Riko – to sam ja!
Iako sam 40-ak godina starija, u tom sam se dječaku prepoznala. Tako su mi poznate njegove bingo kugle u glavi koje se ustrče i počnu sudarati kada se mozak trudi povezati informacije!
Često sam se pitala je li sa mnom sve u redu kada mi treba više vremena da povežem i shvatim neke stvari koje ljudi iz moje okoline tako brzo ukapiraju i sve im u trenu postaje jasno. Možete li malo sporije, ne razumijem vas – moje je često nepostavljeno pitanje. Riko ga se ne stidi postaviti. Svjestan je svojeg nedostatka ali hrabar i izravan u traženju razumijevanja. On je istinski borac za prava drugačijih i skreće nam pažnju na njihovu potrebu za jasnijom komunikacijom. To što baš nismo bili na tavanu kada je Bog dijelio nadarenost za prostornu orijentaciju ne znači da smo lošiji ljudi i da zaslužujemo porugu. Isto tako, to što nam treba više vremena da nešto razumijemo ne znači da ne možemo naučiti, samo svojim tempom.
Riko ima svoju fotelju za razmišljanje, ja nemam baš fotelju, ali mi, kao i njemu, treba vrijeme koje ću provesti sama sa sobom da primirim bingo kugle u glavi i pospremim ih na prava mjesta. Drugi to odrađuju u hodu i, zapravo, što su većem stresu izloženi i većem bombardiranju informacijama, tim žustrije reagiraju, povezuju prijašnje informacije, iskustvo, spoznaje, s ovim novim i reagiraju u trenutku. Riko i ja smo u toj situaciji totalno zablesirani.
Riko ima i super majku koja mu dozvoljava da se razvija u skladu s mogućnostima i koja nije previše zaštitnički nastrojena… osim što je birala stan od kojeg su, za život važni objekti poput škole ili trgovine pravocrtno udaljeni kako Riko ne bi zalutao i što pri prvom susretu otvoreno govori ljudima da je njezin sin drugačiji.
Stvorila je Riku sigurnu okolinu koja mu ne izaziva stres i frustraciju kako bi mu omogućila svakodnevno funkcioniranje. Svojom tihom podrškom mu je pružila priliku da raste. Upravo iz razloga što je znao da se ima gdje vratiti u sigurnost, usudio se upustiti u istraživačku avanturu koja je od njega zahtijevala da ode na drugi kraj velegrada što je izuzetno zahtjevan i složen zadatak za dječaka poput njega.
Mi, roditelji, od Rikove majke imamo priliku naučiti da ne trebamo djeci servirati gotova rješenja već im samo stvoriti sigurno okruženje i spoznaju da smo tu kada nas zatrebaju. Tada će se usuditi istraživati – i sebe i svoju okolinu.
Divan je i odnos Rika i susjede Daling koju Riko povremeno posjećuje kako bi joj rastjerao „sivo raspoloženje“, dok je ona uvjerena da pomaže njemu time što su njena vrata za njega uvijek otvorena kada je sam i kada mu je dosadno. Lijepo je upravo to što su usmjereni na uzajamno pomaganje prikriveno potrebom da otjeraju vlastiti osjećaj usamljenosti i dosade. U tom odnosu ne znaš tko kome više pomaže – dijete odrasloj osobi ili obrnuto.
Riko je znatiželjno, uporno i hrabro dijete koje se suočilo sa svojim nesavršenostima i unatoč njima super funkcionira. Sretna sam što sam ga upoznala i što nisam jedina na svijetu sa ršumom bingo loptica u glavi.
Feodora Gubaš
* * *
on je napisao ovu knjigu – Andreas Štajnhefel (1962)
* * *
OPŠTI PODACI
ISBN: 978-86-7720-120-3 izdanje na srpskom:Odiseja, 2014. originalno izdanje: Andreas Steinhöfel, Rico, Oskar und die Tieferschatten, 2008. prevod: Spomenka Krajčević
broj strana: 170 ilustracije: Peter Šesov (Peter Schössow)
dobitnik priznanja Knjigoskopa za 2016. godinu za najbolji YA roman i za najbolji ženski lik
radnja Provincijski maturant Majki ima dve sestre, mlađu Meredit i stariju Mel, za koje je snažno vezan, pogotovo nakon što je Mel preživela kliničku smrt kao posledicu anoreksije i izgubila godinu u školi. Njihova majka je ambiciozna lokalna političarka koja se kandiduje za Kongres, a otac im je alkoholičar. I sam Majki ima veliki problem sa kontrolom svojih prisilnih radnji i povremeno ga spopadaju suicidalne ideje. Njegov najbolji drug Džered je gej, a Melina najbolja drugarica Hena je Majkijeva višegodišnja tiha patnja. Stvari u Majkijevom privatnom životu se zakomplikuju kada, nekoliko nedelja pre mature, u njihovu školu dođe egzotični Nejtan, za koga se Hena odmah zainteresuje. No to nije sve: u školi i oko nje započinje serija jezivih paranormalnih događaja, u kojima ginu pripadnici lokalne subkulture koje Majkijevo društvo zove indi tipovi. Zato se i Majki i Mel i Džered i Hena usrdno nadaju da će uspeti da maturiraju pre nego što im školu raznese eksplozija kao pre osam godina.
komentar Kad se čita ovako prepričano, radnja Nesovog najnovijeg romana Mi ostali samo živimo ovde zvuči relativno normalno. Ono što se glavnim junacima dešava u glavama i u svakodnevnom životu zaista i jeste sasvim uobičajeno za te godine, sa svom pripadajućom dramskom težinom. Međutim, ono što ovaj roman čini toliko posebnim i originalnim jeste preplitanje ove glavne, intimističke radnje, sa sporednom koja je spektakularna do granice treša, a s kojom glavni junaci imaju samo ovlašne kontakte. U toj bočnoj radnji grupica lokalnih hipstera (tzv. indi tipova) vodi paničnu i očajničku borbu da spasi svet od najezde Besmrtnih, svojevrsnih zombija koji žele da nas pokore.
Indi tipovi ginu kao mušice na prvoj liniji odbrane planete, ali naši glavni likovi o tome saznaju samo ako slučajno prisustvuju nekom događaju koji ne razumeju: sudar sa jelenom zombijem, svetleća devojčica koja protrči pored njih, bina na koncertu koja eksplodira sama od sebe… Ti događaji se ređaju jedan za drugim, ali naši glavni junaci osećaju da oni ipak nisu ti koji su odabrani za taj spektakl. Njihovo je “samo” da izađu na kraj sa frkama u sopstvenom životu, i da se nadaju da sukob Besmrtnih sa indi tipovima neće razneti školu pre nego što dobiju svedočanstva kako bi mogli da upišu faks.
Pored svega toga, Majki ima još jedan problem: uskoro će ostati bez najboljeg druga, jer se ispostavlja da je Džered zapravo bog mačaka, koji će za četiri godine da se vaznese u nebo. U ovom romanu je potpuno sjajno to što sve ove bizarnosti nimalo ne otupljuju vrlo realističnu emotivnu oštricu. To što je Džered bog ne čini ga nimalo manje ranjivim tinejdžerom; jeste da ga njegova božanskost čini posebnim i izuzetnim u odnosu na druge, ali zar nije svako od nas u nečemu pomalo frik?
Ovaj roman je zapravo druga strana medalje klasične young adult literature. U bočnoj radnji Nes se nežno sprda s klišeima mnogih popularnih YA podžanrova (horror, fantasy, distopija), ali ih istovremeno uopšte ne dovodi u pitanje, jer tinejdžeri u sve to veruju, dakle to je stvarno. Nes vrlo saoseća s tim herojima koji su protiv svoje volje odabrani da spasavaju naš svet dok mi smišljamo s kim ćemo na matursku žurku. Oni su preplašeni, nesavršeni, stradavaju, puni su sumnje, ali moraju da iznesu svoju misiju. Kad se na kraju sretnu sa glavnim junacima glavne radnje, ispostavi se da su i indi likovi sasvim obični tinejdžeri sa svojim frkama, a razlikuju se samo po tome što su ravnodušni na maturske rituale, slušaju džez i, dobro, spasavaju svet kad već neko mora. Kada nad zgarištem škole preživela indi heroina Sačel zakuka “Zašto se to uvek nama dešava?”, Mel je saosećajno teši: “Ne brini zbog toga. Svako ima nešto što ga muči.” I to je to: nečiji problem je to što je odabran da se bori sa zombijima i vampirima, dok neko drugi ima roditelje verske fanatike ili lokalnu Hilari Klinton za majku; neki među nama spasavaju svet, dok “mi ostali samo živimo ovde” – ali svi smo u istom emotivnom haosu. Naročito kao tinejdžeri.
Vrlo snažna tematska linija ovog romana je odnos između percepcije sveta mladih i odraslih: svi odrasli u ovom romanu ponašaju se kao da su gluvi za te apsurdne priče tinejdžera o paranormalnim događajima, da bi se na kraju ispostavilo da se svi oni ipak prilično dobro sećaju sličnih događaja iz svoje mladosti. Odrasli u romanu zameraju mladima što se ponašaju kao da su popili svu pamet ovog sveta; s druge strane, Hena se u jednom trenutku lucidno zapita “da li je svest o tome da u neke stvari nisi siguran ono što čoveka čini odraslim?”
Tinejdžerska tuga rastanaka takođe je važna tema ovog romana. Sve likove na kraju romana čeka rastanak jer je škola gotova, oni će otići na studije na različite krajeve SAD, a Džered će posle toga napustiti planetu. Oni će iza sebe ostaviti neke drage osobe da samuju u lokalnom gradiću, kao mala Meredit koju će napustiti i brat i sestra, ili Džeredov otac koji će ostati i bez poslednjeg člana familije. Istovremeno, taj kraj je potpuno otvoren, jer svaki kraj je neki novi početak i nikad se ne može sa sigurnošću reći kojim tokom će stvari krenuti. A ko zna, možda će i Džered na kraju nekako uspeti da izvrda to neumitno vaznesenje.
Mi ostali samo živimo ovde je vrlo originalan i nesvakidašnji maturantski blues, u kome se sasvim prirodno i tečno isprepliću normalno i paranormalno, tvoreći bizarnu, efektnu i potpuno funkcionalnu celinu u koju poverujemo svim srcem. I na kraju, apsolutno moram da se složim sa opisom koji je Guardian dao za ovaj roman: “razorno tužan, urnebesno zabavan i neopterećujuće pametan – ali to je Patrik Nes, pa tako nešto i očekujemo, zar ne?”
ženski lik: Hena, pola Finkinja i pola crnkinja, ne ustručava se da proba sve za šta ima priliku, razvija izuzetno lep odnos s Majkijem i uspeva da se odupre fanatičnim roditeljima. muški lik: Džered, gej bog mačaka i puma, iscelitelj bioenergijom i najbolji drug. epizodni lik: Sačel, protagonistkinja bočne priče, indi devojka koja preživi i rat sa Besmrtnima i emotivne izdaje. odnos: Majki i njegove sestre, trio koji vezuje dirljiva nežnost, briga i poverenje. scena: Sudar s jelenom, koji Majki i Hena prežive držeći se za ruke.
zanimljivosti Sačelin ujak je zombi policajac s otkinutom glavom, koji maltretira Majkija i Henu dok se noću ljube u kolima.
Majkijeva majka i Džeredov otac su politički protivnici i izborni protivkandidati, ali mi do kraja ne saznajemo ko je u kojoj stranci.
Nes u romanu vizionarski predviđa propast Tvitera.
ISBN: 978-86-529-0363-4 izdanje na srpskom:Kreativni centar, 2016. originalno izdanje: Patrick Ness, The Rest of Us Just Live Here, 2015. broj strana: 225 naslovna strana: Walker Books Ltd
strani roman godine za decu
po izboru Knjigoskopa za 2016. godinu
radnja
Već i sam pokušaj da se roman Kockograd Ištvana Lakatoša ukratko ispriča, otkriva nam da je u pitanju potpuno nesvakidašnje ostvarenje. Glavni junak je dečak Zalan, koji je na početku romana najobičnije nestašno dete koje čita stripove, zadirkuje devojčice i provodi sasvim obično detinjstvo, sve dok mu se jednog dana ne obrati tajanstveni starac Stonožac, koji tvrdi da su Zalanovi roditelji kidnapovani i zamenjeni veštačkim kopijama. Stonožac ubeđuje dečaka da krene s njim u potragu za pravim roditeljima u bezdušni grad Kockograd. Zalan usput shvata da nisu zamenjeni samo njegovi roditelji, već i drugi ljudi, pa i životinje, biljke, prirodne pojave, čak i bića iz bajki. Suočen s nasiljem nad svima njima, Zalan se, uz Stonoščevu pomoć, pobunjuje protiv Broja Jedan, koji upravlja Kockogradom i želi da nasilno stvori neprirodno savršen svet.
komentar Kockograd je vrlo izazovan dečji roman, koji mladom čitaocu ne servira prostu jednodimenzionalnu bajku o dobru i zlu, već ga suočava sa celim nizom zamršenih filozofskih pitanja na koja nema jednostavnih i lakih odgovora. Da li je moguće stvoriti savršen svet bez boli, patnje i zla, i da li je takav svet uopšte poželjan i potreban? Da li je poželjna večita mladost i besmrtnost? Da li možemo, i da li uopšte treba da sačuvamo nama poznati svet od promene, nestajanja i pretvaranja u neki drugi svet? Ima li smisla zadržavati postojeće stanje? Sve su ovo pitanja s kojima ni odrasli ne izlaze lako na kraj, a Lakatoš ih u ovoj predivnoj i izuzetno složenoj priči otvara deci ne potcenjujući njihovu pamet i ne čuvajući ih pod staklenim zvonom od izazova i kontradiktornosti sveta. Time Kockograd nadilazi okvire bajke i avanturističkog romana, postajući produhovljena teološka rasprava za decu i odrasle.
U Lakatoševom literarnom svetu božanske osobine imaju i Stonožac i Broj Jedan, ali sa različitim predznakom: jedan je otvoren za raznolikosti, nesavršenosti, promenljivosti i slobodu volje, dok je drugi opsednut mehaničkom savršenošću. Našavši se između njih dvojice, Zalan odrasta u junaka sa jasnom svešću o odgovornosti – prema roditeljima, drugim živim bićima, životnoj okolini i svetu uopšte. Pitanja koja Lakatoš postavlja pred njega, ali i pred sve čitaoce bez obzira na uzrast, ostaju otvorena za lična istraživanja i individualna traganja za različitim odgovorima, i u tome je posebna mudrost ovog s razlogom višestruko nagrađivanog romana. Neodvojivi deo romana čine i originalne Lakatoševe ilustracije koje dočaravaju junake i atmosferu, doprinoseći uspehu ove čudesno pitke mešavine književnosti i stripa.
muški lik: Stonožac, pokretač romana, koji se u ovom svetu pojavljuje kao bradati starac, a u Kockogradu kao pacov Hrsko. ženski lik: Karašumka, samohrana majka gomile vodenih trčuljaka koja ne uspeva da vaspitno izlazi na kraj sa svojom decom. epizodni lik: Zalanov tata, piščev alter-ego, veliki dečak koji voli priče i za svog sina smišlja dogodovštine Brkatog Robota i Pih-pihtijastog Stvora. odnos: Stonožac i Broj Jedan, arhetipski odnos Tvorca i odmetnutog učenika. scena: Sipanje kafe u kockogradski vodovod kroz Stonoščeva usta, dok je on pozajmio usta Zalanove mame da bi mogao da govori.
zanimljivosti
Jedan kratak deo ovog romana je u formi stripa o Brkatom Robotu.
Magična putujuća Stonoščeva kuća krije u sebi i Sobu zaboravljenih igračaka, gde završavaju sve naše igračke koje smo u nekom trenutku detinjstva prerasli i zaboravili.
autor:Ištvan Lakatoš naslov: KOCKOGRAD naslovna strana:Ištvan Lakatoš prevod s mađarskog: Draginja Ramadanski izdanje na srpskom:Odiseja, 2015. broj strana: 258 ISBN: 978-86-7720-130-2 originalno izdanje: Lakatos István, Dobozváros, 2011.
