično je zanimljivo kako autorka romana Bebeti do Amaral Guržel kroz ceo roman svoju junakinju spušta na zemlju: Karolina koja stalno želi da bude okružena intelektualnom elitom zapravo se najbolje oseća u društvu Izabel i Volfganga, priprostog para koje ona zove “pčelice”; Karolina koja želi besklasno društvo i jednakost među ljudima sanjari o dekadentnom provodu u Parizu; Karolina koja smatra da je liberalnija od roditelja zapravo je često puna predrasuda o drugima i sklona trpanju ljudi u kalupe.

Autorka kroz ovaj roman u komičnoj formi dotiče i neke vrlo ozbiljne socijalne teme u Brazilu, zemlji u kojoj i dalje u zgradama postoje posebni liftovi za poslugu. Žudi, četrnaestogodišnja ćerka Karolinine služavke, zatrudni nakon što je siluje teča kome niko ništa ne može. Odmah nakon spontanog pobačaja, Žudi mora da nađe neki posao jer je “već dovoljno velika” da doprinese kućnom budžetu svoje siromašne porodice.

(centar Kurićibe / foto: www.curitiba-brazil.com)

Posebna zanimljivost ovog romana je što nam pruža jednu nesvakidašnju razglednicu Kurićibe, dvomilionskog glavnog grada brazilske savezne države Parana, dajući nam usput dosta informacija o kulturnoj sceni i prirodnim bogatstvima ove ogromne južnoameričke zemlje.

FAVORITI

ženski lik: Marija Rita, Karolinina pobožna kućna pomoćnica, koja veruje da su knjige nepotrebne jer sve piše u Bibliji, i koja se više uzbuđuje oko toga da li njene kokoške komuniciraju međusobno nego oko toga što joj je rođak silovao ćerku.

muški lik: Zabavni i opušteni Gigo i njegov Libido.

epizodni lik: Sesilija i Evalda, kokoške Marije Rite, čiji međusobni odnos prolazi tokom romana kroz burne uspone i padove.

odnos: Karolinini roditelji koji kriju od ćerke da duvaju i koji su, nasuprot mišljenju svoje ćerke, zapravo sasvim liberalni i srećno zaljubljeni i pored neverstava za koja oboje znaju.

scena: Brakorazvodna žurka drugara Karolininih roditelja, sa ritualnim zajedničkim cepanjem zajedničkih fotografija.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 7
ZABAVA: 9
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-084-8
izdanje na srpskom: Odiseja, 2013.
originalno izdanje: Bebeti Mader do Amaral Gurgel, O diário supersecreto de Carolina, 2000.
broj strana: 251
naslovna strana: Manja Radić Mitrović

* * *

BEBETI DO AMARAL GURŽEL (1954)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Sjaj zvezda na plafonu

Jena ima 13 godina i mama Liv joj umire od raka dojke. Pored svih uobičajenih nesigurnosti koje donosi pubertet, Jena sad mora da se nosi i sa suprotstavljenim osećanjima u vezi s majčinom bolešću – od tuge zbog svega što se dešava, do stida što joj je majka slabo pokretna i ćelava. Brigu o kući preuzela je Jena, ona plaća račune, kuva majci, ide u nabavku s kreditnom karticom – radi mnoge stvari koje deca od 13 godina ne moraju da rade.

Osim mame, Jena ima samo baku i dedu, jer ju je tata ostavio kad je imala samo dve godine i odselio se u Stokholm. Kad Liv počne da biva sve lošije, baka i deda počinju da provode sve više vremena uz nju, što se Jeni ne dopada. Ne želi da prihvati druge ljude u intimnom prostoru koji je 13 godina delila samo s mamom; ne želi da prihvati baku i dedu kao svoju buduću novu porodicu, umesto odlazeće mame Liv.

Protiv mnogo toga što joj se dešava u životu izazvano majčinom bolešću Jena ne može ništa. Dok joj se tako porodična situacija protiv njene volje nezaustavljivo menja, Jeni se dešavaju promene i u društvenom životu. Postepeno se udaljava od svoje dugogodišnje najbolje prijateljice Susane, s kojom je delila status neupadljive devojke koja ne ide po žurkama, i počinje da se zbližava sa Ulis, glavnom ribom iz odeljenja i dušom svih žurki. Ulis se ispostavlja kao mnogo sličnija Jeni nego što je to iko mogao da pretpostavi: obe dele očaj zbog svojih majki, samo na drugačije načine. Obe vezuje osećanje da život nije fer. I zajedničko jedenje palačinki.

Švedska autorka Juhana (ili Johana) Tidel napisala je svoj prvi roman Sjaj zvezda na plafonu kad je imala samo 19 godina. Roman je, doduše, objavljen nekih tri godine kasnije, što znači da je bilo prilike da se u međuvremenu dorađuje i dozreva, ali i pored toga potpuno je neverovatno da neko tako mlad napiše tako zaokružen i ubedljiv roman. To svakako ima veze s tim što je ovo zapravo autobiografsko delo, jer je i autorka sa 13 godina ostala bez majke na isti način kao i Jena.

Pripovedni stil je obeležen prilično neobičnom mešavinom prvog i trećeg lica. Formalno, autorka u romanu koristi treće lice – međutim, toliko je dobro upućena u tok misli glavne junakinje da to zapravo zvuči kao ispovest u prvom licu koja je maskirana u treće lice, jer Jena odbija da prihvati da se to sve dešava njoj: to mora da nije istina, to mora da nije njen život, to ne treba da ispadne tako, to se sigurno dešava nekom trećem, a ne njoj. U suštini, ceo roman je prepričan unutrašnji monolog, i poneki unutrašnji dijalog sa bitnim osobama iz Jeninog okruženja.

Sjaj zvezda na plafonu je istinski potresna hronika suočavanja vrlo mlade ćerke s umiranjem majke, upravo zato što zvuči tako proživljeno i što deluje kao autentični transkript toka misli, otkrivajući nam svu dramu unutrašnjeg sveta deteta kome se dešava nešto toliko neprihvatljivo. Autorka nas duboko uvlači u taj užas Jeninog doživljavanja sopstvene životne situacije kao nečeg potpuno nadrealnog, od čega kroz ceo roman neuspešno pokušava da pobegne.

Pored prenošenja Jeninih emocija vezanih za majku, autorka je vrlo živopisna i upečatljiva u opisivanju njenih proživljavanja vezanih za sopstveni pubertet i status u društvu. Posebno je zanimljiv i inspirativan razvoj događaja u trouglu između Jene, Susane i Ulis. Taj mini esej o evoluciji prijateljstva je takođe jedan od jakih razloga zbog kojih se ova knjiga naprosto mora pročitati, bez obzira na godine čitaoca. A ovo je najkraće i najbolnije poglavlje romana:

FAVORITI

ženski lik: Ulis, direktna, otvorena, saosećajna, ona koja te ne teši samo reda radi, već koja zaista želi da ostane uz tebe jer je to tako prirodno da se uradi kad nekom trebaš, bila to Jena ili Liv.

muški lik: Deka koji Jeni tepa Jena Pena i koji se potpuno slomi gledajući umiranje ćerke.

epizodni lik: Erika, Jenina rođaka koja je oraspoloži i nasmeje na majčinoj sahrani prisećanjem na njihove zajedničke anegdote sa dečacima.

odnos: Prijateljstvo između Jene i Susane/Zuzane, koje prirodnim tokom stvari izbledi jer ih više ne interesuju iste stvari i ne razmišljaju više na isti način; Susana živi zaštićena u kompletnoj porodici i loži se i dalje na konje, dok je Jena ostala bez majke i ljubila se sa dečakom.

scena: Svađa i pomirenje Jene i bake prilikom pakovanja stvari za selidbu.

trejler za roman koji su uradili članovi čitalačkog kluba Mreža B.O.O.K.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 7
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-700-8
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2009.
originalno izdanje: Johanna Thydell, I taket lyser stjärnorna, 2003.
broj strana: 210

* * *

JUHANA TIDEL (1980)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda)

Beverli je nabusita starmala dablinska trinaestogodišnjakinja koja letuje u irskom primorskom mestašcu Tranaroneu, gde upoznaje druželjubivu sanjalicu Elizabet i njenog jedanaestogodišnjeg astmatičnog rođaka Džerarda. Opsednuta naukom i naučnim objašnjavanjem i premeravanjem stvari, Beverli odlučuje da jednog jutra povede detaljno organizovanu ekspediciju na obližnje Gospino ostrvo, na koje je za vreme oseke moguće doći pešice. U ekspediciju pozove Elizabet i Džerarda, a protiv njene volje priključuje im se i nešto stariji Kevin, sin vlasnice lokalne prodavnice.

Beverlina ideja je bila da članovi njene ekspedicije istraže ostrvo, mapiraju ga, zapišu zanimljivosti i vrate se kući pre nego što im plima to onemogući. Ali što je u teoriji bilo dobro i precizno zamišljeno, potpuno je propalo u praksi: Elizabet ugane nogu, stvari u kojima su im bile zalihe hrane nestanu, a nad njih se nadvije oluja u najavi. Jedino što im preostaje je da se sklone u neku kuću koju su uspeli da nađu, na tom ostrvu koje bi trebalo da je pusto.

Kuću zatiču praznu, ali daleko od toga da odaje utisak napuštenosti. Upoznat sa lokalnim pričama, Kevin ima ideju ko bi mogao tu da živi, i to ga ne čini nimalo spokojnim, a svoj strah prenosi i na druge. I zaista, stanarka se uskoro pojavljuje – to je Dimfna, samotna čudakinja koja zavija kroz prozor kao vuk, plesom priziva kišu, kravu zove svojim imenom i pušta je da spava u sobi za goste, a obema mačkama je dala isto ime. Sa takvom jezivom ženom četvoro preplašene dece treba da provedu oluju zarobljeni na zabačenom ostrvu, pri čemu niko od njihovih roditelja nema pojma gde su.

Četiri deteta, tri mačke, dve krave, jedna veštica (možda) je prilično čudan i zanimljiv naslov, ali može da stvori pomalo pogrešan utisak o ovom romanu jer zvuči detinjastije nego što jeste. Ovo nije bajka ni slikovnica za predškolce, ovo je sasvim ozbiljan psihološki roman u kome su svi likovi briljantno portretirani. Autorka Šivon Parkinson je napravila sjajan balans između, sa jedne strane, skoro brutalnog fizičkog realizma smrdljivog znoja, prljavih nožnih prstiju i astmatičnog gušenja glavnih junaka, i, sa druge strane, pomalo nadrealne atmosfere na Gospinom ostrvu. Ovo atlantsko ostrvo bez šume, zaraslo u glog i žbunje, sa debelim fokama i tajanstvenim prisustvom Dimfne čak i kad se ne vidi, i sa bunarom čija voda možda jeste, a možda i nije lekovita, predstavlja inspirativan ambijent u kome se deca otvaraju – jedni prema drugima, ali i prema sopstvenom nesvesnom.

Svako od dece ima neki svoj strah: Beverli se plaši visine i užas je hvata i od silaženja niz dvometarsku stenu; “veliki” Kevin se skupi u drhtavo klupko kad grmi. U početku ekspedicije svi se slažu kao rogovi u vreći i Beverli nikog ne podnosi, ali kako se dešavanja sve više komplikuju, oni počinju da sarađuju i da se bolje upoznaju. U tome važnu ulogu imaju priče koje deca pričaju jedni drugima – bajke koje smišljaju i improvizuju na licu mesta kako bi prekratili vreme i odagnali strah i teskobu. Upravo te priče su posebno lep deo ovog romana. Svaka od njih simbolički predstavlja onog ko ih priča, iznoseći emocije, strahove i skrivene želje pričaoca – uključujući i Dimfnu, koja je čula sve dečje priče i na kraju ispričala svoju, ne manje zanimljivu.

Situacija u kojoj su se zatekli na ostrvu utiče na sve prisutne da nađu snagu u kriznim trenucima i da otkriju neke svoje manje poznate strane, iznenadivši i sebe i druge. Kevin je progutao strah od grmljavine da bi izbavio Džerardovog mačora od oluje. Racionalna Beverli, koja uvek razmišlja jasno i zaokruženo, ispriča neobičnu priču s potpuno otvorenim krajem. Čak i Džonson losion iz Dimfnine kuće možda nije samo običan losion. A Dimfna zaista jeste neka vrsta veštice (možda). Kod Šivon Parkinson je divno što nam ostavlja odškrinuta vrata za zrnce magije; na kraju i Beverli u svom preciznom pogledu na svet prihvata i ono možda, makar u zagradi.

FAVORITI

ženski lik: Svakako Dimfna, žena koja se krije od ljudi, živi s kravama koje ne muze i ceo dan pije čaj s pet kašičica šećera.

muški lik: Mali ali pronicljivi Džerard, na koga se devojčice u početku otresaju i koriste ga kao robovsku radnu snagu, ali na kraju uspe da zaradi njihovu nežnost.

epizodni lik: Feministička princeza iz Beverline priče, koja se izbori za slobodu da sama odluči da li će se i kada smuvati sa spasiocem kome je obećana njena ruka.

odnos: Razumevanje između Džerarda i Dimfne na osnovu zajedničke ljubavi prema mačkama, koje nadilazi i generacijske razlike i čudnovatost situacije u kojoj su se našli.

scena: Neočekivano zbližavanje Beverli i Kevina na plaži sa fokama.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 8
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 86-7781-392-6
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2005.
originalno izdanje: Siobhán Parkinson, Four Kids, Three Cats, Two Cows, One Witch (Maybe), 1997.
broj strana: 225
ilustracije: Dušan Lakićević

* * *

ŠIVON PARKINSON (1954)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Share this:

Share this:

Share this:

Share this:

Share this: