jedan vrlo fanovski razgovor s Jasminkom Petrović o njenom romanu „Leto kada sam naučila da letim“
Književni događaj leta je svakako izlazak novog romana Jasminke Petrović, o trinaestogodišnjoj Sofiji iz Beograda koja sticajem okolnosti provodi letnji raspust na Hvaru sa dve babe, od kojih je jedna došla u Hrvatsku prvi put posle 26 godina. Autorka ovde za Knjigoskop odgovara na radoznale upite i pojašnjava neke detalje iz romana.
Jasminka Petrović (foto: Violeta Babić)
Roman je pun muških likova koji se zovu Luka. Zašto je zapravo Sofijina mama nazvala sina po svom ujaku?
Kao mala, Sofijina mama Zdenka provodila je leta na Hvaru kod ujaka i tetke. Onda su devedesetih godina počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije i porodične veze su pukle. Zdenka više nije odlazila kod rodbine u Hrvatsku. Ostale su samo uspomene na bezbrižna leta ispunjena radošću i igrom. Kada joj se rodio sin, ona ga je nazvala Luka, po svom ujaku. Na svetu može sve da se prekine, sve osim ljubavi.
U ovom romanu ratne rane na Balkanu polako zarastaju, ali ostaje jedan drugi, sve aktuelniji problem – tiha jeza s kojom su suočeni oni koji nemaju više od koga da pozajmljuju pare. Da li će Sofijin tata dogodine imati para za more?
Uh, koje teško pitanje! Sofijin tata je umetnik koji se nije snašao u posleratnim vremenima. On je senzibilan, širokih pogleda, miroljubiv, a danas su na ceni gromoglasni, sebični, agresivni. Sofijin tata ne uspeva da bude na visini zadatka, ni poslovno, a ni privatno, i to ga razjeda. Poznajem mnoge takve ljude, i sama se nalazim u neprestanom preispitivanju. Kako živeti od kreativnosti, a ne zagaziti ispod svojih moralnih, etičkih i estetskih vrednosti? S druge strane, kako živeti od svoje kreativnosti, a ne pasti na rub egzistencije? U početku sam mislila da ja ne valjam, da negde grešim, da nisam dovoljno vredna… a onda sam shvatila da se iz dana u dan menjaju pravila igre u životu i radu. Stari sistemi se urušavaju, a novi još uvek nisu uspostavljeni i taj međuprostor nas plaši i uzdrmava. Verujem da će nove generacije doneti i nova rešenja, a mi odrasli smo tu da im pomognemo i da ih podržimo. Mogu da mislim kako ova teza zvuči naivno, ali ja sam dečji pisac i verujem u čuda. Prema tome, Sofijin tata će imati para da odvede celu svoju porodicu na letovanje, a gde i kako, domaštajte sami.
Vera i stav prema prolaznosti su dosta bitan motiv u romanu. Sofija za svoju babu kaže da je “ateista i plus je glavna glumica, njoj je uvek najteže”. Međutim, takva žena ima ćerku vernicu. Šta će biti njena unuka?
U ratno i posleratno vreme Sofijinoj mami je bilo teško da živi u Srbiji kao ćerka jedne Hrvatice, i to nekadašnje komunistkinje. Pravoslavna vera joj je dala sigurnost i zaštitu. A šta će biti sa Sofijom kad poraste, najbolje je opisala jedna mudra čitateljka iz Starog Grada: „Sofija je dobra podloga za dobrog čovjeka. Ona je dosta introvertna, nema mnogo prilika da razvija dijaloge, ali je počela kapirat šta su to tolerancija i oprost. To su dvije ključne riječi u životu svakog čovjeka.“
promocija romana u Kulturnom centru Beograda
Ljubav se kao tema ovde provlači na prilično zanimljiv način: zaljubljeni starci koji tuguju za umrlim partnerima su važni nosioci romana, a Sofija čita knjigu “Žil i Džim”. Šta ona treba da nauči o ljubavi tog leta na Hvaru među babama i lavandom?
Hm, još jedno teško pitanje. Ne znam zašto, ali mačke, konji i zalazak sunca, ma koliko su predivni uživo, na fotografijama ispadaju kičasto. Slična stvar je i s ljubavlju. U životu je to najuzvišenije osećanje, a kad ga staviš na papir deluje sladunjavo i njanjavo. Zato nije lako ni govoriti ni pisati o ljubavi. Izdvajam nonine lekcije o ljubavi prema prirodi. Ona nije mnogo putovala u životu, ali ti lepo vidiš iz njenih postupaka da se radi o stanovniku planete. Za nju je svako biće važno – vinovu lozu štiti od puževa, ali puževe ne ubija, već ih vozi kolicima do obližnje livade i tamo ih pušta na slobodu. Mislim da je Sofija naučila da se do ljubavi dolazi ako poštuješ prirodan tok događaja – udah, izdah, dan, noć, mladost, starost, život, smrt…
Sofija često razmišlja u vrlo kratkim slikama i prostim rečenicama. Otkud to?
Mladi danas nemaju živaca za duge opise i velike govorancije, njihova koncentracija traje kratko. Ako želimo da privučemo njihovu pažnju, potrebno je da smo konkretni, jasni, iskreni, duhoviti i da im govorimo o stvarima koje se njih tiču. Mislim da po ovim osnovama valja pisati za decu i mlade. Oni vrlo brzo osete kada neko folira, teško se udube u stvari koje nemaju veze sa njihovim životom. Ovo se najbolje oseća u nastavi. Školski program je sve dalji od đaka i oni gube motiv za učenjem.
Najbitniji lik u odsustvu je Peđa, koji je u romanu prisutan samo kroz SMS poruke. Šta jednog homofoba iz razorenog braka čini toliko bliskim Sofiji i zbog čega bi trebalo da je i nama drag?
Peđa i Sofija se potpomažu. On je ekstrovertan, ona je introvertna. On živi u neskladnoj porodici, ona u skladnoj. On nema razumevanja za druge i drugačije, ona je empatična i tolerantna. Zajedničko im je da su nesnađeni i neprilagođeni. Oslanjajući se jedan na drugog, svako od njih traga za svojim putem.
Koliko mi je poznato, ovo je prvi domaći roman u kome devojčice prde. Da li je to bilo neko svesno pomeranje granica ili prosto spontani uticaj babe?
Stomačne gasove imaju svi ljudi. To je deo naše prirode. Čak postoji i grafit u Beogradu koji kaže: „I žene prde“. Zašto onda ne bi prdeli i likovi u mojoj knjizi?
Scena noćne borbe s nakvašenim tepihom mi je jedna od omiljenih. Da li se ta scena nekad zaista desila i otkud ona u romanu?
Svi događaji i svi likovi u romanu su izmišljeni, pa i scena s tepihom. Istiniti su tek pojedini elementi, ali su oni među sobom izmešani. To je kao kada u fotošopu praviš facu uzimajući oči od jednog čoveka, nos od drugog, usta od trećeg itd. Na kraju dobiješ sasvim novi lik. E, baš mi je drago da ti se sviđa ta scena s mokrim tepihom!
foto: Vodič za roditelje
Kako čitaoci tinejdžeri razumeju odnose i motive u ovom romanu? Šta ih najviše intrigira i privlači?
Za sada mi je najzanimljivije da većina mladih čitalaca ima doživljaj da je roman napisan upravo o njima. Jedni se čude kako sam znala šta je u njihovoj glavi. Drugi su vrlo zadovoljni, jer sam baš njih uzela kao uzor. Ima i onih koji su ljuti, jer veruju da sam vodila tajne razgovore s njihovim bližnjima, pa sam te pojedinosti nečasno stavila u roman – a nisam, majke mi!
Vrlo karakteristično Sofijino zapažanje u romanu je da trajekt sa visine podseća na mobilni telefon. Kako biste vas dve izdržale tri dana bez smartfona i fejsbuka? Ima li tu neke bitne razlike među vama?
Po meni je internet treći važan izum na svetu, posle točka i električne energije. A pravo da ti kažem, jedva čekam kad će već jednom i ta teleportacija!
razgovarao: Aleksandar Gubaš
* * *
Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.
