Monthly Archives: January 2015

Rez!

Torstai je petnaestogodišnji momak čiji je životni san da postane filmski reditelj. On razmišlja u kadrovima i doživljava svet kao deo filma koji mu se dešava. Nezgoda je što taj film nije nimalo prijatan – roman Rez! finske autorke Hane Marjut Martile prikazuje Torstaijevu porodicu na rubu potpunog raspada. I mama i tata su teški alkoholičari, dok je Torstaijeva godinu dana starija sestra Tarina problematična tinejdžerka koja se druži s narkomanima, vodi maloletničku bandu i sa 14 godina je rodila dete nepoznatog oca, koje je odmah po rođenju dato na usvajanje.

Rođenje Tarininog deteta je delovalo kao zvono za uzbunu i roditelji Torstaija i Tarine pristali su da se podvrgnu terapiji antabusom, pilulama posle čijeg uzimanja telo tokom naredna 3-4 dana jako burno reaguje na alkohol. Međutim, uskoro su uveli običaj da antabus uzimaju samo ponedeljkom, kako bi u petak mogli da se zverski napiju. Tako se njihov život pretvorio u nestrpljivo iščekivanje petka, a tata je posle oduzimanja Tarinine bebe potpuno zanemeo i zakucao se u sofu iz koje ne izlazi i ne progovara ni reč.

Torstai spontano preuzima ulogu glave porodice, kao najtrezveniji i najodgovorniji u celoj situaciji. On prihvata specijalno zaduženje da snabdeva sestru kondomima i vodi računa da ona svako jutro ima kontraceptivnu pilulu kraj uzglavlja. Frka nastane kad ga Tarina obavesti da je, i pored svih tih mera predostrožnosti, ona opet trudna. Rođenje tog deteta bi do kraja razorilo porodicu, jer bi socijalni radnici imali mnogo razloga da im uvedu razne specijalne mere, a oduzimanje još jedne bebe ne bi podneli ni Tarina ni njen tata, koji je i sam bio odbačen kao beba.

Tarina je trenutno u vezi s Koljom, sitnim mafijašem poreklom iz neke ruske nedođije, i rešila je da ovaj put zadrži dete. Kolja želi da je oženi i upada im u kuću sa gomilom ukradenih stvari kao darovima za svakog, među kojima su najproblematičniji jedno malo crno štene – i flaša votke. To štene i ta flaša votke, doneta pre petka, dakle u četvrtak (četvrtak se inače na finskom kaže torstai), postaju okidač za eksplozivan razvoj situacije u kulminaciji romana.

Rez! je socijalna drama koja govori o veoma mučnim stvarima i ljudima koji se obično posmatraju kao društveni gubitnici. Svetlo u tom alkoholičarskom mraku bacaju Torstaijev entuzijazam i neugasli ostaci ljubavi koja ipak uspeva da opstane među članovima ove nesrećne porodice. Torstai je potpuno svestan depresivne porodične situacije, ali ne želi da ga socijalni radnici i okolina sažaljevaju. Trudi se da stvarima prilazi sa što manje emocija i na što operativniji način, usmeren na praktično rešavanje problema. No to nije nimalo jednostavno.

Atmosfera i rečnik romana uopšte nisu lepi ni prijatni: roditelji se međusobno biju čekićem; Torstai se potuče s majkom oko flaše votke, a Tarina joj se obraća izrazima kao što su “začepi, kravetino, i šljokaj”; na svakoj strani romana ima po nekoliko sočnih psovki. Ko ima želudac za takve stvari, ispod ove vrlo grube površine prepoznaće neuništivu potrebu za ljubavlju i želju da se ne odustane od snova.

Struktura romana povremeno oponaša filmski scenario i knjigu snimanja, opisujući kako Torstai vidi ono što se dešava. Posebna zanimljivost romana je što kroz njega sve vreme Torstai, koji pripoveda u prvom licu, upoznaje čitaoce sa raznim pojmovima iz filmske produkcije i teorije filma, kao i sa ostalim manje poznatim pojmovima i stranim rečima koje se pominju. Rez! je delo koje nudi mnogo razloga za čitanje svima koje interesuje kad se o teškim temama govori iz drugačijeg ugla.

FAVORITI

ženski lik: Moza, hipi tinejdžerka sa smešnim pletenicama koja volontira u centru za brigu o napuštenim životinjama i koja na prepad uvali Torstaiju jezik u usta.

muški lik: Torstai, pre vremena sazreli budući filmski reditelj koji, statistički gledano, ima izuzetno male šanse da uspe u životu kao dete iz autsajderske porodice, ali to ne umanjuje njegovu rešenost.

epizodni lik: Liza, socijalna radnica kojoj je dodeljena Torstaijeva porodica na staranje; ona se u romanu nijednom ne pojavljuje direktno, ali je Torstai često pominje i doživljava kao prvu osobu iz socijalnih službi s kojom uspeva da nađe zajednički jezik.

odnos: Torstai i Tarina, odnos u kome mlađi brat odgovorno vodi računa o blesavoj starijoj sestri i o njenoj kontracepciji.

scena: Završni okršaj Torstaija s majkom, iscrpljujuća bitka dva ravnopravna protivnika gonjena različitim vrstama očaja.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 6
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 10

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-716-9
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2009.
originalno izdanje: Hanna Marjut Marttila, FILMI POIKKI! Ensi-ilta tänään torstaina, 2007.
broj strana: 221

* * *

HANA MARJUT MARTILA (1961)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Hedviga i Maks-Ulov

Ponekad je stvarno teško neku knjigu posmatrati kao dečju literaturu samo zato što su glavni likovi deca, kad ista ta knjiga može da pruži toliko zadovoljstva i odraslom čitaocu. Hedviga i Maks-Ulov švedske autorke Fride Nilson upravo je jedna od takvih knjiga, i jedan je od glavnih razloga zašto sam uopšte pokrenuo ovaj blog.

Glavna junakinja Hedviga i njena najbolja drugarica Linda idu u drugi razred osnovne škole negde u pitomim seoskim predelima Švedske. Na početku školske godine devojčice u školi zahvatila je konjska groznica: sve se igraju konja i maštaju o tome da nabave nekog, u čemu Hedviga nije nikakav izuzetak. Toliko je navaljivala da joj roditelji kupe konja za jahanje, da joj je jednog dana tata, kao neku vrstu zamene, kupio magarca po imenu Maks-Ulov, jer nije imao para za konja a hteo je da obraduje ćerku.

O kakve li pogreške! Hedvigino razočarenje je dvostruko – ne samo što za nju magarac nije ni približno kao konj, već je Maks-Ulov jedan sasvim strašan magarac: nepoverljiv je, nasilan, bučan i prilično ćaknut. U odbranu Maks-Ulova treba reći da prethodni gazda uopšte nije dobro postupao prema njemu, pa je zato ovom zlostavljanom magaretu jako teško da veruje ljudima. Jedino što mu se sviđa kod ljudi su vatre koje oni pale i na koje on voli da njače.

Hedviga od sramote ne sme da kaže u školi da je dobila magarca, pa izmišlja priču da je Maks-Ulov njen novi komšija koji ima tri bela konja. Tako odmah postane glavna zvezda među devojčicama u školi, koje počinju da joj se šlihtaju i da je podmićuju, ne bi li ih upoznala s tim zanimljivim komšijom koji bi im dao da jašu te divne bele konje. Ali time se Hedviga upliće u laži koje dovode do dramatičnih posledica.

Kad je laž konačno razotkrivena, Hedviga postaje predmet opšteg izrugivanja u školi, u čemu je najglasniji siledžija Alfons. Njegovo grubo zadirkivanje je u jednom trenutku toliko izbezumilo Hedvigu da mu je u nastupu besa polomila nos. Osvetoljubivi Alfons joj tada život pretvara u pakao: svakog dana mora da beži od njega koliko je noge nose, kako je ne bi pretukao ili joj na neki drugi način napakostio. Učitelj je tu nemoćan da bilo šta spreči.

Da jad bude veći, nevoljeni Maks-Ulov na početku zime jednostavno pobegne od kuće i zameće mu se svaki trag, a Hedvigu grize savest jer misli da je magarac pobegao zbog njene mržnje. Biće to za Hedvigu jedna vrlo teška zima, ali proleće će doneti srećan rasplet, u kome će se, sasvim neočekivano, kao Hedvigin spasilac pojaviti Toni, njen brat od ujaka, koji ima 15 godina, vozi motor i prkosi društvenim pravilima.

Ova knjiga mi je bila najdraži poklon za 49. rođendan. To je jedno izuzetno slatko, zabavno i toplo ostvarenje koje vas potpuno uvuče u psihološki mikrosvet male Hedvige i njenih vršnjakinja i vršnjaka. Ovo remek-delo Fride Nilson nepogrešivo vraća čak i vrlo odrasle čitaoce u ono nevino vreme kad su i oni razmišljali i osećali kao Hedviga. Kad su i oni bili fascinirani govancima raznih životinja, od insekata do konja. Kad su i oni preko letnjeg raspusta sakupljali uginule životinjice pa ih sahranjivali u dvorištu, pri čemu je posebno zgodno ako treba da sahranite pregaženu zmiju, jer je spljeskana pa ne mora da se kopa duboko.

Frida Nilson ume da nam predstavi dečji način razmišljanja na izuzetno duhovit i saosećajan način, bez izrugivanja i sa punom svešću o dubini drame koju deca proživljavaju u raznim situacijama, čak i kad one spolja izgledaju neodoljivo smešno. Posebno je zanimljiv njen pripovedački stil zasnovan na detinje kratkim, ali vrlo efektnim i mudrim rečenicama, među kojima je teško naći neku sa više od deset reči.

FAVORITI

ženski lik: Hedvigina mama, bivša buntovnica i rokerka, koja je ne samo dobra majka, već i sjajna tetka i dobar psiholog, i koja će bratancu Toniju lukavo pomoći da se pomiri sa roditeljima.

muški lik: Pored, naravno, Maks-Ulova koji je ukrao ceo šou, treba svakako pomenuti i Hedviginog tatu, veselog i emotivnog dobricu koji svojoj ćerki tepa “račiću moj” i mnogo pati što je Hedviga upala u nevolje zbog magarca kojeg joj je kupio.

epizodni lik: Toni, klipan velikog srca, za koga rođena majka strepi da li će u ključnom trenutku na crkvenoj svečanosti nazvati sveštenika “Guzice”.

odnos: Hedviga i Toni; ona isprva ne podnosi brata od tetke jer je grub i drobi joj šaku prilikom rukovanja, ali na kraju romana bratsko-sestrinska ljubav procveta, on postaje njen idol, a ona njemu postaje osoba pod specijalnom zaštitom.

scena: Kad komšija Karl-Erik pošalje Hedvigu po krompir, a nju u prodavnici počnu da dozivaju kesice slatkiša kao sirene sa hridina.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 10
STIL: 10
EDUKATIVNOST: 6

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-529-0043-5
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2013.
originalno izdanje: Frida Nilsson, Hedvig och Max-Olov, 2006.
broj strana: 147
ilustracije: Marina Milanović

* * *

FRIDA NILSON (1979)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Kazanska zvezda

Kazanska zvezda, roman poznate austrijsko-britanske književnice Eve Ibotson, još je jedan iz njenog bogatog opusa čija radnja je smeštena u raskošnom carskom Beču početkom 20. veka, uoči Prvog svetskog rata, za vreme duge vladavine cara Franje Josifa. Takođe, još jedan je iz njenog opusa koji se bavi vrtoglavim obrtima sudbine u životu dece bez roditelja.

Glavna junakinja je Anika, dete iz korpe, koju jednog dana u crkvi nalaze Eli i Zigrid, kuvarica i služavka u kući pomalo rasejanih bečkih profesora. Eli je, uz Zigridinu pomoć, nastavila da se brine o devojčici kao najbolja prava majka i da je podučava raznim veštinama u kuhinji. Mala Anika je tako postala velecarica u spremanju sosova, pečenja, kolača i svakojakih đakonija, pa su joj na kraju poverili da već sa 12 godina potpuno sama spremi božićnog šarana, po jednom zaista komplikovanom porodičnom receptu.

Anika je uspešna i u osvajanju naklonosti drugih ljudi, čak i u rivalskoj porodici Eghart. Tako je uspela da stekne ključne simpatije nekada bogate Eghartove baba-tetke, kojoj je pravila društvo poslednjih mesec dana njenog usamljeničkog života. Zato joj je starica testamentom ostavila svoj sanduk s nakitom koji je dobijala na poklon dok je bila zvezda tadašnjeg šou biznisa (među nakitom je i famozna Kazanska zvezda iz naslova).

Anika zaista obožava kuhinju i Eli i Zigrid i sve druge oko sebe, ali zna da je usvojena i sve vreme zamišlja povratak svoje biološke majke, kao savršene osobe iz fantazije koja će jednog dana zaista doći, sa dobrim objašnjenjem. I kako narod kaže, budi oprezan sa željama jer bi ti se mogle ostvariti – nedugo nakon nasleđivanja sanduka s Kazanskom zvezdom, po Aniku jednog dana stvarno dođe jedna otmena žena, frau Edeltraut fon Tanenberg, sa dobrim objašnjenjem i potvrdom o majčinstvu. Frau fon Tanenberg odvede Aniku od pomajke Eli, koja ostane potpuno slomljenog srca, kao i svi ostali koji su poznavali Aniku.

Na imanju fon Tanenbergovih Anika pokušava da se snađe u iznenada ostvarenom snu, u kome sve izgleda savršeno osim što je ne puštaju u kuhinju, jer zaboga, ona ne sme da se bavi nikakvim poslovima, ona je sad jedna od fon Tanenberga! Anika se na imanju najviše zbliži sa Zedom, mladim Cigom konjušarem koji se brine o rasnom konju Roku.

Međutim, uskoro Anika počinje da primećuje pukotine u raju. Plafon u njenoj sobi prokišnjava; zidovi u dvorcu fon Tanenberga imaju tragove slika koje su tu doskora stajale, a sad ih nema nigde; njena majka često putuje okolo s Anikinim tečom, obavlja neke zagonetne poslove, potpisuje neke zagonetne izjave i ugovore… i uskoro se Anika nađe u veoma lošoj situaciji, u kojoj će joj zatrebati pomoć svih dragih ljudi iz prošlog života u Elinoj kuhinji, kao i Zeda sa Rokom.

Autorka Eva Ibotson nam s neskrivenom radošću opisuje detalje lepršave atmosfere Beča iz 1908. godine, od detaljnih recepata za sosove do vrste koraka koje izvode konji carske ergele. U takvu atmosferu smestila je Aniku i ostale drage i pomalo smušene likove, i bacila ih u neplaniranu avanturu koja zahteva dosta lične hrabrosti svih kojima je stalo do Anikinog dobra. Kazanska zvezda je zabavna i duhovita bečka pustolovna razglednica u kojoj konji paradiraju na dve noge, drčni pubertetlije pozivaju na dvoboje, a ljubav i dobrota glavnih likova svetlucaju kao austrougarski nakit.

Ovaj roman vešto priziva čulne utiske i sećanja iz spokojnog detinjstva. No da bi detinjstvo bilo blaženo i blještavo kao carski Beč, nije neophodno da zaista budeš u carskom Beču – Eva Ibotson hoće da nam kaže da je svako ko raste okružen ljubavlju i brigom srećnik kao i žitelj Beča iz ovog romana. Ona nam ovde liberalno provlači i tezu da za srećno detinjstvo nije neophodno da te podižu osobe različitog pola, jer Eli i Zigrid to definitivno nisu, ali su ipak stvorile Aniki pravi dom – zaštićeno i podsticajno okruženje za kreativan rast. Ljubav je zapravo stvorila Anikin doživljaj Beča.

FAVORITI

ženski lik: Anikina drugarica Paulina, koja skuplja novinske isečke o postupcima koji su zahtevali veliku ličnu hrabrost, sve dok i sama ne bude u prilici da pokaže isto takvu hrabrost kao iz novina.

muški lik: Roko – doduše, nije čovek već mlad pastuv, ali ima karakter i ličnost.

epizodni lik: To je zapravo kolektivni lik – grupa zubara koji se nalaze na opravku u banji Bad Hozenfeld (gde se odvija jedan deo romana), i koji služe kao važan lokalni izvor informacija i tračeva.

odnos: Zed i Roko, dečak i njegov konj.

scena: Akcija spasavanja Anike iz sadističkog ženskog internata u kom je bila zatvorena u drugom delu romana.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 8
ZABAVA: 8
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 8

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-092-3
izdanje na srpskom: Odiseja, 2014.
originalno izdanje: Eva Ibbotson, The Star of Kazan, 2004.
broj strana: 400
naslovna strana: Nikola Korica

* * *

EVA IBOTSON (1925-2010)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Kuvar, balerina, kosooki i babin duh

Kuvar, balerina, kosooki i babin duh je neobičan distopijski roman čiji naslov u ovom slobodnom prevodu može da zvuči pomalo zbunjujuće (u originalu: Wir traffen uns, wenn alle weg sind, što zapravo znači Vidimo se kad sve prođe). Ovaj roman je zanimljiv po strukturi, zapletu, izboru mesta i glavnih junaka, ali ponajviše po tome što većina likova ima ograničen rok trajanja, jer posle dužeg ili kraćeg vremena nestanu iz romana – naime, bukvalno ispare.

Pripovedač u prvom licu je Mojmir Demeter, osamnaestogodišnji romski momak koji živi u sirotištu i često trpi uvrede kao Ciga. No on se ne da omesti i kroz život ga vodi strast prema kuvanju, pa je nedavno uspeo da nađe fin posao u jednom restoranu u Pragu. Jednog dana direktorka sirotišta pošalje mladog Mojmira da obiđe staru dobrotvorku koja njega voli najviše od sve domske dece. Došavši u planinsku kuću kod gospođe dobrotvorke, koju Mojmir zove Baja Kalomaja, on shvata da Baja umire od galopirajućeg raka sa metastazama svuda, i da treba da ostane uz nju i olakša joj poslednje preostale nedelje života.

Dok neguje Baju Kalomaju u izolaciji u planini, u svetu oko Mojmira počinju da se dešavaju nezaustavljive promene: zavlada planetarna epidemija nekog virusa koji uništava svakog zaraženog čoveka tako što ga potpuno dezintegriše – čovek nestane kao dim, ostane samo prazna odeća. U roku od nekoliko nedelja civilizacija kakvu znamo se raspadne, jer ispare ljudi na svim mestima koja održavaju sistem. Svi ljudi koje je Mojmir poznavao ispare, a njegovom najboljem drugu se zatre svaki trag. Na kraju i Baju Kalomaju dokusuri rak, posle duge i teške agonije, i Mojmir ostane potpuno sam na svetu.

U nastavku romana, tokom svog lutanja kroz opustošenu Češku i avetinjski Prag, Mojmir susreće razne čudnovate preživele, da bi u nekom trenutku dobio dvoje neočekivanih saputnika: Džesika je godinu dana mlađa balerina koja se ne odvaja od perike, a Vašek je drčni desetogodišnji vijetnamski deran koji psuje kao kočijaš. Problem nastaje kad se Džesika zapravo dopadne Mojmiru, ali njihov odnos je jako opterećen time što on nju strašno fizički podseća na majčinog ljubavnika, koji ju je silovao kao dete i zbog kog je odsekla kosu i pobegla od kuće.

Pritom, mali kosooki Vašek, koji ima samo 10 godina ali je prirodno talentovani mangup šarmer, uspe u potpunosti da preotme Mojmiru i ono malo Džesikine pažnje. Putovanje ovo troje kroz postapokaliptičnu Češku biće obeleženo sukobima, tragedijama i gubicima, i biće jako teško posle svega izgraditi nešto lepo i pozitivno u opustošenom svetu. Ali dobra stvar u celom tom resetovanju prošlog života je to što su resetovane i loše stvari kao što je Džesikin očuh.

Češko-nemačka autorka Iva Prohaskova nas kroz ovaj roman vodi vrlo dinamično, sa čestim izmenama mesta i likova, jer likovi u ovom romanu nisu trajni i gase se jedan za drugim, a Mojmir mora stalno da traži nekog drugog kao oslonac kad mu prethodna osoba ode u dim. Odnosi koje uspostavlja s tim nepostojanim likovima su izuzetno zanimljivi, i u njima ima krajnje nežnih, ali i vrlo surovih momenata. Prohaskova prilično ogoljeno i naturalistički opisuje Mojmirovo okruženje kao svet u kome vršljaju naoružani ludaci bez kontrole, trotoarom teče krv iz razbijenih dečjih glava i rane na deci se ušivaju bez anestezije. I majčini ljubavnici siluju maloletne pastorke. Zbog prilične surovosti, nekim čitaocima verovatno neće prijati određeni delovi ovog romana. I rečnik likova je često vrlo grub i krajnje politički nekorektan, sa gomilom psovki i uvreda po rasnoj osnovi.

Ali upravo ta oslikana grubost deo je poetike Prohaskove, koja tom prikazu uništene civilizacije suprotstavlja Mojmirov princip “ako si izgubio kola, ali ti je ostao konj, ne kukaj već budi srećan”. Istina, posle gubitka celog prošlog života prilično je teško biti srećan. Ipak, može da ti olakša ako umeš da uživaš u kafi sa čokoladnim bombonama kojima je istekao rok trajanja. Ili još bolje, ako umeš da kuvaš kao Mojmir. A kad istekne rok svim proizvodima preostalim iz doba kad su fabrike radile, super je ako imaš psa koji lovi zečeve. Mojmiru nije ostao konj, ali jeste pas. I još ponešto.

FAVORITI

ženski lik: Baja Kalomaja, baba koja sve vidi, Mojmirov anđeo čuvar.

muški lik: Martin Martin, čovek koji uzima baterije iz napuštenih prodavnica da posle apokalipse okiti svoj dom svetlećim zvezdama, i koji skuplja i uništava zaostale puške da ih ne nađu preživela deca.

epizodni lik: Pepa – neki frik koji se ne pojavljuje lično u romanu, zna se samo da neko naoružan upada u napuštene praške stanove i rafalom ispisuje ime Pepa po klaviru.

odnos: Pokroviteljsko-majčinski odnos Džesike prema Vašeku i njegovo pretpubertetsko muvanje Džesike.

scena: Mojmirovo samostalno organizovanje sahrane Baje Kalomaje na groblju po njenoj poslednjoj želji, za šta je imao rok od samo tri dana pre nego što leš počne da smrdi, a on jadan nije umeo ni kamionet da vozi.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 9
ZABAVA: 8
STIL: 9
EDUKATIVNOST: 7

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7720-076-3
izdanje na srpskom: Odiseja, 2011.
originalno izdanje: Iva Procházková, Wir traffen uns, wenn alle weg sind, 2006.
broj strana: 306
naslovna strana: Tihomir Čelanović

* * *

IVA PROHASKOVA (1953)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Devojčica sa Ostrva duhova

Severnoamerička književnica Luiza Erdrič potiče preko dede iz indijanskog plemena Odžibva, koje je živelo uz obale Gornjeg jezera, na granici SAD i Kanade. Njen roman Devojčica sa Ostrva duhova govori upravo o životu ovog plemena sredinom 19. veka, u vreme dok je većina članova plemena još uvek vodila tradicionalan način života, ali su već postojali mnogi kontakti s belim hrišćanskim misionarima, u to vreme uglavnom Francuzima.

Glavna junakinja romana je sedmogodišnja Omekejes (Mala Žaba), devojčica koja je kao beba jedina preživela epidemiju velikih boginja u svom rodnom selu, pa ju je usvojila druga indijanska porodica kao svoje dete. Roman prati jedan godišnji ciklus u životu ove nove porodice – godina koja je trebalo da bude godina kao i svaka, sa sezonskim seobama u sezonske nastambe i redovnim sezonskim radovima u prirodi, jedan od redovnih godišnjih ciklusa u prirodi i ljudskoj zajednici. Međutim, usred najgore zime porodica male Omekejes bude pogođena novom epidemijom velikih boginja koje su doneli beli doseljenici. Ova epidemija će zauvek izmeniti tu porodicu, a Omekejes, koja je stekla imunitet, u jednom trenutku biće dovedena u situaciju da sama mora da brine o svima, pri čemu neće uspeti sve da spasi.

Ovo dramatično i traumatično iskušenje odrediće životni put Male Žabe, koja odlučuje da bude seoska medicinarka i travarka. Time se utvrđuje njen odnos s bakom travarkom, koja je kroz ceo roman podstiče da osluškuje prirodu, njene ritmove i sokove, jer devojčica ima prirodni talenat za komunikaciju sa raznim vrstama životinja, posebno medvedima i usvojenom vranom.

Moram da kažem da je Devojčica sa Ostrva duhova sigurno najemotivniji i najdojmljiviji prikaz sestrinske ljubavi prema malom bratu koji sam ikad pročitao. Luiza Erdrič nas veoma uspešno uvlači u emotivni svet Omekejes tokom njene osme zime života: od duboke povezanosti s obožavanim bratom bebom, preko konfliktnog odnosa sa srednjim bratom, do potrebe za podrškom starije sestre idola. Tu je i poštovanje Omekejes prema oba roditelja/usvojitelja, kao i čudno razumevanje sa ključnim staricama u njenom životu: bakom i bakinom divljom drugaricom, Starom Lojanicom, samotnom Indijankom koja živi sa psima i ničeg se ne plaši. Omekejes će od bake dobiti znanje, a od Stare Lojanice je dobila život; ona je, naime, jedina koja se usudila da ponese Omekejes kao bebu iz zaraženog logora. Devojčica sa Ostrva duhova je zapravo divan roman o porodici s usvojenim detetom.

Ovo je i jedan veoma ekološki roman, koji sav diše sa prirodom i u kome je sve od prirodnih materijala. Svi predmeti koji se u njemu pominju i koji čine svakodnevni život Odžibva Indijanaca napravljeni su od drveta, kamena, kosti, kože i krzna – sve je tu neraskidivo povezano i isprepleteno s prirodom. Luiza Erdrič nam nenametljivo, ali vrlo efektno demonstrira svoje ekološke principe kroz pažljivo zabeležene zvuke, prizore, radnje i raspoloženja koji organski prate promene u prirodi.

Kroz ovo gotovo dokumentarističko delo može dosta da se nauči o životu, kulturi i jeziku severnoameričkih starosedelaca, kao i o prirodi oko Velikih jezera u SAD. Pritom nas autorka bez upozorenja ščepa za srce i na prepad izbode noževima emotivnog vezivanja za likove i neočekivanim bolnim gubicima, a onda nas isceli prirodnim melodijama, ritmovima i pesmom belovratih vrabaca. Potpuno čudesan indijanski roman.

FAVORITI

ženski lik: Svi ženski likovi su veoma zanimljivi, ali broj 1 je svakako Stara Lojanica, naprasita snažna baba sa šeširom, koja je oterala tri muža i koja se zaista ničega ne plaši.

muški lik: Dijdij (tata), Omekejesin usvojitelj, čovek koji će do iznemoglosti cepati drva kako bi što manje posla ostalo Maloj Žabi kad i on padne od boginja.

epizodni lik: (ukoliko ovde ikog možemo zvati epizodnim likom) Omekejesin srednji brat Prstohvat, razmaženi priglupi dripac koji kroz većinu romana iritira na sve moguće načine, ali u kriznim trenucima po porodicu spontano nalazi svoje konstruktivno mesto.

odnos: Komunikacija Omekejes s medvedićima i njihovom majkom, primer razumevanja među potpuno različitim vrstama.

scena: Ima ih dve, vezane za vranu zvanu Andeg koju je Omekejes usvojila. Jedna je kad Andeg dosegne polnu zrelost pa počne da muva Omekejes i zove je da prave gnezdo zajedno, pa Omekejes shvati kako vrana mora da ode svojoj vrsti. Druga scena je kad odmetnuti Andeg u iznenadnoj poseti starom domu posluži kao most uspostavljene ljubavi i razumevanja između Omekejes i Prstohvata. Jako lepe scene.

UMETNIČKI DOJAM

EMOCIJE: 10
ZABAVA: 7
STIL: 8
EDUKATIVNOST: 9

Aleksandar Gubaš

* * *

OPŠTI PODACI

ISBN: 978-86-7781-898-2
izdanje na srpskom: Kreativni centar, 2012.
originalno izdanje: Louise Erdrich, The Birchbark House, 1999.
broj strana: 244
ilustracije: Siniša Banović

* * *

LUIZA ERDRIČ (1954)

* * *

Novosti na Knjigoskopu možete da pratite preko Facebook strane, Instagram profila i YouTube kanala.

Share this:

Share this:

Share this:

Share this:

Share this: