Category Archives: bunt

romani u kojima neko od junaka pokreće ličnu pobunu protiv okruženja u kome živi

Ta mržnja koju seješ

dobitnik godišnjeg priznanja Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji roman za mlade
– najbolji maloletni ženski lik

nominovan za godišnje priznanje Knjigoskopa za 2017. za:
– najbolji punoletni muški lik
– najbolji punoletni ženski lik
– najboljeg negativca
– najbolju originalnu naslovnu stranu

Crna tinejdžerka Star jedini je svedok ubistva svog najboljeg druga Kalila, koga je bez povoda ustrelio beli policajac sa značkom br. 115. To stavlja Star u centar usijanih rasnih napetosti u getu gde živi, a njene izjave pred sudom i u medijima direktno se odražavaju na bezbednost njene porodice i celog geta. Star je pod velikim emocionalnim stresom zbog tragične smrti najboljeg druga koji je iskrvario na njenim rukama, kao i zbog ogromne odgovornosti koju mora da preuzme svojim svedočenjem o tom događaju. U svemu tome ima podršku svoje velike porodice – ali i dečka belca, s kojim se smuvala u mirnoj belačkoj školi u koju su je roditelji upisali nakon što je sa deset godina videla kako joj najbolja drugarica gine na ulici od gangsterskih metaka.

Ta mržnja koju seješ, debitantski roman mlade crnačke autorke Endži Tomas, tematski je jedan autentični roman o životu u zapostavljenim crnačkim kvartovima u SAD, o rasnim predrasudama i napetostima, kao i o bolu koji donosi ulično nasilje – dakle, jedan pravi geto roman. Njegov veliki kvalitet je to što je potpuno operisan od reperske socijalne patetike; ovo je jedan odličan liberalno hrišćanski roman o porodici. Sve ozbiljne stvari koje se u njemu dešavaju prelamaju se kroz (poveću) porodicu glavne junakinje i pokreću duboke emocije između njenih članova, koji su svi jedni drugima podrška.

Kroz odnose u Starinoj porodici upoznajemo lice i naličje Garden Hajtsa, jedne tipične lokalne zajednice (srpski: kraj, komšiluk) sa većinski crnačkim stanovništvom iz niže klase. Naličje ovakvih kvartova/geta je ono što čini dominantnu javnu sliku o njima: ubistva, droga, policijska brutalnost, porodično nasilje, siromaštvo i beznađe. Međutim, Endži Tomas nam ovde pokazuje i nepoznato lice Garden Hajtsa, mnogo vedrije ali nedovoljno vidljivo, zasnovano na vrednostima kao što su: osećaj zajedništva, porodična lojalnost, ljubav, miroljubivost, dobrota, vera u budućnost. Čak je i pitbul Starine porodice jedan hipi dobrica. Ta mržnja koju seješ je priča o jednoj crnačkoj porodici koja se iz geta uzdigla do srednje klase i mogućnosti za bolji život negde drugde, ali njeni osnivači su sada, u svojim zrelim tridesetim godinama, rastrzani između planova za bolju budućnost i lojalnosti starom kraju.

Nisam uspeo da saznam da li taj Garden Hajts stvarno postoji i u kom je gradu, ali to nije ni najmanje bitno, jer je on ovde očito univerzalni simbol. Autorka je uspela da stvori veoma plastičnu sliku ovog napaćenog kvarta, koji je dobio karakterizaciju skoro kao književni lik: nekad mnogo nežan, nekad brutalan, problematičan i sklon samouništenju, ali i s potencijalom za samoisceljenje. Ono što čini taj potencijal za samoisceljenje jeste upravo ljubav, koja je glavna tema ovog romana sa mržnjom u naslovu.

Ljubav pokreće Starinu porodicu i, za razliku od nekih drugih porodica, ona je ljubavlju blagoslovena. U njenoj porodici se greške uviđaju, priznaju i praštaju, a svojim bližnjima se uvek daje podrška. Tako je i Starina majka oprostila njenom ocu vanbračnog sina Sevena, kog je prihvatila kao svog. Star ima jednog mlađeg brata sa istim roditeljima i jednog starijeg sa istim ocem; njen polubrat Seven ima i druge dve polusestre, sa istom majkom. U romanu vlada opšta rodbinska izmešanost, tu je i gomila tetaka, baba, gospođa i ujaka, pa u prvom delu nije uvek lako pohvatati ko je kome šta. Pritom su porodične uloge često zamenjene, pa neretko baba funkcionalno igra ulogu mame, a ujak tate. Ono što izrazito obeležava tu veliku zajednicu jeste čvrsto osećanje lojalnosti i solidarnosti – stvari u koje autorka romana najdublje veruje.  Mogu da ti se dese razne teške stvari u životu, od gubitka deteta ili unuka do toga da ti spale radnju od koje živiš, ali u takvoj mreži ljubavi uvek ćeš moći da računaš na pomoć bližnjih.

Politička dešavanja su važan deo romana, jer to tako mora da bude kad je reč o rasnim nejednakostima i nemirima. Međutim, veština autorke izdiže Tu mržnju koju seješ daleko iznad nivoa političkog pamfleta. Kao sjajna baštinica dobre američke škole kreativnog pisanja, Endži Tomas je precizan posmatrač, ume da bude empatična sa likovima, da pribeleži upečatljiva razmišljanja, osećanja i situacije, i da napiše dobre dijaloge. Njeno pripovedanje u prvom licu, iz ugla šokirane crne šesnaestogodišnje štreberke, potpuno je uverljivo. Nije ni čudo što se sprema ekranizacija ovog romana; ima scena koje potpuno možete da zamislite kao filmske i dijaloga koji mogu u celosti da se prenesu u filmski scenario.


Amandla Stenberg je viđena za ulogu Star u ekranizaciji THUG

Roman uspeva duboko da nas uveri u ozbiljnost rasnih napetosti i obostranih predrasuda, ali izbegava generalizacije; u njemu se sjajne i odvratne osobe mogu naći i među crncima i među belcima, baš kao i među policajcima i među mladim dilerima. Autorka nikome ne sudi i može da razume i vrlo destruktivne emocije, jer sve je to ljudski. Njen roman je toliko hrišćanski da se i u pogovoru na kraju ona na prvom mestu zahvaljuje Bogu. Bio vernik ili ne, čitalac potpuno poveruje njenoj etici, i to je neosporna veličina i majstorstvo ovog debitantskog ostvarenja.

Naravno, i ovde bi čitalac našao stvari na koje može da se požali, pa tako ovde glavni odrasli likovi, Starini roditelji, deluju suviše ostvareni, mudri, puni razumevanja, otvoreni, pravični i nepogrešivo socijalno i emocionalno inteligentni. Takvi se generalno baš retko sreću. Na sličan način je i Starin beli dečko Kris možda malo too nice. Likova je ovde jako mnogo, vrlo su živi i prilično lepo vođeni, ali su neki od njih, poput Kalilove bake, možda malo nepravedno napušteni u nekom trenutku romana. Takođe, čini mi se da nije baš najjasnije rešena motivacija Hejli, Starine bivše najbolje bele drugarice. Stiče se utisak da je ispala stereotipni prikriveni rasista, no zanima me kako ju je Endži Tomas zaista videla, a nisam siguran da sam ukapirao.

No mimo tih detalja, THUG je snažan roman koji se na autentičan način bavi rasnim nasiljem u SAD, koristeći ga kao pozadinu za portret jedne porodice koja se iskreno trudi i jedne devojke koja je shvatila šta je hrabrost. U njemu se na svakih pedesetak strana nalazi neka scena ljudske dobrote koja ozbiljno potera na šmrcanje, a na kraju čitanje završite s radosnim osećanjem da i na zgarištu može cvet da nikne i da su ljudi vredni ljubavi. Kud ćete lepšu stvar za čitanje!


mladi fanovi predstavljaju ovu knjigu u Američkom kutku

ženski lik: OK, stoji sve to da je Starina mama Lisa možda malo suviše savršena, ali ko ne bi želeo baš takvu majku, živu lavicu?
muški lik: Starin najbolji drug i prva simpatija Kalil, jedan vrlo fin momčić u jednom vrlo nesrećnom okruženju, čija tragična senka je bolno prisutna tokom celog romana.
epizodni lik: Kenija, polusestra Starinog polubrata Sevena, nadrkana geto divljakuša koja je dugo odbijala da prihvati Star kao deo proširene porodice, ali je dala vrlo bitnu podršku odluci Star da progovori i kaže sve što zna, čak i kad je to išlo na štetu Kenijinog rođenog oca, lokalnog narko bosa. / počasno pominjanje: Aješa, Kenijina majka, dezorijentisana narkomanka koja zanemaruje svoju decu, ali ih na kraju pusti na slobodu i još se podmetne da zbog toga popije zverske batine od njihovog oca.
odnos: Big Mav i Karlos, Starin otac i ujak, među kojima kroz ceo roman sevaju ljubomorne varnice zato što je ujak potpuno nadomestio oca tokom one tri godine Starinog najranijeg detinjstva koje je njen pravi otac odrobijao; Big Mav je posle nadoknadio te tri godine i časno poneo svoju očinsku ulogu, ali ujka Karlos je zauvek ostao kao drugi ćale, iako je policajac.
scena: Poseta Starine porodice Kalilovoj baki posle pogibije njenog unuka – momenat kada ovaj roman, već na 58. strani, počinje da vam steže grlo i rosi oči.
zanimljivosti:
Roman je pun referenci na hip-hop kulturu, a osnovna inspiracija autorke je muzičko i aktivističko nasleđe Tupaka Šakura. Inače, Endži Tomas i sama ima aktivno repersko iskustvo.
Pored Tupaka, drugi veliki izvor kulturoloških referenci u ovom romanu je Hari Poter, koji takođe govori o rasizmu. Star koristi posteljinu sa znakom Sliterina, hogsvortske kuće koja joj je omiljena zato što su sliterinci puni para.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 10
edukativnost: 8

Aleksandar Gubaš

 

* * *

ona je ovo napisala: Endži Tomas (1988)

* * *

OPŠTI PODACI

autorka: Endži Tomas
naslov: TA MRŽNJA KOJU SEJEŠ
izdanje na srpskom: Urban Reads, 2017.
ISBN: 978-86-89565-48-5
format: 13×20
broj strana: 348
povez: meki
pismo: latinica
naslovna strana: Dragan Lončar
prevod sa engleskog: Miloš Petrik
originalno izdanje:
Angie Thomas, The Hate U Give, 2017.

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Priča za biće vremena

radnja

Posle gubitka očevog prestižnog posla u Silicijumskoj dolini, šesnaestogodišnja Nao mora da se iz SAD vrati s porodicom u Japan. U tokijskoj gimnaziji se nikako ne snalazi, žrtva je užasnog vršnjačkog maltretiranja i, poput svog slomljenog oca, planira samoubistvo. Pre tog čina počinje da piše dnevnik posvećen svojoj fascinantnoj prabaki Điko, budističkoj monahinji.

Desetak godina kasnije, posle razornog cunamija, okean donese dnevnik mlade Nao iz Japana do jednog kanadskog ostrva na Pacifiku, gde ga pronalazi sredovečna književnica Rut. Od tog momenta prepliću se dve glavne paralelne radnje romana: jednu radnju čine dešavanja koja u svom dnevniku opisuje Nao, u prvom licu; u drugoj radnji pratimo Rut i njenog muža Olivera, koji čitaju pronađeni dnevnik i preko njega postaju uvučeni u životnu dramu tinejdžerke Nao, s posledicama i po sopstveni brak.

komentar

Kao što i sam naslov daje naslutiti, Priča za biće vremena (A Tale for the Time Being) kanadsko-japanske autorke Rut Ozeki vrlo je ozbiljan i prilično zahtevan filozofski roman. U njemu se uspostavlja spiritualna transkulturalna veza između zrele kanadske književnice u stvaralačkoj krizi i zlostavljane japanske tinejdžerke na korak od samoubistva. Obe vezuje kulturološka podeljenost između Japana i Amerike i problem uklapanja u aktuelnu sredinu, kao i niz drugih razmišljanja i dilema. Ozeki prepliće njihove dve priče u vrlo složenu celinu kroz koju pretresa nekoliko krupnih filozofskih i etičkih pitanja, no srećom to roman ne čini teško probavljivim, jer sve vibrira, pluta na snažnim emocijama i garnirano je zrncima životnog humora.

Vreme je ključna tema ovog romana – potraga za smislom sadašnjeg trenutka, potraga za svojim sada. Nao nije slučajno dobila to ime – tako Japanci izgovaraju now na engleskom, dakle sada. Ljudi i sve što postoji na svetu definisani su u ovom romanu kao bića vremena, koja imaju svoj vremenski opseg postojanja. Vreme je u ovom romanu na najrazličitije načine izuvijano i izukrštano, kroz dodirivanje i prožimanje dešavanja iz različitih godina i na raznim mestima. Jedan od ključnih momenata u romanu je kad Nao, čiji dnevnik počinje opisom događaja iz prošlosti, tokom pisanja stigne do svog sadašnjeg trenutka – kad i bukvalno pronađe svoje sada, u momentu dok se nalazi pred definitivnim odustajanjem od života.

 

U romanu se ne štedi na fantastici. Kad Nao pukne pod pritiskom bullying-a, ona se popne na školsku klupu i zavrišti tako da njenim zlostavljačima šikne krv iz bubnih opni (malo manga preterivanja nije na odmet). Nao najnormalnije komunicira sa duhom svog deda-ujaka, mladog mirovnjaka i nadarenog intelektualca koji je poginuo kad je prisilno regrutovan u kamikaze. Tekst na poslednjim stranama Naoinog dnevnika u jednom trenutku naočigled Rut nestaje iz sveske, da bi se kasnije opet pojavio, ali sa drugačijim završetkom. Tu je i misteriozna japanska vrana, koja se na Rutinom kanadskom ostrvu pojavila istovremeno sa prispećem Naoinog dnevnika, i za koju se ispostavlja da zapravo motri i čuva Rutin brak.

Ovaj roman je neočekivano zanimljiv i čitljiv esej o vremenu, paralelnom univerzumu i slobodi izbora, ali to nije njegov glavni kvalitet. Ono što ga vozi kao materijal za čitanje jeste njegovo efektno bavljenje temama ljubavi i okrutnosti. U romanu postoji srodstvo u zlostavljanju između Nao i njenog deda-ujaka: nju su školski vršnjaci boli makazama, palili cigaretama i pokušali da je siluju; njemu su vojni treneri mesecima zverski lomili zube i kosti u logoru za obuku kamikaza. Stvari kroz koje su njih dvoje prošli kao žrtve nasilne strane ljudske prirode duboko su ih obeležile. Kontrast između tih događaja i miroljubivog porodičnog zaleđa iz kojeg oboje dolaze čini ovaj roman posebno potresnim.

Roman možemo posmatrati i kao kompetentan uvod u japansku kulturu, iz kojeg saznamo i mnogo fascinantnih stvari o životu u Japanu za vreme fašističkog režima. Po tom bavljenju običnim ljudima pod fašizmom Priča za biće vremena donekle podseća na svojevrsnu japansku verziju Kradljivice knjiga Marka Zusaka. U svom kanadskom toku, roman je i esej o spisateljskom kreativnom procesu (Rut i njen muž iz romana zapravo su autorka i njen muž u “stvarnom životu”), dok u svojoj završnici roman intrigantno pretresa i vrlo zanimljivu temu digitalne anonimnosti na netu. Potpuno jedno šareno, višeslojno, obuhvatno i bogato ostvarenje.

Rečenice Rut Ozeki su smirene i bez egzaltacije, ali upravo ta suzdržanost snažno potcrtava emociju koja se opisuje. Sasvim je očigledno da je ovde autorka jedna zen monahinja (Rut Ozeki se zamonašila tri godine pre objavljivanja ovog romana) – ne samo po temama i tonu, već i po načinu pripovedanja. Priznajem da sam imao problema sa koncentracijom na prvih dvesto strana, dok se situacija prilično polako montirala, jer autorki se nigde nije žurilo, i pritom sam morao da krčim put kroz šumu podataka, reči i imena iz japanskog jezika i kulture (ceo roman ima ukupno 167 fusnota, mahom tumačenja reči na japanskom, ali i pojmova iz kvantne fizike). No čitalački trud dobija nagradu tamo negde posle dvestote strane, kada kreće ređanje sve snažnijih i snažnijih scena i otkrivanje fascinantnih detalja iz porodičnih biografija, i tu onda priča počinje da melje čitaoca, nežno ali nezaustavljivo. Tome doprinosi i činjenica da je Ozeki velemajstor za izgradnju napetosti i plasiranje zlokobnih najava koje vuku na dalje čitanje – a ovaj roman je pun istinski teških situacija. Srećom, svaka od njih ima svoje opravdano mesto, Ozeki ih servira vrlo pristojno i uglavnom ih ne koristi kao povod za patetiku.

Tekst na momente ima težnju da skrene u dominantno pedagoške vode, iz silne želje autorke da kaže što više o Japanu, zen-budizmu, kvantnoj fizici, vegetaciji pleistocena i drugim akademskim temama o kojima razmišljaju njeni pametni likovi. Ume to mestimično da pridavi čitaoca, ali u konačnici nimalo ne kvari buran čitalački doživljaj, jer Rut Ozeki poseduje suptilno umeće da nam na finjaka uvali razornu krvožednu dramu. Možda sam očekivao neki snažniji klimaks na kraju romana, umesto smirenog oticanja drame u razne rukavce paralelnih svetova, pa sam čitanje završio neočekivano suvih očiju – ali možda je to i bio autorkin cilj, da stvari mirno prihvatimo.

ženski lik: Bez ikakve dileme to je Naoina prababa Điko, budistička monahinja od 104 godine koja ima supermoć da kod ljudi probudi dobro i unutrašnji mir, i koja je svojim trajanjem i sama metafora za vreme.
muški lik: Kamikaza Haruki, briljantni i perspektivni mladi intelektualac i pacifista, regrutovan protiv volje, koji se sa 19 godina dobrovoljno prijavljuje na samoubilački let kako bi obezbedio ratnu penziju za majku i mlađe sestre.
epizodni lik: Prodefiluje ih mnoštvo i stvarno je teško nekog posebno izdvojiti, pa neka moj izbor padne na antropomorfnu japansku vranu koja spasava dušu posustaloj književnici Rut.
odnos: Nao i Rut, koje si telepatski uzajamno šteluju narušeni balans u životu, sa vremenskim razmakom od dvanaest godina.
scena: Scena seksualnog i elektronskog nasilja nad Nao u školskom WC-u svakako je jedan od najsnažnijih momenata romana.

zanimljivosti:
Ljubiteljima mačaka ovaj roman će biti posebno interesantan zbog istaknute uloge koje u njemu imaju dve mačke.
Pred kraj Drugog svetskog rata, japanska ratna vlada je porodicama poginulih kamikaza slala kutije u kojima se nalazila samo cedulja na kojoj piše “ostaci”, kao zamena za fizičke ostatke koji nisu mogli da budu nađeni.

emocije: 10
zabava: 8
stil: 9
edukativnost: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

ona je napisala ovu knjigu – Ruth Ozeki (1956)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Rut Ozeki
naslov: PRIČA ZA BIĆE VREMENA
izdanje na srpskom: Booka, 2015.
broj strana: 479
povez: broširani
format: 20 cm
pismo: latinica
originalno izdanje: Ruth Ozeki, A Tale for the Time Being, 2013.
prevod sa engleskog: Aleksandar Milajić
naslovna strana:
Ivan Benussi
ISBN: 978-86-88335-52-2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Crno srce

U savremenoj Evropi, van očiju nas neupućenih smrtnika, besni rat zavađenih rasa crnih i belih veštaca, u čijem središtu je sedamnaestogodišnji Nejtan, pola crn a pola beo, koji ima problema i sa jednima i sa drugima. U Beloj Vrani, prethodnom delu iste trilogije, pratili smo njegovo mukotrpno detinjstvo obeleženo mržnjom, progonom i nepoverenjem kako crnih, tako i belih, sve do momenta kad je Nejtan dobio magijske moći od svog oca Markusa, poslednjeg crnog vešca u Engleskoj.

crno_srce

Crno srce se nastavlja tamo gde je Bela Vrana završila, pa tako na početku romana zatičemo Nejtana kako pokušava da nađe izgubljenog druga i saborca Gabrijela, te da spasi svoju devojku, belu vešticu Analizu, koju drži u zatočeništvu crna veštica Živa. Pored toga, Nejtan pokušava da stekne kontrolu nad magijskim darom koji mu je dao Markus – sposobnošću da se transformiše u krvoločnu zver koja zubima kolje sve što se kreće.

Nejtana do Gabrijela odvodi Nezbit, sluga i saradnik crne veštice Viktorije Van Dal (za prijatelje samo Van), koja je izbavila i izlečila Gabrijela posle havarije u prvom nastavku. Van je pokretačica pobune protiv Saveta belih veštaca, koji se toliko oteo kontroli da su i mnogi beli počeli da se odmeću od njegove vlasti. Formira se Alijansa, borbeni savez svih koji se osećaju ugroženi neograničenom ambicijom Saveta belih: crnih veštaca, odmetnutih belih, meleza koji su pola vešci a pola ljudi… a poziv je otvoren i za Nejtana, jedinog polucrnog/polubelog.

zivotinja

Pristavši da se priključi Alijansi, Nejtan je dobio važne saveznike u akciji za oslobađanje Analize. S njim kreće i Gabrijel, koji je zaljubljen u njega i ljubomoran na Analizu, ali mu pruža podršku iz lojalnosti. Posle krvave akcije spasavanja Analize, Nejtan dobija specijalni zadatak da nađe svog oca Markusa, najopasnijeg među crnima, i privoli ga da se priključi gerilskom ustanku Alijanse pod ratnom komandom Silije, surove Nejtanove bele tamničarke iz prethodnog nastavka.

Tako se u partizanima nađu zajedno Markus, Nejtan, Analiza, Gabrijel, Silija… pravo bratstvo i jedinstvo pripadnika raznih rasa i polurasa, koje progone borci Saveta belih, predvođeni Nejtanovom belom polusestrom Džesikom. Uskoro se razbukta totalni i bespoštedni rat, u kome će Nejtan izgubiti skoro sve, ali će isto tako strahovito ojačati. Sad može da prebije i Siliju.

Drugi nastavak veštičje trilogije Sali Grin obeležen je Nejtanovim odnosom sa dva muškarca, Gabrijelom i Markusom. Gabrijel navodi Nejtana na susret sa drugom stranom svoje seksualnosti, a duboko prijateljstvo njih dvojice vozi ceo roman. U ovom nastavku Gabrijel u potpunosti zablista i opravda potencijal koji mu je kao liku dat u prethodnom nastavku.

homo

Veoma važan deo romana je konačno uspostavljanje odnosa oca i sina između Markusa i Nejtana – odnosa koji, ma koliko čudan bio imajući na umu njihovu situaciju, ipak predstavlja autentičnu ljubav dva poludivlja izgnanika koji dele istu krv. Tako Nejtan konačno stiče istinski identitet Nejtana Markusoviča, kako je sam sebe nazvao u prvom nastavku dok još nije poznavao oca.

Kao i u prvom delu, i ovde je lik Analize slaba tačka, do te mere da se stiče utisak da ju je autorka namerno koncipirala tako kilavu kako bi ismevala konvencionalne ljubavne priče. Kao i u prvom delu, i ovde sve vrvi od surovosti i nasilja, s tim što ovde ima manje mučenja natenane, a više presecanja grkljana po kratkom postupku. Za razliku od prvog dela, ovde ima manje statičnih delova i više kretanja i oznojene napetosti. Sve je nekako ubrzano.

Crno srce je brutalni antirasistički triler u kome najveći deo akcije nastaje interakcijom glavnog lika sa svojim najboljim drugom i harizmatičnim ocem, uz bočnu podršku raznih slikovitih epizodista. No pored toga, ovo je i neočekivano zanimljiv ekološki roman koji na više nivoa slavi organsko jedinstvo s prirodom. U ekološkoj etici Sali Grin likovi nemaju predznak dobrih i loših sami po sebi – njihovi postupci su podstaknuti istim moranjem kao i kod životinja. Vuk ne trga zubima lane zato što se iživljava, već zato što mora nešto da jede; Nejtan ne trga zubima brata svoje devojke zato što je tako u mogućnosti, već zato što je to jedini način da preživi.

lovci2

FAVORITI

ženski lik: Misteriozna Van, inspiratorka ustanka i nenadmašna spravljačica napitaka; neočekivana saveznica koja, za razliku od drugih, nije skupa.

muški lik: Markus, čovek-orao, alfa mužjak ovog romana, spreman da bez razmišljanja odseče uvo sunarodniku koji mu vređa sina po rasnom osnovu.

epizodni lik: Nezbit, dežmekasti ali neverovatno spretni poluveštac koga Van koristi kao najboljeg izviđača; otrovnog je jezika, ali potpuno pogubljen kad mu neko kritikuje kuvarsko umeće.

odnos: Između crnog Markusa i bele Silije – to čudno poverenje između dvoje drčnih, svojeglavih i nadasve iskusnih pripadnika svojih zaraćenih vrsta, koje ide dotle da se Markus samovoljno stavi pod Silijinu komandu i ona mu potpuno veruje.

scena: Svi intimni trenuci između Nejtana i Gabrijela, a posebno zajedničko probadanje dlanova šiljkom, u ritualu u kom je Nejtan pomogao Gabrijelu da povrati izgubljene veštičje moći; ova uzajamna kopulacija drvenim kočićem zapravo predstavlja vrhunski spiritualni seks.

halfwild

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 9
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 5

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-505-2618-7
izdanje na srpskom: Evro-Giunti, 2015.
originalno izdanje: Sally Green, Half Wild, 2015.
broj strana: 365
dizajn korica: Tim Green / Faceout Studio

* * *

SALI GRIN (1961)

Sally Green

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Eleonora & Park

Eleonoru u novoj školi doživljavaju kao debelu crvenokosu čudakinju. Park je kosooki muzički alternativac koji se loži na stripove. Oboje imaju po 16 godina i voze se istim autobusom u istu školu, ali to je otprilike jedino zajedničko što imaju na početku romana, čija radnja se dešava 1986. godine u Omahi, Nebraska.

Eleonora-Park-0000024223198

Eleonora se nedavno doselila u kraj i ne pokazuje da joj je baš stalo do nekih novih poznanstava; oblači se toliko groteskno da i samim svojim izgledom šalje poruku “ne prilazite mi”. Glava njene porodice je nasilni očuh alkoholičar koji premlaćuje njenu majku i zanemaruje decu: Eleonoru, njenu mlađu sestru i dvoje braće, koji svi dele jednu sobu. U njihovoj kući se ne kupuju šampon ni četkice za zube, a za higijenu se koristi najjeftiniji deterdžent sapun. Eleonora nema ni pristojan brus, njen je toliko raspadnut da ga zakopčava zihernadlom.

Parkova porodica je sušta suprotnost: tata mu je bio američki marinac koji je upoznao Parkovu mamu dok je bio na službi u Koreji, pa ju je poveo sa sobom i njihova ljubav cveta i dalje istim žarom kao i kad se Park rodio. Jedine trzavice u ovoj porodici javljaju se između Parka i njegovog oca, koji teško prihvata to što mu je sin mnogo više zainteresovan za ajlajnere nego za sport, i što nikako da nauči da vozi kola sa ručnim menjačem.

15745753

Mrzovoljni Park nije bio oduševljen da bilo ko sedi pored njega u školskom busu, pogotovo kad je ispalo da će to morati da bude baš Eleonora. Prvih par dana u busu među njima nema nikakve komunikacije, ali onda Park provali da je Eleonora krišom zainteresovana za njegove stripove, i tako počne komunikacija koja je u početku dugo vremena bila bez reči i svodila se samo na razmenu stripova i muzike. Mic po mic, oni počnu i da pričaju, pa i da se fizički dodiruju, da bi se na kraju tajno smuvali.

Tako započne jedna užasno intenzivna tinejdžerska veza dvoje školskih frikova, u kojoj zapravo nema mnogo nekih spoljašnjih dešavanja, ali se čitavi kosmosi pokreću iznutra u glavnim junacima. Svet spolja se na najgrublji način upliće u vidu Eleonorinog očuha zlostavljača, koji postane direktna pretnja po njen život, do te mere da Eleonori više nema opstanka u Omahi.

opcije

Eleonora & Park američke autorke Rejnbou Rauel je svesna referenca na Romea i Juliju, počevši od direktnog pominjanja u dijalogu glavnih junaka, pa do dramske postavke sa dvoje tinejdžera koji vrlo burno otkrivaju prvu ljubav kroz vezu neodrživu zbog uticaja odraslih. U suštini, nema ništa banalnije od ovakve priče – međutim, ovo je Rejnbou Rauel, meteorsko otkriće američke književne scene od pre 2-3 godine. Ona je svoju priču o Romeu i Juliji s američkog Srednjeg Zapada ispričala kao izuzetno snažnu dramu o porodičnom nasilju, zanemarivanju, vršnjačkom zlostavljanju, ranjivosti, hrabrosti i prkosu.

Roman je komponovan kao naizmenično premeštanje pripovedačkog reflektora sa jednog na drugi glavni lik i uskakanje “u njihove cipele”, prikazujući nam i kombinujući njihove iste ili različite emocije u istim situacijama. Tako autorka slaže dramatično lep mozaik doživljaja, utisaka i svakodnevnih malih ličnih otkrića i novih iskustava koja čine emotivni svet dvoje originalnih marginalaca: feminiziranog sina marinca i debele zlostavljane džindžerke. Mi kroz taj mozaik otkrivamo svet zajedno s njima.

Posebno fascinantna osobina autorkinog stila je njena taktilnost; mi ovde zajedno sa glavnim junacima potpuno fizički doživljavamo ne samo svaki njihov dodir, već i samu pomisao na njega. Dijalozi su savršeno iskovani, kao i cela dramaturška konstrukcija u kojoj sve nepogrešivo legne na svoje mesto, uključujući i način na koji Parkov ćale na kraju ipak uspe da natera sina da vozi kamionet sa ručnim menjačem.

dodirivanje

Roman je i svojevrstan vodič kroz punk, post-punk i new wave scenu 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, u vreme dok se muzika slušala sa kaseta. Ovo delo je proglašeno za najbolji omladinski roman u 2013. godini, ubedljivo pobedivši na glasanju sajta Goodreads, a u planu je i holivudska verzija, za koju je Rejnbou Rauel pozvana da napiše scenario.

FAVORITI

ženski lik: Parkova mama Korejanka, koja nikako nije podnosila Eleonoru sve dok je nije videla u tržnom centru sa celom njenom nesrećnom porodicom na gomili; tada joj sve postaje jasno i ona postaje Eleonorin anđeo čuvar.

muški lik: Parkov brkati tata marinac, nesrećan što mu sin nije mačo, ali i pored toga dokazano najbolji muški prijatelj na koga Park može da računa.

epizodni lik: Eleonorina majka luzerka, zaglavljena u nasilnoj vezi, nepouzdana saveznica koja će, doduše, diskretno držati ćerki stražu pred kupatilom i prošvercovati nove farmerke za nju, ali je nespremna da do kraja zaštiti Eleonoru od gneva očuha.

odnos: Između Eleonore i njenih mlađih ukućana – odnos koji je s jedne strane obeležen ljubavlju i sapatničkim savezništvom, a sa druge strane oštećen očuhovom manipulacijom njihovom lojalnošću.

grlo

scena: Bilo šta što se između Eleonore i Parka dešava po prvi put: od prvog fizičkog dodira, držanja za ruke, poljupca, vatanja… ali posebno bih izdvojio njihov prvi telefonski razgovor, pun svih onih slatkih i neprijatnih, napetih i blaženih momenata kojima obiluju takve situacije, uz verovatno najbolji i najubedljiviji telefonski dijalog na koji sam ikad naišao u nekom romanu ili filmu.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 8
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7346-966-9
izdanje na srpskom: Dereta, 2014.
originalno izdanje: Rainbow Rowell, Eleanor & Park, 2013.
broj strana: 324
likovno-grafička oprema: Milan Bogdanović

* * *

REJNBOU RAUEL (1973)

4208569

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image

Kako je Dora pobedila stidljivost

Jedanaestogodišnja Dora ima ozbiljan problem sa drugim ljudima: potpuno se oduzme kada pred nekim nepoznatim treba bilo šta da kaže. Međutim, sa životinjama nema nikakav problem u komunikaciji, pa često u mašti beži na zamišljeno ostrvo na kome nema ljudi i na kome se zove Leandra i vodi brigu o svim tamošnjim životinjama.

kako_je_dora_pobedila_stidljivost_vv

Dora živi sa starijim bratom i samohranom majkom, koja se iscrpljuje radeći noćnu smenu u sendvičarnici na štajgi, kako bi prehranila dvoje dece. Budući da su stalno bez para, žive u malom iznajmljenom stanu, a za razliku od svih ostalih njenih drugarica, Dora nema mobilni telefon, što joj takođe ograničava društveni život.

Jednog dana Dora pronađe izgubljenu bebu ježa i odluči da ga odnese u prihvatilište za životinje, jedno privatno imanje van grada. Donevši ježa, naiđe u trenutku kad su vlasnici prihvatilišta doveli jedno napušteno i potpuno isprepadano kuče, koje s užasom gleda u sve ljude. Između Dore i kučeta od samog početka se uspostavi neka tajna veza, i ona postane jedina osoba kojoj kuče veruje.

Ona kučetu daje ime Kočiz i počinje redovno da ga obilazi i vodi u šetnju, sve više se vezujući za njega. Vlasnici prihvatilišta shvataju da će Kočiza sad jako teško dati na usvajanje bilo kome drugom osim Dori, ali ona nema najosnovnijih uslova za to, jer njenoj porodici sad i iz tog malog stana preti iseljenje. Osim toga, majka joj je na rubu živaca jer joj svakodnevno strah u kosti uteruju neki mangupi koji se noću skupljaju na štajgi blizu njenog kioska.

nemacki

Neočekivano, rešenje cele te situacije doneće stidljiva Dora, u momentu kad se u njoj razbukta dotad nepoznata emocija – bes zbog nepravde. U tome će joj se kao najbolji saveznici pokazati Kočiz i ljudi iz prihvatilišta, a zanimljivu ulogu odigraće i ti blejači sa štajge.

Kako je Dora pobedila stidljivost nemačke autorke Betine Obreht je topao mali roman koji se bavi ozbiljnim razvojnim problemom kod mnoge dece. U ovoj priči autorka govori o prevazilaženju stidljivosti kroz brigu o nemoćnijem od sebe – napuštenom psu. Sasvim nenametljivo i bez zrnca patetike, jednostavnim proživljenim rečenicama u prvom licu iz dečjeg ugla, Betina Obreht nam verno oslikava Dorinu blokadu pred drugim ljudima. Nekad su to situacije koje je ispunjavaju čistim užasom, a nekad i oni malo smešniji momenti, ali uvek su u pitanju zaista nelagodne situacije koje čine život neprijatnim, a odrastanje posebno bolnim.

odbijanje

Osim u emotivni, autorka nas lepo uvlači i u svet mašte male Dore, koja od vilinskih konjica tripuje da su kolibriji na tom zamišljenom Leandrinom ostrvu, i koja svojim ribicama smišlja imena Ćeremonijo i Vitelo. Uopšte, životinje su suštinski deo ovog romana, ali ne na sladunjavo izveštačen način, već potpuno realistički, pri čemu dolazi do izražaja autorkino solidno poznavanje psihologije životinja. Svaka Kočizova reakcija opisana je toliko ubedljivo da se nekad stiče utisak da gledamo kućni video sa stvarnim živim kukavnim kučetom. I nije samo Kočiz tako dokumentaristički prikazan – jednako tako lepo možemo da razumemo i ostale životinje i njihove psihološke probleme, kao npr. papagaja koji ima paniku od velikog prostora nakon što je izvađen iz minijaturnog kaveza u kom je proveo život.

Betina Obreht očigledno voli i razume i decu i životinje. Ona nije autorka raskošnog stila i složene dramaturgije; kod nje je sve jednostavno i nepretenciozno, ali vrlo istinito. Zato je Dora junakinja koju morate upoznati.

napustanje

FAVORITI

ženski lik: Dora, bistra i tiha “šaptačica psima” koja se među ljudima kreće podvijenog repa kao i Kočiz.

muški lik: Dorin novi drug Paul, sestrić vlasnika prihvatilišta, koji brine o ćelavom istraumiranom papagaju i majstorski laže pred potencijalnim usvojiteljima kako bi sprečio odvođenje Kočiza.

epizodni lik: Jarac Gotfrid, prgavi rogati stvor koji je terorisao sve što se kreće po prihvatilištu, sve dok se nije vezao za kenguricu.

odnos: Naravno, Dora i Kočiz, dve srodne duše: kao i Kočiz, i Dora je totalno isprepadana od ljudi; kao što su i Kočiza drugi ljudi odbacili, tako je i Doru njen tata ostavio kao malu i nije više dolazio da je vidi.

scena: Kad se Dora prvi put odvaži da izađe na sladoled sa devojčicama iz odeljenja, pa bude žestoko ispaljena.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0021-3
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2013.
originalno izdanje: Bettina Obrecht, ICH WÄR SO GERN … Wie Sophie ihre Schüchternheit vergaβ, 2011.
broj strana: 161
ilustracije: Vukašin Bagić

* * *

BETINA OBREHT (1964)

Bettina Obrecht2

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook straneInstagram profila i YouTube kanala.

Large Blog Image