Banda neželjenih ljubimaca

Od Uglješe Šajtinca, dobitnika Evropske nagrade za književnost, Nagrade „Politikinog zabavnikaˮ, Vitalove i Nagrade Bora Stanković, stiže nam nova knjiga za decu. Romanom Banda neželjenih ljubimaca, u izdanju Izdavačke kuće Pčelica, Šajtinac stilski nastavlja započeto nagrađenim romanom Čarna i Nesvet, koji je takođe objavila Pčelica.

Roman Banda neželjenih ljubimaca privući će pažnju svih čitalaca svojom jednostavnom narativnošću koja ne pretenduje da zbuni i superiorno se nametne. Zapravo, Šajtinac intelektualno bogatstvo svog romana, kao što je to bio slučaj i u prethodnom ostvarenju za decu, u romanu Čarna i Nesvet, zasniva na višeslojnoj priči i motivima koji imaju visok značenjski potencijal. Na taj način roman će se prividno prilagođavati čitaocu nudeći mu onoliko značenja koliko je on u mogućnosti da u njemu prepozna, nijednog trenutka ga ne ostavljajući zbunjenog i sa osećajem da je nešto propustio ili da nije razumeo. Zbog toga je roman Banda neželjenih ljubimaca odličan primer romana koji može imati starosno univerzalnog receptora. Šajtinac je toga svestan i kao autor za sebe kaže da je pisac za decu „svih uzrastaˮ.

Uslovna podela tema na one koje su za decu i one koje pripadaju svetu odraslih romanom Banda neželjenih ljubimaca srušena je kao banalna i površna. Šajtinac ne prihvata odomaćenu tabuiziranost izvesnih tema u književnosti za decu, niti ih eufemizira. Takvim postupkom autor uzdiže male čitaoce dajući im, s jedne strane, mogućnost, a s druge strane, sposobnost da razumeju takozvane velike teme, koje su tradicionalno pripadale svetu odraslih. Bolest, patnja, stradanje, smrt – u ovom romanu su noseći motivi, a tradicionalno su tumačeni kao motivi neprimereni dečjem svetu. Кao antitezu ovih motiva Šajtinac postavlja borbenost, zajedništvo, trud, život, rađanje i time mladim čitaocima prikazuje kompleksnost i punoću doživljaja života, koji nije ni crni ni beo, ni veseo ni tužan.

Priču o napuštenim kućnim ljubimcima, o takozvanoj Bandi neželjenih ljubimaca, Šajtinac smešta u postapokaliptični ambijent bez čoveka. Misteriozna katastrofa koja je uklonila čoveka, ali ostavila njegove tragove, nebitna je kao i njeni razlozi. Bitno je šta se u takvom svetu dešava nakon kataklizme. Dešava se to da je život nastavljen i da teži da se održava. Potrebno je obezbediti elementarne uslove za život – napuniti stomak i pronaći bezbedno sklonište. Кroz niz avantura i avanturica, zgoda i nezgoda, Banda neželjenih ljubimaca dokazuje svojevrsnu inteligenciju života na biološkom nivou koja je od bića o kojima je drugi brinuo stvorila bića koja se bore za svoj opstanak. Nesrećne sudbine pojedinih članova Bande tu su da podsete na prolaznost materijalnog i smrt kao normalan i logičan kraj. Ipak, kompozicionim rasporedom motiva autor postiže da tragične sudbine ne nametnu čitaocu pesimizam. Zbog toga na kraj romana smešta motiv rađanja – umiruća zmija rađa mladunce i time simbolično unosi optimizam, a smrt prikazuje samo kao energiju metamorfoze.

Autopoetičkim uvodom i krajem Šajtinac stvara realni okvir za svoju fikciju. Strašna priča, kako je on na početku imenuje, zapravo i nije toliko strašna. To je priča borbe za život koji pobeđuje. Alegorija o životinjama koje su prepuštene same sebi i bore se za svoj opstanak bez većih problema može se preslikati na svet ljudi. Autopoetički dodatak o dečaku koji je pobedio u velikoj borbi za život daje nam puno pravo za takvo tumačenje.

Aleksandra Bojović

* * *

on je ovo napisao: Uglješa Šajtinac (1971)

* * *

OPŠTI PODACI

autor: Uglješa Šajtinac
naslov: BANDA NEŽELJENIH LJUBIMACA
izdanje na srpskom: Pčelica, 2017.
ISBN: 978-86-6089-724-6
format: A5
broj strana: 156
povez: meki
pismo: ćirilica
ilustrator: Mihajlo Dimitrievski

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image

Zašto volim Rika

prikaz knjige Andreasa Štajnhefela
“Riko, Oskar i tajanstvene senke”

Riko – to sam ja!
Iako sam 40-ak godina starija, u tom sam se dječaku prepoznala. Tako su mi poznate njegove bingo kugle u glavi koje se ustrče i počnu sudarati kada se mozak trudi povezati informacije!
Često sam se pitala je li sa mnom sve u redu kada mi treba više vremena da povežem i shvatim neke stvari koje ljudi iz moje okoline tako brzo ukapiraju i sve im u trenu postaje jasno. Možete li malo sporije, ne razumijem vas – moje je često nepostavljeno pitanje. Riko ga se ne stidi postaviti. Svjestan je svojeg nedostatka ali hrabar i izravan u traženju razumijevanja. On je istinski borac za prava drugačijih i skreće nam pažnju na njihovu potrebu za jasnijom komunikacijom. To što baš nismo bili na tavanu kada je Bog dijelio nadarenost za prostornu orijentaciju ne znači da smo lošiji ljudi i da zaslužujemo porugu. Isto tako, to što nam treba više vremena da nešto razumijemo ne znači da ne možemo naučiti, samo svojim tempom.
Riko ima svoju fotelju za razmišljanje, ja nemam baš fotelju, ali mi, kao i njemu, treba vrijeme koje ću provesti sama sa sobom da primirim bingo kugle u glavi i pospremim ih na prava mjesta. Drugi to odrađuju u hodu i, zapravo, što su većem stresu izloženi i većem bombardiranju informacijama, tim žustrije reagiraju, povezuju prijašnje informacije, iskustvo, spoznaje, s ovim novim i reagiraju u trenutku. Riko i ja smo u toj situaciji totalno zablesirani.

Riko ima i super majku koja mu dozvoljava da se razvija u skladu s mogućnostima i koja nije previše zaštitnički nastrojena… osim što je birala stan od kojeg su, za život važni objekti poput škole ili trgovine pravocrtno udaljeni kako Riko ne bi zalutao i što pri prvom susretu otvoreno govori ljudima da je njezin sin drugačiji.
Stvorila je Riku sigurnu okolinu koja mu ne izaziva stres i frustraciju kako bi mu omogućila svakodnevno funkcioniranje. Svojom tihom podrškom mu je pružila priliku da raste. Upravo iz razloga što je znao da se ima gdje vratiti u sigurnost, usudio se upustiti u istraživačku avanturu koja je od njega zahtijevala da ode na drugi kraj velegrada što je izuzetno zahtjevan i složen zadatak za dječaka poput njega.
Mi, roditelji, od Rikove majke imamo priliku naučiti da ne trebamo djeci servirati gotova rješenja već im samo stvoriti sigurno okruženje i spoznaju da smo tu kada nas zatrebaju. Tada će se usuditi istraživati – i sebe i svoju okolinu.
Divan je i odnos Rika i susjede Daling koju Riko povremeno posjećuje kako bi joj rastjerao „sivo raspoloženje“, dok je ona uvjerena da pomaže njemu time što su njena vrata za njega uvijek otvorena kada je sam i kada mu je dosadno. Lijepo je upravo to što su usmjereni na uzajamno pomaganje prikriveno potrebom da otjeraju vlastiti osjećaj usamljenosti i dosade. U tom odnosu ne znaš tko kome više pomaže – dijete odrasloj osobi ili obrnuto.
Riko je znatiželjno, uporno i hrabro dijete koje se suočilo sa svojim nesavršenostima i unatoč njima super funkcionira. Sretna sam što sam ga upoznala i što nisam jedina na svijetu sa ršumom bingo loptica u glavi.

Feodora Gubaš

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-120-3
izdanje na srpskom: Odiseja, 2014.
originalno izdanje: Andreas Steinhöfel, Rico, Oskar und die Tieferschatten, 2008.
prevod: Spomenka Krajčević
broj strana:
 170
ilustracije: Peter Šesov (Peter Schössow)

najpovoljnija kupovina: sajt izdavača

on je napisao ovu knjigu – Andreas Štajnhefel (1962)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane.

Large Blog Image